Reizdanje prvog albuma YU grupe iz 1973. godine: Muzička magija trija koja traje do današnjih dana

Prošlo je tačno pet decenija od objavljivanja ovog albuma i ništa više ni u muzici, ni u našim životima nije isto. Ništa izuzev, slobodno to možemo reći, YU grupe.

Ako se vratim u najraniju mladost, u one godine u kojima svet još uvek posmatramo širom otvorenih očiju, u sećanje prizivam trenutak kada sam u rukama držao prvi album YU grupe.

Ja školarac, osnovac, oni već ozbiljan bend, sa nekoliko hitova iza sebe, a tada već i albumom, što je u ono vreme još uvek bila retkost.

Preporučujemo

Snimiti tada i singl ploču nije bilo nimalo lako, a LP je za mnoge ostao tek pusti san.

Vrteo sam taj album danima i ne znam šta bih danas dao da mogu ponovo uhvatiti ono osećanje u kome sasvim zaneseni slušate muziku, neopterećeni bilo čime, ne "bunareći" po aranžmanima, po tekstovima, po ovom, onom...

Naprosto - tu je muzika, tu ste vi, i lepo vam je.

Sve drugo je nebitno.

Sećam se mog "Troubadour" gramofona na kome sam vrteo taj album, koji bi danas bio više nego smešan sa zvukom koji je proizvodio, ali tada još uvek nisam ni razmišljao o nekakvim uređajima koji bi reprodukovali zvuk "visoke vernosti", a i da jesam, novca za to nije bilo ni na pomolu.

Muzika je bila najvažnija, a ona je bila magična, tajnovita, umela je da usreći, da nas uvede u svet mašte i snova i donese mnogo toga za čim je naša mladost čeznula.

Sve ostalo bilo je manje interesantno i moglo je da pričeka.

Tako danas pamtim vreme u kome sam "otkrio" prvi album YU grupe.

Što se samih pesama tiče, dugo nisam pravio, a nisam ni želeo, razliku između njih. Stavio bih ploču na gramofon, odslušao jednu stranu, potom drugu, a zatim sve ispočetka.

Uživao sam detinje otvorenog srca, ali valjda je u tim godinama takvo uživanje jedino i moguće.

I najlepše.

Posle su tek stigla sva ona naša "mudrovanja": te ovo je ovako ili onako, ovo mi se sviđa više, ovo manje...

Tako sam i ja polako počeo da izdvajam favorite sa ovog LP-ija.

Prvo su to bile kompozicije "Trka" i "More", a potom "Noć je moja". Doduše, ove dve poslednje su to ostale i do današnjih dana.

Braća Jelić su po svemu neobični i jedinstveni akteri domaće rok scene, a o tome govori i nastanak ovog albuma.

Malo pre snimanja ove ploče napustili su ih bubnjar Boka Bogdanović i gitarista Miodrag Bata Kostić, koji je uz Dragija Jelića, i pre i posle ovog albuma, ostao najvažniji autor grupe. Ubrzo potom pridružuje im se Raša Đelmaš koji je do tada svirao u Pop mašini, pa nastavljaju kao trio usviravajući se na brojnim koncerima širom zemlje. Iz tog perioda ostala je i njihova dobro poznata "avantura" kada su imali priliku da posredstvom odgovornih iz diskografske kuće CBS, sviraju u tada kultnum "Marquee" klubu Londonu, a takođe su dobili i ponudu od predstavnika kompanije Capricorn da budu predgrupa na jednoj mini turneji grupe Allman Brothers Band. U jednom od CBS studija snimili kompozicije "Šta će meni vatra", "Mali medved", "Tatica" i "Noć je moja", sa tekstovima na engleskom jeziku, uz obećanje diskografske kuće da mogu očekivati nastup na sledećem Reading Rock Festivalu. Ipak i pored svega toga, oni su odlučili da se vrate svojoj vernoj jugoslovenskoj publici, a kasnije je ostao žal za propuštenom prilikom koja se više nije ukazala.

Sve ovo sasvim dovoljno govori o trenutku u kome je YU grupa snimila svoj prvi album.

Ako uzmete tu ploču u ruke, videćete da je lavovski deo posla uradio Dragi Jelić. Autor je svih kompozicija i aranžmana (autor tekstova je Dragan Nedimović, osim "Noć je moja" - Branko Marušić Čutura, dok je kompozicija "Crni leptir" kompletno Dragijeva), odsvirao je sve gitare i otpevao pesme, izuzev njihove kultne laganice "Crni leptir" koju je svojim smirenim vokalom doneo Žika Jelić.

Interesantno je da na ovoj ploči nema etno orijentisanih kompozicija, poput "None" ili "Kosovskih božura", koje su u bile njihovi udarni hitovi i u velikoj meri do tada pomogli u popularnosti i usponu same grupe.

Pa iako su zasluge Dragija Jelića stvarno velike, teško je i zamisliti da bi sve to mogao postići bez stalne podrške starijeg brata Žike. Njihova bratska ljubav izatkala je jednu od najlepših rokenrol priča nekadašnje Jugoslavije, koja traje evo i do današnjih dana.

Prošlo je tačno pet decenija od objavljivanja ovog albuma i ništa više ni u muzici, ni u našim životima nije isto.

Ništa izuzev, slobodno to možemo reći, YU grupe.

Ta njihova konstanta više je nego očigledna i ostala je nepromenjena sve do današnjih dana, a to se najbolje moglo videti na spektakularnom koncertu povodom pedeset godina postojanja koji je održan 10. septembra 2022. godine na stadionu Tašmajdan, kada su mnogi primetili da među njihovim uvaženim i brojnim gostima, koji su tom prilikom zajedno sa njima svirali, nema Bate Kostića.

Kako sam neposredno posle koncerta radio intervju sa Batom, logično je bilo da mu postavim pitanje u vezi toga, jer se po medijima i društvenim mrežama provlačila vest da ga nisu ni pozvali.

Bata mi je odgovorio da je poziv stigao i da je sa Jelićima razgovarao u vezi toga, pa je predložio da one kompozicije koje bi svirao donekle prearanžiraju i modernizuju, na šta su oni rekli da takav zahtev ne mogu da prihvate.

Bata je onda rekao da u tom slučaju on ne može prihvatiti poziv.

Šteta stvarno.

YU grupa je tada svakako imala brojne i uvažene goste, ali ako je neko zaslužio da zauzme počasno mesto među njima, onda je to Bata Kostić i tu zaista nema nikakve dileme.

Njegov doprinos YU grupi očigledan je i dostojan svakog poštovanja.

No dobro, sve velike karijere nisu baš u svemu mogle biti idealne, a YU grupa svakako ima izuzetno veliku karijeru.

I evo, pola veka njihovog postojanja pored pomenutog koncerta obeležilo je i reizdanje prvog albuma, čemu možemo da zahvalimo Jugotonu (Croatia Records) i gospodinu Želimiru Babogredcu, direktoru ove izdavačke kuće.

Remaster je urađen sa originalnih magnetofonskih traka, omot sadrži ekskluzivne fotografije i tekstove Domagoja Bešlića, Siniše Škarice i Petra Pece Popovića. Interesantno je da je Peca ovaj tekst pisao daleke 1974. godine, i bio je namenjen za njihov drugi LP "Kako to da svaki dan", ali nečijom odlukom nije se našao na pomenutom albumu. Tekst je nekim čudom sačuvan pa je nakon pedeset godina ta nepravda na neki način ipak ispravljena.

Zašto kažem nepravda?

Pa zbog toga što je YU grupa u Peci Popoviću oduvek imala, ne samo veliku podršku, već i iskrenog prijatelja i nekog čiji su saveti bili vrlo dragoceni.

Reizdanje je urađeno na 180-gramskom vinilu, a tu je i download code mp3 verzije albuma.

I za kraj ove priče mogu da kažem da je ovo još jedno u nizu izuzetnih Jugotonovih reizdanja, ali meni neobično drago i posebno.

Čak i sada, dok držim ovu ploču u rukama, odnekud kao da ponovo nazirem onog dečaka koji u tim godinama mnogo toga i nije razumeo, ali je u muziku bio istinski zaljubljen.

Na svu sreću, ta zaljubljenost ni do danas nije nestala, ona još uvek traje, samo je poprimila neki drugačiji oblik.

Ona možda više nije bezgranična, godine koje su prohujale mimo nas dotakle su tu ljubav i mnogo čime drugim: donele iskustvo, ostavile ožiljke, učinile da sve to posmatram drugačijim očima, a sva ona bezgranična radost i toplina svojim ogromnim delom poletela je prvenstveno ka porodici.

Uostalom, veliki deo našeg vremena morali smo posvetiti i onome što nas nije isuviše preokupiralo i bilo nam zanimljivo, ali je činilo realan život.

Na svu sreću, ostalo je dovoljno i za moju prvu, istinski veliku ljubav: njeno veličanstvo muziku.

A ona je, što se domaćeg rokenrola tiče, kad bolje razmislim, po mnogo čemu započela upravo prvim albumom YU grupe.

Jeste, prošlo je pedeset godina od tada i ništa više nije isto.

Pa ipak, i dalje postoje trenuci u kojima ponekad uhvatimo one neodoljive "mirise" mladosti.

Naravno da u svojoj polici sa pločama još uvek imam originalno izdanje prvog albuma YU grupe, ali ovakva i slična reizdanja donose i jednu sasvim drugu dimenziju.

Ona svakako ne mogu vratiti sve one dane i vrednosti na kojima smo odrastali, ali mogu nas podsetiti na njih, i što je još važnije, ona nam govore da među nama još uvek ima onih koji takve vrednosti i dalje nose u sebi, a to je nešto što ipak pruža nadu dostojnu čoveka.

Naše je da te vrednosti i njihove "najlepše mirise" pamtimo i čuvamo, a oni će nas i dalje na neki način okupljati u jednu možda malu zajednicu, ali zajednicu koja je vredna naših života koje smo živeli i koje živimo.