Priče o pesmama: Indexi - "Pozdravi Sonju", iz vremena Sarajeva sa "starom dušom"

Možda u ovim pesmama nema velikih filozofskih misli, možda nema te "angažovane" poezije kojom nas obasipaju oni koji su umislili da razumeju život. Ali ima nečeg drugog. Ima topline i ljubavi kojih nam u ovom današnjem bezličnom vremenu najviše nedostaje. Jer sve mi se čini da što mi više umišljamo da razumemo život, život nas sve manje razume.

Pišem ovu priču koliko zbog pesme slavnih Indexa, koja je omeđila jedan deo njihove karijere, toliko i zbog nekih mojih sećanja, koja ponekad provire iza zavesa svakodnevnice obojene sasvim drugačijim igrokazima, a često me ostave zamišljenim i bez pravih saznanja.

Krajem 1976. godine postao sam srednjoškolac, a verujem da znate da je to period života u kome ima najviše postavljenih pitanja, a najmanje odgovora kojima smo mogli biti zadovoljni. I kako to obično biva, u školi vam nešto ide od ruke, a nešto i ne, nekom času se radujete više, a nekom manje. Što se mene tiče, srpski mi je bio omiljeni predmet, u tom periodu knjige sam naprosto "gutao", umetnost sam takođe voleo, i uopšte sve te društvene nauke, dok su mi  matematika i fizika bile nešto što se koliko-toliko mora, a čemu se baš i nisam radovao.

Preporučujemo

Negde nakon polugođa te prve godine, kada smo jednog jutra došli u školu saznali smo strašnu vest.

Našeg profesora srpskohrvatskog, više nema.

Izvršio je samoubistvo.

Slušali smo potom u potpunoj neverici ono što su stariji govorili o tom događaju, ali malo smo šta razumeli. Pa ipak, ako danas prizovem sećanja, čini mi se da je to bio trenutak u kome sam shvatio kako postoji i ona druga, puno mračnija strana života, i kako sam sa strahom pomišljao na buduće susrete sa stvarima koje će možda izgledati nerešive. Verujem da sam tada počeo da razumem kako život ipak nije samo ona naša lepršava i bezbrižna svakodnevnica, već da je njegova tajna puno kompleksnija i dublja, i da nas ona sasvim nenadano može pritisnuti i navesti na neke pogrešne korake.

Ali kako to obično biva, kroz neko vreme sve se vratilo nekim uobičajenim tokovima.

Ubrzo smo dobili novog profesora, i bio je dobar stvarno, ne mogu da kažem. Neobičan, sa potpuno drugačijim zahtevima i vrednovanjima. Onog prethodnog smo manje-više počeli da potiskujemo u zaboravi, jer mladost je takva, a njoj svakako ne treba zameriti.

Toliko je lepote bilo oko nas, toliko udaha koje smo želeli da udahnemo.

U godinama koje su potom žuborile kroz naše živote, saznaćemo da u našoj bližoj ili široj okolini ima još onih koji su svoja rešenja i izlaze pronalazili upravo tamo gde i moj profesor srpskohrvatskog, a kada bih tako nešto čuo, uvek bih ga se setio i uvek bih potom razmišljao koliko je u stvari strašan taj susret - susret čoveka i takve pomisli.

Slično je bilo i kada sam ponešto saznao o profesoru Slobodanu Đurasoviću, koji je takođe predavao srpskohrvatski, a čije sam ime povremeno pronalazio na pločama iz moje kolekcije.

No krenimo redom.

1983. godine, sarajevski "Diskoton" je objavio poslednji singl grupe Indexi, na kome su bile tri kompozicije: "Na svoj način", "Dobar dan tugo" i "Pozdravi Sonju".

Ni oni sami nisu mogli pretpostaviti da će to biti poslednja ploča u njihovoj zvaničnoj diskografiji, jer nekih razgovora i dogovora na tu temu, između članova Indexa nije ni bilo.

Jednostavno, grupa se ugasila sama od sebe, jer niko od njih više nije bio zainteresovan da se time bavi,  pronašli su nešto "bolje i interesantnije", kada je muzika u pitanju.

Zanimljivo je da je ovaj singl, što se njihove vinilne diskografije tiče, ponajveći kolekcionarski raritet, mada se do onih ranijih izdanja određenih grupa i izvođača uglavnom teže dolazi. Svakako da to ne mora biti pravilo, ali u većini slučajeva je tako.

Na primer, do prvog singla Indexa danas je vrlo lako doći, iako je objavljen davne 1966. godine, dakle celih sedamnaest godina pre ovog koji nam je sada tema.

U svakom slučaju, po objavljivanju ove ploče, proći će decenija ipo dok Indexi ponovo ne uđu u studio i otpočnu snimanje novog materijala, ali to je priča za neke druge redove.

Što se ovog singla tiče, na njemu je kompozicija "Dobar dan, tugo" (Slobodan Bodo Kovačević), koju su Indexi prethodne godine izveli na "Opatijskom festivalu", kao i Redžićeva "Na svoj način", sa kojom su se pokušali plasirati na "Evroviziju", uzevši samim tim učešće na domaćem izboru našeg predstavnika za tu manifestaciju, koja je te godine održana u Novom Sadu.

No ipak, ni ovaj put nije im se posrećilo, jer te godine Jugoslaviju je predstavljao Danijel sa njegovom "Džuli".

Najveći hit sa tog singla bila je kompozicija "Pozdravi Sonju", koju su napisali dva Slobodana - Vujović i Đurasović (aranžman Fadil Redžić - S. Vujović), a svojevrsni kuriozitet je da naslov te kompozicije nije ni naveden na omotu, za razliku od druge dve.

Vujović je bio gitarista i vođa sarajevske grupe Ambasadori, dok je Đurasović bio legendarni profesor sarajevske Treće gimnazije, iste one, koja se tokom rata nalazila na prvoj liniji razgraničenja.

Profesor, esejista i pesnik, Đuras je nekako isuviše bio "u ilegali", a često je govorio da mnogo više voli noćne vitezove od onih čiji oklop blješti na suncu, pa je shodno tome i težio nečem sasvim drugačijem. U svemu je tražio lepotu. Pokušavao svojim rečima koje je izgovarao na časovima srpskohrvatskog jezika, ili pisao u knjigama i pesmama, podsticati ljude da obrate pažnju na ono plemenito koje je u nama već zakržljalo, iščilelo, potonulo u svim našim životnim trkama, koje obično trčimo da bi potom bili pobeđeni od nas samih, a takve pobede najpre vode, gde bi drugo, izuzev u besmisao.

Ali ako  želite da upoznate Sarajevo iz jednog drugog ugla, iz jedne matrice koja je bojila svet nekakvim drugačijim bojama, obavezno pročitajte njegovu knjigu "Svjetla za daljine", o dvojici legendarnih sportista koji su potekli upravo iz tog grada, Mirzi Delibašiću i Vahidinu Musemiću.

Uostalom, sa sportistima je i voleo da se druži, jedno vreme čak je i igrao fudbal u Želji, a Sarajevo i njegovu raju voleo je iznad svega.

Kažu da je legendarni Đuras na koricama jedne svoje knjige napisao:

"Hoće li Sarajevo povratiti svoju staru dušu i postati ono što je uvijek bilo – velegrad – ili će utonuti u zaborav i bezlično životarenje"?

Da li je doznao odgovor?

Pa...verujem da jeste.

Napisao je brojne tekstove za više izvođača pop i rock muzike, ali je ostao u senci velikog Duška Trifunovića.

Njegove pesme pevali su Jadranku Stojaković, COD, Divlje jagode, Ambasadori...

Otprilike dvadeset godina, od onog dana kada su Indexi zapevali njegove stihove o Sonji (tačnije 28. marta 2003.), legendarni Đuras će izvršiti samoubistvo. Kao u onoj kompoziciji "Ne mogu skriti svoju bol", za koju je takođe napisao tekst, a sa kojom su se Ambasadori takmičili na Evroviziji, ni Đurasova tanana duša više nije mogla da prepozna dobrotu oko sebe, o kojoj je tako uzvišeno pisao.

Nikome o ponorima svoje duše nije govorio. Radosti je nesebično delio, a sve tuge koje je sa sobom nosio bile su samo njegove.

I tu me nekako podsetio na onog mog profesora sa početka ove priče.

Ni on se nikada nije žalio, bio je ćutljiv i dostojanstven.

Sve mi se čini da je i Đuras bio takav.

Pa iako je ovo priča o Indexima i njihovoj kompoziciji "Pozdravi Sonju", ima još pesama za koje je Đuras napisao tekstove, a koje me umeju s vremena na vreme vratiti u prošlost i podsetiti na ovog čoveka tanane duše i osećanja: "Voljela bih da si tu", "Bijeli bagremi", "Moja Hana"...

I na ono Sarajevo sa "starom dušom".

Možda u ovim pesmama nema velikih filozofskih misli, možda nema te "angažovane" poezije kojom nas obasipaju oni koji su umislili da razumeju život.

Ali ima nečeg drugog. Ima topline i ljubavi kojih nam u ovom današnjem bezličnom vremenu najviše nedostaje.

Jer sve mi se čini da što mi više umišljamo da razumemo život, život nas sve manje razume.

Ili kako bi to Đuras mudro rekao:

"Zlo, ma koliko da je moćno u čovjeku, ipak je slabije od dobra u njemu, posebno ljubavi. Da nije tako, ljudi bi već davno nestalo".

(Telegraf.rs)