Priče o pesmama: Indexi - "Budi kao more", muzika koja ume da obeleži život

Ako postoji neki kompilacijski LP koji sam u mladosti vrteo, onda je to svakako prvi album Indexa koji je objavljen na vinilnom izdanju 1974. godine. Kako sam evo već pola veka, pasionirani kolekcionar gramofonskih ploča, dobijao sam, i još uvek dobijam, neke ploče na poklon. Ali i dan-danas, nakon toliko vremena, smatram da je jedan od najvrednijih takvih poklona, upravo taj pomenuti album. Dok pišem ove redove, u mislima su mi moji dragi prijatelji kojih nažalost više nema, ali ostale su pesme i neka sećanja.

Doček nove 1975. pamtiću zauvek. Te godine moj rođak je rešio da iskoristi priliku koja se ukazala kada su njegovi roditelji iznenada otputovali i ostavili mu prazan stan. Beše to, po njegovom mišljenju, trenutak koji se nipošto ne sme propustiti i dok roditelji još nisu ni izašli iz stana, već je na pomolu bila dobru žurka na kojoj bi sa svojim društvom uz muziku, piće i nešto za pojesti, proveo najluđu noć.

Poziv za to druženje dobio sam i ja.

Preporučujemo

Bio sami uzbuđen i apsolutno zaprepašćen time, jer naprosto on je bio dosta stariji, već je bio na fakultetu, a ja tek u sedmom razredu, što je svakako bila nepremostiva razlika, posebno ako znamo da je to bilo vreme u kojem su se stariji bespogovorno poštovali, pa makar i da je razlika bila samo dve-tri godine, a ne šest, koliko je bilo između nas dvojice.

Sa uzbuđenjem i nekom strepnjom sam čekao taj dan, bolje reći noć, posebno zbog toga što sam odmah znao da će na toj novogodišnjoj žurci biti i sjajne muzike.

Kada je konačno došao 31. decembar, spremio sam se i otputovao do susednog gradića u kome je on živeo. Pomogao sam mu da sve pripremi, on je odabrao ploče koje će puštati te noći, pa smo ih zajedno sa gramofonom, postavili u najvećoj prostoriji u stanu, a ubrzo je došao i njegov prijatelj Dušan koji je takođe doneo svoj gramofon i još neke ploče. I dok sam ja sve to gotovo pobožno slagao, gledajući da u svakom trenutku budem od koristi, njih dvojica su nešto petljali oko raznobojnih sijalica, povezujući ih preko onih startera za neonske svetiljke, kako bi se naizmenično palile i gasile.

Uglavnom, već oko devetnaest časova sve je bilo spremno, a otprilike sat vremena kasnije počeli su da stižu i njegovi prijatelji koje je pozvao na žurku, sve skupa nekih desetak devojaka i momaka, nasmejanih i željnih dobrog provoda. U početku je Dule baratao oko gramofona puštajući uglavnom sporije pesme, a kako se atmosfera podizala tako je i ritam bio sve žešći. Ja sam sve vreme bio uz njega, pokušavajući da mu pomognem, važno držeći čašicu nekakve žestine u ruci.

Trudio sam da izgledam što stariji, ali slaba je to vajda bila. Za sve njih bio sam samo dete, mada oni to ničim nisu pokazivali, pa je izgledalo da sam im koliko-toliko ravan.

Kada sam se osmelio i pogledao ih malo bolje, koliko je to uopšte i moglo zbog prigušenog svetla, shvatio sam da su to tipični mladi ljudi tog vremena, svi dugokosi, nasmejani i bezbrižni. Među njima je bila i jedna prelepa devojka, koja je u početku sedela u uglu prostorije, zamišljeno povlačeći dim cigarete, da bi u jednom trenutku prišla Dušanu i zatražila da pusti neku pesmu. Ubrzo potom začuli su se Indexi i kompozicija "Budi kao more".

Kasnije ću saznati da joj je ime Svetlana i da su ona i Dušan par.

Kada je preostalo možda još sat vremena do isteka stare godine, Dule mi je poverio ozbiljan zadatak - da u potpunosti preuzmem sva zaduženja u vezi muzike. Mojoj sreći nije bilo kraja. U to vreme sam već uveliko imao svoj gramofon i ploče, pa sam se dobro snalazio oko svega, što verujem da je i on sam primetio, tako da je mogao u potpunosti da se opusti pored svoje prelepe cure.

Bila je to za mene istinski luda noć, možda i zbog toga što je bila prva takva u mom životu.

Nakon što je prošlo dvanaest sati i sva ona čestitanja, počeli su prilaziti i ostali tražeći da im pustim pesme po želji, više se i ne sećam šta je to konkretno bilo, ali vrlo dobro pamtim da je Svetlana još nekoliko puta prilazila i tražila uvek istu pesmu: Indexi - "Budi kao more".

I sećam se koliko je bila anđeoski lepa.

Kada ih je u zoru umor, a i popijeno piće sustiglo, društvo je počelo da se razilazi, a meni je bilo krivo i žao zbog toga. Činilo mi se da bih mogao danima ostati u tom stanu s njima.

Sutradan sam pomogao rođaku da sve ponovo vrati na svoje mesto, a ubrzo je došao i Dušan da pokupi svoj gramofon i ploče, pa smo se još bolje upoznali.

-Dobar si bio mali, nema šta, rekao mi je u jednom trenutku. Umeš oko gramofona.

-To sam i imao u vidu kada sam ga pozvao, dodao je moj rođak, smejući se. Nego, mogli bi da ga nagradimo za trud.

-Mogli bi, dodao je Dule.

I tako su njih dvojica odabrali nekoliko albuma koje sam tog dana dobio na poklon. Od Duleta sam dobio album Džonija Vintera i grupe Slejd, a od rođaka prvi album Bijelog dugmeta i kompilacijski LP Indexa, uz još nekoliko singlova.

Bio sam presrećan, ploče su tada bile jako dragocene stvarčice i nije se lako dolazilo do njih.

Posebno je to važilo za onoga ko je bio sedmi razred i imao neveliki džeparac.

U godinama koje će potom doći, sprijateljio sam se sa Dušanom i Svetlanom. Oboje su završili fakultete, a Dule se već zaposlio kada su svoju dugogodišnju vezu krunisali brakom. Njihova svadba bila je potpuno atipična u odnosu na većinu drugih. Dvadesetak zvanica na ručku u pristojnom restoranu, gde je Dule uredio da sa zvučnika ide muzika koju smo svi jako voleli, a između ostalih nekoliko puta smo čuli i pesmu koja je i ovoga puta obeležila čitavo veče: Indexi - "Budi kao more".

Imao sam tu čast da budem među onima koje su pozvali i bilo mi je neizmerno drago zbog toga, zaista sam ih izdvajao po mnogo čemu.

Bili su sasvim posebni, nenametljivi, ali opet i odlučni, sa potpuno jasnom predstavom šta žele od života, uporno i strpljivo tkali su svoje snove. Poznavao sam ih već dosta dugo i bilo mi je jasno koliko im znači taj trenutak nakon svih godina koje su proveli zajedno. Sve je to bilo vidljivo i na njihovim licima, na kojima je počivala neka tiha i pritajena sreća, koja je na neki poseban način Svetlanu učinila još lepšom.

Godine su prolazile, oni su u međuvremenu dobili dve ćerkice, Svetlana je konačno uspela i da se zaposli. Činilo se da je sve kako treba i na svom mestu.

A onda su stigle devedesete.

Na sve strane prostirao se jad i čemer, inflacija i nemaština, potpuni raspad zemlje u kojoj smo živeli i koju smo voleli.

Događalo se sve ono za šta smo samo nekoliko godina ranije mislili da je apsolutno nemoguće.

Posmatrao sam redove ispred benzinskih pumpi i prodavnica u kojima je većina rafova već ionako bila prazna.

U medijima samo loše, a često i one najgore vesti.

Društveni talog, na koji do tada niko od nas nije ni obraćao pažnju, jer je svoju glavu duboko zabio u pesak, odjednom je isplivao i postao važan, postao je bahat, neviđeno drzak i bezobziran.

Gledali smo u čudu šta se događa, još uvek nesvesni onoga što nas je snašlo.

Jednog dana, sećam se da je to bilo u vreme onih najžešćih restrikcija struje, Dule me je pozvao da svratim kod njega, ako ikako mogu. Pa iako smo bili udaljeni jedva desetak kilometara, u tom trenutku to nije bilo jednostavno.

Litar benzina plaćali smo četiri marke, a plata je mnogima bila pet ili jedva deset maraka.

Srećom imao sam bicikl, pa mi ta razdaljina nije predstavljala neki poseban problem.

Kada sam stigao, Dule je natočio piće rekavši kroz smeh da na kafu ne računam jer nema struje. Neko vreme smo sedeli tako, razmenjujući one uobičajene rečenice, osluškujući veseli žagor njegovih devojčica koji je dopirao iz sobe.

-Pa kako si mi druže? - upitah ga, da prekinem tišinu koja se u jednom trenutku uselila između nas.

-Kako bih bio, vidiš i sam gde smo i kako smo.

Ćutao sam ne znajući šta bih mu odgovorio.

-Prodali smo stan, odjednom je rekao.

Gledao sam ga u čudu, ne verujući šta priča. Pomagao sam mu oko stvari kada su se uselili, bili su presrećni što konačno imaju svoju kutak.

-Ali zašto? Ne razumem.

-Ne možemo više ovako, druže moj. Svetlana je ostala bez posla, evo upravo je otišla u firmu po neke papire i da vidi da li može iskamčiti koju zaostalu platu, trebalo bi svakog trenutka da dođe. I u mojoj firmi situacija je daleko od sjajne, da budem iskren, mi jedva preživljavamo.

-Ali zašto mi to nisi rekao? Mogao sam nešto da pomognem.

-Nisam želeo da te opterećujem, znam da ni tebi nije lako. Uostalom, ovo se ne rešava na takav način, ovde su potrebne mnogo teže odluke.

-Pa šta ste planirali?

-Idemo na Novi Zeland.

Gledao sam ga u čudu, a u tom tenutku u prostoriju je ušla Svetlana.

-Stigao si, drago mi je da te vidim.

Pozdravili smo se srdačno i ubrzo potom i ona je sela preko puta nas. Pogledao sam je, i dalje je njena lepota bila nešto što se naprosto moralo primetiti, samo...

Učinilo mi se da onaj sjaj njenih očiju više nije kao pre. Kao da sam u njima video neku senku.

U trenutku pomislih da mi se to ipak samo učinilo.

-Dule ti je već verovatno rekao da odlazimo zauvek.

U glasu joj je treperila seta.

I tada sam odjednom osetio da među nama ništa više nije kao pre. Osetio sam da su njihov dotadašnji život već počeli da potiskuju, da ga sklanjaju od sebe, ne bi li tako našli opravdanje za svoje odluke, i da se svim silama trude da ja to nikako ne primetim.

Nisam znao šta da kažem, bio sam potpuno zatečen onim što sam čuo.

-Slušaj, počeo je Dušan, rekao sam ti da smo već prodali stan i sve stvari. Zvao sam te jer bih želeo da ti poklonim svoju kolekciju ploča. Znam da ti mojih stopedesetak albuma sada verovatno ne znače previše, ti ih imaš već mnogo više, pa tako verujem i svaki od ovih mojih, ali baš zbog toga bih želeo da ih uzmeš sebi. Novi vlasnici ovog stana, koliko sam primetio, slušaju sasvim drugačiju muziku i plašim se da bi sve ove ploče najverovatnije završile u kontejneru ili ko zna gde. Ja bi ih najradije poneo sa sobom, ali i sam znaš da je to nemoguće. Da ih prodam, nemam kome, ljudi nemaju ni za mnogo preče stvari.

Ćutao sam, nemajući hrabrosti da ih pogledam u oči.

-Ipak, poneli smo jednu, reče Svetlana smešeći se i pokazujući mi onaj album Indexa.

To je bilo poslednji put da sam je video, a sa Dušanom sam se susreo još jednom, kada je pre nego što će prodati i auto, dobacio svoje ploče do mene.

Poželeo sam im oboma svaku sreću, tutnuvši mu u ruke singl Indexa na kome je pesma "Budi kao more". Dobar deo prethodne noći razmišljao sam kakvu posvetu da im napišem.

-Evo, neka vas ovo seća na mene. To vam neće zauzeti previše prostora.

Zagrlili smo se čvrsto, a kada je već krenuo prema svom autu, u jednom trenutku okrenuo se naglo:

-Kao da je bilo juče kada smo čekali onu Novu godinu. Sećaš se?

-Naravno, promucao sam. Ne mogu to zaboraviti dok sam živ.

Otišli su da se više nikada ne vrate.

Vesti o njima su potom bile dosta šture i neproverene, sve do pojave interneta i društvenih mreža.

Sećam se da me je kao grom iz vedra neba pogodilo saznanje da se Svetlana razbolela, a ubrzo potom i preminula. To se dogodilo možda desetak godina nakon njihovog odlaska. Mislim da je naprosto iskopnila od tuge i žalosti za neostvarenim snovima.

Ali... oni koji vode ratove ne brinu mnogo o tuđim snovima.

Kada je ta strašna vest stigla do mene, naprosto nisam mogao da se pomirim s tim, a potom sam i sve češće pomišljao kako Dušan pred sobom sada ima možda najteži zadatak: da svoje dve devojke, u tuđoj i nepoznatoj zemlji, izvede na pravi put.

Ipak, uspeo je. Čvrsto verujem da mu je pomisao na suprugu i na neke prošle dane davala snage za to.

I možda ovaj tekst ne bih nikada ni napisao da pre neki dan nisam saznao da nas je i on napustio i otputovao u ono beskrajno plavetnilo.

Svetlana i Dušan.

Najlepši par koji sam ikada upoznao.

Putujte dragi moji prijatelji i ako ništa drugo, znajte, ploče su i dalje na sigurnom.

I još nešto: Ovih dana često slušam pesmu koju i sam neobično volim. Njen tekst ide ovako:

"Davno je bilo kad je nestao ti svaki trag

Želje i htjenja tvoja čudna tad su bila

Sunca sjaj u noći htjela si uvijek ti

Znala si nama novu igru nać i sretna biti

Meni si uvijek mogla prići kao nekom ko te zna i voli

Znao sam šta želiš tad

Čuj me ti, nađi snage mijenjaj svijet

Budi ista kao more sto valovima mijenja svih obala lik

Ti ćeš nać pravi put jer ja to znam

Kao što si nekad mogla sa osmijehom mi reći da ostanem sam."

Ovi stihovi obeležili su Svetlanin i Dušanov život, ali i na najlepši način govorili o njihovoj ljubavi.

"Sunca sjaj u noći, hteli ste uvek vi", dragi moji prijatelji.

Ali oni što projektuju ratove ne brinu mnogo o tome.

Tuđa nesreća ne znači im ništa.

Svedoci smo neverovatne ljudske pohlepe i gramzivosti.

Moji prijatelji to naprosto nisu mogli da prihvate.

Tužan sam jako zbog svega što im se dogodilo, ali jedno sigurno znam: volim ih zauvek.

(Telegraf.rs)