Zaboravljeni albumi: Ipe i Laza - "Stižemo", vreme najveće afere u istoriji YU rok muzike

Iako se ovaj album uglavnom pamti pa mnogo čemu drugom, prevashodno bi trebao da nas podseća na Ipeta, jednog od retkih, istinskih rok bubnjara na ovim prostorima i Lazu, kao instrumentalistu, aranžera i kompozitora koji je mogao sve i umeo sve.

Druga je polovina 1978. godine.

Goran Bregović je u vojsci u Nišu, a novine su pune tekstova o konačnom raspadu grupe Bijelo dugme.

Preporučujemo

No to ne treba da čudi.

Šef je na duže vreme bio odsutan, para nije bilo, pa je valjalo i nešto raditi, a uskoro su se počele "otimati" i neke neočekivane izjave od pojedinih članova grupe, kako u vezi Brege, tako i Dugmeta.

Ipe je pozvao Lazu da dođe u Sarajevo, pa su u čuvenoj "Parkuši" ispijali žestinu i prisetili se vremena kada je menadžer Vladimir Mihaljek Miha organizovao zajedničku turneju grupa Smak i Bijelo dugme.

Bilo je to 1975. godine, a njih dvojica su se još tada "skontali" i planirali da nešto zajednički urade.

U "Parkuši" je čak pao dogovor da im se pridruži i Bebek, ali je to na kraju ipak propalo.

Ubrzo su shvatili da je svaki rad u Sarajevu gotovo nemoguć jer su preterano pili, Ipe se potom prisetio Borika, ali su ipak odlučili da zakupe maleni motel "Kruščica" koji se nalazi u blizini Viteza. Pozvali su basistu Zlatka Holda, pa su sva trojica krenuli put tog gradića u dolini reke Lašve.

Sa sobom su poneli i magnetofon.

Ideja je bila da snime instrumentalni album, ali su ubrzo od toga odustali, pa su pozvali pevača Gorana Kovačevića, ali i Ipetovu sestru Gordanu, koja je važila za dobru pevačicu.

Tekstove je pisao Ranko Boban.

Za kompletnu priču, nedostajao je samo gitarista i tako je jednog dana u Vitez pristigao Vlatko Stefanovski.

Kako domaće diskografske kuće i nisu pokazale posebno interesovanje za ono što rade, oni su odlučili da album snime u Londonu, pa su u tamošnjem Matrix studiju zakupili termine i sve je za nekih mesec dana bilo završeno.

Međutim, to ih je koštalo ondašnjih trideset miliona starih dinara, što je bio ogroman novac, a pritom su najveći deo pozajmili.

Po povratku, ponudili su trake Jugotonu sa zahtevom da im nadoknade troškova snimanja, ali su odgovorni u ovoj izdavačkoj kući odlučili da ipak malo pričekaju i da razmisle, pre nego što bi eventualno prihvatili ponudu.

To ih je svakako dodatno iznerviralo, pa su obojica u listu "Zdravo" objavili da više nisu članovi Bijelog dugmeta i da o tome mogu razgovarati jedino ako Brega popusti i uključi sve članove grupe (ili makar njih dvojicu) u posao, kako bi se shodno tome i novac drugačije delio.

Naravno, to Bregoviću nije padalo na pamet ni pod tačkom razno.

Sredinom godine Ipe i Laza dobijaju odgovor od Jugotona da troškove snimanja njihovog albuma ne mogu preuzeti na sebe.

Kako im to ni po čemu nije odgovaralo, Ipe je brže-bolje počeo nuditi materijal i ostalim diskografskim kućama. Odgovor je stigao jedino od RTV Ljubljana iz koje su prihvatili da plate makar deo troškova, tačnije dvadeset miliona starih dinara, što je značilo da su u minusu celih deset.

Ali vrag je odneo šalu i nije im preostalo ništa drugo nego da prihvate ponuđeno.

RTV Ljubljana potom ozbiljno ulazi u celu priču, organizovali su izradu luksuznog omota, štampali reklamni materijal, zakazivali Lazino i Ipetovo gostovanje u medijima, gde je najavljivano da će album biti u prodaji polovinom septembra '78. godine.

Na sve to, govorili su da će muzika sa albuma "Stižemo" biti koriščena i u filmu "Pejzaži u magli", reditelja Jovana Jovanovića, koji je zajedno sa Nebojšom Pajkićem i napisao taj scenario.

Uglavnom, čitava priča oko njihovog LP-ija izgledala sasvim nestvarno i bajkovito.

A onda su stvari krenule nizbrdo.

Iz nekog razloga i poslovični Slovenci su ovog puta zakazali i ploča se nije pojavila u prodavnicama u vreme kada je to najavljeno.

Snimanje filma "Pejzaži u magli" takođe je odloženo i muzika sa albuma "Stižemo" na kraju tu nije ni korišćena, iako je čak i na samoj ploči navedeno da jeste.

Potom je kao grom iz vedra neba stigla informacija: Ipe Ivandić je uhapšen zbog posedovanja hašiša!

Bila je to udarna vest u svim medijima krajem septembra 1978. godine, gde je još preneto da su pored Ipeta uhapšeni i Goran Kovačević, Ranko Boban i Zlatko Hold, dakle čitava ekipa koja je radila na albumu, izuzev Laze i Stefanovskog. Uhapšen je i pomorac Veso Adamović koji je po povratku sa broda doneo u Sarajevo 3,5 kg hašiša.

Mnogo sam stranica iščitao o tome, mnogo priča čuo, čak i od muzičara koji su tada i sami bili uhapšeni, a ovom prilikom prenosim šta mi je o svemu tome ispričao Brano Likić:

"Nikola Borota je bio pravi genijalac koji je išao ispred svog vremena, međutim, nije ostao vezan samo za audio format, već je htio imati i televiziju i video produkciju. U svemu što je radio bio je odličan, dobro je sve to "izvlačio", što se zvuka tiče, iz tih osam kanala koje je njegov studio imao. I sad, on je iznajmio od Ipeta Ivandića kuću i tu montirao studio. U garaži je smješten bubanj, Ipetova ritam sekcija, a gore na spratu mi pjevamo vokale, odnosno u dnevnom boravku je studio. Snimali smo taj naš album baš ono kako treba. Brega je tada bio u vojsci i on dođe onako u šinjelu da nas posjeti, svraćao je i Mato Došen, pa smo to iskoristili da na nekim kompozicijama svira klavir, sve u svemu jedna odlična atmosfera. I jednog dana, kada smo već došli do samog miksa, sjedimo tu Borota, Čenga tehničar, Seka i ja. Odjednom, zvoni neko na vrata. Otvaramo, kad ono Ipe sav blijed: "Bježi, sklanjaj se, moram ići u podrum, frka"! Dodaje Čengi nešto, ovaj baca u WC šolju, povlači vodu. U tome ulazi policija, dva inspektora i kažu: "Sjedite, svi ste uhapšeni". Mi u čudu, čekaj, šta se događa?! "Gdje je taj bubanj?" - pitaju oni. Nasta opšta frka, trka, odvede ih Ipe dole i oni nađu valjda tu drogu ili šta već i ovaj kaže: "Svi ste uhapšeni, niko do ujutru ne smije ići". Mi u čudu: "Stari, mi smo došli ovde miksati album, nemamo mi veze s tim". Ali ne slušaju oni nas i mi već stojimo tu dva-tri sata. "Ako nas ne pustite kući, ja ću frku napraviti". - već sam bio poludio. I oni nas puste, s tim da se ujutro u sedam moramo javiti u policijsku stanicu. Je..ote život, mi odlazimo kući onako uznemireni i shvatimo da su našli drogu u tom bubnju na kome smo mi svirali. Prenosim ti sve to onako iz prve ruke, vidim danas pišu, pričaju gluposti, nešto što veze nema. I mi sutra ujutru u sedam dolazimo u policiju i tu je taj inspektor koji nam kaže: "Dobro, vi ste okej. Znate li vi još nekoga da uzima drogu"? Čuj, mene pita tako nešto. "Ma stari, ne znam o čemu pričaš". I tu nas on pusti, kao: "Javite mi ako nešto doznate". "Ma nosi se u p. m."- mislim u sebi. Zamisli da ti se desi takva situacija kad snimaš ploču. Ne mogu nikada da zaboravim to Ipetovo uplašeno lice, kada je došao tu, valjda su ga pratili još od Trebevića, uletio je kod nas, a oni odmah za njim. Ipe je kupio tu kuću, nalazila se blizu sarajevskog aerodroma, bile su fine, onako u nizu. Tu je imao kuću i Kemal Monteno i mnogi drugi".

Inspektor koga Brano pominje je Emir Latić koji se, po svemu sudeći, pošto poto želeo ogrebati o slavu Bijelog dugmeta, a interesantnu verziju priče u vezi ovoga izneo je i Dušan Vesić u svojoj odličnoj knjizi "Šta bi dao da si na mom mjestu". Po toj priči Veso Adamović je uhapšen još iste večeri kada je stigao u Sarajevo sa svojim paketom. Kada je priveden u stanicu, počeo je da plače, kuka i preklinje, a Latić je odmah shvatio da je dobio "svog čoveka". Već sutradan, Veso je u "Parkuši", u koju su svraćali svi sarajevski muzičari, razglasio šta ima kod sebe, naravno, mnogi su htjeli to kupiti, ali nisu imali novca. Ako drugi nisu, ima i onih koji ipak jesu, što je po svemu sudeći i Latić vrlo dobro znao. I tako se Ipe "upecao". Naravno, ni on nije mogao uzeti sve, već je kupio pola kilograma i to je platio ondašnjih trideset hiljada dinara, što je približno današnjih deset hiljada evra. U prilog ovakvoj priči stoji i činjenica da je nakon sudskog procesa Ipe Ivandić osuđen na tri i po, Goran Kovačević na godinu i po, Ranko Boban na godinu,  Zlatko Hold na šest meseci zatvora, dok je Adamović po onome što je tadašnja štampa prenosila, bio oslobođen?!

Dakle, osuđeni su oni koji su koristili narkotike za sebe, a onaj koji ih je prodavao nije?!?

I dok su ostali odmah po završetku procesa odslužili svoje kazne, Ipe je sa svojim advokatom ulagao žalbe, ponajviše da bi time odložio odlazak u zatvor. Ipak, nije baš sve bilo uzalud, jer su mu na jednom ročištu kaznu smanjili na tri godine. Istovremeno, imao je i psihoterapeuta koji ga je pripremao za ono što ga čeka.

Njegovo ime bilo je Radovan Karadžić.

Ipe je na izdržavanje kazne otišao u februaru 1981. a pomilovan je odlukom Predsedništva SFRJ, za Dan republike, 1982. godine.

Po izlasku, vratio se - a gde bi? - nego u Bijelo dugme.

Ipak, svima je bilo jasno da to više nije onaj isti čovek.

A i kako bi bio?

U međuvremenu roditelji su mu se zbog svega razveli, potom mu je otac preminuo, a on to nikada sebi nije mogao oprostiti. Verovao je da je sve to što se dogodilo bilo presudno po njegove roditelje i to ga je proganjalo do kraja života.

Album "Stižemo" je ipak objavljen, ali čini se odmah i zaboravljen.

Ništa čudno.

Tokom čitave te halabuke postojala je prećutna zabrana da se na radio stanicama emituju ploče na kojima je bilo Ipetovo ime.

To saznanje ga je nateralo da se potpuno povuče u neki svoj svet.

U leto 1993. godine, igrom slučaja, upoznao sam u Budvi Ipeta Ivandića.

Razgovarali smo o mnogo čemu, ponajviše o muzici, pričao mi je o svom putovanju u Ameriku, ali ne i o tome što se dogodilo te 1978. godine. Pretpostavio sam da je sećanje na te dane isuviše bolno i nisam želeo, a ni imao hrabrosti, da diram u stare rane.

Pa iako sam pred sobom video čoveka na kome je prošlost i te kako ostavila traga, ni u snu nisam mogao sanjati da je pred njim još samo pola godine života.

Nažalost, usud je imao druge planove.

Preminuo je, pod donekle nerazjašnjenim okolnostima 12. januara 1994. godine u Beogradu.

I Laza se nakon svega što se dogodilo takođe vratio u Bijelo dugme, ali i je paralelno gradio i svoju izuzetnu solo karijeru.

Preminuo je nakon duže bolesti u Beogradu, 6. okotobra 2007. godine.

Njihov zajednički album ostao je kao uspomena na jedno vreme, ali i na dvojicu izuzetnih muzičara.

Ipeta, kao jednog od retkih, istinskih rok bubnjara na ovim prostorima, a Laze kao instrumentaliste, aranžera i kompozitora koji je mogao sve i umeo sve.

Goran Kovačević je preminuo 9. marta 2014. u Sarajevu. U prvoj polovini osamdesetih objavio je dva solo albuma.

I za kraj, evo jedne priče koju mi je upravo Ipe kazivao one '93. u Budvi:

Za onih srećnih godina dok su on i Laza bili nerazdvojni i ludovali Sarajevom, jednom prilikom su se vozili negde po okolnim brdima iznad grada.

Laza je sedeo za volanom, nemilosrdno pritiskajući papuču gasa, sve dok nakon jedne oštre krivine nisu ispred sebe ugledali "besan auto". Za obilaženje nije bilo vremena, Laza je pokušao da prikoči, ali su ipak sustigli automobil i udarili ga otpozadi. Srećom, nije bilo ništa ozbiljno, nisu bili povređeni, ali su oba automobila ipak bila oštećena. Utom je usledilo još veće iznenađenje. Iz auta koji su sustigli izašla je prava lepotica.

Van sebe, naravno.

Počela je da histeriše, ali nije mogla da sakrije svoju zbunjenost kada su i njih dvojica izašli iz auta i kada ih je ugledala.

Prepoznala ih je i odmah zaboravila na ono što se upravo dogodilo.

Svo troje su potom, njenim autom, koji je ipak bio manje oštećen, krenuli put Sarajeva.

Šta je posle bilo, ostavljam vašoj mašti na raspolaganje.

Ja mogu samo da dodam: To je rokenrol.

(Telegraf.rs)