Albumi koji su pomerili granice rok muzike: Bob Dilan - "Highway 61 Revisited"

Nakon ovog albuma tekstovi pesama poprimaju jedno sasvim drugačije značenje i ulogu u odnosu na onu koju su do tada imali, pa ubrzo postaje jasno da u rok muzici više ništa ne može biti isto.

Ako postoji neki album koji je sredinom šezdesetih redefinisao celokupnu postavku rock muzike, onda je to svakako Dilanov "Highway 61 Revisited".

Čudesna je Dilanova životna priča, čudesan je njegov put stazama rokenrola.

Preporučujemo

Malo je bilo onih koji su ga tih šezdesetih godina mogli stići na tom putu.

Jedini ozbiljni "sprinteri", dostojni njegove tadašnje trke, bili su Bitlsi.

Ali čak i za njih, Dilan je u tom vremenu teško bio uhvatljiv.

Naravno, nije se on osvrtao na bilo koga, niti previše brinuo o tome.

Shvatio je da nešto mora promeniti u svom muzičkom pristupu, a šta je to, postalo mu je jasno kada su momci iz grupe Byrds snimili njegovu kompoziciju "Mr. Tambourine Man", koja će ubrzo postati svetski hit broj jedan. Dilan je još ranije napisao tu pesmu ali nikako nije bio zadovoljan njenim aranžmanom, tražeći rešenja svaki put bi shvatio da nešto ipak nedostaje. Kada se jednom zatekao u studiju sa tom kalifornijskom grupom, ideja je došla gotovo sama od sebe i njegova folk kompozicija snimljena je u rok maniru.

Potom se sve odvijalo veoma brzo.

Već pojavom albuma "Bringin It All Back Home" iz 1965. godine, folk čistuncima, osvedočenim puritancima, stvari postaju više nego sumnjive.

Dilan je svakako bio potpuno svestan toga, ali to ipak nije bilo nešto što ga je moglo zaustaviti.

Naprotiv.

Njegov ogromni talenat kipeo je tih godina na sve strane, a on ga je poput najlepših cvetova nizao u nestvarnu dijademu albuma kojima je hteo ulepšati ovaj svet.

Tim vencom dostojanstva, pokušao je ukrasiti tamne bezdanice ljudskih činjenja i nečinjenja.

Ono što je učinio na Newport Folk Festivalu 25. jula 1965. godine, odjeknulo je poput najjačeg groma.

Izašao je ni binu sa električnom gitarom o ramenu, uz podršku "električnog" benda (Paul Butterfield Blues Band) i rok muziku hitnuo u večnost.

Judo! - uzvikivali su zgroženi folk čistunci i zvižducima negodovanja naterali ga da prekine koncert.

Poznavaoci tvrde da je Bobi silazeći sa bine zaplakao, ali odluka je već bila doneta i vraćanje unazad nije bilo moguće.

Samo pet dana pre festivala u prodaji se našao njegov singl sa kompozicijom "Like a Rolling Stone", na kome je već definisao svoj rok saund, zahvaljujući umnogome i bravuroznom sviranju Hammond orgulja maestra Ala Kupera, koji se malo pre toga nepozvan "ušunjao" u studio ne mogavši da se odupre radoznalosti ali i želji da se uključi u stvaranje istorije.

I publika i kritika ostali su u čudu. Pokušavali su u ovoj kompoziciji pronaći bilo kakav trag folk muzike, ali nje jednostavno nije bilo.  Jedni su ga hvalili, dok su od drugih prisitizale optužbe: "Da je neko drugi ovo snimio, bio bi proglašen za stvaraoca decenije, ali Bob Dilan nema pravo da stvara ovakvu muziku", govorili su.

30. avgusta 1965. godine, svet je ugledao Dylanov "Highway 61 Revisited".

I ostao još više zatečen.

Zatečen njegovom snagom, nebeskom inspiracijom i iznad svega - hrabrošću.

Sa pojavom ove ploče u rok muzici više ništa neće biti isto, jer tekstovi nakon ovog albuma poprimaju sasvim drugačiju ulogu i značenje, u odnosu na dotadašnju.

A nadahnuće u trenutku njegovog stvaranja, ostaje neobjašnjivo do današnjih dana.

Ako ne verujete poslušajte samo "Like a Rolling Stone".

Još nešto jako bitno obeležilo je ovaj album.

Samo par kompozicija koje se nalaze na njemu traju oko tri ipo minuta.

Sve ostale su duže, a "Desolation Row" se protegla na celih jedanaest.

Biće to odrednica za kojom će posegnuti mnogi i koja će rok muziku izdići daleko iznad trominunih instant hitova.

Ipak, ključna smernica ovog vanvremenskog ostvarenja, na osnovu koje će se dugo potom meriti svako sledeće, jeste šta je u nekoj pesmi rečeno, a ne ko je i na koji način rekao.

Ova ploča predstavljala je dijademu ponosa kojom se ukrasio njen autor, postavši od tog trenutka neprikosnoveni vladar rock muzike.

Poput grčkih careva i persijskih kraljeva.

Mislim da je neki njihov, ili bar sličan, adrenalin i Bob Dilan nosio u sebi dok je stvarao te pesme.

Uostalom, dijadema i potiče od grčke reci "διάδημα", što znači "obmotam" ili "vezujem".

Oni koji su razumeli svu veličinu ovog albuma, ostali su zauvek obmotani i vezani njegovom čudesnom lepotom i snagom.

(Telegraf.rs