Priče o pesmama: Yu grupa - "Noć je moja", magija rok trija koji je disao jednim dahom

Pozicija gitariste u rok triju, koji je ujedno i glavni vokal, neobično je važna i zahtevna i gotovo da na nekadašnjoj domaćoj sceni i ne poznajem nekog ko je u tom smislu bio ravan Dragiju Jeliću, a kada svemu tome pridodamo i njegove autorske sposobnosti, postaje jasno da se radi o potpuno jedinstvenoj ličnosti u nekadašnjim jugoslovenskim okvirima.

Kada se beogradska grupa Džentlmeni 1970. godine vratila sa letnje tezge koju su imali u čuvenoj "Zelenoj laguni" u Poreču, njihov pevač i ritam gitarista Branko Marušić Čutura, sasvim nenadano ostaje bez ključnih članova svoje grupe.

Braća Jelić su, još dok su iz večeri u veče svirali strancima u Poreču, odlučili da je konačno dosta i da je pravi trenutak da osnuju sopstveni bend.

Preporučujemo

Tako je i bilo.

Sa sobom su iz Džentlmena povukli i bubnjara Velibora Boku Bogdanovića, a nešto kasnije pridružuje im se i klavijaturista Miodrag Mive Okrugić.

Tako je rođena YU grupa.

Što se mene tiče, postoji nekoliko trenutaka u karijeri ovog benda, koji su mi bili neobično važni i po kojima ću kroz godine koje su se potom nizale, donositi vrednosni sud o mnogo čemu drugom, kada je muzika u pitanju.

No krenimo redom.

Prvi takav trenutak odnosio se na pojavu njihovog drugog singla na kome su kompozicije "Bio jednom jedan pas" i "Mali medved", a koji i danas, nakon toliko godina, smatram za apsolutni biser jugoslovenskog rokenrola.

Takvih singlova na domaćoj sceni, početkom sedamdesetih bilo je vrlo malo, toliko malo da su se mogli nabrojati na prste jedne ruke.

Mi koji smo bili savremenici svega toga, smatrali smo to apsolutnom magijom.

Nekako mi se čini da je to i bio trenutak u kome je YU grupa na velika vrata zakoračila u srca mnogih istinskih zaljubljenika rok muzike.

U međuvremenu, došlo je i do prvih promena u grupi.

Čitavo leto 1971. godine proveli su svirajući u prestižnoj rovinjskoj Lanterni, a po povratku u Beograd Mive Okrugić je odlučio da ode.

Neposredno pre toga oni su posredstvom Boke Bogdanovića već stupili u kontakt sa sjajnim mladim gitaristom i autorom Miodragom Batom Kostićem, koji u to vreme pohađao četvrtu godinu srednje muzičke škole u Tuzli.

Tu pada dogovor da nakon završetka škole Bata dođe u Beograd i da im se pridruži.

Tako je na jugoslovenskoj sceni stvoren izuzetan tandem dva majstora ovog šestožičanog instrumenta, a YU grupa je Batinim dolaskom dobila i izvrsnog autora, što je odmah i potvrđeno sa kompozicijom "Bio jednom jedan pas" koja danima nije silazila sa talasa radio stanica.

Njihov treći singl sa kompozicjama "U tami disko kluba" i "Kosovski božuri" u mnogome je zacementirao njihove pozicije na domaćoj sceni, a pojava te ploče za mene je opet bila jako važna, jer mi je onaj upečatljivi solo iz pesme "Kosovski božuri", bio jedan od prvih koje sam tih godina i sam uspeo da odsviram na gitari. Sećam se da je tada ta melodijska linija toliko ušla u narod, da su je prepoznavali čak i oni koji i nisu nešto preterano pratili rok muziku. I još se sećam da sam nekoliko godina kasnije, dok su me "rešetali" na audiciji za vojnički orkestar, između ostalog i to odsvirao. Nisam siguran šta je tačno presudilo da budem primljen, verovatno od svega pomalo, ali svakako stoji da je u tom trenutku to za mene bilo i te kako spasonosno.

Ali vratimo se našoj priči.

I sledeće leto YU grupa svira u Lanterni, nakon čega će ponovo doći do značajnih promena u njihovoj postavi.

Naime, po povratku u Beograd, grupa se prepolovila.

Bata i Boka su rešili da odu i to se u prvom trenutku činilo kao nepremostiva prepreka za dalji opstanak ovog benda.

Kako su stvari dalje tekle ispričao mi je u jednom razgovoru Žika Jelić:

"Bata Kostić i Boka Bogdanović su krajem '72. godine napustili Yu grupu. Mi nemajući kud, tražeči nove članove, jednom prilikom slučajno sretnemo predstavnika Jugotona u Beogradu, koji nam kaže:

-Gde ste ljudi, ne mogu da vas nađem? Imate obezbeđen studio za snimanje LP ploče.

Mi ostanemo potpuno zatečeni. Gde u to vreme da snimimo LP ploču!? To je bila baš retkost, teško je bilo i singl snimiti.

To prihvatiti bila je zaista odgovornost.

Uglavnom, ja ga obavestim da su nam dva člana otišla i da je u tome problem.

-Ma kakav problem? Ti si tu i tvoj brat, nađite još bubnjara i počnite s radom.

Tako je i bilo. Vrlo lako smo pronašli Rašu (Raša Đelmaš, op. autora), koga smo već par puta slušali. On je pripadao onoj vrsti bubnjara koji su negovali slobodan način sviranja, što je nama u tom trenutku i odgovaralo. Uz neka uvežbavanja mi u rekordnom roku snimimo taj LP, a kasnije se ispostavilo da je to u stvaralačkom smislu jedan od vrednijih albuma na tlu tadašnje istočne Evrope, bar je tako na zapadu ocenjivano".

U svakom slučaju, pojava tog albuma za mene je bila neobično važna. Bio je to prvi LP koji sam ikada kupio, pa sam se u to vreme i odnosio prema toj ploči kao prema pravoj, maloj relikviji. Takođe, kompozicija "Noć je moja" me potpuno usmerava ka progresivnom roku, pa iako sam tada bio veoma mlad, ubrzo sam počeo da tragam za sličnim kompozicijama i albumima.

Forma rok trija oduvek je bila veoma zahtevna. Takvu postavu u to vreme, u svetu su već proslavile grupe Cream i Jimi Hendrix Experience, a Beograd je "osluškujući" svetska zbivanja nekoliko godina kasnije iznedrio Pop mašinu, da bi spletom okolnosti i YU grupa svoj prvi album snimila kao trio. Kada govorimo o tome, jasno je da je u takvoj postavci doprinos svih članova neobično važan i da se to apsolutno ničim ne može umanjiti, ali pozicija gitariste u rok triju, koji je ujedno i glavni vokal, posebna je i neobično zahtevna i gotovo da na nekadašnjoj domaćoj sceni i ne poznajem nekog ko je u tom smislu bio ravan Dragiju Jeliću. Kada svemu tome pridodamo i njegove autorske sposobnosti, postaje jasno da se radi o potpuno jedinstvenoj ličnosti ne samo u beogradskim, već i jugoslovenskim okvirima. A ako su već takvi uslovi i ispunjeni, trio je spreman da proizvodi prave male rock simfonije.

Kompoziciju "Noć je moja" oduvek sam tako i doživljavao: kao simfoniju trojke koja je disala jednim dahom, što je zaista zadivljujuće.

Interesantan detalj je da je tekst ove pesme napisao njihov stari saradnik još iz vremena Džentlmena, jedan od prvih, autentičnih beogradskih rokera - Branko Marušić Čutura i to u onom njegovom prepoznatljivom maniru, kratko i efektno:

Želeo sam da ja živim

Tamo gde se sunce rodi

Al’ me život odneo dalje

U noć burnu on me vodi

Samo jednu boju vidim

Boju tamnih noći

Takav život danas živim

Noć je moja, noć je moja.

Ka smo već kod toga, ovo nije jedini Čuturin tekst koji je napisao za YU grupu, ima ih sedam-osam: "Šta će meni vatra", "Spusti glavu", "More No 2", "Kako to da svaki dan", "Ništa nema novo"...

Još jedan interesantan detalj jeste da je Žika Jelić u kompoziciji "Noć je moja" imao jedan od svojih retkih solo izleta na bas gitari.

U godinama koje će potom doći, YU grupa će svakako izrasti u jednu od najvažnijih postava jugoslovenske scene, a to potvrđuje i činjenica da su prošle godine proslavili pedeset godina postojanja, što je obeleženo veličanstvenim koncertom u Beogradu, na koji su pozvali brojne goste.

Yu grupa je tokom tih pola veka rada objavila brojne albume na kojima se nalaze neke zaista izuzetne i prepoznatljive pesme.

Pa ipak, njihov prvi album iz davne '73. godine i danas predstavlja pravi međaš, sa koga je nekoliko kompozicija dugi niz godina predstavljalo istinsku odrednicu i putokaz kako se pošteno i korektno radi i stvara.

Oni koji danas "zagrebu" po sećanju, ili možda "zavrte" taj LP, uploviće u jedan sasvim drugačiji svet i to već od lepršave i poletne "Trke", koja na dostojan način otvara album, potom "Crnog leptira", kultne laganice koja je ostala prepoznatljiva sve do današnjih dana, zatim tu je "More", kao jedna po mnogo čemu neobična kompozicija obojena bluz manirom, "Čudna šume", koja predstavlja pravo rokenrol "prženje", i istinski biser progresivnog roka, kompozicija "Noć je moja", kojoj je i posvećen ovaj tekst.

To je ujedno bio i najprodavaniji album domaćeg roka sve do prvog LP-ija Bijelog dugmeta, koji su YU grupi i preoteli titulu "narodskog benda".

I danas u svojoj kolekciji imam taj album, a koliko mi znači pokušao sam da objasnim u prethodnim rečenicama.

Mada, kada bolje razmislim, neke ljubavi su naprosto neobjašnjive, one ne traže razlog svog postojanja i vreme ih ne može potrošiti, one su put ka samospoznaji i zbog toga nikada i nemaju svoj kraj.

A to je važnije od bilo kakvog objašnjenja.

(Telegraf.rs)