Aleksandra Sandra Popović za Telegraf.rs: Za našu generaciju individualnost je bila jako bitna

Album je samizdat varijanta, verujem da i sami znate kako to izgleda kada to rade izdavačke kuće - objave to i potom ne rade ništa, bez obzira što platite i studio i aranžmane, to sve izađe pod njihovim imenom, a niti se oni bave prodajom, niti su u obavezi da rade bilo šta. U svakom slučaju, morali smo od nekih pesama da odustanemo jer nismo uspele da sredimo to oko dobijanja prava, neke ljude sam morala da ubeđujem da u tom smislu popuste, a neki su nas i ucenjivali. Govorili su - ako želite da dobijete prava, hajde da vidimo da to snimite za nas, što je mene dodatno iznerviralo. Međutim, ima i onih koje ću vrlo rado pomenuti, a to su Točak i Dado Topić koji su nam po tom pitanju odmah izašli u susret.

U poslednjih par decenija sve više je klasično obrazovanih muzičara, kako u svetu tako i kod nas, koji sviraju obrade rok kompozicija, što je svakako interesantno ako znamo da je nekada bilo dosta autora iz sfere rokenrola koji su potporu za svoje stvaralaštvo nalazili upravo u klasici iz čega je i nastao čitav muzički pravac nazvan simforok. Behu to godine u kojima su rok muzičari čeznuli za ozbiljnošću i priznanjima koja su uživali klasičari. I stvarno, u vremenima najvećeg procvata rokenrola, upravo su grupe koje su šurovale s klasikom bile veoma cenjene i uspele su da pridobiju sasvim poseban status, kako kod kritike, tako i publike. Ako danas posmatramo te relacije, vidimo da se krug na izvestan način zatvorio ili obrnuo, kako god, pa se čini da današnji klasični muzičari donekle čeznu za popularnošću i masovnošču koju još uvek može da pruži rok muzika, a svakako ne treba zaboraviti ni činjenicu da su u ovom vremenu već uveliko stasale generacije muzičara koji sviraju klasične instrumente, a i sami su odrastali uz rokenrol. O tome, ali i mnogo čemu drugom, razgovarao sam sa Aleksandrom Sandrom Popović, koja je jedan od osnivača gudačkog kvarteta Wonder Strings čiji repertoar upravo čine obrade pop, rok i džez kompozicija.

• Intervjuisao sam mnoge rok muzičare, kod njih se dešavalo da ih čak i neka slučajnost opredeli ka instrumentu. Kako je to u sferi klasike, ima li i tu takvih situacija?

Nemam takav trenutak i ne mogu ga se setiti, kod klasičnih muzičara je sve ipak malo drugačije. Mi vrlo rano počinjemo da se bavimo sviranjem, od nekih šest-sedam godina, a to je period u kome svakako ne razmišljate mnogo o budućnosti na taj način. Obično bi dolazili profesori iz muzičke škole i „regrutovali“ nas, rekli bi - ovo dete ima sluha, ono je za violinu, a potom - ako ste dovoljno dobri sve krene po inerciji - upisujete školu, takmičite se. Kod klasičara je uvek stroga selekcija. Samo deset ljudi upiše Akademiju u jednoj godini na jednom instrumentu, pa dok diplomirate, pa potom nađete posao... Oduvek je tako bilo kod nas,naprosto ste "u mašini" od malena, a kada već krenete u to, kada vas sve obuzme, onda i shvatite da ćete se time baviti čitavog života.

• Dobro, znači obično su to neki ustaljeni tokovi - niža muzička, srednja, pa Akademija, ali mene zanima sledeće: Školovani ste umetnik, a u poslednje vreme sve se više mogu pročitati povike na naše školstvo, koje po mnogima nije ni približno kao što je nekada bilo. Kakva iskustva Vi po tom pitanju nosite sa Akademije i uopšte tokom celog školovanja? Pruža li naše školstvo, kada pričamo o muzici, dovoljno mogućnosti da se jedan umetnik razmahne?

Odlično pitanje. U suštini, bavljenje klasičnom muzikom, kada govorimo o zapadu, je uglavnom privilegija bogatijeg sloja ljudi. Tamo, ako se bavite klasičnom muzikom, znači da potičete iz neke bogate poprodice, a posebno je to slučaj u Americi, što podrazumeva da možete da platite školovanje i sve što ide uz to. Kod nas je obrazovanje bilo gotovo besplatno, što je velika privilegija i nije nas mnogo koštalo-što je ogromna razlika. Shodno tome kakva je sredina ovde i kakav je nivo svega u našoj zemlji, škole su sasvim u redu. Problem je što ne postoji velika mogućnost napretka i konkurencija nije velika pa oni koji su ambiciozni i žele da napreduju odlaze u inostranstvo kod određenih profesora. To dosta košta , ali oni potom nalaze dobre poslove i grade bolje karijere. Ne kažem da ni ovde nije moguće izgraditi neku karijeru, ali ipak u mnogo skromnijim okvirima.

• Šta je presudno da se ovde izgradi neka bolja karijera? Da li je to talenat, izuzetan rad, ili možda čak i neka slućajnost?

Mislim da taj neki momenat sreće svakako treba da postoji. Ima toliko talentovanih ljudi koji naprosto nisu preduzimljivi pa iako su jako dobri svirači za njih se nikada nije čulo. Ima i onih manje dobrih, koji s druge strane imaju preduzimljiv duh, pa se zahvaljujući tome za njih mnogo više zna. No svakako, u ovom poslu potrebno je mnogo raditi. Za sviranje violine i uopšte klasike, neophodan je veliki trud, a ono što može da vas izbaci u prvi plan već je stvar i karaktera, a nekada i sreće. Međutim, ovde kod nas ne znači da ako imate dobru karijeru da ste uvek i dobro materijalno obezbeđeni, a u inostranstvu se to nekako ipak poklapa. Ovde možete da imate super karijeru, a da živite vrlo skromno i dok ljudi misle da živite bogzna kako, vi u stvari razmišljate od meseca do meseca kako ćete i šta ćete da radite.

• Kada ste počeli da svirate violinu u Simfonijskom orkestru RTS-a?

Bilo je to 1999. godine. Diplomirala sam za vreme bombardovanja, što je bila stvarno vrlo specifična situacija, a nakon mesec dana dobila sam posao u Simfonijskom orkestru RTS-a. Otišla sam na neku lokalnu audiciju, bili su im potrebni ljudi za određeni projekat, pa su me potom samo pridodali u orkestar. Recimo da je to taj momenat sreće koji se desio.

• Ako govorimo o klasičnoj muzici, takav orkestar predstavlja stub kulture u jednoj zemlji, pa tako i u našoj, ja bih se čak usudio reći da je to i jedan od poslednjih bastiona odbrane od najezde šunda i kiča, čemu smo nažalost svakim danom sve više izloženi. Mislite li da država danas dovoljno podržava i ulaže u jedan tako važan segment kulture?

Naravno da ne. Ali inače uvek govorim da je kod naše profesije potrebna mnogo bolja strategija. Kod nas imate mnogo škola, sada već i sve više privatnih, a to je potpuno neproporcionalno broju postojećih orkestara i broju mesta u njima. Mislim da je u ovom slučaju potrebna potpuno drugačija strategija, jer kada studenti diplomiraju na Akademijama nemaju gde da sviraju. Istovremeno novac iz budžeta deli se velikom broju manjih orkestara u kojima opet sviraju isti ljudi. Postoji nesrazmer kada posmatramo obrazovne institucije, broj ljudi koji završavaju Akademije, broj dobrih svirača i broj orkestara koji postoje. Gledajući našu zemlju, imamo pristojan broj orkestara koji su na vrlo zavidnom nivou.Imamo Beogradsku filharmoniju u kojoj gostuju i strani dirigenti godinama unazad. Orkestar RTS-a je nešto specifičniji jer je deo javnog servisa koji ima svoju muzičku produkciju u okviru koje deluje džez orkestar, dva hora, simfonijski i dva narodna orkestra. To je svakako ogroman aparat sa kojim javni servis može jako lepo da radi i što je najvažnije - edukuje ovdašnju populaciju. Mi u ovoj zemlji svakako imamo "alate" sa kojima bi mogli da napravimo nešto bolje, a zašto to nije tako manje-više znamo svi. Mislim da se ovde sistematski radi na otupljivanju nacije.

• Kažite mi kakva je zainteresovanost publike na koncertima Simfonijskog orkestra, naravno shvatam da uvek ima odrerđeni broj poštovaoca vašeg rada koji će vas uvek podržavati, ali koliko ima mladih ljudi koji žele da prisustvuju koncertu klasične muzike u izvođenju jednog tako velikog orkestra?

Ono što mogu da primetim, pošto postoje čak i neki privatni orkestri u poslednje vreme na čijim koncertima ima mnogo više mlađe publike, jeste da je sve do marketinga. Ima u publici i mlađih ljudi, ali to zavisi od repertoara i programa koji se svira i to je ono što svakako utiče na njihovo prisustvo. Kada se svira filmska muzika, kada se sviraju krosoveri tipa, klasika - rok muzika, klasika - pop muzika, zatim operske arije uz pratnju orkestra... To su popularni programi na koje dolaze i mlađi ljudi, dok na simfonijsku muziku dolazi neka starija populacija i ljudi koji baš prate klasiku. U svakom slučaju mislim da je neophodna edukacija i na tom polju. Mi smo recimo nekada morali da idemo na koncerte klasične muzike, a to sada više nije obaveza.

• Morali ste da idete za vreme školovanja?

Da, a sada to više nije obaveza i čini mi se da se niko više na bavi time na neki pravi način.

• 2000. godine, sa još tri Vaše koleginice osnovali ste gudački kvartet Wonder Strings.

Tako je. Ekipa se menjala tokom godina i to je nužno jer su žene u pitanju. Žene se udaju, rađaju decu, i dođu u situaciju da ne mogu da odgovore svim zahtevima ovog posla. Kada imate malu bebu ne možete pet noći zaredom svirati koncerte. I sam položaj žene je ovde nezavidan, jer retko kome ne smeta da su žene koje su supruge ćesto odsutne od kuće, retko se u tom smislu može naći tolerantan muškarac. Ipak je to posao koji je i noćni, često se putuje, i zato je prilično nezgodno uskladiti privatni i poslovni život. Zbog toga često i dolazi do promena ekipe.

• Kad već govorite o tome, voleo bih da sada povučemo paralelu u odnosu na inostranstvo. Da li je tamo drugačije, da li i tamo postoje takve predrasude prema takvoj vrsti posla? Ovo što ste sad rekli možda možemo u neku ruku nazvati predrasudama muškaraca sa Balkana?

Muzička industrija u inostranstvu funkcioniše drugačije. Kada smo mi počinjale sa ženskim kvartetom ni u svetu se to nije mnogo radilo. U početku nisam ni znala šta me sve čeka. U inostranstvu je dosta drugačije, imate menadžera, ili ste deo nekog projekta za koji se biraju devojke a potom sledi rad od godinu, dve, zavisi od ugovora. Tek onda slede promene ako je potrebno, uskače neko drugi, ali naprosto je to mnogo veće tržište, pa je svako poređenje nezahvalno. U svakom slučaju, ne znam lično mnogo ženskih kvarteta za razne namene koji sviraju na električnim instrumentima, to je postalo popularno poslednjih deset-petnaest godina, tako da ne mogu da Vam kažem kako to tačno funkcioniše kod njih. Jedino što znam je da je to sasvim druga priča i da iza svega toga obično stoji menadžer ili producent, kao što je to u slučaju 2CELLOS.

• Kada ste već došli na ideju da osnujete takav kvartet, šta je bila neka Vaša osnovna zamisao? Možda je to bio način da se klasična muzika približi široj publici, ili je to za vas četiri bio i neki određeni ventil da malo pobegnete od te krute strukture i pravila koja su uspostavljena u vašim matičnim orkestrima, ili je ipak bila presudna želja da ponudite neko vaše viđenje popularne muzike koju verujem i sami volite i poštujete?

Ovo mi je lako pitanja. (smeh)

• Znači, sve do sada su bila teška, ovo je prvo koje je lako?

Šalim se, naravno. Ideja za osnivanje ovog kvarteta je u suštini bila moja, pa sam tako i okupila druge devojke. Sve to je nastalo jer volim da sviram i neke druge žanrove muzike, kao što su to rok, džez i pop. Mi nismo džezeri, ne improvizujemo, jer klasičarke to ne znaju, ali je ovo bio način da sviranjem obrada i mi izađemo iz nekih svakodnevnih okvira. Kao i u bilo kojem poslu i u klasičnoj muzici postoje klanovi, pa kada se pojavite kao talentovan, mlad muzičar, svi se otimaju za vas. Počinje uslovljavanje - a ja volim da budem nezavisna - te sam tako došla na ideju da napravim svoj bend sa kojim ću moći da radim ono što želim za svoju dušu. To su dva motiva koja su me pokrenula. U to vreme vrlo stidljivo je počelo sviranje rok muzike na klasičnim instrumentima, a kako ja i inače volim rok muziku i slušam je, kada smo krenul s tim bilo je ultra interesantno. Mi smo radili mnogo pre nego 2CELLOS, ali eto, oni su imali dobrog menadžera. (smeh)

• Specifičnost vašeg kvarteta, pored toga što preferirate taj neki široki izvođačaki spektar, su aranžmani, pa me interesuje kako ih raspisujete, da li to radite sami, ili imate nekog ko to radi za vas, kako odabirate kompozicije, šta je presudno da bi neko delo bilo uvršteno u vaš repertoar?

U početku, kada još nije bilo toliko uobičajeno da se rok muzika svira na klasičnim instrumentima, takvih aranžmana nije ni bilo, ljudi se time nisu bavili, pa sam počela sama da raspisujem. Ceo život učimo muziku kao zanat i smatrala sam da sam za toliko sposobna. To se odnosilo na period dok nisam dobila dete pa sam imala vremena da se time ozbiljnije bavim. Funkcionisalo je tako da kada čujem neku kompoziciju koja mi se dopadne, sednem napišem aranžman i posvetim svoje slobodno vreme tome. Kako je vremenom bilo sve više posla, krenula sam i druge ljude da angažujem za raspisivanje aranžmana. Ono što je kod samog aranžmana svakako bitno, jeste činjenica da sve to što čuješ u pesmi treba primeniti i uklopiti na četiri instrumenta da bi u formi kvarteta dobro zvučalo i imalo gruv. To znači da ne može svaka pesma da se obradi za naše potrebe a da istovremeno dobro zvuči. Deonice bas gitare kod nas svira violončelo, "pevač" je prva violina, a druga violina i viola uglavnom sviraju ritam kroz akorde, što znači da malo instrumenata donosi gruv i to je svakako prilično komplikovano. U svakom slučaju, jasno je da ne mogu sve pesme da se aranžiraju u ovom maniru a da očekujete da zvuče dobro. Danas, čim čujem neku kompoziciju, odmah mogu da znam da li bi dobro zvučala za naš kvartet ili ne. Ima tu dosta specifičnosti, recimo druga violina često prati melodiju prve u oktavi i tako joj daje boju...

• Podcrta je.

Tako je, ali ipak češće svira neki ritam. Viola može imati deonicu sa basom, odnosno violončelom, ili sa drugom violinom, pa sve to od slučaja do slučaja može biti različito. Mi nekada sviramo i kao duo. Violina, čelo, i to je to. Ta procena da li bi nešto super zvučalo za kvartet, odnosi se upravo na sposobnost da odmah imam u glavi šta bi ko mogao da svira. Naravno, majstori aranžiranja već znaju svašta da urade, jer su izuzetno dobri u svom poslu pa od pesme naprave nešto sasvim drugačije, ali to naravno i dalje ostaje ta ista kompozicija.

• To je i ključno za svaku obradu, da određenoj kompoziciji udahnete jedan novi život, mada u ovom slučaju to je već samo po sebi tako jer su u pitanju drugačiji instrumenti.

Da, sada su to gudači koji "imitiraju" neku rok ili pop pesmu, džez standard ili nešto slično i to je u svakom slučaju interesantno. Oni koji na naše svirke dođu sa predrasudom da će im biti dosadno, potpuno se oduševe. Oni svakako ne očekuju tako nešto, ne očekuju da dobiju takvu vrstu tona. Gudači proizvode lepe vibracije šta god da sviraju, što ljude ume baš da iznenadi, kako one koji slušaju narodnjake, tako i one koji slušaju rok. Nastane potpuno oduševljenje kada nas čuju.

• Da li je vaš prvi album koji ste objavili "Wonder, YU rock!"?

Jeste, ali pre toga smo objavili i jedan EP, ali to ne računam jer smo te pesme posle uvrstile na naš drugi album "Ispravnost lične vizije". Na prvom albumu su, kako to i samo ime govori, YU rok obrade. Njih smo baš pažljivo birale, a sve u želji da bi to zvučalo dobro, na prvom mestu po našim afinitetima koje smo pesme voleli da slušamo. Ali bilo je i drugačijih situacija. Recimo, shvatila sam da "Bosanac" (Bijelo dugme - "Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac", op. autora), može da bude baš dobra obrada, izgurala sam celu situaciju jer niko od članica ne sluša Bijelo dugme, i to nam je sad jedan od hitova na našim nastupima. Treći kriterijum je bio dobijanje prava da se kompozicije objave, a to je komplikacija u koju jednostavno ne možete da poverujete. Album je samizdat varijanta, verujem da i sami znate kako to izgleda kada to rade izdavačke kuće - objave mterijal i to je to.Vi platite i studio i aranžmane, sve izađe pod njihovim imenom, a niti se bave prodajom, niti su u obavezi da rade bilo šta. U svakom slučaju, morali smo od nekih pesama da odustanemo jer nismo uspele da sredimo to oko dobijanja prava, neke ljude sam morala da ubeđujem da u tom smislu popuste (smeh), a neki su nas i ucenjivali. Govorili su - ako želite da dobijete prava, hajde da vidimo da to snimite za nas, što je mene dodatno iznerviralo. Međutim, ima i onih koje ću vrlo rado pomenuti, a to su Točak i Dado Topić koji su nam po tom pitanju odmah izašli u susret.

• Na vašem albumu su kompozicije "Na Balkanu" od Smaka, "Makedonija" grupe Time...

Da takođe i Dadova "Da li znaš da te volim"...

• To su dve grupe koje neobično cenim i poštujem. Primetio sam da su aranžmani za te kompozicije poprilično kompleksni.

Kompozicija "Da li znaš da te volim" je moj omiljeni aranžman gde imam solo deonicu, a sve je to pisao naš dragi prijatelj i kolega Aleksandar Gajić, koji takođe svira violinu. On već duže vreme živi u Kanadi i svakako je jedan sasvim magičan interpretator koji poznaje sve stilove, a naša saradnja je nastavljena i dalje jer smo na našem drugom albumu "Ispravnost lične vizije", snimili njegove autorske kompozicije.

• Na vašem prvom EP-ju, koji ste malopre pominjali, takođe je zastupljen njegov autorski materijal?

Te kompozicije su takođe zastupljene na albumu "Ispravnost lične vizije", ali su snimljene ponovo jer prilikom snimanja učešće uzeo i perkusionista sa kojim i inače već duže vreme nastupamo. Mi ga zovemo "peta vondersica", a ime mu je Aleksandar Radulović i stvarno je fantastičan muzičar.

• Zanimljiva je ta korelacija klasike i roka. Nekada se taj susret odvijao u drugom smeru, pa je nastao jedan novi pravac, odnosno muzički izraz koji je nazvan simforok, sa jako kvalitetnim izvođačima kao što su to EL&P, Yes, Genesis itd. Tada su rok muzičari uzimali dosta od klasike, a sada klasičari rade obrade kompozicija iz sfere rokenrola, što mu svakako daje na važnosti.

Mi smo generacija odrasla na toj vrsti muzike i lično volim da je slušam i dan-danas. U današnjem vremenu nema mnogo rok bendova koji su nešto novo doneli, ne znam ni šta bi mogli, ali svakako snimaju i dalje. Meni je jako zanimljiva grupa Maneskin iz Italije, mada muškarci kao vrsni poznavaoci rok muzike, obično ne uvažavaju to moje mišljenje. Vrlo su popularni, baš ozbiljno rade i to je svakako vrlo interesantno. Taj susret između rok muzike i klasike krenuo je čini mi se generacijski, a potom je postao popularan. Klasika je odavno izašla iz staromodnih okvira. Recimo jako je popularno sviranje rok kompozicija u kamernim sastavima. Postoje u zemlji osim nas i neki drugi projekti koji se bave sviranjem roka kroz klasiku. Tu je npr. orkestar iz Novog Sada koji izvodi Rok operu - obrade rok pesama u izvođenju simfonijskog orkestra.

• Da, tu gitaru svira Vladan Vučković Paja.

Tako je, njega znamo jer smo svirale sa Čolom, a on je deo benda. Tu je takođe bio i pokojni Banjac. (Aleksandar Banjac, op. autora) Malo je muzičara koji su stvarno dobri, a što se nas tiče, mi smo se već tako profilisale da kada bilo kome od rok ili džez muzičara treba nešto tako oni uvek dođu do nas, znaju da se time bavimo i da znamo da sviramo rok muziku. Za klasiku nas više i ne zovu. (smeh)

• Primetio sam da ste i grupno, a i pojedinačno, učestvovale na dosta ostvarenja kada su neki drugi izvođači u pitanju.

Tokom vremena menjale su se te ekipe devojaka, pa se to u jednom trenutku ustalilo. Neka interesantna faza za nas bio je period u kome smo svirale sa Sanjom Ilićem i Balkanikom, to je trajalo jedno pet-šest godina, tu smo i upoznale našeg perkusionistu, a nekako nakon toga su se otvorila ta vrata za razne vidove saradnje. Naša ekipa se već tada ustalila pa smo dugo radili u postavi Mirjana Nešković, ja kao druga violina, Ivana Uzelac i Danijela Milutinović , a paralelno je svaka od nas gradila i svoju sopstvenu karijeru. Mirjana je potom u jednom trenutku počela da svira sa Bregovićem kao solo violinistkinja u njegovom orkestru, radila je takođe u filharmoniji kao koncert majstor, a sada je profesor na fakultetu u Kragujevcu, pa su sve te obaveze na drugim mestima dovele do toga da više nismo mogle da se organizujemo i sviramo zajedno, što svakako ne znači da toga neće biti ako uleti neki interesantan projekat, takve situacije inače nazivamo "all star ekipa". Mi svakako jako dobro zvučimo zajedno i bez mnogo vežbanja, imamo sličan način sviranja i razmišljanja, pa je to bitna olakšavajuća okolnost.

• Postoji li sada stalna postava kvarteta Wonder Strings?

Nakon što sam izučila kako to sve ide u ovom poslu i šta sve mora da se menja, odlučila sam da više ne postoji ta stalna postava, sad više to nije samo kvartet, već i duo, jer radimo i neke namenske svirke, pa se tu smenjuje jedno dvadesetak devojaka. Sada je postalo gotovo nemoguće imati stalan sastav, osim ako se ne bi pojavio neki menadžer i rekao - imate u ovoj sezoni toliko i toliko koncerata u tom i tom sastavu, to bi onda već bila druga priča, tako da sam se odlučila za varijantu da nema više te prve postave.

• Tako je već neko vreme i u svetu.

Nema više radne snage koja na taj način funkcioniše. (smeh)

• Bend, odnosno grupa, kao kategorija koju mi znamo, polako ali sigurno se gasi i nestaje, ali istovremeno postoji ogroman broj vrhunskih svirača u tom zanatskom smislu, pa svako može bez problema da izabere onog ko mu odgovara kako za turneju, tako i za snimanje albuma.

Sve je manje takvih postava kakve su nekada bile, gde je svako bio autentičan. Mi smo imale takav period, ali zbog potreba tržišta to sada sasvim drugačije funkcioniše. Tu su, kao što sam rekla, i neke druge kombinacije instrumenata u zavisnosti od potreba same svirke, pa čak i kamerni ansambl, ušle smo i u tu vrstu posla jer ga ima više u odnosu na ono što smo nekada radile. U svakom slučaju, najčešća saradnja je sa Isidorom Marjanović, Marinom Popović i Tamarom Ranković, uglavnom sviramo u tom sastavu.

• Interesantni su vaši životni stavovi i neka razmišljanja koja objavljujete na društvenim mrežama.

Ne volim to licemerje, odnosno, kada se ljudi predstavljaju drugačije od onoga što jesu i sve je tu kao super, a ništa nije super. Ugalvnom, moji poznanici znaju da volim malo da provociram javnost i navikli su da kod mene na društvenim mrežama može da se piše, raspravlja i polemiše. Ja pogotovo ne mogu da svarim da deca sviraju narodnjake za male pare, to su neki kadrovi za koje nikada nismo čuli, ili što bi rekao jedan moj kolega - sponzorisani, i sad kao oni pune Arenu.

• Nadam se da shvatate kakva mašinerija stoji iza toga?

Jasno mi je potpuno, ali ja to ovim mladima ne mogu da objasnim, njima je sve to super, ponose se sa time.

• Upravo se po mom mišljenju rekli ključnu stvar. Ako neko ide da svira nešto u onom zanatskom smislu i za to dobije novac, to je svakako u redu, svi mi plaćamo račune, kako ste i sami rekli - neko se snađe bolje, neko lošije, ali treba da se zamislimo nad činjenicom šta je ono što je zaista vredno ponosa.

Nekako se to skroz obrnulo, jasno mi je da svet ide dalje i da mlađe generacije imaju neke svoje vrednosti, ali mislim da ljudi nisu ni svesni koliko smo mi ovde u nekom mraku. Ima onih koji kažu - pa tako je i u svetu. Jeste, i tamo ima svega, ali imate mogućnost izbora, što svakako nije isto. Uzimite najprostiju stvar: Ako odete na skijanje na Kopaonik, ili recimo u Italiju, svakako da na ta dva mesta nećete čuti istu muziku. Šta sve na Kopaoniku trešti, to je već za posebnu priču. Evo pre neki dan smo svirali takmičenje Muzičke omladine i tu posmatram takmičare, tu je uloženo toliko truda. Svako svojim izborima bira neki put. Nisam došla dovde, gde recimo sviram sa Neletom i Stefanom Milenkovićem u Dubaiju, sa Nenadom Vasilićem i sličnim facama tek tako, već zato što sam birala šta hoću da radim i uopšte, čime hoću da se bavim.

• Pomenuli ste ovo međunarodno takmičenje violinista koje je nedavno održano, gde je pet mladih izvođača prošlo u finale.

Bilo je mnogo interesantno slušati decu "sa ove distance" i iskreno im se divim jer oni i dalje, u ovom svetu kakav jeste, imaju motiv. Meni je to bilo fascinantno. Najmlađa učesnica ima sedamnaest godina, inače je naše gore list, i devojka je koja je toliko ambiciozna i želi da uspe, da je to stvarno fenomenalno. To mi je i najjači utisak, da ti mladi ljudi rade i imaju motiv i da ipak nisu digli ruke od svega, iako se kaže da je ovo profesija koja je u izumiranju, ali eto, ona ipak još uvek traje. Nakon izvođenja pitala sam je - kako ti se čini, jesi li imala tremu? Međutim, ona je toliko samouverena i ima toliku želju, izgara na sceni, ima potrebu da se takmiči, da je to naprosto fantastično.

• Šta bi mogli da poručite svim tim mladim muzičarima koji tek stasavaju i kreću Vašim stopama, mada ste delimično već dali odgovor na to pitanje? Šta je ono zbog čega taj put neće biti nimalo lak i što ih može navesti na pomisao da dignu ruke od svega, a šta je ono zbog čega nipošto ne treba odustati?

Jao... pa sad... Toliko se vreme promenilo pa i taj njihov drajv i motivacija. Ne znam, mi smo generacija koja je odrasla na tome da je individualnost jako bitna. Po mom mišljenju to je i dalje jako važno, pogotovu u vremenu u kome ceo svet postaje uniformisan. Mislim da je gajenje individualnosti jako bitno, jer nekako je sve počelo da se gubi, sve postaje kineska roba pa čak i ljudi. Sve je fake, svi gledaju Instagram i može im se prodati šta god hoćete, pa čak i svakojaka glupost. Svojoj ćerki uvek govorim - čitaj, čitaj, čitaj, uči! Jer kada se sva iskustva ugrade u nas, postajete autentični, drugačije i ne može biti. Razvijanje individualnosti je jako važno.

• Kakvi su planovi kvarteta Wonder Strings?

Ah! Ovde je nemoguće bilo šta planirati. (smeh) Nešto što bih volela, a što mi je ostala neostvarena želja, jeste da barem u jednoj godini organizujemo turneju. Dakle, više nastupa u nizu, a ne da pozivi na svirke budu povremeni, bez plana i programa. Volela bih da bar jedne godine imamo turneju koja bi obuhvatala koncerte i u regionu i inostranstvu. Nije da tako nešto već nismo imale, ali želja mi je da to bude malo organizovanije, a ne od slučaja do slučaja. To je neki plan na kome ću raditi u ovim narednim godinama. Želela bih još da kažem da mi sve ovo radimo same, iza nas niko ne stoji, jer nikada i nisam želela da učestvujem na konkursima gde ministarstva daju novac, nego bukvalno sve same finansiramo. I to je stvarno super stvar jer ste skroz nezavisni a ipak opstajete.

• To je ujedno i najteže, ali daje slobodu koja je svakako najvažnija

Naravno. Mi u zemlji Srbiji postojimo već dvadeset tri godine sa nesmanjenim kvalitetom.

• Vi ste vesnici proleća, jer ste ipak prvi.

Da. (smeh) Ono što nas krasi, ako se osvrnemo na sve devojke koje su prošle kroz bend, jeste da gajimo vrlo drugarske, gotovo pa familijarne odnose. Mlađe devojke su nam poput ćerki, perkusionista nam je kao brat, kod nas uvek vlada jako dobra atmosfera i ta mreža se uvek širi jer se družimo i sarađujemo i sa devojkama sa kojima smo ranije svirale i nema nikakvih loših momenata. Mislim da je to zaista jedan lep uspeh, posebno ako vodite ženski bend.

• Četiri žene na okupu, to ume da bude divno, ali i naporno.

Daa! (smeh) Više volim da radim sa muškarcima, oni umeju da budu „poslušniji“, pogotovo kada ih žena vodi. A devojke su čudo! Svaka ima ego velik kao kuća, iako to možda ne deluje uvek tako. Mislim da su žene zapravo samosvesnije, ili sam ih i ja birala takve.  U svakom slučaju, one koje su prošle kroz kvartet vrlo su karakteristične i specifične.

(Telegraf.rs)