Zaboravljeni albumi: Jadranka Stojaković - "Jadranka", boje zvuka jednog života

Možemo mariti za kompilacijama ili ne, ali ova je jedna od onih koja je u svakoj kolekciji dobrodošla, jer na njoj su su sve sami biseri: "Čekala sam", "Muzika je svirala", "Ti ne znaš dom gde živi on", "Sve smo mogli mi"...

Od školskih priredbi u Brezi, do "Omladinskog festivala" u Subotici.

Od "Sve smo mogli mi" do "Što te nema".

Od nastupa u Sarajevu do pozornica Japana.

Koliko li je života moglo stati u jedan takav život?

Jadranka je u mladosti, kako je sama volela da kaže, bila poput nekakvog poštanskog paketića.

Ali onog koje je isporučen sa zakašnjenjem i na brzinu.

Svačija i ničija.

Njena majka Ljubica bila je u početku učiteljica, a kasnije nastavnik srpskog i ruskog jezika, pa je često menjala mesta boravka, kako je to već posao nalagao.

Kada nije živela sa mamom, nije je često ni viđala.

Prva dva razreda provela je sa majkom u Brezi, potom je treći i četvrti bila sa bakom, peti opet sa majkom u Laktašima, gde je Ljubica počela da radi, ali i da gaji svoju novu ljubavnu vezu jer se od Jadrankinog oca već razvela.

I tako u krug.

Od bake do majke, od majke do tetke.

Sarajevo, Bočac, Laktaši, Breza, Ilijaš, Vareš, Veliko Blaško...

A kada je majka konačno privela kraju svoje studije, radeći uporedo, našli su se u Svodni kod Bosanskog Novog, gde je Jadranka završila svoje osmogodišnje školovanje i putešestvija, pa tako i "potragu" za školskim drugovima kojih bi se kasnije možda i mogla prisetiti.

Taj osećaj nepripadanja očvrsnuo ju je jako, pomogao da zavoli prirodu, da uvek nešto novo nauči.

Od sađenja cvekle, do pravljenja frulica od zove.

A potom je sa nagomilanim uspomenama, crtežima, galerijom likova koji su obeležili njeno detinjstvo i jednom raštimovanom usnom harmonikom, ponovo došla baki u Sarajevo.

Upisala je školu primenjenih umetnosti.

Bilo je to, danas već veoma daleke, 1965. godine.

Baka Nikica je svirala klavir, pevala dalmatinske pesme, pokušavala da imitira Mariju Kalas i bila razočarana što joj unuka neće biti školovana pijanistkinja.

I Jadranka je već svirala klavir, ali zanimalo ju je nešto potuno drugačije.

U bakinom malenom stanu, u ulici Živka Jošila, otkrila je rokenrol.

Doduše, još mnogo ranije, u predškolskim godinama, u tom istom stanu biće okružena pločama i instrumentima njenog ujaka, mlađeg brata njene majke, Vukašina Vuka Radulovića, koji je takođe pohađao školu primenjenih umetnosti i svirao džez.

Ujak će presudno uticati na Jacin muzički senzibilitet.

U međuvremenu, osnovao je svoj ansambl i počeo svirati po elitnim nemačkim džez klubovima.

Jadranku je bila uzorna učenica i odličan đak, ali je njenu pažnju polako počela "preotimati" muzika.

Potom je dobila poziv od ujaka da se priključi njegovom ansamblu.

Iako veoma mlada, svirala je već nekoliko instrumenata, pride i pevala, a to mu je upravo bilo potrebno.

Još ako nosi mini suknju...

I tako je krenula put Nemačke.

U ujakovom orkestru svirala je bas gitaru, jer ga je dotadašnji basista Italijan, dalji rođak čuvenog Kladija Vile, iznenada napustio.

U tom trenutku Vuk je već iza sebe imao članstvo u orkestru Radio-Televizije Beograd i desetogodišnje iskustvo nastupa po elitnim evropskim klubovima.

No nisu to Jaci bili prvi nastupi van zemlje.

Nakon nekoliko razreda niže muzičke škole, učestvovala je na takmičenju "Prvi aplauz" održanom u Banjaluci, gde  1967. godine i pobeđuje. Potom je nastupala u Sarajevu na manifestaciji "Mladi pjevaju proljeću", a godinu dana kasnije, sa Vedom Hamšićem i Kodeksima u kojima su bili Željko Bebek i Ismeta Dervoz, odlazi na mini turneju po Čehoslovačkoj.

Dve godine potom, već je uz svog ujaka na pozornici u norveškom Bergenu, u mini suknji i sa bas gitarom.

Potom odlaze na turneju po Nemačkoj.

Tu će Jadranka saznati šta to znači biti surovi profesionalac i ispeći do kraja muzičarski zanat.

Nakon dve i po godine, jednog jutra u nekom od hotela, pogledala je sebe u ogledalo i zapitala se da li je sve to vredno tolike žrtve, neprospavanih noći, neprekidnih putovanja.

"Dragi ujko - rekla je samo - odoh ja da diplomiram"...

Bio je to apsolutni šok za ostale.

Uzalud su bila sva nagovaranja, odluka je bila već doneta.

Kupila je nove gume za svoj Reno iz 1948. godine, strpala u njega sve što je moglo stati, gitaru, pojačalo, i krenula iz Berlina put umetničke škole u Sarajevu i nevelikog stana njene drage bake.

Tih godina Indeksi postaju ikone grada na Miljacki, a Jadranka se pridružuje sastavu Kombo 6.

1972. za Beograd-Disk objavljuje svoj prvi singl, a godinu dana kasnije dolazi pobeda na Omladinskom festivalu u Subotici  sa pesmom "Ti ne znaš dom gde živi on".

Tada još uvek nije bila interesantna velikim izdavačima.

Međutim i to će se promeniti nakon pobede na "Omladini".

Sledeći singl će imati etiketu PGP RTB, kao i nekoliko narednih, a 1976. godine RTB objavljuje kompilacijski album na kome su neke od najlepših pesama sa njenih malih ploča.

Ako danas stavite taj LP na gramofon, videćete o kakvim biserima je reč:

"Čekala sam", "Muzika je svirala", "Ti ne znaš dom gde živi on", "Sve smo mogli mi"...

Pa iako nikada nisam baš preterano mario za kompilacijama, ova je svakako jedna od onih sjajnih, koje na jednom mestu okupljaju neke izuzetne pesme i koja je u svakoj kolekciji dobrodošla.

Na svoj prvi autorski LP, Jadranka će morati da pričeka sve do 1981. godine, kada njenu diskografiju upotpunjuje album "Svitanje", na kome je i neponovljivi biser "Što te nema".

Uzlet njene karijere u Japanu poklopio se sa prvim znacima zdravstvenih problema.

Prilikom promovisanja albuma "Otoriom" (u našem prevodu "Boje zvuka"), na jednom koncertu u Tojoti na Hokaidu, Jadranki je palo pojačalo na nožne prste. Ne pridajući previše pažnje ovoj povredi, nastavila je sa koncertnim promocijama svog albuma koji je postizao sve veći i veći uspeh. Nekoliko meseci kasnije, dok je na jednoj pozornici izlazila na bis sapliće se o kabal, pa je padajući srušila sve instrumente, ali i ozbiljno povredila desnu nogu. Nastavila je sa intenzivnim nastupima, a uprkos ohrabrenjima doktora povređena noga je sve više i više odbijala poslušnost.

Ubrzo će na binu početi da izlazi sa štakama i priručnim kolicima.

Uporno je promovisala svoje pesme ali je sve češće ostajala bez daha, a samim tim i vrlo teško podnosila nastupe.

Polako joj je postalo jasno da se mora odreći karijere, koja joj  je u toj dalekoj istočnoj zemlji najzad krenula punom parom i to u trenutku kada je imala šezdeset godina.

Saznanje da sve to mora napustiti i vratiti se na Balkan, bilo je veoma bolno.

Po dolasku, stručnjaci će ubrzo potvrditi da ima oboljenje motornog neurona, prilikom koga dolazi do progresivne degeneracija živaca koji se nalaze u mozgu i kičmenoj moždini, a koji kontrolišu aktivnosti mišića, što na kraju dovodi do njihove potpune atropije i degeneracije, pa je takva progresija bolesti vrlo brzo vezuje za invalidska kolica.

Umrla je 3. maja 2016. u Banja Luci, u šezdeset šestoj godini života.

Iza nje su ostale neke od najlepših balada jugoslovenske muzike.

(Telegraf.rs)