Priče o pesmama: Dva bisera koja su prokrčila put domaćim rokenrol autorima

Kompozicije "Pružam ruke" (Indexi) i "Osmijeh" (Grupa 220), nisu samo uspostavile nove trendove u jugoslovenskom rokenrolu, već su u najvećoj meri i porušile one stare, tako da od 1967. godine kada su objavljene, ni domaća popularna muzika u mnogo čemu više neće biti ista.

Iako je početak šezdesetih godina ujedno i početak uspona rokenrol muzike na ovim prostorima, do prvih ozbiljnih, domaćih autorskih kompozicija, biće potrebno pričekati bezmalo do samog kraja te decenije.

Gotovo sve grupe iz tog perioda radile su ili obrade uspešnih instrumentalnih kompozicija, ili prepeve, što znači da su snimali već dobro poznate svetske hitove ali sa tekstom na našem jeziku, što je u najvećem broju slučajeva bio uslov da bi se uopšte i mogla snimiti ploča, jer pevanje na nekom stranom jeziku nije dolazilo u obzir.

Preporučujemo

Što se autorskih pokušaja tiče, njih je svakako bilo i ranije, ali su mahom bili stidljivi, delom zbog uverenja producenata da ploče sa kompozicijama domaćih rok kompozitora niko neće kupovati, a delom i zbog samih grupa kojima je nedostajalo odvažnosti u tom pogledu jer su se plašili reakcije publike, pa samim tim i mogućnosti da budu ismejani.

Dok ovo pišem, prisetih se kako je grupa Crni biseri već na svom prvom singlu iz 1966. godine imali tri obrade, ali i jednu autorsku kompoziciju Vladimira Jankovića Džeta pod nazivom "Ne odlazi" za koju su, prilikom snimanja u Jugotonu, tvrdili da je to u stvari Dilanova pesma. Bilo im je savršeno jasno da urednici u izdavačkim kućama nisu previše zainteresovani za njihov autorski rad.

Pa ipak, proći će samo nekoliko godina i sve će se iz korena izmeniti. Obrade više neće biti poželjne, a prvo pitanje urednika za svaku grupu koja je želela snimiti ploču bilo je: "Momci, imate li vi šta vaše"?

Bilo je to pitanje koje je mnogo toga okrenulo za 360 stepeni.

Zašto?

Do tog trenutka najvažniji i najcenjeniji članovi neke grupe bili su svakako dobri instrumentalisti, odnosno oni koji su izuzetno vladali nekim instrumentom - gitarom, basom, bubnjevima, ili bilo čim drugim što se moglo naći u postavci neke rokenrol grupe. Takvi muzičari bili su više nego poželjni, a prelazak instrumentalista ili pevača u neki suprotni tabor izazivao je prave male potrese, kako kod publike, tako i u samim grupama. Setimo se recimo kada su u niške Daltone došla dva izuzetna muzičara ali i odlična pevača - ritam gitarista Dragan Nikolić Nune i basista Žarko Bajagić Baja koji su do tada bili članovi takođe odlične niške grupe Rubinsi. Nakon tog transfera izbila je svađa između ta dva suparnička benda koja je potom prerasla u tuču iz koje je sjajni gitarista Daltona Žarko Stanković, izašao sa polomljenom vilicom.

Pa ipak, kada je autorstvo došlo na red, sve se iz korena menja. Imati što bolje instrumentaliste na okupu bilo je nešto što se svakako podrazumevalo, ali autori u svakoj grupi odjednom postaju zlata vredni.

Danas je svakako interesantno razmisliti koja su to rok ostvarenja koja su u ondašnjoj Jugoslaviji ponela oreol prvih, autentičnih, autorskih kompozicija sa dovoljno snage, ali i odvažnosti njihovih autora, a koje su do tada već uveliko ustaljenu praksu snimanja obrada, zauvek bacile u prošlost.

Ovde svakako treba napomenuti da se to ipak ne može najpreciznije odrediti, ali kada se sagledaju sve okolnosti, uticaj koji su imale, sa posebnim naglaskom na godinu u kojoj su objavljene, ipak sam se opredelio za dve kompozicije, koje ne samo da su uspostavile nove trendove u jugoslovenskom rokenrolu, već su u najvećoj meri i porušile one stare, tako da od 1967. godine kada su objavljene, domaća popularna muzika u mnogo čemu više neće biti ista.

1. INDEXI - "PRUŽAM RUKE" (PGP RTB 1967.)

Legenda kaže da je Nikola Borota, u to vreme muzički producent Radio Sarajeva, kod Slobodana Boda Kovačevića, gitariste sarajevskih Indexa, prepoznao posebnu autorsku nadarenost pa mu je jednom prilikom, negde krajem 1966. godine, dao tekst koji je napisao, potom ga smestio u neku sobu i rekao mu da nema izlaska sve dok od toga ne iskomponuje nešto dopadljivo i prihvatljivo.

Bodo, kud će, šta će, prihvati se posla i tako je nastala kompozicija "Pružam ruke", koja je odmah predstavljena u  emisiji TV Sarajevo pod nazivom "Pepeljuga 66", ali se na snimanje ipak malo pričekalo jer je producent Esad Arnautalić došao na ideju da na već postojeći aranžman pridoda i simfonijski orkestar.

U knjizi Josipa Dujmovića, "U inat godinama", stoji podatak da je ova kompozicija snimljena 13. februara 1967. godine.

Bilo je to po mnogo čemu avangardno delo za ono vreme, koje odmah postaje veliki hit, pokazujući da na domaće autore i te kako treba računati.

Ako je tadašnja jugoslovenska publika sa radošću i oduševljenjem prihvatila ovu kompoziciju, članovi mnogih drugih grupa su ostali začuđeni i zadivljeni.

Bilo im je apsolutno jasno šta i kako dalje treba raditi.

Interesantno je da su Indexi sa ovom kompozicijom pokušali otići i na pesmu Evrovizije. Naime, odabir našeg predstavnika za tu manifestaciju te godine održan je u Ljubljani, pa su momci sa puno entuzijazma otprašili svoju pesmu, ali ipak nisu prošli.

Našu zemlju tada je predstavljao Lado Leskovar sa pesmom "Vse rose sveta". Evrovizijsko takmičenje održavalo se u Beču, ali Leskovar nije imao nikakve šanse pored Sendi Šo i kompozicije "Puppet On A String" koja je te godine pobedila. Ipak, nije se obrukao i zauzeo je osmo mesto, a da li bi Indexi možda bolje prošli svakako ne možemo znati, ali jasno je da su za ono vreme imali daleko moderniju pesmu, koja je mogla stati rame uz rame sa mnogim tadašnjim svetskim rok hitovima.

Dosta je onih koji veruju da upravo od ove kompozicije počinje pravo jugo-rok razdoblje i mada bi se o tome svakako dalo diskutovati, jedno mogu bez ikakve sumnje da tvrdim: Indexi su sa ovom kompozicijom u mnogo čemu probili led, jer pre tog 13. februara 1967. godine ničeg, čak ni sličnog, na domaćoj autorskoj sceni nije bilo.

GRUPA 220 - "OSMIJEH" (Jugoton 1967.)

Savremenici muzičkih događaja s kraja šezdesetih, tvrde da u vreme kada su Indexi prvi put u televizijskoj emisiji "Pepeljuga 66" izveli svoju kompoziciju "Pružam ruke", Grupa 220 je u Zagrebu snimila kompoziciju "Osmijeh", tako da je teško utvrditi koja je od ove dve grupa jugoslovenskoj sceni podarila prvu značajnu autorsku kompoziciju.

Po svemu sudeći, nije to toliko ni važno.

1967. Jugoton je objavio prvi singl zagrebačke Grupe 220, na kome su tri autorske kompozicije Draga Mlinareca i obrada jedne polke. Ploča postiže ogroman uspeh i prodaje se u tada neverovatnih 50 000 primeraka.

Grupa 220 je formirana krajem '66. godine u Zagrebu, od članova Ehosa i Jutarnjih zvijezda koje je predvodio Drago Mlinarec. Pesmu "Osmijeh" snimili su još u decmbru iste godine, a singl na kome se našla ta kompozicija objavljen je u martu 1967. Mlinarec tvrdi da mu je inspiracija za "Osmijeh" došla sasvim slučajno i da je, što se te kompozicije tiče, sve bilo gotovo za jedan dan, pa je ponesen time odmah potom napisao  još nekoliko pesama. I dok "Pružam ruke" donekle nosi i akademski pečat, jer u svom aranžmanu ima simfoničare, a svakako je interesantno da uprkos tome što je njen autor gitarista, ipak nema izraženu gitaru, "Osmijeh" je domaća potpora tadašnjem hipi pokretu i "letu ljubavi" sa gitarom u prvom planu, a i sam omot te ploče, na kome su članovi grupe sa dugom kosom i u cvetnim košuljama, stvara jednu takvu celinu. Kada u tim godinama neki autor postigne tako veliki hit, dolazi i neizbežno pitanje - kuda i kako dalje? Kako opravdati stečenu popularnost, kako ne porušiti stečene pozicije? Mlinarec je to rešio na jedan potpuno začuđujući način. Jednog dana došao je u Jugoton sa idejom da snimi LP ploču na kojoj bi sve kompozicije bile autorske. Do tog trenutka, pa i jedan duži period posle toga, bilo je to nešto što je apsolutno nezamislivo.

No kako njegov predlog ipak nije odbijen, Grupa 220 godinu dana od objavljivanja svog prvog singla, snima LP ploču "Naši dani" i tako postaje vlasnik prvog autorskog albuma, kada su grupe sa jugoslovenskih prostora u pitanju.

Bio je to trenutak koji će zauvek ostati upisan kao jedan od najznačajnih u celokupnoj istoriji jugoslovenskog rokenrola, ali to je već priča za neku drugu priliku.

(Telegraf.rs)