Priče o pesmama: Colosseum - "Lost Angeles", čarobni krugovi muzike i sećanja

Od prvog trenutka kada sam čuo grupu Colosseum, postao sam njihov najveći fan.

Od kada znam za sebe, zaražen sam čarolijom vinila.

Kada se vratim više godina, bolje reći decenija unazad, shvatam zašto i kako sam postao strastveni kolekcionar.

Preporučujemo

Nekoliko događaja u mom životu čitavu stvar kanalisalo je u tom pravcu.

Naravno, prvi i najvažniji razlog je moja neizmerna ljubav prema njenom veličanstvu muzici, koja mi je rođenjem data, a drugi se ogleda kroz moju neutoljivu istraživačku radoznalost u tom smislu.

Možda mlađi naraštaji to ne shvataju, ali tamo negde sedamdesetih godina prošlog veka, malo je bilo onih koji nisu imali makar bilo kakvu kolekciju ploča i gramofon u kući.

Ali imalo je i dosta razlike u svemu tome.

Gotovo u svakoj kolekciji mogli ste pronaći albume grupa kao što su Deep Purple, Led Zeppelin, Uriah Heep, Black Sabbath, itd.

Hoću da kažem, kada svratite kod nekoga, sledilo je obavezno preturanje po pločama, kao što se danas recimo pije kafa.

Ili još bolje - prave selfiji.

Ko zna koliko sam takvih zbirki vinila propustio kroz ruke i već tada sam primetio da se mnogi albumi ponavljaju u gotovo svim kolekcijama.

"24 Carat Purple" recimo, i uopšte, razne kompilacije su vrlo često bile prisutne, što je sasvim razumljivo.

Bilo je mnogo lakše priuštiti sebi neki LP sa najvećim hitovima, nego pokušati kompletirati čitavu diskografiju nekog benda.

E tu je već nastao moj prvi otklon od većine drugih.

Nisam previše mario za kompilacije.

Nisam voleo da mi neko drugi određuje šta je to što je najbolje od neke grupe.

Radije bih to činio sam.

To je s druge strane podrazumevalo da je u kolekciji valjalo imati što više ostvarenja svakog izvođača pojedinačno.

A na sve to treba dodati da se nikako nisam zadovoljavao najpoznatijim imenima.

Hteo sam i nesto više.

No da bih bio krajnje iskren, prisetiću se ovde jednog svog nezaboravnog iskustva.

Možda sam bio šesti-sedmi razred (neka 1974. godina otprilike), i vraćajući se predveče kući iz poslepodnevne smene, pored mene je iznenada sa moćnim motorom, stao jedan moj dosta stariji poznanik.

U to vreme sam se stalno vrzmao oko starijih momaka, upravo zbog muzike. Nekima sam zbog te svoje ljubavi bio simpatičan, tada sam već i gitaru sviruckao, pa mogu reći da sam se na neki način čak i sprijateljio sa ponekim od njih.

Naravno, koliko je to bilo moguće s obzirom na nepremostivu razliku u godinama.

Ali vratimo se našoj priči.

Taj poznanik, koji je tada već bio zaposlen, poveze me svojom mašinom do njegove kuće, što je već samo po sebi za mene bilo nezaboravno iskustvo.

Prvi put sam bio kod njega, a pričalo se da ima sjajnu kolekciju ploča.

Međutim, ono što sam tog predvečerja ugledao, gotovo me je ostavilo bez daha.

Tada sam prvi prvi put mogao da vidim šta znači imati kompletne diskografije bendova na vinilu.

Genesis, Status Quo, Colosseum, Slade, Uraih Heep, Humble Pie, Yes, EL&P, Jethro Tull, Focus, Golden Earring...

I dan-danas imam te slike u glavi.

Nisam znao gde da gledam, šta prvo da tražim da čujem.

Naprosto, izgubio sam se.

Moja kolekcija koja se tada sastojala od nepunih stotinak LP-ija (i to ponajviše zahvaljujući tome što sam neke stvarno dobre ploče dobio na poklon od svog rođaka), i koja za one prilike čak i nije bila mala, mi se učinila jadnom i nedostojnom.

Već prva kompozicija koju sam to veče čuo, potpuno me je oborila s nogu: Colosseum - "Lost Angeles", sa njihovog fenomenalnog, duplog, live albuma.

Kada je krenuo onaj uvod na Hemond orguljama, a potom i svi ostali, učinilo mi se da sve to i ne dolazi sa ovog sveta.

Sve je nekako delovalo tajnovito, čudnovato i gotovo nestvarno.

Do te večeri nisam mogao ni pretpostaviti da neki bend može tako dobro uživo svirati.

Pa iako sam vrlo malo znao o njima, u jedno sam bio sasvim siguran: tu ploču moram imati.

Već tada se u mojoj kolekciji nalazio "Made In Japan" od Deep Purple, ali neki instikt mi je govorio da je ovo što slušam jedan viši nivo, činilo mi se da čujem i osećam kako bend "diše".

Istog trenutka sam postao njihov najveći fan.

Do dana današnjeg nije se mnogo toga promenilo, iako oko sebe i nisam nailazio na previše onih koji su delili moje mišljenje.

Slušali smo te večeri još štošta, dobio sam čak i tri albuma na poklon, a zatim me je moj poznanik odvezao kući svojim motorom.

Rekao mi je da će to učiniti kako ne bih isuviše zakasnio, što bi svakako zabrinulo moje roditelje.

Naravno da to jeste bio razlog, ali mislim da je on naprosto primetio koliko sam bio uzbuđen, da ne kažem izgubljen, i nije me hteo pustiti da se vraćam sam.

To veče mi je u mnogo čemu odredilo život.

Kada sam došao kući, o spavanju nije bilo ni pomisli.

Nisam te noći mogao ni oka sklopiti.

Naprosto, misli su mi ostale u onoj sobi.

I to je bio trenutak u kome sam odlučio kako treba da sakupljam ploče.

Sistematično i uporno.

Ipak, bio sam tada samo dete, pa će biti potrebno da prođu još neke godine, da postanem srednjoškolac, a upravo tada će još jedan događaj potpuno iskristalisati moj konačni stav po mnogim pitanjima, pa i nekim po kojima i danas vrednujem život.

Ali o tome možda nekom drugom prilikom.

Interesantno je da više nikada nisam bio kod tog poznanika.

Mada sam goreo od želje da dočekam sledeći poziv, to se nikada nije dogodilo.

Sreli bi se ponekad na ulici, ali on više ništa nije pominjao u vezi toga.

Kako je koja godina prolazila i on se nekako menjao.

Ili se samo menjao njegov odnos prema meni.

Što je više moja kolekcija rasla, uporedo sa mojim baratanjem gitarom, on je postajao sve zajedljiviji.

Ja sam ćutao, bio je dosta stariji i bilo bi nevaspitano da mu bilo šta prigovorim.

Možda je nekom to danas neshvatljivo, ali druga su to vremena bila.

Dosta godina kasnije saznao sam da prodaje svoju kolekciju.

Uglavnom, znam kod koga su završile sve te ploče, ali nisam poželeo da nešto otkupim za sebe iz najmanje dva razloga:

Jedan je što sam tada sve te ploče uglavnom već imao, a drugi i najvažniji, odnosi se na njegovo ponašanje.

Nikada mi nije objasnio razloge za to.

A ja sam bio isuviše ponosan da bih ga pitao.

Ipak...

Hvala mu!

(Telegraf.rs)