Produkcija gramofonskih ploča u Jugoslaviji: Kako je bilo nekada

Prva domaća rok ploča koja je dostigla tiraž od tada neverovatnih 50 000 primeraka, bila je "Mala Šeila" Ivanke Pavlović, koju je snimila sa tada popularnom beogradskom grupom Iskre.

Svakako je zanimljiv istorijat nastajanja diskografskih kuća u Jugoslaviji, a što se tiče ondašnjih republičkih centara, svoju produkciju ploča u to vreme jedino nisu imali Titograd (Podgorica) i Skoplje.

Pre Drugog svetskog rata, na ovim prostorima, postojala samo je jedna fabrika ploča koja osnovana 1924. godine u Zagrebu, a radila je u sklopu čuvene Edison - Bell kompanije. Nešto kasnije, preduzetnički i bračni par, Zora i Dragutin Križanić otkupljuju neke mašine od firme Edison-Bell i kreću u samostalni posao, nazvavši svoju izdavačku kuću - Elektron.

Po završetku rata, Elektron je nacionalizovan, ime je promenjeno u Elektroton i proizvodnja je nastavljena.

10. jula 1947. Elektroton postaje Preduzeće za izradu gramofonskih ploča - Jugoton.

Malo je poznato da je početna ideja bila da Jugoton pored ploča proizvodi i gramofone, no takava zamisao je ubrzo napuštena, pa je to novo preduzeće proizvodnju usmerilo samo na proizvodnju gramofonskih ploča. Jugoton danas posluje pod imenom Croatia Records.

1951. godine u Beogradu je osnovano preduzeće pod nazivom Produkcija gramofonskih ploča RTB.

U početku, poslovne prostorije su bile u jednoj od RTB-ovih garaža na Dorćolu.

Prvi zadatak novoosnovane firme bio je da prebaci na ploče većinu tonskih zapisa iz arhiva RTB-a, ali vrlo brzo će PGP RTB (uz Jugoton), prerasti u jednu od najvećih diskografskih kuća na ovim prostorima.

Zanimljivo je da treća diskografska kuća, ondašnje Jugoslavije, nije osnovana ni u jednom drugom republičkom centru, već u malom mestu Aleksandrovac, u Srbiji.

Pogađate - reč je o i izdavačkoj kući Diskos, koja je osnovana 1961. godine, a prvu ploču pod serijskim brojem EDK - 0001 štampaju 15. marta 1962. godine.

Bila je to ploča Tonija Dalare, "Bambina", a čak je poznato i ko je kupio prvi primerak koji je izašao ispod prese. Bio je to Dragan Đukić, tada dvadesetpetogodišnjak.

U to vreme Diskosov dnevni proizvodni kapacitet bio je oko 2500 ploča.

Verovatno se mnogi mlađi kolekcionari ploča ove izdavačke kuće najčešće sećaju po nekim manje ili više poznatim narodnjačkim imenima, ali oni malo stariji pamte i neke drugačije trenutke ovog izdavača.

Ima mnogo zanimljivosti vezanih za Diskos.

Prva oficijelnu zlatnu ploču u ondašnjoj Jugoslaviji, za prodatih 100 000 primeraka, dodelio je upravo Diskos, svom štićeniku Nikoli Karoviću za singl "Mala Grkinja" na kome su još i kompozicije "Sagapo", "Divni Meksiko" i "Pesma Rastanka".

Svečano uručenje priređeno je 9. aprila 1963. godine u Domu sindikata.

Interesantno je da je to isto uradio i PGP RTB, i to svom izvođaču Predragu Gojkoviću Cunetu za ploču na kojoj je kompozicija "Kafu mi draga ispeci", ali je potom usledila tužba od strane Diskosa i nakon arbitraže suda utvrđeno je da je RTB zlatnu ploču dodelio na osnovu PROIZVEDENIH a ne PRODATIH ploča.

I tako je tu prvu, laskavu, zlatnu titulu, poneo Diskosov izvođač Nikola Karović.

Inače, Diskos je važan i zbog toga što je tokom šezdesetih godina objavio neke bitne ploče ondašnjih rok izvođača kao što su Iskre, Siluete, Kameleoni, Sanjalice, Tomi Sovilj itd, no pre svih čuvenu ploču Ivanke Pavlović i beogradske grupe Iskre, na kojoj je kompozicija "Mala Šeila". Ploča je prodata u tadašnjih neverovatnih 50 000 primeraka, što odgovara srebrenom odličju, ali nema podataka da je to priznanje i dodeljeno.

U svakom slučaju, "Mala Šeila" je izvesno prva domaća rok ploča koja je prodata u takvom tiražu.

Jedan od dokaza koji govori tome u prilog, jeste da je Diskos doštampavao tiraž jer postoje dva različita omota.

Nešto kasnije, njihov katalog popunjavaće neka sasvim drugačija imena ali to svakako nije bitno za ovu našu priču.

Četvrta izdavačka kuća u ondašnjoj državi, osnovana je u martu 1968. godine u Sloveniji u okviru knjižarske založbe "Obzorje", Maribor, pod nazivom Tvornica gramofonskih ploča Helidon, ali su proizvodni kapaciteti ovog izdavača bili stacionirani u Ljubljani. Neka od imena koja su sa njima imala potpisan ugovor su: Buldožer, Lačni Franc, Prizma, Pankrti... Helidon posluje i danas.

Zagreb je 1972. godine dobio i svoju drugu izdavačku kuću pod nazivom Suzy. Zanimljivo je da oni nisu imali svoju proizvodnju ploča, već su za to koristili usluge drugih izdavača, a takođe su se bavili i organizacijom koncerata i posredovanjem. U svom katalogu imali su veliki broj licencnih izdanja i dosta mladih bendova sa tadašnje jugoslovenske scene. Interesantan je podatak da su odbili da objave prvi album grupe Drugi način, koji danas važi za jedno od najboljih debitantskih ostvarenja u jugoslovenskoj diskografiji. No ako odgovorni u Suzy-ju nisu imali sluha za talentovane Zagrepčane, u PGP RTB jesu, a kako se ploča veoma dobro prodavala, više puta su je doštampavali.

Sarajevo je relativno kasno dobilo svoju izdavačku kuću, jer je tamošnji Diskoton osnovan tek 1973. godine. Zanimljivo je da je za sve vreme postojanja Diskotona glavni i odgovorni urednik bio Slobodan Vujović, takođe gitarista i kompozitor sarajevske grupe Ambasadori. Za njegov rad vezuje se najveći poslovni promašaj u istoriji jugoslovenske diskografije. Naime, kada je na samom početku 1974. godine osnovana grupa Bijelo dugme, Goran Bregović dolazi u prostorije Diskotona sa ponudom da oni budu izdavači njihovog prvog singla na kome su kompozicije "Top" i "Ove ću noći naći blues". Vujović mu je tada predočio da svi kapaciteti zauzeti u narednih šest meseci i pozvao ga da se javi nakon tog perioda radi eventualnog dogovora. Brega je na to odgovorio da će oni svakako za šest meseci već biti zvezde i odmah otišao u sarajevsko predstavništvo Jugotona gde je ekspresno potpisao petogodišnji ugovor.

Šta je posle bilo, svi dobro znamo.

Nažalost, prostorije ove izdavačku kuće tokom rata su porušene, pa su samim tim stradale gotovo sve master trake izdanja koje je Diskoton imao u svom katalogu, što znači da su uništeni neki snimci grupa Indexi, Bijelo dugme, Zabranjeno pušenje, Divlje jagode...

Pored Diskotona u glavnom gradu BiH postojala je i izdavačka kuća Srajevo Disk koju je krajem sedamdesetih osnovao Muradif Brkić, inače muž Hanke Paldum, a prvi rokenrol album koji su objavili bio je debitantsko ostvarenje grupe Vatreni poljubac "Oh, što te volim, joj!".

Iste godine kada i u Sarajevu, u Ljubljani je osnovana izdavačku kuću Založba kaset in plošč RTV Ljubljana, koja je imala dosta impresivnu listu izvođača u svom katalogu, s obzirom da su objavljivali ploče grupa EKV, Smak, Kerber, Atomsko sklonište, Pop mašina, Gordi, Paraf, Pankrti, Poslednja igra leptira, S vremena na vreme, Suncokret, YU grupa, Tako, Vatreni poljubac, R.M. Točak, Laza Ristovski i Ipe Ivandić...

Jedan od razloga za ovo jeste i činjenica da je RTV Ljubljana u to vreme imala najmoderniji, osmokanalni, studio u zemlji.

I Beograd je početkom sedamdesetih godina dobio još jednu izdavačku kuću, pod nazivom Beograd Disk, koja deceniju kasnije  menja ime u Jugodisk. Neka od imena kojima su objavljivali ploče su: Partibrejkers, Oktobar 1864, R.M. Točak, Alisa, a svakako su imali i zanimljiva licencna izdanja. Objavili su, između ostalih, zaista dobar, dupli, komilacijski album, grupe Steely Dan, "Greatest Hits", a takođe i čuveni "Argus" grupe Wishbone Ash, ali čak sa osam godina zakašnjenja, jer se u našim prodavnicama našao tek 1980.

Pored ovih, postojale su i neke manje izdavačke kuće, a svakako je vredna pomena malena produkcija Radio Kruševca koja je osnovana sredinom 1971. godine a objavila je prve singlove grupe Jutro, koja će ubrzo prerasti u Bijelo dugme, a takođe i grupe S vremena na vreme. 21. okotobra 1972. godine, u produkciji Radio Kruševca pojavio se singl grupe Jutro na kome je na A strani bila kompozicija Ismeta Nuna Arnautalića "U subotu mala", a na B strani "Kad bih bio bijelo dugme", Gorana Bregovića, a oni koji su bili sudionici tog događaja tvrde da je netačan podatak koji se može naći u enciklopedijama, po kome je ta ploča objavljena 23. marta 1973. godine. Početni tiraž od osam hiljada primeraka vrlo brzo je rasprodat, pa je ploča odmah doštampana. Interesantna je priča kako je uopšte i došlo do te saradnje. U maju 1972. godine, Miomir Hari Ristović koji je ispred Radio Kruševca bio zadužen za pronalaženje mladih, talentovanih izvođača, dobija poziv od Milana Stupara, producenta Radio Sarajeva, da dođe u posetu kako bi popričali koja bi od tamošnjih novoosnovanih grupa mogla biti interesantna za njihovu tek osnovanu izdavačku kuću. Tokom razgovora sa Milanom saznao je da se te večeri u Travniku održava Gitarijada, a kako su tih godina Kruševac i Travnik bili zbratimljeni, posete između tih gradova bile su dosta česte, pa oni odmah donose odluku da otputuju u Travnik. Na pomenutoj manifestaciji grupa Jutro nastupala je sedma po redu i po Harijevim rečima odmah je primetio da su se svojim nastupom i zvukom vidno razlikovali od mnogih drugih grupa na tadašnjoj jugoslovenskoj sceni, a takvo mišljenje potvrđeno je i njihovom ubedljivom pobedom na toj manifestaciji. Po završetku Gitarijade, Miomir i Milan su ostali do kasno u noć u razgovoru, a potom je Ismet Arnautalić dobio ponudu da grupa Jutro svoju prvu ploču snimi za Radio Kruševac, što je on primio sa vidnim iznenađenjem i zadovoljstvom, shvativši da se takva ponuda ne odbija.

Pored produkcije Radio Kruševaca svakako da treba pomenuti pomenuti i produkciju Studija B koja u svom katalogu ima neke od ploča grupa Zajedno, San, Dah, S vremena na vreme, Crni biseri, a takođe i Bisere Veletanlić, Dušana Prelevića Preleta, Arsena Dedića itd, a tu je i Vojvodinakoncert iz Novog Sada čija se etiketa nalazi na pločama grupa Bezobrazno zeleno, Mama Rock, Magično oko, Neron, Delta, Iliriana Riza...

U svakom slučaju, možemo reći da su tada, što se izdavačke delatnosti tiče, bile potpuno drugačije okolnosti od ovih današnjih. Proizvodni proces je bio jako skup, a u periodu druge polovine šezdesetih i prve polovine sedamdesetih godina, teško je bilo snimiti i singl ploču, a o albumima da i ne govorimo. U prilog tome stoji i podatak da legendarni Zoran Miščević nikada nije uspeo da snimi LP ploču, što je stvarno neshvatljivo i zaista prava šteta. Takođe, postojala je i famozna komisija koja je donosila odluke šta je šund, a šta nije, pa se na ploče koje su dobile "etiketu" šunda, plaćao dodatni porez, što je značajno podizalo njihovu cenu. I ma koliko je u nekim slučajevima postojala saradnja između nekih od ovih izdavača, bilo je svakako i žestoke konkurencije i "preotimanja" pojedinih izvođača za koje se dalo naslutiti da će ubrzo postati "zlatne koke". U današnjem vremenu takva vrsta izdavaštva gotovo i da ne postoji. Sa rastućom digitalizacijom prilično kvalitetno se može snimati i u kućnim uslovima, a razvoj interneta i digitalnih platformi omogućio je distribuciju albuma i bez fizičkih nosača zvuka. Takođe, većina izdavačkih kuća koje sam pomenuo su ili ugašene ili već odavno privatizovane, a kada smo već kod toga, prva privatna izdavačka kuća u ondašnjoj Jugoslaviji registrovana je u Zagrebu još 1973. godine od strane džez muzičara i šansonjera Draga Diklića, što je bilo pravo čudo jer je u to vreme svaka vrsta privatne svojine odnosno proizvodnje, osim one sitne, zanatske, smatrana antinarodnim elementom. Posebno je izdavaštvo važilo za strogo državni posao, pa je samim tim oduvek i bilo pod popriličnom prismotrom i kontrolom. No uprkos tome, Diklićeva izdavačka kuća ALTA objavila je 1973. godine svoj prvi album: Drago Diklić - "Samo za zaljubljene", a svake pažnje vredan je i podatak da je ALTA izdavač legendarnog prvenca grupe Buldožer - "Pljuni istini u oči". Pa ipak, uprkos svim digitalnim platformama i ostalim novotarijama, poslednjih godina primetno je da je sve više onih koji se vraćaju starom, dobrom vinilu, o čemu svedoče brojna reizdanja značajnih jugoslovenskih LP-ija, ali i albumi iz tekućih diskografija nekih grupa i izvođača koji se takođe mogu naći i na vinilnim izdanjima.

(Telegraf.rs)