Preslušao sam: Rolling Stones - "Hackney Diamonds", čuvari iskonskog rok plamena

Roling Stounsi su neraskidivi deo jednog vremenskog razdoblja, koje su i sami svojim stvaralačkim radom u mnogome oblikovali, učinili lepšim, drugačijim, i po mnogo čemu posebnim. To razdoblje ćemo svakako pamtiti i po njihovim "dobrim vibracijama" koje su odjekivale širom ove naše planete. Fascinira činjenica da oni to rade i dan-danas i ja im se zbog toga divim, a svakako ih i izuzetno poštujem.

Pre desetak dana, tačnije 20. oktobra, objavljen je novi studijski album Roling Stounsa pod nazivom "Hackney Diamonds".

To je njihovo dvadeset četvrto studijsko izdanje u Velikoj Britaniji i dvadeset šesto u Americi, a ako pogledate mišljenja o ovom albumu, videćete da su uglavnom pozitivna, uz retke negativne komentare.

Preporučujemo

Na početku ovog prikaza, naveo bih nekoliko činjenica o samom nastanku, odnosno snimanju ovog albuma za one koji to eventualno ne znaju, a može im biti interesantno.

Ovo je prvi album grupe na kome se nalaze njihove autorske kompozicije još od "A Bigger Bang" ostvarenja iz 2005. godine mada, grupa je 2016. objavila i album bluz obrada "Blue & Lonesome". Dakle, Stounsi (čitaj: Ričards i Džeger) prihvatili su se autorskog posla nakon gotovo dvadeset godina pauze, a samo snimanje pratile su brojne nevolje. No krenimo redom.

Kao što to obično biva, ovako duga pauza koja je nastala između njihovih studijskih albuma, uzrokovana je mnogim okolnostima, a jedna od njih je i Džegerova nezainteresovanost za pisanje novih pesama koja je bila prisutna duži vremenski period, ali svakako treba reći da su u međuvremenu ipak objavili nekoliko novih kompozicija koje su se našle na kompilaciji "GRRR!", a takođe su 2020. objavili  i singl "Living In A Ghost Town". Dosta problema stvarali su im i Ričardsove nevolje s artritisom zbog kojih je na kraju morao i da tome prilagodi svoj način sviranja gitare. U međuvremenu, bili su na brojnim turnejama, pa su se njihovi susreti uglavnom i odnosili na pripremu i uvežbavanje materijala za nastupe. 2020. godine, ponajviše na Ričardsovo insistiranje, konačno su se našli u studiju kako bi započeli rad na novom albumu, da bi sve to ubrzo bilo prekinuto zbog COVID pandemije. U 2021. godini nastavili su sa radom, pa su konačno priveli kraju posao na nekoliko pesama, ali je Mik novinarima govorio da je sve to isuviše sporo i da nije siguran kako će sve dalje teći. Ono što ih je konačno trglo iz stvaralačke letargije, bila je smrt bubnjara Čarlija Votsa, pa su se dogovorili da sredina februara 2023. godine bude konačni rok do koga album treba da bude završen.

Tokom snimanja grupa je imala više saradnika, a jedan od njih bio je i Pol Makartni (svirao bas u kompoziciji "Bite My Head Off"), a on će i predložiti Roniju Vudu da angažuju producenta Endrjua Vota, što su ostali prihvatili, i to će biti u mnogo čemu ključna odrednica za konačni "izgled" albuma "Hackney Diamonds", s obzirom da je Votov "rukopis" prilično prepoznatljiv.

Možda će se i zbog toga ove kompozicije nekom dopasti više, nekom manje, jer zvuk Stounsa na ovom albumu je drugačiji, svakako dosta moderniji ali donekle i "mekši", što možda neće prijati uhu nekih njihovih "okorelih" fanova. Studijski rad nastavljen je i tokom 2022. godine, a onda je Vot predložio nešto za šta smo mislili da se nikada neće ni dogoditi jer je za to svakako potrebna i određena hrabrost. Naime, došao je na ideju da u studio pozovu nekadašnjeg basistu grupe Bila Vajmana i taj predlog je i prihvaćen što je ipak iznenađujuće s obzirom na sve gorke reči koje su nakon Vajmanovog odlaska obostrano razmenjene. Meni je posebno interesantno da je na to pristao Ričards, jer on sigurno nije jedan od onih koji lako oprašta, a još manje zaboravlja sve ono što se dešava oko njegove grupe. No po svemu sudeći, izgleda da je s godinama i kod njega granica tolerancije pomerena u onom pozitivnom smislu, pa se Bil Vajman ipak našao u studiju sa svojim starim saradnicima nakon celih trideset godina! U početku je to držano u tajnosti i tek kada je sredinom ove godine postalo sasvim jasno da će posao konačno biti priveden kraju, Vajman je u medijima objavio da je posle dugog vremenskog perioda ponovo sa starim pajtosima provodio sate kreirajući nove kompozicije. Doduše, učestvovao je u snimanju samo jedne pesme ("Live by the Sword"), ali bez obzira, čini se da su nakon tri decenije ratne sekire u dobroj meri zakopane.

I druga poznata imena (pored Makartnija i Vajmana) učestvovala su u snimanju ovog albuma, između ostalih i Stivi Vonder (svirao orgulje i klavir u pesmi "Sweet Sounds of Heaven"), Elton Džon (svirao klavir u kompozicijama "Get Close" i "Live by the Sword"), Lejdi Gaga (vokal u pesmi "Sweet Sounds of Heaven"), a po prvi put i bubnjar Stiv Džordan, a svakako je vredan pažnje podatak da su tu i dva snimka koja su zabeležena sa Čarlijem Votsom još 2019. godine: "Mess It Up" i "Live by the Sword". Interesantno je da je basista Deril Džons učestvovao u pripremanju ovog albuma, ali u konačnom miksu njegovih deonica nema, jer su to, izuzev kompozicija u kojima su svoj doprinos dali Makartni i Vajman, preuzeli Ron Vud i Kit Ričards, pa je ovo prvi album nakon "Steel Wheels" iz 1989. godine, na kome Deril nije svirao.

Ne bih sada ovde analizirao svaku pesmu pojedinačno jer bi nas to predaleko odvelo, uostalom, svako ko je zainteresovan može i sam preslušati album pa tako i doneti svoj sud o svemu.

Međutim, ono što mene zaista fascinira nešto je drugo. Džeger ima 80, Ričards godinu manje, a Vud 76. godina.

I u tim godinama snimaju rokenrol album!

Znam, ima mnogo onih koji će sada reći da su već odavno trebali otići u zasluženu penziju i da u ovoj priči nemaju više šta da traže.

U redu, poštujem i takva mišljenja.

S druge strane, jasno je da su Roling Stounsi neraskidivi deo jednog vremenskog razdoblja koje su svojim stvaralačkim radom u mnogome oblikovali, učinili lepšim, drugačijim, i po mnogo čemu posebnim. To razdoblje ćemo svakako pamtiti i po njihovim "dobrim vibracijama" koje su odjekivale širom ove naše planete.

Fascinira činjenica da oni to rade i dan-danas i ja im se zbog toga divim, a svakako ih i izuzetno poštujem.

Mišljenja sam da Stounsi upravo onakvom lepotom kakva je krasila mladost mnogih od nas, oplemenjuju i ovu našu, po mnogu čemu, sumornu današnjicu.

Upravo tako doživljavam i album "Hackney Diamonds".

Uostalom, zar nije simbolično da sam naslov u engleskom slengu označava razbijeno staklo koje je ostalo iza provalnika. Čini se da su i Stounsi baš to učinili. Svojim pesmama "provalili" su u današnjicu, ovakva kakva je, i podsetili nas da postoje i neke druge vrednosti, mnogo važnije od svih instant tričarija kojim smo svakodnevno okruženi. Vrednosti za koje se valja boriti i od kojih ne treba odustajati.

Da li će neko na te kompozicije gledati baš na takav ili na neki drugi način, manje je važno. Uostalom, da bi čuli ovaj album ne treba da date nikakav novac. Poslušate ga, ako vam se ne dopada, jednostavno ga preskočite. Nekada je to bilo sasvim drugačije, i mnogo se teže dolazilo do one muzike do koje vam je stalo. Oni stariji svakako znaju o čemu govorim.

Mislim da su Džeger i društvo apsolutno svesni toga, pa otuda i toliko primetna opuštenost i ležernost u njihovim novim pesmama, do kakve su nakon početnih problema konačno i stigli u poslednjim mesecima snimanja.

Ima tu još nešto, što je čini se i mnogo bitnije.

Iako ih je sada, kada su punopravni članovi grupe u pitanju, ostalo samo trojica (Džeger, Ričards i Vud), za Roling Stounse se još uvek vezuje pojam grupe u onom smislu kakav pamtimo iz vremena u kome je rokenrol muzika bila jedna od istinskih pokretačkih snaga ondašnje mladosti, a to nije bez značaja.

Oduvek sam stavljao znak jednakosti između pojma grupe i rokenrola, jer upravo je to zajedništvo i iznedrilo najlepša dela ove muzike.

Mi danas nažalost, živimo u sasvim drugačijem vremenu. Danas se zajedništvo kao takvo sve više i više potiskuje, a primetno je kako je u tom smislu sve teže naći zajednički jezik kada su kreativni sadržaji u pitanju.

Zbog svega toga mislim da će onaj trenutak u kome će Roling Stounsi i zvanično prestati sa radom, definitivno označiti i nestanak rok grupe u onom smislu u kome smo taj fenomen svih ovih decenija poznavali, ali će simbolično označiti i kraj jednog razdoblja u kome je rok muzika oblikovala mnoge sudbine i živote.

Ako u takvom kontekstu posmatramo ovaj album, njegov značaj uveliko nadilazi ono mišljenje po kome je to samo još jedno ostavrenje u nizu onih koje je iza sebe ostavila ova legendarna grupa.

Jer ako je iko danas čuvar onog iskonskog rok plamena, onda su to svakako Roling Stounsi i to uopšte ne treba dovoditi u pitanje.

Čini se da će njihov nestanak istovremeno označiti i nestanak onog prelepog sna i sveta o kome smo maštali, a koji se u jednom periodu naših života učinio mogućim.

Ipak, jedno je sigurno: vredelo je.

Nadam se da će čovečanstvo ponovo čeznuti za takvim snovima jer bi u tom slučaju naša planeta ponovo postala mnogo lepše mesto za život.

(Telegraf.rs)