Ekskluzivno za Telegraf.rs, Ratko Divjak: Ako nema ljubavi, ništa ne vredi lova

Jedna stvar mi se posebno svidela u Beogradu, kada sam pre dve-tri godine tu svirao, na taj koncert je došlo pet najjačih tamošnjih bubnjara i to mi je zaista bilo izuzetno drago. Oni su po mom mišljenju izuzetni muzičari i to je stvarno dobar osećaj kada nešto tako doživiš, jer shvatiš da ljudi ne samo da to vole, već i znaju o čemu se tu radi. To mi je ostalo u posebnom sećanju i mogu reći da Beograd u tom smislu pravi razliku, jer tu ljudi uvek dođu, na primer dođe jedan Lazar Tošić koji ima 82 godine, ali i oni puno mlađi. Takve stvari me zaista raduju.

Ako posmatramo jugoslovensku rok scenu, svakako da ima nekoliko bubnjara čiji rad zaslužuje potpunu pažnju i respekt, ali ipak bih u tom smislu izdvojio Ratka Divjaka, kako zbog njegovog znanja i virtouznosti, tako i zbog očiglednog gospodstva koje sa sobom nosi, što se neminovno odražava i na njegov manir svirke. Jasno je da je Divjak prevashodno džez bubnjar, što je i potvrdio izučavanjem ovog instrumenta na džez akademiji u Gracu, ali je takođe i jedan od retkih takvih instrumentalista ovih prostora koji se odlično snalazi i u drugim muzičkim žanrovima, što je dovelo do toga da je svirao na nekim ključnim albumima ex YU rok muzike, počev od legendarnog prvenca grupe Time iz 1972. godine, pa nadalje.

Zbog svega toga, slobodno možemo reći da je Ratko i jedan od najboljih bubnjara ovog dela Evrope, što potvrđuju i njegovi nastupi sa cenjenim imenima džez muzike na mnogim evropskim festivalima. Nakon prvog albuma grupe Time, svoju karijeru u velikoj meri verzuje za Ljubljanu i tamošnji Plesni orkestar, a od devedesetih godina dvadesetog veka postaje član Big Benda RTV Slovenija.

Preporučujemo

Svoj jedini solo album "Caravan", objavio je 1997. godine, a u realizaciji tog ostvarenja pomogli su mu cenjeni muzičari poput Mirka Kadoića, Tadeja Tomšiča, Primoža Grašiča i Janija Hacea. Što se jugoslovenskog rokenrola tiče i da je snimio samo prvi album grupe Time, ostao bi upamćen kao neko ko je postavio jedan od kamena temeljaca rok muzike na ovim prostorima. Uostalom, kada je pre par godina izdavačka kuća Croatia Records objavila remasterizovano reizdanje ovog albuma, ta ploča kod nas vrlo brzo postaje najprodavanija, što već sasvim dovoljno govori, s obzirom da je prošlo pedeset godina od njegovog nastanka.

• Hvala Vam što ste prihvatili da ovaj razgovor, s obzirom na zdravstvene  probleme koje ste imali.

Imao sam određenih zdravstveih problema i nakon operacije aneurizme, nisam mogao govoriti. Sve drugo je bilo u redu, ali se taj zahvat odrazio na govor. To je bilo pre jedanaest godina. Međutim ja sam fenomen po jednoj strani jer sam prošao fantastično, uspeo sam sve to da prevaziđem i danas je sve uglavnom OK. Mogu da sviram, redovno vozim bicikl, idem na skijanje, sve se vratilo u normalu. Mnogi ljudi misle da sam sve to prestao raditi, ali to nije tačno, radim sve što sam i prije radio.

• Drago mi je da ste to uspeli da prevaziđete. Vaša muzička karijera je veoma raznovrsna. Teško bi bilo nabrojati sve ono što ste radili kada je rok i džez muzika u pitanju.

Verovatno si čuo za Petra Ugrina?

• Naravno. Trubač i violinista, izuzetan muzičar, nedavno sam pisao tekst o njegovom albumu "Samo muzika".

Odlično, onda je sve puno lakše što se našeg razgovora tiče. Hteo sam da kažem da sam radio sa mnogima, ali najviše s njim. Sa Petrom sam bio zajedno u Big Bendu RTV Slovenije, prošli smo zajedno čitavu Ameriku, između ostalog, ali svakako bih hteo da pomenem još neke muzičare - tu su svakako i i Bučar, Primož, Kraš... Ljudi zaboravljaju neke stvari, a Primož (Primož Grašič, redovni član Big Benda RTV Slovenija, op. autora) je što se tiče gitare jedan od ubedljivo najjačih muzičara, on je stvarno sjajan. Takođe je i jedan stvarno previše fin čovek, ali kad svira - to je stvarno nešto posebno. On je studirao gitaru na Klagenfurtskom konzervatoriju, a nakon toga bio je član Greentown Jazz Benda gde smo takođe sarađivali.

• Da li je tačno da Vas je Petar Ugrin još početkom sedamdesetih godina preporučio legendarnom Jožetu Privšeku, koji je tada bio dirigent Plesnog orkestra RTV Ljubljana?

Tako je i hvala ti na tome, dosta ljudi to uopšte i ne zna. Petar je rođen u Rijeci i tu sam se i upoznao s njim, tu smo prvi put svirali zajedno i tada mi je pozvao da dođem u Ljubljanu. Ja do tada nisam ni razmišljao o tome, ali uglavnom '72. godine sam došao u Ljubljanu i to je najvećim delom njegova zasluga. Interesantno je da sam tada došao u situaciju da sviram sa dosta potpuno različitih postava. Događalo se da danas sviram sa Big Bendom, potom za par dana sa nekim manjim džez sastavom, da bih potom svirao na nekom rok koncertu. Iskren da budem, ne znam da li je još neko tako radio, jer ljudi obično sviraju u jednom bendu i to je to. Bilo je situacija da danas sviram u Ljubljani, a za dva dana sam već u Kelnu gde sviram sa nekim drugim ljudima, i to jako dobrim, neku sasvim drugu muziku. Kad smo kod toga, voleo bih da pomenem i Duška Gojkovića sa kojim sam takođe sarađivao, preminuo je nedavno nažalost. On je stvarno bio izuzetan jer je svirao gotovo do samog kraja, a treba znati da to ipak ne mogu svi. Ja takođe nikada nisam prestao da sviram, evo još od 1968. godine pa sve do sad. Ovo što mi se pre jedanaest godina desilo, ti zdravstveni problemi, to svakako jeste bilo opasno, ali ipak je na kraju sve došlo na svoje. Nažalost to nije tako kod svih, jasno je da u životu trebaš imati i malo sreće.

• Svirali ste na mnogim džez festivalima, ne možemo ih sve ni nabrojati: u Budimpešti, Pragu, Montreu, Berlinu, Beogradu, Ljubljani, učestvovali na bezbrojnim snimanjima, samim tim iza vas je ogromno iskustvo. Kako sada vidite džez muziku na bivšim jugoslovenskim prostorima? Ima li mladih muzičara koji i dalje mogu na najbolji način promovisati džez?

Pa mogu reći da su mladi sve bolji i bolji, stvarno su fantastični. Jedna stvar mi se posebno svidela u Beogradu, kada sam pre dve-tri godine tu svirao, na taj koncert je došlo pet najjačih tamošnjih bubnjara i to mi je zaista bilo izuzetno drago. Oni su po mom mišljenju izuzetni muzičari i to je stvarno dobar osećaj kada nešto tako doživiš, jer shvatiš da ljudi ne samo da to vole, već i znaju o čemu se tu radi. To mi je ostalo u posebnom sećanju i mogu reći da Beograd u tom smislu pravi razliku, jer tu ljudi uvek dođu, na primer dođe jedan Lazar Tošić koji ima 82 godine, ali i oni puno mlađi. Takve stvari me zaista raduju i ja samo mogu da mu kažem da je on stvarno divan i poseban.

• Ako džez muziku posmatramo kao jedan univerzalni jezik, a Vi ste svirali sa mnogim svetskim imenima iz tog miljea, interesuje me kako su se oni odnosili prema muzičarima koji su dolazili sa ovih prostora, kakva su Vaša iskustva u tom smislu?

Sviđa mi se kako razmišljaš o tome. Još u vreme grupe Time ja sam svirao i sa nekim drugim muzičarima, možda je to tada bilo neoubičajeno, za razliku od današnjeg vremena. Mogao sam u to vreme svirati pop, rok ili recimo soul ili džez i verovatno sam se po tome razlikovao drugih, ako govorimo o tim sedamdesetim godinama. Ako znaš da sviraš, nema tu ko šta da te pita, sve je tada na svom mestu. Iako obožavam džez, ipak nisam voleo samo to, naprotiv, ceo život sam imao osećaj za dobru muziku, bez obzira na određeni žanr, i mislim da su to mnogi i skužili. Ako je neko bio poznat po nečem takvom onda to slobodno mogu reći za sebe.

• Kada bi trebalo nabrojati s kim ste sve radili, to bi bio veoma težak zadatak.

Pa imao sam običaj kada me neko pozove da dođem, to i učinim. (smeh) Šalim se naravno, ja sam to stvarno sve radio iz srca.

• 1971. godine u Zagrebu je osnovana grupa Time, naravno Vi ste bili jedan od osnivača, dakle bili ste tu od samog početka.

Mislim da je to stvarno jedna sasvim posebna grupa, bili smo i tada svesni toga, mada nikako nismo mogli znati kako će publika sve to prihvatiti. Ipak, u Tajmu su stvarno bili posebni muzičari, na primer Vedran (Vedran Božić, op. autora), koji je stvarno faca i strahovit muzičar. Ima jedna velika stvar koja važi za njega, isto kao i za Josipa Bočeka recimo. Oni su i prije bili jako dobri, a sada su još i bolji. Sa godinama ljudi obično prestanu da se usavršavaju, jednostavno im se ne da, možda imaju neke probleme ili su počeli da se bave nečim sasvim drugim.

• Njih dvojica su ostali do dan-danas uporni i sjani muzičari, aranžeristi, izvođači i sve što uz to ide.

To si dobro rekao i drago mi je da tako misliš.

• U grupi Time na okupu se našla jedna zaista izuzetna ekipa muzičara, u tom trenutku sigurno bez premca u ondašnjoj Jugoslaviji, međutim, posle tog prvog albuma koji je po mnogo čemu ostao poseban sve do današnjih dana, ipak se ta postava dosta brzo počela osipati. Brane Lambert Živković je otišao, odmah iza njega i Mario Mavrin, zbog čega se sve to dogodilo po Vašem mišljenju?

Pa teško je to sad reći. Uvek sam govorio da u nekim stvarima moramo biti pametni, da se ne može ništa prebrzo dogoditi, jer sve što se radi na brzinu obično na kraju bude slabo. Da smo bili pametni najverovatnije bi ostali zajedno. Uzmimo na primer Rolingstounse, njima je to uspelo, ali oni su svakako stvarno veliki frajeri. To se mora iznad svega voleti. Ako nema ljubavi, ništa ne vredi lova. Mi smo za takvu situaciju većinom sami bili krivi. Ako si strpljiv, ako uložiš dovoljno vremena, napravićeš još bolje stvari, ali mi to nismo uradili. Svirali smo mi kasnije i kao trio ili kvartet, bude to nekad stvarno super, jer ostalo je unutar nas dosta toga, ali ipak to nije isto. U jednom bendu, moraju svi biti pravi, od prvog do poslednjeg člana, i svi moraju shvatiti da će vreme uvek napraviti svoje.

• Hoćete da kažete da za jedan takav bend na prvom mestu mora postojati ljubav?

Upravo tako. Ne bih voleo da ispadne kako sada ja nešto pametujem i da sam jedini ja to voleo. Svi smo to voleli, to je sigurno, pa je još teže odgovoriti zbog čega ipak do toga dođe. Šta bi ti o tome rekao na primer?

• Pa ponekad ljudi u svojoj glavi za nešto što je loše, misle da će biti dobro.

Baš zbog toga i govorim da je potrebno pametno razmišljati o tim stvarima. Evo na primer, ja volim da dođem u Osijek, i tamo me uvek lepo dočekaju, ali moraš paziti da nisi nešto krivo rekao, a to je nešto što ume da opterećuje. I u muzici je na neki način slično. Ima stvari koje opterećuju i ljudi zbog toga odlaze.

• Kad pomenuste Osijek, bili ste član obe postave legendarnih Dinamita, i one sa Kićom Slabincem i ove druge, u kojoj su bili Dado Topić i Josip Boček?

Ako je neko voleo Slabinca, to sam svakako ja, nažalost preminuo je. U toj drugoj ekipi pored nas trojice bio je i Alberto Krasnići, on je jedan poseban tip i mogao bi puno toga ispričati. Ja sam i tada mislio da će sve biti super, imamo bend, nešto ćemo napraviti i to smo i mogli uraditi bez problema, ali ipak se sve drugačije odigralo. Moram jako paziti da sad ne ispadne da sam ja najpametniji, ali mislim da svi oni neke stvari u vezi toga dobro znaju. Berto je, kada smo poslednji put bili u Osijeku, predložio da nešto ponovo radimo zajedno, što smo i učinili, možda nećeš vjerovati, čak smo i neke snimke uradili...

•  Dinamiti?!

Tako je. Šta bi ti na to rekao? Evo tebi mogu reći. Nisi to ni sanjao, je li tako?

• Iskreno, nisam. Dado mi je jednom prilikom rekao da je još dok je bio član Korni grupe razmišljao da ponovo oformi Dinamite, da o grupi Time ili nečem sličnom, tada nije ni razmišljao?

Može biti, mada ne bih tako rekao. Treba ipak razumeti da smo mi svirali 'davne '68. godine, mada svakako odlično. Kada bih govorio o tome koji bend je bio najjači u tim godinama, to je verovatno bila ta ekipa u kojoj smo bili Dado, Boček, Berto i ja.

• Svakako ne treba da čudi što vam je publika dala nadimak "Genijalci iz Osijeka".

Drago mi je da si to rekao i sada znam da ti je jasno o čemu govorim. Nekoliko godina smo u to vreme leti svirali u Rovinju i ljudi su govorili - čoveče, kakav bend! To je stvarno istina, jednostavno smo ostavili iza sebe sve te tadašnje grupe iz Zagreba i Beograda.

• Čuvena rovinjska "Lanterna".

Svirali smo u Rovinju svakog dana, ali smo sredom svirali u Puli, ali gde god da smo bili uvijek je sve bilo ful! U to vreme do nas su počeli stizati te kompozicije američkih izvođača, mi smo to to izuzetno dobro ukapirali, bili smo stvarno odličan bend i takvo mišljenje je i ostalo.

• Šteta je samo što nisu ostali i neki snimci iza vas.

Na žalost nisu, ali tako je kako je. Ne znam zašto se to dogodilo. Berto je odlično pjevao, Boček takođe, naravno Dado je u tom smislu bio najjači i zbog toga je on ipak poseban. Jasno je da su i ostali jako dobri, ali Dado je po mom mišljenju ipak bio izvan konkurencije. Svirao je i soul i rok, sve je znao, sve je naučio, a to znači da mu "glava radi". (smeh)

• Vi ste od njih ipak bili malo stariji, pa verujem da ste zbog toga i donekle drugačije razmišljali?

Time si sve rekao. Imao sam neki osećaj, govorio sam - ljudi budite pametni, polako, sve ćemo napraviti, ne treba nigde žuriti, no neke stvari su se ipak odigrale drugačije. Ali to je život i mi nemamo uvek prave odgovore zbog čega je tako.

(Telegraf.rs)