Albumi koji su pomerili granice rokenrola: "David Bowie The Rise And Fall Of Ziggy Stardust", glam eksperiment

Rok muzika, pa i čitava popularna kultura sedamdesetih godina prošlog veka‚ donose mogućnost da se pobegne u jedan potpuno novi svet u kome je bilo moguće oblikovati novo "ja", preobraziti se u drugačiju ličnost, ali nikom pre Bouvija nije pošlo za rukom da sve to donese na jedan tako smeo i uverljiv način koji će u mnogome i redefinisati ulogu pevača u rokenrolu.

Već  na samom početku 70-ih godina prošlog veka, dakle u vremenu koje već možemo nazvati posthipi periodom, na popularnoj muzičkoj sceni pojavio se glam rok.

Sećam se nekih posprdnih komentara mojih nekadašnjih "muzičkih saboraca" na tu temu.

Preporučujemo

No svakako im zbog toga ne treba zameriti.

Pojava jednog Gerija Glitera koji je rođen kao Pol Frensis Gad, pa je tokom šezdesetih godina pod tim, ali i imenom Pol Rejven, na sve načine pokušavao da izađe iz anonimnosti, da bi početkom sedamdesetih ponovo promenivši ime besramno uskočio u glam rok lokomotivu, nije obećavala Bog zna šta. Danas je Gliter jedan od najomraženijih ljudi zbog dela koja nemaju nikakve veze sa muzikom, ali to svakako nije tema ove priče.

Za razliku od njega, u glam rok priči dosta je onog što je bez svake sumnje vredno pažnje, pa sam ovoga puta odlučio da vas podsetim na album "David Bowie The Rise And Fall Of Ziggy Stardust" koji je 1972. godine gromoglasno "odjeknuo" svetskom muzičkom scenom.

Na samom početku, treba reći da Dejvid Bouvi nije tek tako dobio nadimak "kameleon roka".

Tokom svoje dugogodišnje, po svemu izuzetne karijere, prošetao se celom paletom rokenrol žanrova na tako superioran način, da su nakon njegovih pojedinih albuma uspostavljena nova pravila igre u svetu popularne muzike, a ništa drugačije neće biti ni nakon ovog ostavrenja.

Ako je sa svojim prethodnim albumom "Hunky Dory" iz 1971. godine na svoju stranu pridobio kritiku, sa albumom "Ziggy Stardust" Dejvid je otvorio vrata sopstvene slave, a u rok muzici je na više nivoa pomerio granice.

Ova ploča kao da je bila iz daleke budućnosti.

Ali ne bilo kakve.

Delovala je kao "veliki prasak" koji je dolazio iz te budućnosti.

Čitava esencija glam-rok zvuka utisnuta je u njene rilne.

Jednostavno, svi potrebni sastojci su tu:

Omot koji deluje kao SF strip, na kome je Bouvi prikazan u holivudskoj pozi dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka (naslovna fotografija albuma originalno je crno-bela, a potom je dodata boja), a ako na sve to dodamo seksualnu ambivalentnost, potom nezaobilaznu ikonografiju oličenu kroz "space idiom", "drečavu" gitaru Mika Ronsona, brzo shvatamo da sve to čini jednu potpuno novu i šokantnu pojavu.

Ne smemo zaobići ni njegove začuđujuće, teatralne nastupe iz tog vremena.

Nakon ove ploče, u velikoj meri redefinisana je i uloga pevača u rok muzici.

Dakle, Bouvi je sebe predstavio kao superiornu vanzemaljsku inteligenciju sa jasnim zadatkom da zemljane spasi od nadolazeće katastrofe, ali i da ih uputi u tajne rok muzike kroz tekstove koji govore o njenoj izveštačenosti, seksualnosti, slavi, zloupotrebi narkotika, političkim pitanjima i sve više vidljivoj dekadentnoj budućnosti u koju nezadrživo ulazi.

Kritika je bila na kolenima.

Publika nije znala šta da misli.

Ovaj album spada među one koji su bez ikakvih problema prošli sve testove vremena.

No to ne treba da čudi, jer i vreme je kategorija kojom se Bouvi i te kako umeo poigrati.

LP "David Bowie The Rise And Fall Of Ziggy Stardust", sniman je u periodu novembar 1971. - februar '72. godine i to sa ekipom muzičara koju je Dejvid okupio tokom rada na prethodonom albumu "Hunky Dory", a tu su učestvovali: gitarista Mik Ronson, basista Trevor Bolder i bubnjar Mik Vudmensi, mada su Ronson i Vudmensi sarađivali s njim i ranije. Interesantno je da je na ovom albumu svirao i legendarni klavijaturista Rik Vejkmen, pa je Bouvi i njemu ponudio da se pridruži njegovoj grupi koja će postati poznata pod imenom Pauci sa Marsa, ali je Vejkmen to odbio, da bi ubrzo potom postao član grupe Yes. U stvari, čitava priča u vezi albuma "Hunky Dory" i Ziggy Stardust" donekle je povezana, jer su snimani gotovo jedan za drugim, delom i zbog toga što je ekipa koja je na njemu radila shvatila da je materijal sa "Hunky Dory" isuviše komplikovan za "žive" nastupe, pa su im bile potrebne prikladnije kompozicije za planiranu turneju, a  upravo će na ovom albumu Bouvi fokus svog stvaralaštva sa progresivnog roka pomeriti ka glam kulturi i art popu. Možda možemo reći da je kompozicija "Changes" sa "Hunky Dory", sasvim očigledn primer najave takvih promena ali i svojevrsnih falsifikata, s obzirom da u njoj ironično naglašava kako je pravi prevarant, uvek u pokretu pa time i neuhvatljiv za njegove kritičare i imitatore, a svakako je još i bitnije da čitav taj pristup u mnogome govori kako je za savremeni kapitalizam svet umetnosti roba poput svake druge, i da ništa nije drugačije ni kada je rok muzika u pitanju.

No vratimo se ostvarenju "Ziggy Stardust".

Bouvi je ovaj album zamislio kao konceptualno ostvarenje, a neki recezenti su ga okarakterisali i kao svojevrsnu rok operu. Inspiracija za ime njegove otkačene rokenrol zvezde dolazi sa dve strane. Na prvoj je teksaški muzičar Norman Karl Odam, poznat i kao Legendary Stardust Cowboy (Legendarni kauboj zvezdane prašine) koji se smatra pionirom žanra poznatog kao "psihobili" (poznat je i po tome što je verovao da je posrednik između Boga i vanzemaljaca), dok je natpis "Zigi" Dejvid slučajno video na jednoj radnji dok je putovao vozom, što mu se jako svidelo jer je podsećalo na ime Igi (Igi Pop), koji mu je i inače u mnogo čemu bio inspiracija, a kako je to bio naziv krojačke radnje, utoliko mu se sve učinilo i zgodnijim s obzirom na njegov plan da se na androgini način poigrava odećom. Ima i onih koji tvrde da je Bouvi u Zigiju stopio lik Igija Popa i muzike koju je stvarao Lu Rid, a sve u želji da time stvori "vrhunskog pop idola". Na samom početku sedamdesetih, najveći uticaj na Bouvija imale su grupe Pink Floyd, odnosno njihov dotadašnji spiritus movens Sid Baret, zatim Velvet Underground, a takođe i Igi Pop i Stooges. Sublimacijom svih tih uticaja Bouvi stvara lik Zigija kao vanzemaljca koji bukvalno "pada" na našu planetu, gde ubrzo formira uspešan rokenrol bend, ali bez obzira na njegovo vanzemaljsko poreklo, ipak ne uspeva da izbegne zamke sopstvenog ega i suicida. Sve to stvara jednu potpunu protivrečnost, jer je Bouvi time dobio mogućnost da se ponaša kao zvezda pre nego što je to i postao, prolazeći kroz sve fenomene koje takav život i inače nosi sa sobom: uzbuđenje, zabavu, i na kraju neminovnu propast. Shodno tome, album se i završava kompozicijom "Rock 'n' Roll Suicide", gde je Zigi već dospeo u potpuni očaj, s obzirom da ga publika već napušta uprkos činjenici da je jedino on može spasiti od zlosutne prognoze koja je izrečena u pesmi"Five Years" koja otvara ovaj album: Čovečanstvu je ostalo još samo pet godina do konačnog uništenja!

Bouvi je o svemu tome ovako govorio:

"U pop kulturi pokrenuo sam ideju o stvaranju i njenom rastu poput grudve snega koja se kotrlja. Početkom sedamdesetih, realnost je već uveliko postala dosadna i mnogi ljudi su se umorili od toga. Mislim da je moj bend jedva shvatio šta sam hteo, ali ja sam smatrao da bi stvarno bilo super stvoriti nešto toliko vanzemaljsko i nerealno i predstaviti ga kao neku živu ikonu. Tako je nastala priča o Zigiju. U stvari, mnogo toga je nastalo iz mojih problema. Bio je to način kreiranja mene samog."

Iz ovoga što je rekao jasno se vidi da je Bouvi postao Zigi Stardast ne samo u svom performansu, već i u stvarnom životu. Kao da je postao propala zvezda koja se bori s pitanjem sopstvenog identiteta i koja mrzi samu sebe. Samim tim, on je kao niko pre njega, svojoj publici ponudio nagoveštaj nade ali i potpune tragedije, istovremeno pokušavajući da ukaže na to da se uprkos i neizbežnom prožimanju, nacija i kultura uvek bore za prevlast, ali i ostavljajući publici da sama nađe odgovor na pitanje ko će iz takve borbe izaći kao pobednik.

Pedeset godina nakon objavljivanja ovog albuma, više je nego jasno ko je pobedio u tom beskompromisnom nadmetanju koje se dogodilo u drugoj polovini dvadesetog veka.

Bouvijev sledeći LP "Aladdin Sane" iz 1973. godine, nastavak je priče o Zigiju, ali i njegov pokušaj da se probije na američko tržište, pa se kroz muzičku štampu ovaj LP provlačio i pod nazivom "Zigi ide u Ameriku", ali to je već priča za neku drugu priliku.

(Telegraf.rs)