Priče o pesmama: Džoan Baez - "Diamonds and Rust", uspomene obojene setom

Neke naše uspomene blistaće zauvek, poput dijamanata, a neke polako ali sigurno nagriza zaborav. Ova kompozicija nosi najlepše "mirise" sedamdesetih godina prošlog veka, a to su godine u kojima je stvorena i više nego veličanstvena muzika

Džoan Baez je nesumnjiva kraljica "angažovane" i folk muzike, koja je na tron zasela još davnih šezdesetih godina, pa u tom smislu gotovo i nema dostojnu konkurenciju među ženskim izvođačima.

Naravno, znaće se uvek ko je istinski kralj iz te priče -  a ko bi drugi do Bob Dilan, kome je ova veličanstvena balada i posvećena i koja tako iskreno i setno govori o negdašnjoj uzavreloj ljubavi kralja i kraljice - Džoan i Boba.

Preporučujemo

Slušajući tokom godina ovu kompoziciju, shvatio sam da se iz nje može naučiti više o ovo dvoje divnih ljudi, nego iz svih napisanih stranica kojih, kada su oni u pitanju, svakako ima napretek.

Pesma se nalazi na njenom istoimenom albumu "Diamonds And Rust" iz 1975. godine, pa iako je toliko vremena prošlo od njenog nastanka, ona i danas odiše neverovatnom svežinom, još uvek vas, dok je slušate, zasipaju čitavi slapovi emocija i nekako je odmah prepoznate kao svedoka koji na najlepši mogući način govori o dobu u kome je napisana i o ljubavi kakvih (ah, da!), više nema.

I kako to i inače biva kod velikih pesama, nekoliko interesantnih detalja vezano je za njen nastanak.

Kompozicija je nastala 1974. godine, a priča kaže da je upravo u trenutku dok je Džoan pisala njene stihove, zazvonio telefon.

Sa druge strane bio je on - Dilan!

Pozvao je iz neke nedođije "srednjeg zapada", kako bi joj pročitao tekst njegove pesme "Lily, Rosemary and the Jack Of Hearts".

Tog trenutka Džoan se prisetila njihove uzavrele ljubavi od koje je već prošla čitava decenija, pa su se stihovi nakon razgovora počeli ređati potpuno neplanirano, i to baš o njemu - "o vitezu garavog lika i izmoždenog oklopa":

E neka budem prokleta,

ako to ne nailazi tvoja utvara,

ali, nema tu ničeg čudnog, tek je pun mesec

i slučajno si me nazvao.

I evo me kako sedim, s rukom na telefonu,

Slušajući glas kog sam poslednji put čula pre

Nekoliko stotina života...

Ciljao je ravno u moje jeseni:

Sećam se da su ti oči bile plavlje od slavuja nad rekom,

Rekao si kako je moja poezija bljutava,

I odakle uopšte zoveš,

"Iz pizdinaca, negde na srednjem zapadu" - promrmljao si...

Pre deset godina sam te prosila, ti si mi dao nešto za uzvrat:

Oboje smo znali šta uspomene mogu doneti -

One daruju dijamantima i rđom...

Kada si zasjao na sceni, već si bio legenda -

Neopran i izazovan, vitez garavog lika i izmoždenog oklopa,

Istinski lutalica, tako drag srvu mom.

I tako, gledao si me, u momentu razvejan i preoran,

Cela hamburgerija beše naša, sve besplatno,

Ne boj se, niko ti ništa neće, ja sam tu: noćne more u pet izjutra,

Sada te vidim kako stojiš u

Sred parka, sa snegom u kosi,

Pa te vidim kako mi se smešiš sa prozora hotelske sobe

Na Vašingtonovom trgu, u Njujorku,

Naše reči se pretvaraju u decembarsku paru na vazduhu, i

Smrznuti i uokvireni, kao balončići iz stripova, vise

Nad našim zaljubljenim glavama: Paja Patak i Oliva

- što se mene tiče,

Mogli smo i umreti baš tada i baš na tom mestu...

Vreme za ponovne reminiscencije nije baš pogodno, sada si

Već sklerotični Popaj, ili ako imaš bolju metaforu, napred,

Zvizni mi je u lice - uvek si bio dobar s

rečima, a bogami,

I sa zvižnjavanjima u lice...

Potrebno mi je nešto od te iskrenosti, sve

mi se vraća

Isuviše jasno, sada kada je već odavno

kasno,

Da, voleh te više nego strasno,

I ako mi opet nudiš dijamante i rđu,

Znaj, već sam ih isplatila...

(Preveo: Robert G. Tili)

Kako se u samoj pesmi on nigde ne pominje, Džoan je dugo krila da je upravo Dilan bio inspiracija, a jednom prilikom i njemu je tvrdila da je stihove posvetila svom mužu Dejvidu Harisu, i da su napisani dok je on bio u zatvoru.

Naravno, istina je drugačija, a Džoan će o tome otvoreno pisati u knjizi svojih sećanja - "And a Voice to Sing With", koja je objavljena 1987. godine, gde napominje da je tekst ove kompozicije igrom slučaja, nakon Dilanovog telefonskog poziva, inspirisan upravo tim razgovorom i njihovom ljubavnom vezom koja se odigravala sredinom šezdesetih godina.

Dilan će kasnije govoriti da je pesmom naprosto impresioniran, a to je svakako i potvrdio kada je live verziju ove kompozicije, zabeleženu tokom njegove legendarne turneje "Rolling Thunder Revue" (održana tokom 1975. i '76. sa brojnim gostima, između ostalih tu je bila i Džoan), uvrstio u svoj film "Renaldo and Clara" iz 1978. godine.

"Diamonds and Rust" danas uživa status istinskog evergrina, a Džoan će kasnije ovu kompoziciju snimiti i sa nekim drugim izvođačima, između ostalih i u duetu sa Džudi Kolins za njen album "Paradise".Takođe, više je nego interesantna činjenica da je hevi metal grupa Judas Priest snimila obradu ove pesme, a čuvši je, Džoan je izjavila da je naprosto zapanjena i oduševljena, ali oni svakako nisu jedini, jer i drugi izvođači su bili inspirisani kompozicijom "Diamonds and Rust", pa su svoje verzije ponudili i Blackomre's Night, Džastin Vivian Bond, Tejlor Mičel, Great White...

Džoan danas ima osamdeset dve godine, i jedna je od najvećih živih pop ikona današnjice. Strastveni je borac za ljudska prava, pa je shodno tome i jedna od umetnica koje su angažovane u organizacijama poput UNESCO i UNICEF.

Kako u nekom svom ličnom odabiru kompozicije delim na one kojima se uvek vraćam i one koje u manjoj ili većoj meri polako prekriva zaborav, "Diamonds and Rust" je za mene ipak mnogo, mnogo više od te puke podele.

Jedna je od mojih ličnih himni koje nose najlepše "mirise" sedamdesetih godina prošlog veka. Onih godina i onog veka, u kome je stvorena i više nego veličanstvena muzika.

Jer neke uspomene blistaju zauvek, poput dijamanata, a neke već polako ali neminovno prekriva patina.

(Telegraf.rs)