Nikola Nešković, autor legendarne "Slagalice": "Ovo što se danas dešava kod nas i nije novinarstvo"

Radio ima neverovatne mogućnosti, ali potrebno je da se neko time ozbiljno bavi. Radio je došao u drugi plan zbog televizije, jer političarima je bilo važnije da se slikaju nego da se čuje šta govore i misle, pa je na taj način i došlo do te prevage u korist televizije. Radio stanice se praktično gase jer postaju poput nekog džuboksa koji emituje muziku.

Ako govorimo o muzičkom novinarstvu, radio emisijama, televizijskim programima, ili produkciji gramofonskih ploča u ondašnjoj Jugoslaviji, pravi sagovornik nam uvek može biti Nikola Nešković, čovek koji je tokom svoje bogate životne i profesionalne karijere novinara krčio puteve kojima će kasnije hoditi i mnogi drugi poslenici "sedme sile" od pera i ugleda.

Od legendarnih emisija Prijatelj zvezda i Zeleni megaherc, preko dužnosti urednika u Produkciji gramofonskih ploča, do tvorca danas najpopularnijeg porodičnog kviza "Slagalica", Nešković je svojim znanjem ali i srcem, dugi niz godina gradio plemenitu sliku naše tadašnje stvarnosti,koju, po svemu sudeći, ipak nismo uspeli da sačuvamo. Kako je sve to izgledalo nekada, dok je ta lepša stvarnost kucala na naša vrata, možete saznati iz razgovora koji sledi.

Preporučujemo

• Rođeni ste 1942. godine, pa bi bilo zanimljivo da u nekoliko rečenica kažete kako pamtite Beograd iz pedesetih godina prošlog veka?

Beograd je bio divan, miran, mali grad, u kome su bili prepoznatljivi kvartovi. Znalo se šta je Dorćol, šta je Vračar, Čubura, Savamala, odnosno taj deo kod železničke stanice i tako redom. Kada to kažem, mislim da su ljudi na neki način tada bili okrenuti jedni prema drugima i isticali  te neke svoje, u stvari nepostojeće kvalitete, u smislu ko su "Dorćolci", "Vračarci, "Čuburci" itd.

• Intervjuisao sam mnoge muzičare i oni su govorili kako su u tom smislu i teritorije između muzičara bile oštro podeljene.

To svakako. Znalo se ko gde svira, gde i kada su igranke i znalo se ko su "partibrejkersi", odnosno oni koji su dolazili da sve to pokvare.(smeh) Nije to naravno bilo ništa ozbiljno, ali je suština ta da je Beograd zaista bio jedan prijatan grad po meri čoveka, a sada je to nešto što je sasvim drugačije, poput nekakvog prostora sa apsolutnim neredom, odnosno grada u kome ne može lepo da se živi. Beograd je bio zeleni grad, mesto za šetnje, za druženje. U međuvremenu mnogo je od toga izgubljeno nažalost, ali možda ja to i govorim kao čovek koji ima puno godina, pa mi je više odgovaralo neko drugo vreme.

• Kada po Vama počinje otvaranje naše zemlje prema zapadu, u čemu je na neki način pomogla i rokenrol muzika?

To otvaranje, ako ga vezujemo za muziku, već je došlo sa džezom. 1960. godine Big Bend Radio Beograda je proglašen za najbolji na svetu i učestvovao je na tadašnjim najprestižnijim festivalama. Već 1961. godine mi smo imali svog predstavnika na Evroviziji, što je još jedan oblik tog otvaranja prema zapadu. Uzmite samo ovaj podatak: sedam-osam godina nakon Drugog svetskog rata, u Beogradu je koncert održao Dizi Gilespi i taj nastup je bio u onoj dvorani u kojoj je održan proces Draži Mihailoviću, znači u Domu garde. Ta otvaranja jesu svakako delimično vezana za muziku, pa su recimo u pedesetim godinama čuveni horovi "Branko Krsmanović", "Lola Ribar", ili "Ivan Goran Kovačić", nastupali po svetu i odnosili nagrade na festivalima. Takav slučaj je bio i sa folklornim ansamblima, tako da to otvaranje teško možemo vezati samo za rokenrol koji svakako jeste imao taj veći uspeh, ali s druge strane, ako gledamo neki naš doprinos svetskom rokenrolu ili onome što je od toga ostalo u Evropi - mi ipak nismo dobacili mnogo dalje od naših granica. Mi nemamo nijednu svetsku rokenrol nagradu, ako govorimo o tom periodu, tu ne mislim na ono što se kasnije dešavalo. Pogledajte recimo DADOV - Dramski atelje Doma omladine Vračar. Oni su šezdesetih godina gostovali na svim mogućim festivalima i donosili nagrade. Mislim da je favorizovanje rokenrola u tom smislu onako pomalo "sektaško". (smeh) Rokenrol svakako jeste neke stvari pokrenuo, ili uradio, kako god. Beograd je recimo imao premijeru mjuzikla "Kosa" već '69. godine...

• I to veoma uspešnu.

Super uspešnu.

• 1964. godine u Beogradu je otvoren Dom omladine, a vi ste tu bili pomoćnik direktora za program. Kakvi su programi forsirani u toj ustanovi na samom početku, i koliko je slobode u realizaciji tih programa bilo?

Kada je Ivica Stambolić otišao da završi fakultet, za upravnika je postavljen Branislav Urošević, a tu je još pored mene bio i Dejan Penčić Poljanski. Dejan je bio zadužen za taj omladinski univerzitet, razna predavanja, diskusije itd, a ja za deo programa koji se odnosio na Dansing dvoranu, potom filmski deo, kao i program Velike dvorane gde su se održavali koncerti. Nije bilo nikakvih problema u vezi organizacije programa, imali smo praktično permanentne koncerte mladih bendova u Dansing dvorani, s tim da su oni koji su pokušavali tek da se izbore za taj svoj status svirali tokom prepodneva, kada nije bio toliki pritisak onih velikih bendova. Dom omladine je svakako bio potpuno otvoren, nisu postojale nikakve zabrane, a posebno ne one koje su vezane za muziku.

• Da li je to zaduženje koje ste u to vreme imali u Domu omladine, doprinelo da započnete saradnju i sa Radio Beogradom?

Sa Radio Beogradom sam počeo da sarađujem dosta ranije, još 1960. i '61. godine, znači u vreme kada je počelo emitovanje Drugog programa, tu je bio jedan sjajan urednik, otac Miše Aleksića iz Riblje čorbe...

• Jova Aleksić.

On je krenuo sa organizovanjem tog omladinskog, zabavnog programa. Sa njima sam sarađivao još kada sam bio na radnoj akciji na Adi Ciganliji '61. godine, s obzirom da smo praktično svaki dan na Radio Beogradu predstavljali nešto od tih događanja na Adi. Ja sam tada vodio jedan odsek za celu radnu akciju u kojoj je u svakoj smeni bilo šesnaest brigada. Međutim, imao sam tu sreću da sam u gimnaziji išao u takozvanu "Nemačku školu". To je prvo bila Treća, pa onda Četvrta, pa Šesta, ne znam kako su se ti brojevi menjali, uglavnom to je sadašnja beogradska  gimnazija Sveti Sava koja je podignuta u akciji Vlade Jugoslavije i Vlade Nemačke i otvorena je 1937. godine. To je škola koja je imala potpunu opremu, čak i bazen, dvorane za razne sportove, a takođe je imala i radio stanicu. Mi smo uspeli da ubedimo direktora da nam dozvoli da pravimo radio programe jednom dnevno, za vreme velikog odmora, pa smo uz sve to imali i neke druge akcije. U to vreme tu gimnaziju je pohađao recimo jedan Filip David, potom Duško Krajčinović, i naša saradnja je stvarno bila izuzetno dobra.

• Kada kažete radio stanica, mislite na onu razglasnog tipa?

Naravno, ali to je bilo tako napravljeno da je mogla da se emituje muzika, a tu smo imali i one prve magnetofone sa žicom, a ne sa trakom (audio zapis se tu snimao na čeličnu žicu debljine 0,02 mm koja je namotana na kotur, op. autora) sa kojima smo mogli da baratamo i da snimamo program. To je bilo vrlo dobro osmišljeno, svaka učionica je bila uključena, pa onog trenutka kada se recimo direktor obraća čuju ga istovremeno  svi učenici, odnosno cela škola.

• Vi ste potom na Radio Beogradu sarađivali ne samo sa Jovom Aleksićem, već i sa Nikolom Karaklajićem.

Kako da ne, sa njim sam bio u jako dobrim odnosima i on mi je dosta pomogao u smislu da smo se dogovarali kako da preko naših emisija koje smo vodili napravimo neku zajedničku sliku koja će ostati upamćena kao deo Drugog programa Radio Beograda.

• Drugi program je u početku emitovan samo četvrtkom i nedeljom.

1958. godine je počelo emitovanje Drugog programa i početku je bilo tako, ali već negde '62. ili '63. godine, započinje dnevno emitovanje. Posebno je to došlo do izražaja kada je počelo emitovanje Trećeg programa koji nije imao svoju talasnu dužinu, već je u određenom vremenskom periodu emitovan na talasnoj dužini Drugog.

• Nedavno ste ispod jednog mog teksta u kome sam preneo neka mišljenja Branka Marušića Čuture, koji je svakako jedan od prvih autentičnih rokera u Beogradu, a takođe i Nikole Karaklajića, gde oni tvrde da se do sredine šezdesetih teško moglo nešto videti u našem glavnom gradu što se rokenrola tiče, nije se moglo lako doći do ploča, nije bilo nekih fotografija i slično, u svom komentaru napisali da to ipak nije tako, pa bih voleo da sada malo pojasnite Vaše viđenje stvari.

To su bili početni dani rokenrola, a svakako treba znati da smo se mi tada vezivali za englesku muzičku scenu. Međutim, ploča je ipak bilo, donosili su ih razni rođaci i prijatelji, čak su tada u Beogradu postojala dva ili tri komisiona u kojima su se mogle kupiti ploče koje su bile u trendu. S druge strane, imali ste Američku čitaonicu koja je imala izuzetnu kolekciju ploča...

• Prvenstveno džez muzike.

Baš tako, ali je među tim džez pločama imalo i dosta bluza, pa je za one koji su voleli da čuju ili da sviraju tu muziku, bilo i takvog materijala. Tačno je da tada nije postojala prava produkcija, u smislu da su se proizvodile gramofonske ploče u Srbiji. Mi smo ovde dobili svoju produkciju tek 1951. godine. Do tada je sve što je u Srbiji trebalo da se snimi, pa i pre Drugog svetskog rata, rađeno u inostranstvu i to najčešće u Beču, potom u Budimpešti, Bukureštu, Pragu. Za razliku od toga, Zagreb je imao svoju izdavačku kuću Bel-Penkala. Inženjer Penkala je bio Zagrepčanin i on je proizvodio gramofonske ploče na Ilici, u jednoj maloj radionici, pa je već negde dvadeset druge-treće godine uradio prve ploče. Posle se to ime menjalo, a oni su čak tada imali i sistem za snimanje zvuka, tako da postoji i nekoliko snimaka uživo koji su urađeni u raznim delovima Zagreba još trideset pete-šeste godine. Zagreb je u tom smislu imao tradiciju, pa je i Jugoton 1947. godine osnovan na korenima toga. Beograd je dobio, kao što sam rekao, svoju produkciju ploča tek '51. godine i to tako što je trebalo da se napravi arhiva govora sa kongresa, pa je iz tog razloga i doneta prva oprema za snimanje. Znači, ovdašnja produkcija gramofonskih ploča nije pravljena kao biznis produkcija, već je zamišljena kao nekakav oblik arhiviranja. Te prve ploče koje su proizvedene u Beogradu imale su etiketu Jugodisk, znači Jugoton je bio u Zagrebu, a Jugodisk u Beogradu.

• Posle je osnovana posebna izdavačka kuća Jugodisk.

Svakako, ali Produkcija gramofonskih ploča je svoja prva izdanja objavila sa etiketom Jugodisk.

• Kada već pričamo o rokenrolu, ne možemo a da ne pomenemo i dve slavne Gitarijade koje su u Beogradu održane 1966. i '67. godine, kao vrlo važne manifestacije u smislu popularizacije te muzike na ovim prostorima. Verujem da ste tada sve to pomno pratili i voleo bih kada bi bar donekle preneli svoja sećanja na te događaje.

I pre tih Gitarijada organizovana su neka velika nadmetanja rokenrol ansambala, što je takođe bilo u organizaciji Večernjih novosti. Prvo takmičenje je bilo 1964. godine, potom '65. i onda dolaze te Gitarijade, taj naziv je takođe potekao iz Večernjih novosti. Sada kada nakon šezdeset godina govorim o tome, mogu da kažem da je to bilo nešto vrlo uzbudljivo i potpuno novo. Šezdesetih godina su se mnoge promene jako brzo dešavale. Mi tada imamo već Drugi program radija, zatim početak emitovanja televizijskog programa, otvaranje Doma omladine, pokretanje našeg prvog međunarodnog pozorišnog festivala, a to je bio BRAMS - Beogradska revija amaterskih scena, znači to je napravljeno pre BITEF-a koji nastaje godinu dana kasnije. Dalje, imamo početak izlaženja časopisa Džuboks koji je bio stvarno veliki događaj kada su mladi i njihov život u pitanju, zatim pokretanje prvog beogradskog omladinskog lista...

• Koliko znam to je časopis "Susret"?

Taj list je krenuo kao dodatak Beogradske nedelje, a posle je prerastao u samostalni časopis koji je izlazio dva puta mesečno i imao je jako veliki značaj. Isto tako, počinje pokretanje raznih festivala tipa BEMUS, FEST, i sigurno je da je to imalo i neke veze sa događanjima iz '68. godine, sa tim studentskim pokretom, ili "Lipanjskim gibanjima" kakav je bio naziv Žilnikovog filma. Takođe, treba znati da je u bioskop "Dvadeseti oktobar" u kome su prikazivani najbolji kaubojski filmovi, došlo i nekoliko rokenrol filmova u kojima je u glavnoj ulozi bio Tomi Stil koji je bio prva velika rokenrol zvezda Velike Britanije, on je kasnije poneo titule ser, vitez itd. Uostalom, mi gledamo televiziju od '56. godine kada počinje eksperimentalni program, pa smo već tada pratili RAI i festival San Remo. Recimo, ja sam prvi put Elvisa Prislija video u italijanskom programu, negde '58. ili '59. godine. Znao sam i pre toga za njegovu muziku, ali sam ga tada prvi put video u televizijskom programu. Treba znati da rokenrol nije odmah prihvaćen u celom svetu, ali to je svakako bilo vreme kada se događao taj uzlet, jer je to bilo atraktivno za mlade ljude, svakako im je godilo to ekstravagantno ponašanje, nešto što je novo. Ipak, ta muzika u početku nije imala potpunu podršku radija, jer tada kod nas i nije bilo komercijalnih radio stanica. U celoj ondašnjoj Jugoslaviji je bilo šest radio stanica, Osijek je potom bio sedmi, pa se tek potom počinju pojavljivati te neke lokalne stanice.

• Radio je tada bio medij od državnog interesa.

To je u stvari bio javni servis i znalo se koliko je trebalo da ima određene muzike. Bile su to simpatične statistike, na primer, trebalo je da ima 25% francuske muzike, 17% italijanske, ne znam koliko ruske, i tako su pravljeni programi.

• Ono što je jako važno za ovu priču jeste da ste krajem '66. godine dobili poziv da dođete u Radio Beograd gde su Vam saopštili da imaju u planu jednu trosatnu emisiju uz ponudu da je Vi realizujete. Ako se vratimo na ono što ste upravo rekli - da je radio bio javni servis od velikog značaja, ta ponuda je bila velika čast ali ujedno i velika odgovornost za Vas. Kako ste Vi to doživeli?

Znate već kako je to u Srbiji. Pitaš nekoga: jel' znaš da voziš avion? On onda ne kaže znam ili ne znam, nego - još nisam probao. (smeh) Tako smo i mi počeli po tom sistemu - e ovo još nismo probali, hajde da to sada radimo. Jeste, bila je to velika odgovornost, morate znati da tada nijedna emisija osim vesti nije išla uživo, sve je snimano i svaki taj snimak je bio preslušan, odobren, potpisan itd. Odgovorni su vrlo dobro znali šta hoće i imali su mogućnosti da sve to i bude tako u programu. Svakako je bilo očigledno da je postojala potreba da se naprave takvi programi, jer su mladi vrlo ozbiljno počeli da se javljaju i sa svojim bendovima i sa nekim organizacijama koje nisu u potpunosti bile državne. U to vreme Nikola Karaklajić je već imao svoju emisiju Sastanak u devet i pet, pa smo onda dobili Džuboks, a potom i emisiju Prijatelj zvezda koju sam ja vodio, pa je napravljen Koncert za ludi mladi svet, to je bila televizijska emisija takođe na temu rokenrola.

• Zanimljiv je podatak da ste Vi promenili naziv emisije u Prijatelj zvezda, jer su odgovorni na radiju osmislili drugačije ime - Povucite ručicu za ritam.

Meni se taj naziv uopšte nije dopadao i mislim da je ovo drugo ime bilo puno bolje. Interesantno je da je u novinama uvek pisalo da ide emisija Povucite ručicu za ritam, da bi tek možda nakon neka tri meseca došla najava da u tom vremenskom periodu ide emisija Prijatelj zvezda.

• Vodio sam svoju autorsku emisiju na radiju nekih deset godina i jasno mi je da je trosatna emisija jako dug program. Koliko znam u fonoteci Radio Beograda tada nije bilo ploča koje su Vam bile potrebne, kako ste do toga dolazili?

Radio Beograd je imao dva muzička arhiva, jedan je bio zvanični, a drugi je bio nezvanični, odnosno to je bilo ono što smo mi imali u fiokama. I ne samo mi. Tada su recimo poznati šahisti bili kao formalno zaposleni u Radio Beogradu, tu je bio Svetozar Gligorić, posle Bora Ivkov, pa jedno vreme i Matanović (Aleksandar Matanović, op. autora), naravno tu je bio i Nikola Karaklajić. Njihova obaveza je bila, kada putuju na razne turnire na kojima su igrali, da donesu gramofonske ploče. Gliga je bio veliki ljubitelj džez muzike i donosio je najbolje džez ploče koje su se u to vreme pojavljivale. Paralelno s tim, treba znati da su ljudi ipak putovali i donosili ploče, jer već su počeli da se pojavljuju diskofili koji su stvarali svoje privatne kolekcije. U Beogradu se, ako si bio dobro organizovan, moglo dići do novih ploča i snimaka, tada su se pojavili i oni Grunding četvorokanalni magnetofoni, snimale su se radio emisije i svakako je bilo interesantno izboriti se i sve to pronaći. Ploče za emisiju Prijatelj zvezda smo u prvo vreme pronalazili po sistemu - ko ima koju ploču, šta je to novo što je došlo, a potom smo angažovali stjuarte u stjuardese koji su putovali za London, i to  se dogodilo da putuju upravo petkom kada su izlazile nove ploče. Zašto petkom? Pa zbog toga što je plata kod njih bila tog poslednjeg radnog dana u sedmici. Oni su nam petkom donosili ploče, mi ih uveče sačekamo u restoranu Madera, subotom smo snimali emisiju Prijatelj zvezda, nedeljom je emitovana, tako da je sve to bilo organizovano kako treba. Emisija je pripremana od segmenata koji su ranije snimani, na primer šta je to što je interesantno u bluz muzici, koje je nove snimke napravio Radio Beograd itd. Tačno je da je to sve bilo naporno, organizacija je morala biti dobra jer emisija je trajala tri sata, ali po tome je i bila jedinstvena, a svi drugi koji su počinjali da rade hteli su da budu još bolji, tako da smo morali uložiti trud da mi ipak ostanemo najbolji.

• Ima dosta interesantnih detalja vezanih za Vašu emisiju. Recimo Top listu je najavljivao pucanj iz topa, tu je prvi put emitovan ceo album Bitlsa "Sgt, Pepper's Lonely Hearts Club Band" itd. Čak sam našao podatak da ste u jednoj svojoj emisiji emitovali nekoliko desetina sekundi tišine.

To je bilo u emisiji Do poslednjeg daha, emitovali smo trideset sekundi tišine, a bilo je tu i drugih neobičnih stvari. To je bila jedna nadrealna emisija gde je bilo sve dozvoljeno i sve moguće i jako mnogo su korišćeni razni efekti. Tu su prvi put čitane pesme iz serije "Još nam samo ale fale", Ljubivoja Ršumovića. On je tada pročitao svih svojih četrnaest pesama o alama, svake nedelje po jednu novu.

• Emisija Prijatelj zvezda je trajala pet godina, a posle toga ste pokrenuli Muzički klub.

Muzički klub je išao dve godine, potom već pomenuta emisija Do poslednjeg daha, a onda smo napravili Zeleni megaherc.

• Zeleni megaherc je rađen u saradnji sa Radio Zagrebom i trajao je skoro dvadeset godina. Radio je tada vaspitavao mnoge generacije i ako se danas osvrnemo na to vreme, čini se da je to bilo jako uspešno. Mislite li da bi i danas to isto mogao postići i da li se radiju može makar malo vratiti taj stari sjaj? Činjenica je da se on ipak održao uprkos svim tim današnjim medijskim novotarijama?

Radio ima neverovatne mogućnosti, ali potrebno je da se neko time ozbiljno bavi. Radio je došao u drugi plan zbog televizije, jer političarima je bilo važnije da se slikaju nego da se čuje šta govore i misle, pa je na taj način i došlo do te prevage u korist televizije. Radio stanice se praktično gase jer postaju poput nekog džuboksa koji emituje muziku.

• Bez govornog programa on gubi svoju funkciju.

Pa kažem, postao je džuboks, a to uopšte nije ideja radija, jer on je prvenstveno smišljen na ideji dvosmerne komunikacije. Uzmite recimo da su kvizovi nastali prvo na radiju, danas se tu malo brkaju pojmovi, jer to je pravi rijaliti, a ne tamo neki "Veliki brat". Ja mislim da bi radio i danas mogao da bude izuzetno značajan kada bi samo malo ljudi razmislili i objasnili zaposlenima u tim markentiškim delovima raznih firmi, koje sve tu mogućnosti postoje.

• Osmislili ste i vodili kviz Muzička slagalica, prva emisija je emitovana krajem novembra '93. godine.

Tačno 21. novembra 1993.

• Taj kviz ste vodili sa Draganom Milićević koja je tada bila student prava. Koliko znam, Muzička slagalica je pokrenuta na zahtev Milorada Vučelića i Vi ste faktički uradili prvih hiljadu emisija.

Čak možda i više, mada mislim da to sada nije toliko ni bitno.

• Kviz ove godine slavi tri decenije postojanja. Interesuje me zašto danas u špici Slagalice nema Vašeg imena?

Kada su me suspendovali i oterali sa radija za vreme Miloševića, skinuli su i moje ime, a kada je došla dvehiljadita godina i sve te promene, ja nisam u početku ni insistirao da ono bude vraćeno, a kada sam to kasnije zatražio, rekli su mi da to nije više isti kviz. Ma sve je to glupost. Televizija Beograd je, kada sam prestao da budem urednik zabavnog programa, odlučila da se Slagalica radi kao eksterni program i tada su tu već došli interesi nekih drugih ljudi. Sasvim je besmisleno da se takav kviz radi eksterno, a u stvari radi se u matičnoj kući sa svom opremom radio televizije.

• Kad kažete eksterno, to podrazumeva da taj kviz potpisuju produkcije koje su van sistema RTS-a?

Upravo tako.

• Od 1978. do '91. radili ste i u Produkciji gramofonskih ploča RTB. Mnogi muzičari sa kojima sam razgovarao tvrde da je PGP bio jedna dosta troma, okoštala produkcija, za razliku od Jugotona recimo, koja se teško menjala i prihvatala sve novine. Da li je to zaista tako?

U nekim stvarima jeste, u drugim sigurno nije, jer nije mogla biti troma, a da u svom okrilju ima i Riblju čorbu, i Bajagu itd. Mislim da je to pitanje kako ko na sve to gleda. Treba imati u vidu da je Produkcija gramofonskih ploča bila u okviru RTB-a, pa onda RTS-a, mada je bila potpuno samostalna i imala svoj poseban račun. Neko vreme je bila ograničena i opremom koju je imala, a takođe i prostorom u kome se radilo, i tek kada je to počelo da se popravlja podignuta je proizvodnja na sedam-osam miliona ploča godišnje, što je bilo daleko bolje nego pre. Tačno je da je Jugoton bio pokretljiviji, ali treba računati da je ceo ambijent oko Jugotona ipak bio malo drugačiji nego što je ovde bio slučaj. Svojevremeno je ovde postojao taj neki vrlo sektaški odnos prema muzici, što je imalo uticaja i na pop, odnosno taj šlagerski deo čitave te priče. Jugoton je recimo jako mnogo radio sa festivalima kao što su "Split", "Opatija", "Zagreb" itd. Druga stvar, ovdašnja produkcija je imala vrlo široku listu izdanja, od zabavne, narodne, izvorne muzike, preko dramskog programa, potom izdanja za decu itd. Mi smo recimo imali najbolju produkciju ploča za decu, pa smo jedno vreme  radili i jako veliku produkciju za Sloveniju, od trenutka kada su oni napravili Založbu kaset in plošč, RTV Ljubljana, i to su neki razlozi za takvu situaciju. Tu se često pominje i ta priča o novom talasu, gde je Jugoton napravio jedan korak pre...

• I to sa beogradskim izvođačima.

Jeste, ali pitanje koliko su ljudi o svemu tome bili obavešteni, a sa druge strane Enco Lesić koji je sve to snimao u svom studiju u Beogradu, je Splićanin.

• Snimci su napravljeni u njegovom studiju Druga maca, pa ih je on ponudio Siniši Škarici koji je tada bio urednik u Jugotonu.

On je te snimke ponudio Jugotonu, da li ih je ponudio PGP-u, ja stvarno ne znam,  ja se tada nisam tim poslom bavio, za to su bili zaduženi neki drugi urednici, ali mislim da to ipak nije učinio. Škarici se to uglavnom dopalo i krenuo je u tu priču.

• Objavljivali ste i mnoge tekstove u NIN-u, Politici, Ekspres politici, Večernjim novostima, Plavom vjesniku, Mladini, Poletu, Studentu, dakle u svim tim ključnim, štampanim medijima tog vremena. Kako danas gledate na novinarstvo u našoj zemlji?

Pa... nikako. (smeh) Ja sam verovatno pogrešno vaspitan i jednostvano neke stvari ne razumem. Šta je ideja svega toga, ni to ne razumem. Ima nekih časopisa i listova koji se mogu čitati, ali cela slika je vrlo, vrlo, tužna.

• Dobili ste i značajne nagrade - Zlatni mikrofon Radio Beograda, pa nagradu koja je došla iz Španije za emisiju "Krik uma" koja je posvećena Alenu Ginzbergu itd. Da li danas mladi novinari imaju bar približne šanse kao nekada kada ste Vi počinjali?

Mi smo imali jako veliku konkurenciju starijih ljudi i kolega, sjajnih pisaca, i tada si morao da se dokazuješ da bi ušao u to društvo. Ako si novinar Radio Beograda, morao si na neki način da budeš baš dobar, ako recimo misliš da ti NIN štampa tekst, morao si da napišeš nešto čestito. Mislim da danas sve manje mladih ljudi uopšte i ima nameru da se bavi novinarstvom, jer ovo što se sada dešava i nije novinarstvo, tu mislim na sakupljanje nekih neistinitih informacija, ali to je već jedna sasvim drugačija tema.

(Telegraf.rs)