Priče o pesmama: YU grupa - "Crni leptir", jedna od onih koje su obeležile našu mladost

Kada su 1970. godine braća Jelić formirali svoju novu grupu, Kornelije Kovač im je predložio da uzmu ime Idejni posed. 29. novembra iste godine, u Sinagogi, zemunskom "rok svetilištu" disk džokeja Zorana Modlija, održali su svoj prvi koncert na kome je na Modlijev predlog publika pokušala pronaći neko prikladnije ime za njih. Jedan od prisutnih bio je i Miroslav Stanivuk koji je predložio da od tog trenutka budu YU grupa što je odmah prihvaćeno i od tada su Jelići, uz brojne saradnike, počeli da ispisuju jednu od najlepših rokenrol priča na ovim prostorima.

Prošlo je pola veka od kako je objavljen prvi album YU grupe koji je svakako izuzetno važan u celokupnom istorijatu ex YU rokenrola, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da je to jedan od prvih domaćih albuma uopšte.

Ovaj LP i za mene ima izuzetan značaj i to iz nekoliko razloga. Kako sam tih godina na jedan poseban način bio privržen YU grupi, sakupljao sam sve što mi je u vezi njih dolazilo do ruke, a njihove ploče su svakako bile na prvom mestu. Tako  se i dogodilo se da ovaj album bude prvi koji sam ikada kupio i ta me je ploča na neki način i uvela u čarobni svet kolekcionarstva. I danas, kada je na policama moje diskoteke složeno na hiljade vinila, taj LP i dalje zauzima počasno mesto.

Preporučujemo

Još uvek mogu u sećanje da prizovem one dane kada sam taj album neprekidno vrteo na mom Trubadur gramofonu i to tako što bih odslušao kompletno jednu, a potom drugu stranu, dakle redom i bez preskakanja pesama, a ta će navika ostati i kasnije kada sam gotovo svakodnevno počeo da pišem o muzici - da  svaki novi album koji dobijem preslušam sa punom pažnjom i pijetetom.

YU grupa će biti i prvi rok bend čijem sam koncertu ikada prisustvovao, ali da se vratimo njihovom albumu i nekim zanimljivostima vezanim za to ostvarenje.

Kada se pojavila ova ploča odmah je postalo jasno kakvu sve magiju može da donese dobro usviran trio, koji na jedan nadasve pošten i plemenit način predstavlja svoje muzičke ideje. Takođe, ovaj album je odmah pokazao sav onaj raskošni talenat Dragija Jelića koji je potpisan ispod svih pesama kao kompozitor i pisac aranžmana, dok je za kompoziciju "Crni leptir" kompletan autor, dakle tu se oprobao i kao tekstopisac, što je do tada bio slučaj samo kod pesme  "Tatica" sa njihovog prvog singla. Naravno, njegova zaduženja time nikako nisu bila završena, u studiju je odsvirao sve gitare i otpevao sve pesme, izuzev ove o kojoj pišem, a koju je svojim smirenim glasom doneo Žika Jelić.

Kako je vreme prolazilo, neke kompozicije sa albuma počeo sam da slušam više nego ostale, pa sam iglu gramofona često vraćao na numere "Trka", "Noć je moja" i "More". Moram priznati da kompozicija "Crni leptir" tada nije bila u onim "odabranim", ali sam u godinama koje će potom doći shvatio da je ta pesma učinila da YU grupa u neku ruku bude "Bijelo dugme pre Bijelog dugmeta", odnosno jedna prava, domaća, narodska grupa. Naravno, tu su u mnogome pomogle i njihove kompozicije koje su zasnovane na etno motivima, kao što su to "Nona", "Kosovski božuri" ili "Sama", ali "Crni leptir" je jedna od pesama, koje bi mogle biti san svakog autora s obzirom da je od onih koje su vrlo brzo "ušle u narod". Ko zna koliko puta se vrtela na ondašnjim plesnjacima i koliku "krivicu" nosi za sve one silne zagrljaje momaka i devojaka, a kako me je život kasnije odveo na staze profesionalnog bavljenja muzikom, ne treba ni da pominjem koliko sam puta čuo gitariste početnike, koji su u želji da mi pokažu da su nešto naučili, "sricali" na jednoj žici tonove onog prepoznatljivog sola, a potom nevešto sklapali akorde. Ali i to je nešto što će ovu pesmu uzdići do nezaborava. Imaće YU grupa potom i druge poznate kompozicije, ali "Crni leptir" za generacije slične mojoj, ostaje puno više od  još jedne prepoznatljive laganice. Bila je to pesma koja je na neki način obeležila ondašnju mladost, ali  i jedna od onih koju su simpatisali i roditelji te mladosti, čime se, kada je rok muzika u pitanju, ne mogu baš svi pohvaliti. Ova kompozicija pokazuje i kako jednostavnost vrlo često ume da bude u zagrljaju s genijalnošću i kako za dobru pesmu nisu uvek potrebne dubokoumne filozofske misli, aranžerski, instrumentalni i vokalni slalomi od kojih vam se ponekad zavrti u glavi, bezbrojna studijska nasnimavanja i ko zna kakvi još produkcijski zahvati. Potrebna je ideja, pamtljiva melodijska linija koja prija uhu, i beskrajna ljubav prema onom što radite.

A to je i najteže postići.

Ako bi se zapitali ima li na prvom albumu YU grupe kompozitorski, aranžerski i svirački, zahtevnijih kompozicija, odgovor je - ima i te kako.

"Trka" je jedna od onih tipičnih, poletnih pesama iz njihovog repertoara u kojoj glas i gitara Dragija Jelića pulsiraju istim žarom i poetikom;

"Čudna šuma" predstavlja ubitačni zvučni baraž, beskompromisnu šetnju rokenrol dvnaestercem;

"Noć je moja" apsolutni je biser progresivnog roka prve polovine sedamdesetih godina, mala simfonija koja pokazuje koliku raskoš može da donese jedan rok trio;

Kompozicija "More" sapada u red onih vrhunskih pesama koje su obojene bluz manirom. Koliko dopadljiva, toliko i neobična, svakako je jedno od istinski velikih ostvarenja iz repertoara YU grupe.

Ako bi nečim od ovog navedenog pokušali okarakterisati i pesmu "Crni leptir", sasvim je očigledno da to nikako ne bi išlo, jer ona je sušta suprotnost u odnosu na sve ove koje sam prethodno nabrojao. S jedne strane toliko "mirna", da se Dragiju učinilo da je u ovom slučaju i njegov glas pregrub, pa je zbog toga predložio Žiki da je otpeva, a sa druge, osmišljena je tako da su svi njeni sastojci tačno tamo gde treba da budu. Tekst se možda može i dvojako shvatiti, a što se solo partije tiče, ona "prianja" uz pesmu na jedan nesvakidašnji način i ma koliko bila jednostavna, sve drugo što bi tu eventualno dodali, potpuno je nezamislivo i sigurno bi samo pokvarilo čitav utisak.

Zbog svega ovoga "Crni leptir" ostaje jedna od onih kompozicija koje su obeležile karijeru YU grupe, što verujem da ni braća Jelić nisu mogli pretpostaviti u vremenu kada je nastajala.

Ali tako je to s pesmama. Kada nastanu, obično se otrgnu od autora i žive nekim svojim životom, na radost svih nas koji naše ovozemaljske dane i ne bi mogli da zamislimo bez muzike i pesama koje život znače.

(Telegraf.rs)