Priče o pesmama: Rodžer Voters - "The Dark Side Of The Moon Redux", istorija koja se ponavlja

Ovaj album, kao i sve pesme na njemu, i dalje su za mnoge kult ili "svetinja" u koju nipošto ne bi trebalo dirati. Ali ako iko ima pravo da dira u takvu svetinju onda je to upravo onaj koji je u mnogome takvu "svetinju" i osmislio, a to je svakako Rodžer Voters.

1973. godine, grupa Pink Floyd objavila je album pod nazivom "The Dark Side Of The Moon".

Bilo je to ostvarenje koje je kao retko koje drugo oslikavalo duh vremena i sav učmali cinizam jedne ere, kao i ratnohuškačke porive onih koji ni najmanje nisu brinuli za tuđi jad i nesreću.

Preporučujemo

Beše to ostvarenje koje je objavljeno u vreme kada su kraj užasnog vijetnamskog rata i afera Votergejt pokazali da su svi oni snovi koje je tkala mladost šezdesetih isuviše daleko od stvarnosti, i da je ovaj svet ipak nešto sasvim drugo.

Priča kaže, da su se Voters, Gilmor i Rajt okupili u kuhinji Nika Mejsona i da su se dogovorili da na parčetu papira svako od njih napiše ono što ga najviše muči.

Kada su potom pogledali papirće, uočili su da se najviše ponavljaju reči - vreme, novac, ludilo i smrt, pa će to i biti teme kojima će se baviti album koji će potom jako dugo biti pripreman, jer su u studiju proveli gotovo devet meseci.

Kada se LP konačno pojavio, vrlo brzo je od strane fanova grupe, ali i onih koji pre toga uopšte nisu marili za grupu Pink Floyd, katapultiran u stratosferu, dostigavši milionski tiraž i zadržavši se na top listama mesecima. Samo u Americi na Billboard 200 listi, zadržao se neverovatnih 736 nedelja, dakle od 17. marta 1973. do 16. jula 1988. godine!?

U vremenu koje će potom doći, ovaj album postaće ikona za mnoge generacije, dakle nešto poput svetinje u koju se ne dira.

Tako će i ostati decenijama, ali novi milenijum doneo je i nova shvatanja, a jedno je da su mnoge svetinje izbrisane jednim potezom, da je plemenitost kategorija koja je davno zaboravljena i da danas, više nego ikada pre, vidimo koliko je Endi Vorhol bio u pravu kada je još davno predvideo da će u budućnosti svako biti popularan petnaest minuta.

Danas, kada mnogi svoju popularnost zasnivaju na društvenim mrežama i to uglavnom na ispraznim sadržajima koji su svetlosnim godinama daleko od bilo kakve krativnosti ili životne mudrosti, jasno je da ta "popularnost" i ne može da traje više od onogo što je on predvideo.

I jasno je da je ono vreme u kome se svojevrsna oda stvaralaštvu ogledala i kroz upornost i strpljivost, ostalo davno iza nas.

Novi milenijum je, ubrzavši život do apsurda, to naprosto izbrisao i učinio da se danas sve što je napisano u više od nekoliko redova preskače, jer ko će to još i čitati, može se eventualno baciti pogled na neku fotografiju ili video zapis koji traje najvše šezdesetak sekundi.

Da neko provede devet meseci u studiju snimajući album?

Teško.

Da se bilo šta što je danas objavljeno zadrži 736 nedelja na listama popularnosti gotovo je nezamislivo jer paradoksalno, ponuda u ovom vremenu je ogromna, ali je pažnja koju ta ponuda izaziva veoma, veoma, mala.

Kada je Rodžer Voters pre izvesnog vremena najavio da će za pedestogodišnjicu objavljivanja "The Dark Side Of The Moon", snimiti novu verziju ovog albuma, komentari su bili različiti i kretali su se od onog - "prolupao deda", do - "jedva čekam to da čujem".

Što se samog Votersa tiče, on je povodom toga izjavio da bi želeo da se ova verzija "sagleda iz perspektive starijeg čoveka, jer u vreme objavljivanja ploče, nije dovoljno ljudi prepoznalo o čemu se radi i šta je tada govorio".

Mislim da je ta rečenica i ključna za nastanak ove verzije legendarnog albuma i ona govori da "deda" nikako nije prolupao, već je pokušao da nam kaže da se nakon pola veka na ovom svetu malo šta desilo na bolje.

Tehnologija jeste uznapredovala, to je očigledno, ali je ona u najvećoj meri i zlouptrebljena.

Ako se prisetimo trenutka u kome je začeta ideja za stvaranje albuma "The Dark Side Of The Moon", dakle onih papirića na kome su članovi grupe napisali reči vreme, novac, ludilo, smrt, možemo se zapitati koliko je za sve ove protkle godine čovečanstvo zaista humanizovano.

Ili je, kako nam to i sam Voters sugeriše - potpuno dehumanizovano.

Čini se da je "dedica" ipak u pravu.

Ne bih želeo ovde da pišem o svakoj kompoziciji pojedinačno, oni koji to žele svakako će poslušati album i o svemu doneti svoj sud, ali ono što je već na prvi pogled primetno jeste da su pesme usporene, i da su ona prepoznatljiva gitarska sola izbačena.

Zašto je to tako, verujem da i sami možete lako da pretpostavite.

Ovaj album, kao i sve pesme na njemu, i dalje je za mnoge kult ili "svetinja" u koju nipošto ne bi trebalo dirati.

Ali ako iko ima pravo da dira u takvu svetinju onda je to upravo onaj koji je u mnogome takvu "svetinju" i osmislio, a to je svakako Rodžer Voters.

Uostalom, ako je 2003. godine obrađen u rege maniru i objavljen pod naslovom "Dub Side Of The Moon", zašto to ne bi mogao da uradi i njegov tvorac?

Više je nego jasno da je Voters ovim pokazao da je kreativnost grupe Pink Floyd po mnogo čemu vanvremenska i da se to jako teško može osporiti, a pokazao je i još nešto, ne manje važno: u godinama u kojim je ovaj album nastao, postojalo je dovoljno onih kojima je takva kreativnost bila potrebna.

Čini se da nam danas manjka i jednog i drugog.

Gde bi  nas to moglo odvesti, verujem da nije teško zaključiti. Mislim da nas je Voters ovim albumom još jednom pokušao navesti da razmišljamo o svemu tome. Koliko će u tome uspeti, ostaje da vidimo.

(Telegraf.rs)