Priče o pesmama: Galija - "Don Ramiro", od Nešinih svirki kraj Nišave, do male rok simfonije

Stihovi pesnika Milorada Mitrovića nižu pred nama srednjovekovnu priču o ljubavi i mržnji u formi već zaboravljenog neoromantizma, i baš zbog toga oni na neki poseban način "prianjaju" uz Nenada Milosavljevića i Galiju, ali su istovremeno i svojevrsna suprotnost današnjem vremenu koje je prepuno ravnodušnosti, bezosećajnosti i potrošačkog mentaliteta.

Postoje neke pesme koje su simfonija u malom.

Kako zbog teksta i muzike, tako i zbog načina izvođenja. U tom smislu oduvek mi je bio čudesan zagrljaj naših pesnika i rokenrola u čemu su svakako prednjačili akustičari, ali bilo je odličnih ostvarenja i van toga.

Preporučujemo

Ovaj put odabrao sam sjajnu kompoziciju "Don Ramiro", koja se pre nekoliko godina pojavila na albumu grupe Galija u jednom potpuno novom aranžmanu.

I danas pamtim trenutak kada sam je prvi put čuo. Doduše, ne mogu se tačno setiti godine u kojoj je to bilo, ali sećam se da je Neša tu pesmu otpevao na koncertu Galije, prateći sebe na akustičnoj gitari, dok je njegov basista menjao žicu koja mu je pukla tokom svirke.

Kako sam tom prilikom bio poprilično udaljen od bine, nisam baš mogao razumeti svaku reč, ali sam zapamtio ime "Don Ramiro", s obzirom da je njime počinjala svaka sledeća strofa.

Galija je tada, koliko se sećam, već objavila dva-tri albuma koje sam imao u svojoj kolekciji, pa mi je odmah bilo jasno da se ta kompozicija ne nalazi na tim izdanjima, a to je samo još više pojačalo moju radoznalost da o tome ipak nešto više saznam.

U to vreme čitao sam o muzici sve što mi je došlo pod ruku, prisetivši se ponekad i te pesme, ali podataka o tome nije bilo.

Ipak, posle par godina slučajnost mi je pomogla da saznam i nešto više.

Mislim da sam tada išao u završni razred srednje škole, a pored toga što sam bio opsednut muzikom, mnogo sam i čitao, pa tako i postao "inventar" naše gradske biblioteke. Bibliotekarka, tada već gospođa u godinama, naprosto me je obožavala i često smo razgovarali o mnogim književnim delima, a njene preporuke sam svakako uvažavao s obzirom da je tome znala zaista puno, a bilo je baš vidno sa koliko ljubavi je govorila o svemu tome.

Jednom prilikom, prelistavajući neke knjige, pevušio sam "Don Ramira", bolje reći mrmljao sam, jer sam znao tek nekoliko početnih stihova.

-Koja je to pesma? - pitala me je bibliotekarka, prevrćući nešto po kartoteci.

-Nemam pojma, pravo da Vam kažem. Čuo sam je na koncertu Galije.

Ustala je, otišla u susednu prostoriju i ubrzo se vratila sa nekom knjigom u ruci:

-Evo, ponesi ovo kući, to ionako niko ne traži i ne čita, a tu možda i pronađeš "svoju" pesmu.

Pogledao sam u knjigu, pomalo začuđen, i tako prvi put saznao za srpskog pesnika Milorada Mitrovića, koji je još tada  već bio poprilično zaboravljen.

Rođen je u Beogradu 1867. godine, gde je završio Pravni fakultet. U početku je radio kao sudski činovnik, a 1897. dobija zvanje sudije. Iz političkih razloga više puta je otpuštan i vraćan u državnu službu. Od 1890. godine započinje saradnju sa tadašnjim srpskim književnim listovima, a 1890. objavljuje i svoju prvu zbirku poezije "Knjiga o ljubavi", a nekoliko godina kasnije i drugu, pod nazivom "Prigodne pesme".

Započeo je pisanje i drugih dela, poput istorijske tragedije "Despot Lazar Branković", potom epa o oslobođenju Beograda 1806. godine, a takođe i epa o Penelopi, ženi Odiseja, kralja Itake, ali ga je prerana smrt 1907. godine sprečila da sve to privede kraju.

Oni koji vole i slušaju romanse verovatno znaju za kompoziciju "Bila jednom ruža jedna", što je takođe Mitrovićeva pesma i ona se upravo nalazi u njegovoj zbirci "Knjiga o ljubavi". Nažalost, ovog pesnika danas se retko ko seća, a jedan od onih koji ga nisu zaboravili bio je Milovan Vitezović koji ga pominje u svom čuvenom humorističkom romanu "Šešir profesora Koste Vujića" koji je još 1972. ekranizovan u formi televizijske drame, a kasnije je snimljen i istoimeni film.

Nenad Milosavljević, alias Neša Galija, svakako je na neki način proslavio njegovu pesmu "Don Ramiro" izvodeći je dugi niz godina sa posebnim šmekom i uz pratnju akustične gitare a ona je, kako sam kaže, nastala dosta pre nego što je formirana njegova niška grupa, tačnije početkom sedamdesetih godina prošlog veka.

2018. godine, ova kompozicija je uvrštena na albumu Galije pod nazivom "U raju iznad oblaka", ali ovaj put u "električnoj varijanti" i u aranžmanu koji je prava mala rok simfonija, a kao gost gitaru u ovoj kompoziciji svirao je Nebojša Zulfikarpašić.

Pa iako ovo nije jedina Nešina pesma na stihove naših poznatih pesnika za koje je davno napisao muziku i svirao ih u mladosti gde god bi stigao i mogao (tu su bile i neke pesme Dobriše Cesarića, Vojislava Ilića, Jesenjina), kompozicija "Don Ramiro" ostala je u repertoaru do današnjih dana, a u neku ruku i njegov zaštitni znak koji je poneo iz najranijeg perioda svoje karijere.

I na ovom albumu se nalaze još dve kompozicije naših poznatih pesnika i to: "Kad bi otišla iz ovoga grada", Matije Bećkovića, i "Voleo sam", Pere Zupca.

Pa ipak, čini mi se da taj davno zaboravljeni neoromantizam i srednjovekovna priča o ljubavi i mržnji pesnika Milorada Mitrovića, na neki poseban način "prianjaju" uz Nešu Milosavljevića i Galiju, a ovi stihovi danas nose i jednu svojevrsnu suprotnost današnjici koja je prepuna ravnodušnosti, bezosećajnosti i potrošačkog mentaliteta.

I pored toga što ona minimalistička verzija ove kompozicije kakvu sam prvi put čuo, nije našla put do Galijinih izdanja, i jedna i druga su mi prirasle za srce. Prva svojom neobičnošću za ono vreme, posebnim "šmekom" i dramaturgijom sa kojom to Neša izvodi, a druga, raskošnom orkestracijom u progresiv maniru i ritmičkim "varkama" koje sa sobom nose i specifična raspoloženja.

Zbog toga slobodno mogu da kažem da je ovo jedan od najlepših "susreta" književnosti i rok muzike ovih prostora.

Don Ramiro

Don Ramiro konja jaše

U mladačkom, bujnom žaru,

A pita ga sedi sluga:

"Kuda tako, gospodaru?"

"Kroz sumračak, pogle, starče,

Eno dvora sure stene,

Tu boravi draga moja

I poziva noćas mene."

"O, ne idi, o, ne idi!"

Sedi starac brižno cvili:

"Njeni preci sa tvojima

U mržnji su uvek bili."

Al' po maču vitez kuca,

A licem mu osmeh sinu,

On obode konja laka

I odlete u daljinu.

A kad prođe noćca mračna

I zablista rujna zora,

Zakuco je vitez smeli

Na vratima svoga dvora.

"Ti si, starče, imo pravo —

Zaseda me tamo srela,

Al' sad zato gavran kljuje

Nekoliko mrtvih tela."

II

Don Ramiro konja jaše

U mladačkom, bujnom žaru,

A pita ga sedi sluga:

"Kuda tako, gospodaru?"

"Kuda tako? Da se svetim,

Nevera mi srce smrvi,

Ja sam željan, sedi starče,

Ja sam željan njene krvi."

"O, ne idi, o, ne idi!"

Opet starac brižno zbori:

"Tvoja mržnja, čim je vidiš

U ljubav će da se stvori."

Al' po maču vitez kuca,

A licem mu osmeh sinu,

On obode konja laka

I odlete u daljinu.

A kad prođe noćca mračna

I zablista rujna zora,

Zakucô je vitez gnevni

Na vratima svoga dvora.

"Ti si, starče, imo pravo.

Ja za mržnju ne znam više,

Usne njene, njene oči,

Mač osvete prelomiše."

III

Don Ramiro konja jaše

U mladačkom, bujnom žaru,

A pita ga sluga sedi:

"Kuda tako, gospodaru?"

"Kroz sumračak, pogle, starče,

Eno dvora sure stene,

Tu me zove draga moja,

Da na grudi padnem njene."

"O, ne idi, o, ne idi!"

Opet starac brižno zbori:

"Zaseda te tamo čeka

I osveta i zlotvori."

Al' po maču vitez kuca,

A licem mu osmeh sinu,

On obode konja laka

I odlete u daljinu.

A kad prođe noćca mračna

I zablista rujna zora,

Zarzo je konjic verni

Pred vratima znana dvora.

Trči starac, zveče ključi,

Zaškripela vrata stara,

Ali konjic krvav stoji,

A nema mu gospodara.

P.S. Ova priča napisana je i u znak sećanja na dragu gospođu S. bibliotekarku varošice u kojoj sam odrastao, i koja u velikoj meri nosi zasluge za mnogo toga što sam u mladosti pročitao, pa time i za redove i stranice koje danas ispisujem.

(Telegraf.rs)