Zanimljivosti o Radomiru Mihailoviću Točku i grupi Smak, koje možda niste znali

Dragoljub Jaraković Jarak, Točkov učitelj gitare, preminuo je jedne hladne zimske noći 1974. godine. Upućeni kažu da je pronađen u jarku na periferiji grada, a u naručju mu je bila gitara, jedino što je ikada i imao.

Život čudne mreže plete, pa je tako namestio da mesto na kome je Jarak izdahnuo, izgovaramo, odnosno nazivamo, isto kao što je bio i njegov nadimak. Možda je to samo splet okolnosti, možda je to samo legenda, ali jedno je sasvim sigurno: bio je po svemu neobičan čovek. Nikada nije mario za novac, svirao je za čašicu rakije ili bilo kakav obrok. Leti je spavao pored Morave, a zimi kod retkih prijatelja, odnosno onih koje je podučavao tajnama gitare. Svirao je ruski štim i to isključivo prstima i verovatno bi zauvek ostao tek u sećanju Čačana, da nije bilo jednog dečaka iz Ključke ulice koji je bio opsednut "sedim čikom" i njegovim sviračkim majstorijama.

Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine i njegov prvi instrument nije bila gitara, već očev bas-prim, koji je krišom uzimao, jer je svima bilo zabranjena čak i pomisao da mogu u ruke uzeti tu "čarobnu napravu". Ipak, od samog početka on je taj instrument tretirao, tj. svirao kao gitaru, iako ima pet žica.

Preporučujemo

Kada je Točkov stariji polubrat išao u vojsku, pozvao je svog prijatelja da malo svira na ispraćaju. Tada je Točak prvi put čuo Dragoljuba Jarakovića Jarka i po sopstvenim rečima ostao hipnotisan, pao je u groznicu. Nije mogao da veruje da neko tako može da svira.

Sa devet godina Točak od oca dobija prvu, pravu, gitaru i tada Jarak postaje njegov učitelj. Onaj isti Jarak koji je za čašicu rakije svirao "Ulazak u harem" u čačanskim kafanama i kod Branka brice.

Stari Čačani su se sećali kako bi Jarak, pre nego što bi zasvirao "Harem", između žica na gitari provukao masni papir koji bi izvadio iz paklice niške "Morave", da bi zvuk gitare poprimio "istočnjačku" boju i podsećao na saz.

U početku, Točak je bio veliki privrženik klasične gitare i bio je izričiti protivnik "bitlsomanije", uostalom, Jarak nikada nije koristio trzalicu, pa je takvo znanje prenosio i na svoje učenike, što je značilo da su gitaru svirali isključivo prstima desne ruke.

1964. godine u znak zahvalnosti prema svom ocu Ristu, kome je takođe nadimak bio "Točak" ili "Točkonja" jer je po zanimanju bio kolar (pravio je i popravljao kolske točkove) i muzičar, Mihailović je istetovirao na desnoj ruci točak, što će samo povećati mit o izuzetnom gitaristi, mit koji se prvo iz Čačka, a potom iz Kragujevca, počeo širiti diljem ondašnje Jugoslavije.

Po dolasku u Kragujevac, Točak prvo postaje član sastava Džentri. Međutim, ubrzo su poželeli da grupi daju novo ime. Slučaj je hteo da se u to vreme u kragujevačkom pozorištu sprema mjuzikl "Smak sveta", pa je režiser predstave predložio ime Smak. To je i prihvaćeno, a pomenuta predstava iz nekog razloga nikada nije odigrana. Ona priča o skraćenici - samostalni muzički ansambl Kragujevac, naprosto nije tačna.

Kada je formirana jedna od prvih postava grupe Smak, u kojoj je Točak svirao gitaru, Kepa bubnjeve, Vojkan bas, dok je Slobodan Kominac Koma bio pevač, svi su jednom prilikom, izuzev Vojkana koga je u međuvremenu zamenio Zoran, došli kod Kepe u Kraljevo. Međutim, Kepina baka Draga nije volela "čupavce" i ubrzo ih je isterala iz kuće. Oni ne znajući gde će, odu prvo u jednu kafanu a potom u obližnji park.

Bilo je hladno, padao je sneg, i tada je Točak odsvirao jedan bluz. Kasnije su, sećajući se tog događaja, tu kompoziciju nazvali "Blues u parku".

Bilo je i situacija u kojima su momci iz grupe Smak doživljavali neprijatnosti zbog svog izgleda i duge kose. Tako se dogodilo da na jednom od prvih koncerata koji je odžan u Ćupriji, u tamošnjem Domu JNA, njihovom novom pevaču Borisu Aranđeloviću uopšte nisu dozvolili da uđe unutra uz obrazloženje da ima predugu kosu i da vozi auto sa stranim tablicama. S obzirom da su organizatori ostali neumoljivi, Točak je ceo nastup morao da otpeva sam.

Prilikom snimanja prvog albuma u ljubljanskom studiju "Akademik", iz tehničkih razloga kompozicija "Put od balona (Biska 20)", morala je biti snimljena odjednom, odnosno bez nasnimavanja. To je podrazumevalo da niko tokom tih dvadesetak minuta, koliko inače traje taj instrumental, nije smeo da pogreši, a kako je u pitanju vrlo kompleksno delo, to nije bilo jednostavno čak ni za momke iz grupe Smak.

Ipak, uspeli su iz četvrtog pokušaja.

Da bi napravio kompoziciju "Satelit", Točku je bilo potrebno petnaest dana. To je bio i prvi, pravi hit grupe Smak na svim tadašnjim relevantnim top listama. Pesma se nalazila na duplom singlu na kome su bile četiri kompozicije: "Satelit", Šumadijski blues", "Čovece ti si mlad" i "Slikar sa Pikadilija". "Satelit" je te 1976. godine bio, između ostalog, na prvom mestu "Diskomera studija B" i "Džuboks barometra". Pre ove ploče najveći hit su imali u instrumentalnoj kompoziciji "Ulazak u harem".

Kada se osamdesetih godina raspala grupa Smak, Točku su savetovali da se preseli za Beograd. Jednog dana to je i učinio, pa se sa svojom fićom koju su njegovi prijatelji nazvali "fikus", stigao kod svog poznanika iz čačanskih dana, sjajnog pesnika Jovana Nikolića Jofa, koji danas živi i radi u Kelnu, u Nemačkoj.

I ne samo da živi i radi, već u tom "surovom" zapadnom svetu za svoj književni rad dobija i nagrade.

Niko i nikada nije lepše zborio o Točku (a verovatno i neće, iako su govrili i pisali mnogi) kao što je to činio Jof, koji je detinjstvo proveo seleći se iz mesta u mesto, jer su njegovi roditelji bili kafanski muzičari.

Otac Rom, saksofonista, majka Srpkinja, pevačica.

Tek kada je imao dvanaest godina skrasio se u Čačku, u Ivanjičkom sokačetu.

Jof je kumovao Točku i proveo s njim četiri nezaboravne, beogradske, podstanarske godine, u kojima su po njegovim rečima, "delili hleb, tugu i siromaštvo, provodili noći tragajući za starim srpskim pesmama, za ovozemaljskim i onozemaljskim istinama, razmenjujući snove i vizije."

Ali jedan je Jof i njegovo pisanje je nemoguće dostići.

A jedan je i Točak.

A takvi valjda najbolje jedni druge prepoznaju i razumeju.

Divno je Jof pripovedao o njihovim sedeljkama kod Puriše Đorđevića, o žurkama kod gradskih bogataša na koje ih je pozivao Moma Kapor, a na kojima bi njih dvojica priređivali svojevrsni performans izvodeći stare srpske pesme. Jof bi pevao, a Točak izvodio majstorije na gitari, a sve to bilo je protkano dozom humora. Domaćini i gosti bili su presrećni, a nakon toga vrata tih vila bila su im zauvek otvorena.

A ono kako je Točak igrao šah sa samim sobom i znao napamet preko četrdeset šahovskih otvaranja, Jof najbolje objašnjava sledećom rečenicom: "Kada bi me ponekad pozvao na šahovsku partiju, išao sam kao na pogubljenje".

Jof je pisao tekstove za neke izvođačače rok muzike (grupa Vatra, Krvna grupa, Generacija 5, R.M. Točak), ali ovde ću navesti jednu njegovu pesmu koja, čini mi se, govori više o njemu nego mnogi napisani redovi:

"Nemamo hleba u kući

Otac moj briše od prašine

ljubi i produvava njegov saksofon

Na prve zvuke

Garave brke odlože čekić

deca prekinu igru a

žene beže u kuću da se isplaču

Psi i mačke opčinjeni

priđu te ga njuše

i polude ptice hvatajući tercu

i poraste trava u dvorištu

i procveta perunika

i

nestaje naše sirotinje."

Eh, živote.

Valjda je jedino sa nekim ovakvim Točak i mogao biti cimer, uostalom, ko zna koliko će najlepših dogodovština iz tog perioda zauvek ostati između zidova njihove nekadašnje podstanarske sobe.

Radomir Mihailović Točak je još od sredine sedamdesetih godina počeo da beleži svoj život. Počeo je da piše o sebi i onom što mu se događalo u formi hipnagoških zapisa (Hipnagogija - stanje budnosti u snu, koje je u misticizmu već poznato dugi niz godina), a da li će i kada ti redovi biti objavljeni ostaje da vidimo.

Nego da se na trenutak vratimo u vreme sadašnje.

Nedavno su u Kragujevcu na Trgu omladine, postavljene skulpture članova grupe Smak. Tačnije, Točkova, Kepina, Borisova i Zoranova, dakle one postave koja je snimila prvi singl sa kompozicijama "Živim... Biska 13" i "Biska 16".

Kada je "spomenik" otkriven, po društvenim mrežama razvila se vrlo živa polemika. Prvo oko samog izgleda skulptura, potom oko njihove postavke, a ponajviše oko toga što se tu nije našao kip Laze Ristovskog.

I stvarno, zašto nije, to nikome nije jasno.

Po mom skromnom mišljenju, iako je situacija oko mesta klavijaturiste u grupi Smak pomalo zamršena, jer su tu pored Laze bili i Miki Petkovski, Tibor Levai, Kris Nikols, Milan Đurđević, ipak je Laza neko ko je srcem i dušom, ali i svojim znanjem, pripadao grupi Smak.

Meni se čini i mnogo više nego Bijelom dugmetu.

Istini za volju i doprinos Mikija Petkovskog je ogroman, jer je svirao na "Crnoj dami", svakako ključnom albumu momaka iz Kragujevca.

Bilo kako bilo, mislim da sam čin postavke skulptura svakako predstavlja pobedu i zasluženo priznanje nakon svih njihovih odricanja i svega onoga kroz šta su prolazili.

I lepo je da im se grad u kome je formirana grupa, u kome su radili i uvek mu se vraćali, odužio na ovaj način.

Smak je u sferi popularne kulture proslavio Kragujevac i taj grad je uzvratio kako je znao i umeo.

Je li moglo i bolje?

Možda i jeste.

Ali sve mi se čini da je tu s njima i Laza, sve drugo bi bilo manje važno. Ako stavimo ruku na srce, moramo da kažemo da je on neko ko je u dobroj meri oplemenio zvuk grupe Smak.

Onakav kakav pamtimo i koji volimo.

Ali kao što sam napisao u jednom od prethodnih tekstova, kada su velike karijere u pitanju, umeju tu da se dogode i nepravde i neki neshvatljivi potezi.

Nama ostaje da iz svega toga pamtimo ono što je najlepše.

A najlepša je muzika.

Ona postaje deo večnosti.

Deo te večnosti svakako pripada i Lazi Ristovskom.

Sa skulpturom ili bez nje.

(Telegraf.rs)