Priče o pesmama: Grupa Zlatni prsti i sjajne balade koje su izvirale iz srca Moše Radenkovića

Moša nam je pokazao kako iskrena vera u ono što radiš i voliš obično daleko nadilazi mnoge prepreke, pa i one koje podupiru mišljenje da svaki uspeh dolazi isključivo iz najvećih centara, odnosno glavnih gradova. Uprkos tome, on je do kraja ostao veran svom Zaječaru i dolini Timoka odakle su sve te sjajne balade, nošene njegovim raspuklim glasom, poletele ka našim srcima.

Kada neki životi prođu, ostaju uspomene.

A uspomene valja sačuvati.

Preporučujemo

I zbog nas i onih koji dolaze posle nas.

Nikada ne mogu zaboraviti kolika je bila moja radost kada sam na gitari pohvatao sve akorde pesme "Budi hrabra", sa prvog singla zaječarske grupe Zlatni prsti, kao i trenutak u kome sam pomislio da je to dovoljno dobro i da tu pesmu mogu da odsviram nekim svojim poznanicima.

Behu to, danas već veoma daleke, sedamdesete.

Godine u kojima su naši snovi prestizali mladost, i iz kojih zauvek pamtimo oči nekih devojaka, njihove osmehe i podršku.

Mnogo godina kasnije, upoznao sam Mošu Radenkovića iz čijeg srca su izvirale neke drage pesme koje poneko od nas još uvek pamti.

Moj prvi susret sa grupom Zlatni prsti dogodio se u Prizrenu 1982. godine, u tamošnjoj sportskoj hali, kada je nasupao još i Janika Balaž sa svojim tamburašima i vojnički orkestar u kome sam tada svirao.

Ne sećam se više kojim povodom se to dešavalo.

Bilo je tu još nekih izvođača, ali oni su do danas već potonuli u zaborav.

Naravno, Zlatni prsti su tada već uveliko promenili ime u Nokaut, imali dva albuma iza sebe, kao i bezbroj nastupa širom ondašnje zemlje.

Danas se malo zna da su Moša i njegov stariji brat Slobodan od 1961. do '63. godine živeli u Malom Lošinju, gde je njihov otac držao buregdžinicu i da su se baš tu "sreli" s prvim instrumentima. Moša je u školskom orkestru svirao bisernicu a Bane mali kontrabas. Po povratku u Zaječar, Mošu je rok muzikom zarazio njegov prijatelj Bane Kengur, koji mu je i predložio da naprave svoju grupu, mada su o sviranju slabo šta znali, a ni instrumente nisu imali.

Ništa zato. Kengur je predložio da naziv grupe bude Zlatni prsti, po tada popularnom filmu "Goldfinger".

Rečeno - učinjeno, i jurnjava za prvim instrumentima je mogla da počne, ali i onima koji o svemu tome ipak nešto i znaju, ne bi li se nučio koji akord, a možda i čitava kompozicija.

Potrajalo je to nekoliko godina, a prvi nastup Zlatni prsti imali su u leto 1967. godine, kada su svirali isped tada mnogo iskusnije zaječarske grupe Senke.

Mogao bih sada naširoko pisati o tome kakav je bio Moša, iz čijeg su srca "izvirale" neke pesme koje sam zaista voleo.

Ali dovoljno će biti i ovih par crtica:

1969. godine Mošin brat, basista Bane Radenković, bubnjar Dragan Trajković Trajko i pevač Jova Rašić su maturirali u Zaječaru.

Jova je upisao fakultet u Beogradu, a tokom sedamdesetih postaće član Generacije 5 dok Bane i Trajko odlaze na studije u Niš. Pošto je bio mlađi godinu dana, Moša shvata da mu se grupa time raspada, pa još tokom treće godine počinje praviti ispade po školi, a sve u nadi da mu zbog toga neće dozvoliti da upiše četvrtu.

Tako je i bilo.

Zbog zabrane upisa, roditelji su bili prinuđeni ga sa starijim bratom pošalju u Niš, gde je upisao četvrtu godinu Tehničke škole.

Grupa je zahvaljujući tome opstala i oni su nastavili da rade kao trio.

Ipak, sve vreme su tražili ritam gitaristu, pa su u Nišu raspisali konkurs kako bi popunili to mesto. Interesantno je da se na taj konkurs između ostalih prijavio i kasnije veoma poznati Ljubiša Stojanović Luis.

I nije bio primljen!

Tokom zimskog raspusta 1969. godine, grupa Zlatni prsti je obznanila da će u zaječarskom Domu JNA, biti održana Gitarijada i pozvala zainteresovane da se prijave. Danas je malo poznato da su upravo oni organizovali prvu Zaječarsku gitarijadu koja je održana 30. januara 1970. godine, a 1974. oni će biti pobednici na toj manifestaciji.

Bila je to po mnogo čemu istorijska ideja i odluka.

Ako znamo da je Moša u svakom smislu bio pokretačka snaga grupe, nije teško zaključiti koliki je njegov udeo u svemu tome pa i u nastajanju gitarijade, koja će ubrzo postati najvažnija i najdugotrajnija smotra mladih i njihovog stvaralaštva u sferi popularne muzike.

U godinama koje će potom doći, naši razgovori biće sve češći.

Jednom sam mu se požalio da nikako ne mogu da dođem do knjige "Zaječarska gitarijada 1966-1996." Nije je bilo u knjižarama, pokušao sam preko nekih ljudi da je pronađem, ali ništa od svega toga.

Tada interneta nije bilo ni na pomolu, kasno sam saznao da je knjiga objavljena, a u međuvremenu tiraž je naprosto "planuo".

Nakon desetak dana, knjiga je stigla na moju adresu.

Nažalost, neke zajedničke planove nikada nismo uspeli da realizujemo.

Ne našom krivicom.

Tuđa neodgovornost i nemarnost isuviše često je i najplemenitije ideje i zamisli, bacala u blato.

Neke njegove neobjavljene pesme, danas su deo moje kolekcije.

Slao mi ih je, uvek tražeći da kažem svoje mišljenje.

Ostale su i neke divne posvete.

I sećanja koja zaborav ne može dohvatiti.

Kada je pesnik Mirko Glišić raskinuo saradnju sa grupom Smak, počeo je da piše upravo za Zlatne prste i tada su nastale neke njihove najlepše balade, poput: "Zbogom mila moja", "Ima nešto u tebi, što nikom poklonio ne bih", "Noć već bledi blizu je dan", ali i neke  koje je pisao Radenković i klavijaturista Dragan Batalo, kao što su: "Istina", "Posebna si uvek bila"...

Bile su to pesme koje su zauvek ostale u nekim srcima, u nekim snovima i željama, pa tako i nas činile posebnim kao što je to devojka iz njegove pesme.

U međuvremenu, godine su optrčale mnoge krugove, a novi dani i ovi "moderni životi" počeše uveliko da prestižu sve ono što smo mi sanjali.

Plemenitost, požrtvovanje, iskrena prijateljstva i smisao za ono najvrednije i najlepše u svetu današnjih poslušnih, parazitskih potrošača, postaju gotovo sasvim bespotrebni.

No bez obzira, pobedili smo.

Odrasli smo, pa i ostarili uz muziku koju volimo, a to nije malo.

Valjda je to danas vidljivije nego ikada pre.

I sada ponekad zasviram sve te pesme, onako za sebe, zbog svog gušta i onih dana koji su nas plavili drugačijim osećanjima.

Jednostavne su, ali protkane toplinom, ljubavlju i mirisima prošlosti:

Ima nešto u tvom liku

Ima nešto u oku tvom

Ima nešto, nešto u tebi,

što nikom draga veruj mi,

poklonio ne bi'.

Ima nešto u tvom smehu

baca me iz ravnoteže

Vodi me ka slatkom grehu

i za tebe draga silno veže,

mila moja.

Kad bi znala koliko mi znači,

što me jutrom poljupcima budiš

Što mi sunce na dlanu donosiš,

pa sam srećan što te takvu imam,

što te volim.

Učinio bih sve za tebe, mila moja

Sa prosjakom ću da se družim ako treba

Učiniću da budeš veća od sunca i neba

Zbog slatke tajne u tebi.

Zbog te slatke tajne u tebi

Zbog te slatke tajne u tebi,

mila moja.

Moša nam je pokazao kako iskrena vera u ono što radiš i voliš obično daleko nadilazi mnoge prepreke, pa i one koje podupiru mišljenje da svaki uspeh dolazi isključivo iz najvećih centara, odnosno glavnih gradova.

Uprkos tome, on je do kraja ostao veran svom Zaječaru iz koga je "naterao" čitavu ondašnju veliku Jugoslaviju da đuska uz hitove "Igraj rege", "Kako da osvojim tebe" ili "Super finale".

Preminuo je 2021. godine u sedamdesetoj godini života.

Kada neki životi prođu, ostaju uspomene.

A uspomene valja sačuvati.

I zbog nas i onih koji dolaze posle nas.

Kada je Moša u pitanju imam ih podosta, ali sve i da nije tako, dovoljne bi bile te sjajne balade koje su iz doline Timoka nošene njegovim raspuklim glasom poletele ka našim srcima, i koje je zanavek ostavio u amanet onima koji takvu emociju umeju da prepoznaju.

(Telegraf.rs)