Zoran Branković za Telegraf.rs: U današnjem vremenu svi sanjamo mrvu slobode

Mnogo je onih koji su prošli kroz grupu Dečaci sa Morave ili kako kaže Bora Đorđević: "Svi smo mi Dečaci". Na kraju krajeva, tu je bio i on i Točak... Zato je i nastala ta istoimena knjiga jer su tih dvanaest dečaka kasnije bili ključni članovi nekih desetak jugoslovenskih rok grupa, obaška Narakord, koji je napravio njihov pevač Brana Stijović, znači na sve strane Čačani

Interesantna priča vezana je za Zorana Brankovića, jednog od "prvoboraca" čačanskog rokenrola. Nepokolebljiv i uporan, jedan je od onih koji će svojim talentom ali i svojim asketskim pristupom po kome je muzika posvuda i ispred svega ostalog, ubrzo nadići okvire grada u kome je živeo. Ono što takođe nije ništa manje važno, jeste činjenica da je Zoran tim svojim zanosom doticao i druge i umnogome im pomogao da prigrle rokenrol.

Kod nekih je taj zagrljaj ostao zauvek čvrst, neki su se ipak pokolebali i odustali, ali za Zokija dileme nije moglo biti ni jednog trenutka - muzika je zauvek ostala ono čemu se svim svojim srcem predaje, kako nekada davno kada je u Čačku osnovao Dečake sa Morave, tako i u ovom vremenu kada promoviše svoj novi album "Lefterija", ali i knjigu "Solunac". Sve te godine koje su se posložile, nisu označile samo jedan život, već i nešto mnogo važnije - označile su nadu da se plemenitost na koju danas tako olako zaboravljamo, može svuda pronaći, bilo u onom modernom, bilo u onom tradicionalnom, a Zoranova misija i jeste takva - da prepozna i uhvati ono plemenito što nas na kraju krajeva i čini ljudima i pretoči u zvuke koji će dodirnuti naša svakodnevnicom otvrdla srca.

Preporučujemo

• Rođen si u Gnjilanu, ali si pre dolaska u Čačak neko vreme živeo i u Beogradu?

Moj otac je rođen u Beogradu, kao i moj i njegov deda, moja deca su sedma generacija koja je tu rođena. Ali kako je on bio prva klasa Vojne akademije, službovao je na Kosovu, gde je i upoznao moju majku i zbog toga moj poslednji album nosi naziv "Lefterija", što je u stvari njeno ime. Otac moje majke, Todor Simonović poreklom je iz Crne Gore, ta familija još uvek živi u Gnjilanu, gde i danas imam neku dalju rodbinu. Rodio sam se u dedinoj kući koja je bila zaista prelepa za to vreme, na tri sprata, tu je bio bazen za odrasle, bazen za decu, kroz naše dvorište tekla je reka. On je inače bio predratni trgovac, pola Gnjilana je pripadalo njemu i dan-danas imam neke dedine tapije koje se na to odnose. Nakon mog rođenja, ostao sam kod dede Todora i babe Veselinke, a moji su se vratili za Beograd gde se rodila moja sestra. Ja sam do pete godine živeo sa babom i dedom u Gnjilanu, a porodica se kasnije preselila iz Beograda u Čačak.

• Koliko si imao godina kada si došao u Čačak?

Imao sam sedam godina, jer sam dve godine nakon Gnjilana živeo u Beogradu. U to vreme, vojno preduzeće "Remont" je prebačeno iz Beograda u Čačak, pa je zbog toga i moj otac prešao, a ja sam u Čačku završio Osnovnu školu, Gimnaziju i Višu tehničku, mašinski odsek.

• Kada si imao deset godina dobio si gitaru od roditelja?

Pa bio sam tada peti razred, znači tako negde, imao sam oko jedanaest - dvanaest godina.

• Koja je to godina bila tačno i šta je to u to vreme značilo, ako govorimo o Čačku?

To je bila 1962. godina. Tražio sam od roditelja da me upišu u muzičku školu, ali oni nisu imali razumevanja za to, tu školu nažalost nisam završio, ali sam sve to nadomestio tako što sam se sam edukovao, kupovao literaturu itd. U Čačku se u to vreme, nećeš verovati, slušala dosta džez muzika, pa su u "Železničaru" i u "Abraševiću" postojala dva džez ansambla sa sve kompletnom duvačkom sekcijom. Moj otac je inače voleo da sluša Kvartet Predraga Ivanovića, oni su radili muziku za film "Ljubav i moda", što je bio pandan filma "Bal na vodi". Kao mali sam već slušao Glena Milera, Džordža Geršvina, Kaunta Bejzija, otac je jako voleo tu muziku i stalno je pričao o nekom beogradskom ansamblu FIS dur, raspitivao sam se kasnije o tome, oni su svirali upravo takvu muziku. U to vreme svakako se više kopirala američka, nego ruska muzika, a što se ove druge tiče, sećam se da je film "Pasir Kostja" bio popularan i tu je takođe bila sjajna muzika, tako da smo mi uvek bili zapahnuti i sa zapada i sa istoka i sa juga i sa severa. (smeh)

• Koji gitaristi su u to vreme bili poznati u Čačku?

Tada je recimo bio poznat Pop Rabren (Slobodan Rabrenović, op. autora), on je osnovao grupu Zvečarke, pa su posle promenili ime u Crne Mambe, svirao je sjajno gitaru, a posle toga se pojavio Aca Gušter koji je svirao u "Abraševiću". Njega je Vukas (Predrag Vuković Vukas, op. autora) ubacio u "Abrašević", on je tu takođe tu svirao gitaru, ali je kasnije prešao na klavir, pa ga je Aca Gušter još kao gimnazijalac zamenio. Aca je jedan od osnivača čuvene čačanske grupe Bele višnje.

• Čačak je oduvek bio grad gitarista, svakako moramo pomenuti i Dragoljuba Jarakovića.

Jarak je imao pre svega jako čudan stil, znam celu tu priču, čak sam pravio i festival u Čačku koji je bio posvećen njemu. On je svirao ruski štim koji se razliukuje od italijanskog, to znanje mu je preneo neki ruski vojnik i verovatno mu je, po priči Jarakovog brata Aleksandra, odsvirao tu neku pesmu koja je po meni izvedena od Hačaturjanove "Igre sabljama"...

• Misliš na "Ulazak u harem"?

Da, mislim da je od toga napravljen "Harem" i da je taj ruski vojnik to preneo Jarku, on će posle kada je Točak oboleo postati njegov učitelj gitare pa je to tako i ušlo u njegov repertoar. Točak je u početku i sam svirao ruski štim, tek kasnije je prešao na italijanski. Jarak je vrlo bitan za Čačak, a ono što je interesantno za ovaj grad jeste da su se pored gitarista pojavili i razni tamburaši. Postojali su "Palilulci", mi smo ih zvali "domaći Bitlsi", oni su zaista sjajno "cepali" starogradsku muziku, stvarno su to fantastično radili, njih je Čačak mnogo voleo. Tu je Vukas takođe bio, Keda (Čedomir Borisavljvić Keda, op. autora) je svirao kontrabas, tu je u postavi bila jedna tambura, dva prima (Boban Minić i Aco Bjelica, op. autora) i kontrabas. Naravno, svi su pevali i mogu ti reći, "punili" su Hotel Moravu koja je tada bila aktuelna, bez ikakvog razglasa. Počinjali su sa svirkom oko 20h, ali već od 19h su se zagrevali uz dobro vino. (smeh) Sala je bila puna već od šest sati i svi smo čekali kad će da počnu, a kada se to dogodi, nastajao bi lom. Svirali su sat vremena, pa opet bi degustirali  vino, potom još jedan sat svirke i to je bilo sasvim dovoljno da kafana poludi.

• Uvek kada bi se poveo razgovor o čačanskim muzičarima, bilo je onih koji su mi govorili da je Vukas stvarno dobro svirao gitaru. Je li to bilo tako?

Sasvim je pristojno svirao i bio je dobar autor novokomponovane narodne muzike, a takođe i starogradske. Mislim da Palilulci i imaju snimljene neke njegove kompozicije. On je svakako sjajan i fantastično "prodavan" autor, čini mi se da mu je PGP dodelio priznanje "Zlatni gramofon", a to je retko ko dobijao, pa već to sasvim dovoljno govori koliko je bio uspešan u tome što je radio. Što se tiče gitare, on nije imao taj klasični pristup, ali je prilično poznavao instrument, a takođe je svirao i klavir.

• Verovatno su tvoji prvi nastupi bili u školi? U to vreme obično su svi tako počinjali. Pevao na nekim priredbama sa tvojim drugom Goranom Stojanovićem.

To su bili počeci, tada sam se "pridržavao" za gitaru, znao sam tek par akorda. Moj učitelj je bio Dragan Čakarević Čakara i kada mi je pokazao nekoliko akorda morao je da ide u vojsku, a ja sam zbog toga bio mnogo tužan. (smeh)

• Otišao ti učitelj.

Tako je, ali šta je tu bitno: U to vreme nije bilo notnog materijala, sa notama za gitaru uvek smo bili siromašni, ne samo u Čačku, isto je bilo i u Beogradu. Ja sam često odlazio u Beograd, jer tu je živela i mamina i očeva rodbina, pa sam pokušavao da nađem knjige, ali to je bilo jako teško, a naročito kada je u pitanju ta literatura za gitaru. Kada sam kasnije prvi put otišao u insotranstvo, video sam koliko oni imaju svega toga i koliko im je lakše. Mi smo gledali filmove Elvisa Preslija, sve predstave - od tri, pet i sedam sati, pa smo crtali u blokčiću akorde koje on hvata itd.

• Možda je presudan trenutak za tvoju karijeru bio kada si pošao u gimnaziju i upoznao tvog kasnije velikog prijatelja Zorana Radosavljevića Besta?

Da, to je bilo u prvom razredu gimnazije, tada je bilo moderno da kosa bude malo duža. Međutim, imali smo direktora koji je bio toliko strog (smeh) i forsirao je "tangentu na uvo", pa smo morali svi tako da se šišamo. Ja sam prvi dan došao sa dužom kosom, jer je taj letnji raspust nakon osmog razreda malo duži, trajao je tri meseca i kosa mi je za to vreme prilično porasla, već je bila do ramena. Pojavio sam se tako i svi su bili zblanuti (smeh), jer su znali da čuveni direktor Vapa (Vladimir Popović, op. autora) to nikako ne dozvoljava. Naravno, odmah mi je prišao i rekao mi da se podšišam, i to mi je persirao dok mi se obraćao, što mi je bilo iznenađenje. U gimanziji su svi nastavnici persirali učenicima, bez obzira koji su razred, postojao je kodeks oblačenja za profesore, mi smo tada nosili one đačke bluze, a devojčice kecelje na kojima je bio amblem škole. Ja često pričam mojoj deci da su profesorice tada bile u kostimima, a profesori u odelima sa obaveznom kravatom. Postojao je neki dreskod koji je bio vrlo interesantan i odmah, na prvi pogled, pokretao ozbiljnost  što je po meni bilo dobro postavljeno, nekako danas žalim za tim vremenima u kojima se znalo za svaki red .

• Svi žalimo. Kada pominješ Vapu direktora i Bestovu i tvoju dužu kosu, interesantno je priča kako ste se ti i on ošišali do glave.

To je bio naš prvi bunt. To je bilo sasvim slučajno, mi smo bili isterani sa časa od strane naše razredne Ljilje "Struje", odnosno Ljilje Milošević, koja nas je inače obožavala, i mi nju naravno. Ona je bila jedna divna žena, sjajna, baš nas je volela, ne samo Besta i mene, već celo odeljenje, slušali smo je sa pažnjom kada je predavala i dan-danas mi je ostala draga i u srcu. Jednog dana nam je rekla da je prošla naredba od strane direktora da moraju svi da imaju pristojnu frizuru, pa smo Best i ja bili isterani sa časa i otišli na šišanje. Naravno, mi smo domah smislili kako ćemo da se pobunimo i ošišali smo se do glave. Znači, nije prošlo par dana, svi dečaci iz gimnazije su bili ošišani do galve. I onda stigne naredba da je zabranjeno šišanje do glave (smeh), a ubrzo potom i sledaća - da treba da se produže kecelje, a tada je i kod nas stigla mini moda, naše devočice onako pravi slatkiši, cvetići najlepši na svetu, nose te kecelje tek malo iznad kolena, ali ne vredi, moraju da se produže. Ja dođem kući i kažem - moram da šijem mantil, takva je naredba. Moji u čudu - ma da li je moguće?! Uglavnom, majka ode i kupi neki materijal, da se to sašije i ja dođem u školu u mantilu do zemlje, koji je imao jedan ogroman džep u koji sam stavljao i knjige i olovke, tašnu nikada nisam nosio. Hoću da kažem, uvek sam se bunio, mada gledajući sa ove distance i kroz ovu prizmu, mislim da su oni bili u pravu, ali mladost je to. I dan-danas mladi uvek prave korak napred i ja navijam za mladost zaista, naravno onu pravu, onu koja se interesuje za znanje, za jedan fini napredak u kome će se bogatiti i obrazovanjem i kulturom i to je jedini pravi put da dođemo do mrve slobode i da samim tim svi budemo mnogo srećniji.

• U septembru 1966. osnovali ste grupu Dečaci sa Morave?

Best i ja smo se upoznali u prvom razredu gimnazije, sedeo je u poslednjoj klupi, inače je ponavljao prvi razred i video sam da je bio onako baš namršten i neraspoložen. Prišao sam mu jer je moja znatiželja bila jača, hteo sam da ga pitam kakvi su predmeti, kavi su profesori, kako to sve ide, gimnazija je bila baš onako na glasu po strogoći i po tim pravilima kojih su morali svi učenici da se pridržavaju. U grad je moglo da se izlazi samo do osam uveče, u kafane se nije smelo zalaziti, no mi smo se ipak nekako snalazili. I tako, pitam Besta šta sluša od muzike, on je onako nešto nevoljno odgovarao, bio je ljut i na sebe i na ceo svet. Međutim, kada sam mu rekao da sviram gitaru, odmah je seo pored mene, počeli smo da pričamo i posle tog prvog susreta otišli smo kod njega, a kako je živeo na poslednjem spratu, iznad njegovog stana je bio tavan koji je on sredio, pa smo tu imali prve probe i tu su i nastali Dečaci sa Morave. Tako je to bilo tih godina, tavan ili podrum.(smeh)

• Jako je interesantno da si ti gotovo od tih samih početaka počeo da pišeš svoje autorske kompozicije što tada nije baš bilo uobičajeno, ipak je to bila 1966. godina.

To je bilo retko, uglavnom su u opticaju bili prepevi stranih kompozicija. Ja u to vreme nisam znao note, ta muzika je samo "izlazila" iz mene, kako stavim prste na gitaru, tako počnem da pevam nešto i Best bi me pitao:

-Šta ti je to?

-Ne znam, pojma nemam.

-Pa jel' možeš to da ponoviš?

-Mogu.

Tako da je pola našeg repertoara bilo ono što smo "skidali" od tadašnjih aktuelnih bendova, a pola su bile te moje pesmice koje sam pravio. Čak smo u to vreme konkurisali za Pesmu Evrovizije. (smeh) To je neverovatno. Pesma se zvala "Protest" i išli smo kod jednog profesora u muzičku školu da nam to raspiše. Čovek je bio sjajan, prihvatio je to i kaže nam: "Deco, pa morali bi ovo malo da razradite". Sve je to bilo u okviru par tonova, ali vrlo simpatično, bila je protestna pesma, pa smo na kraju i poslali te note na konkurs. Naravno, nismo prošli, Indexi su tu pobedili, ali molim lepo, bili smo u konkurenciji, imali smo tada petnaest-šesnaest godina i nije nam nedostajao takmičarski duh.

• Svirali ste u to vreme igranke, a publika je tražila pored tog stranog repertoara da svirate i vaše pesme, brzo se to pročulo.

Oni su pevali zajedno sa nama, znali su sve to napamet.

• Možda se za Dečake sa Morave najviše čulo kada ste svirali dočeke Nove '68. i '69. godine u vašoj Gimnaziji? Poseta je bila neverovatna.

To je već bilo uslovljeno time što gimnazijalci nisu nigde mogli da idu da nešto proslave, jedino na tim privatnim žurkama, ali malo je bilo onih koji su hteli da daju stan na raspolaganje za tako nešto. Ipak je to bio period u kome se skromno živelo, mada bilo je i tada bogatih ljudi, ali oni su imali neki svoj svet. Međutim, velika većina, možda i 95% činio je neki stalež koji je uživao u malim stvarima, nije bilo mnogo toga po čemu bi se razlikovali, svi su otprilike bili slični. Sećam se, jedan inženjer koji je živeo u mojoj zgradi kupio je televizor i "Fiću", pa smo svi mi klinci iz zgrade koja je bila velika, tu su bila sve vojna lica, čekali u određeno vreme da on dođe s posla da vidimo tog "Fiću". To je bilo čudo. Subotom je iznosio televizor na hodnik, pa smo gledali neku seriju, Slovenci su pravili neke "gluposti", kao nekakv svemir, nemam pojma, mi deca ponesemo one male stolice na rasklapanje i gledamo to svake subote, ćutimo, ne mrdamo nigde. Bio je fer prema nama, cela zgrada je gledala tu seriju na hodniku. Nismo se puno razlikovali, pa su gimnazijalci bili usredsređeni na to šta će se organizovati u samoj školi. Naravno, za Novu godinu cela gimnazija se sjati tamo, svi bi došli jer je bilo najvažnije izaći negde iz kuće i dočekati dvanaest sati, što je u ono vreme bilo čudo. Kada stigne Nova godina, odmah smo se razilazili, nije se ostajalo do dva-tri sata. Dečaci sa Morave su u to vreme imali na repertoaru petnaestak pesama, pa smo to vrteli u krug, a neke smo i proglasili za mega-giga hitove. (smeh)

• Pa ste ih shodno tome, svirali više puta?

Da, sedam-osam puta za veče. Svi su pamtili tekstove i pevali, ali je to stvarno bilo sjajno zato što sedamsto-osamsto mladih ljudi peva, a razglas se čuje dva metra od pozornice i kad svi zagrme nije imao nikakvog uticaja, ali to je u svakom slučaju bila prava stvar.

• Ne možemo sad nabrojati sve članove grupe, bilo je dosta onih koji su tu prošli, ali svakako je interesantno da je većina kasnije napravila značajne karijere na jugoslovenskom nivou.

Bane Đorđević, Best i ja smo osnovali Dečake sa Morave. Kasnije je došao Aca Štiglić (Aleksandar Radović, op. autora), on je prvo svirao bubnjeve, ali mnogo je voleo gitaru pa je promenio instrumernt. Dosta njih je prošlo kroz grupu...

• Bata Sokić...

Bata nam je bio "insajder".

• Spona sa Belim višnjama.

Višnje su vežbale kod njega u stanu, jer je njegov stariji brat (Zoran Sokić, op. autora), svirao bas u Belim višnjama. I on dođe na probu kod nas i kaže: "Slušajte, sad skidaju "Girl" od Bitlsa, 'ajmo mi pre njih, "skinuo" sam aranžman, sad ću da vam pokažem." On nam to pokaže i mi to na igranci odsviramo pre Belih višnji (smeh), to je bila smešna situacija. Potom "Penny Lane"... Dobro, u to vreme sam već bio vešt, skidao sam svaki detalj, pa su ovi iz Višnji govorili da mi to ne možemo da odsviramo, nemamo trubu, a ovi koji nas podržavaju im kažu da mi te deonice sviramo na gitari, no ipak, oni su bili uporni u tome da mi to ne možemo da sviramo. Bilo je veliko rivalstvo. Mnogo je onih koji su prošli kroz tu grupu i što kaže Bora Đorđević: "Svi smo mi Dečaci". Na kraju krajeva tu je bio i on i Točak... Zato je i nastala knjiga "Dečaci sa Morave", jer je od tih dvanaest dečaka, nastalo nekih desetak jugoslovenskih rok grupa, obaška Narakord, koji je napravio njihov pevač Brana Stijović, znači na sve strane Čačani.

• Kada je Best otišao u Niš kako bi studirao na Građevinskom fakultetu, tamo je dobio nadimak - Čupa. Prvo je bio član grupe Bubamare, a potom Galije.

Da, kada je upoznao Nešu (Nenad Milosavljević, op. autora), forsirao ga je i bodrio, bio je veoma važan član Galije. Nažalost, preminuo je 2004. godine.

• Dečaci sa Morave su postojali do '73. godine, inajveći vaš uspeh je bila prva nagrada na festivalu "Sedam naših dana"

Jeste, Čačani su to prekrstili od Sedam sekretara SKOJ-a, pa su dali takvo ime.

• Ti tada već nisi bio u grupi?

U to vreme sa već bio u Belim višnjama, koje su se takođe takmičile. Tada je Točak svirao solo gitaru u Dečacima sa Morave, pa su oni dobili tu nagradu i to je bio najveći uspeh grupe.

• Sve se događalo u Borčevoj hali kraj Morave, Siluete gostovale na toj manifestaciji.

Kada se pojavio Zoran Miščević sa dugom, ofarbanom, plavom kosom, sa nekim crvenim ogrtačem od svile i žutim pantalonama, izgledao je kao nekakav "zapadnjak", a mi smo samo mogli da načinimo blagi naklon. (smeh) Došla je legenda. Kada su nastupili shvatili smo da je njihov zvuk fantazija, mi smo svirali na sasvim drugi razglas, oni su imali svoj i naravno sve potpuno "razbili".

• Kada si otišao iz Belih višanja nastala je grupa Nautilus u kojoj su bila dvojica Čačana i dvojica Kraljevčana?

Da, u grupi je bio basista Moma Mitevski koji je sarađivao sa Lazom Ristovskim i grupom Bezimeni...

• Takođe i sa Kepom i Točkom, još pre Smaka.

Nautilus je postojao godinu dana, tako nešto, ali treba znati da ne postoji neka spona između Dečaka sa Morave i Nautilusa, jer sam ja u to vreme već postao profesionalac i bio u ansamblu 3+3 iz Kraljeva, koji su svirali po hotelima. To je bio vrlo ozbiljan bend, oni su tada imali kompletnu duvačku sekciju što je bilo čudo, a narodnu muziku su davali "na kašičicu", samo pola sata. Sve ostalo je bio evergrim i džez, a počinjalo se sa klasikom.

• Koliko si dugo bio u toj ekipi?

Pa skoro godinu dana, a posle toga smo napravili Nautilus, kroz koji su prošli Momo Mitevski, Vujadin Isailović Kuki, koji je sada u Kanadi i Aca Štiglić. U početku sam iznajmljivao pojačalo i gitaru, ali sam nakon par meseci uspeo da kupim svoju opremu. Imali smo par turneja sa grupom Time, Smak, Dah, Grupom 220, Oranž Taurus, Sirius... Godinu ipo dana smo pravili igranke u Domu kulture u Čačku i svirali u okolnim mestima, ali nakon tog vremena postavilo se pitanje hoćemo li u profesionalce ili ne. Aco Štiglić je studirao ekonomiju, Moma je takođe završavao neku školu i bio žestoko zaljubljen u jednu Vrnjčanku, a Kuki i ja smo hteli da krenemo u profesionalce, da se bavimo time, ono 24/7. Međutim, Štiglić odustane, Moma isto, i tad Kuki odluči da krene za Kanadu i evo i dan-danas je tamo. Razišli smo se neke sedamdeset treće-četvrte i nakon toga je počelo snalaženje. Ja sam tada radio muziku za pozorišne predstave u Domu kulture, književne večeri, za Disovo proleće takođe, da bi posle toga otišao za Beograd jer me je pozvao Aca Štiglić, mada je bolje reći da sam sve vreme bio vezan za Beograd. Tada je postojala neka grupa koja je imala popularnu pesmu "Meteorolozi, meteorologija..."

• To je Boban Petrović i grupa Zdravo.

Tako je. Tu je svirao neki Rista gitarista iz Užica.

• Sećam se Riste. Devedesetih se odselio na Novi Zeland. Svirao je u užičkoj grupi Kilo ipo, potom grupi Oliver, Olivera Mandića.

Na toj turneji koju je Džerald Kazaferović organizovao, nastupala je i grupa Oliver i tako smo se Rista i ja upoznali. Drugi put smo bili zajedno u bendu koji je nastao kada je "pukla" grupa Zdravo, pa smo sa njihovom pevačicom, ne mogu se setiti njenog imena, ali sećam se da je bila Albanka i da je imala veoma dugu, plavu kosu, pokušali da oformimo grupu, ali su nastali problemi kada se Rista zaljubio u nju. Tu je došlo do sasvim nemile situacije, mi smo vežbali u njenoj vili u Beogradu, održali smo možda nekoliko proba, kada je njen otac uhvatio Ristu dok je bio sa njom i tu nastane velika frka i odmah "pukne" bend. Posle toga, Aca Štiglić i ja smo tumarali po Beogradu pokušavajući da napravimo nešto, međutim, nije nam to uspelo, nije zaživelo. Negde u to vreme pozove me Ljubinko Milošević Meho...

• Bubnjar iz Čačka?

Sa njim sarađujem ne znam više ni koliko decenija, kumovi smo...

• To je "utrojeno" muzičko kumstvo, jer tu je i Točak.

Da, Meho je Točku kum. Uglavnom, pozove me on i kaže mi da imaju neki momci u Kragujevcu sa kojima bi mogli da sarađujemo. U to vreme imao sam Orange razglas, to je bilo čudo, ali baš čudo. I tako "uprtim" ja to na moju Škodu, gore na galeriju, i pravac Kragujevac. (smeh) Dođem tamo, tu su bili basista Petar Cvetković, i gitarista Srećko Maksimović Ceci. Tu malo probamo, ja prođem audiciju za pevača i tako oformimo grupu Vatra. Ljubinko je njih već znao i ranije je sa njima nešto kombinovao, ali tada je počeo naš zajednički rad. Tri godine smo živeli na bazenima, a spavali smo na klupama koje smo ukrali iz parka, našli smo i nekakve dušeke koji su korišćeni na radnim akcijama, pokušavali smo to da uvedemo u red koliko-toliko, da operemo, ali malo teže je to išlo. Srećom, nosili smo svoju posteljinu, ma to je bilo strašno. To je baš bila onako jedna simbolika, ta prostorija se nalazila u nekom suterenu, na prozorima su bile rešetke, možeš misliti. Imali smo toalet, gde je bilo izvučeno jedno crevo da bi mogli da se tuširamo. To je Ceci posle uzurpirao, pa je tu dovodio devojčice, a Meho i ja smo bili apstinenti, nije nas interesovalo ništa, nismo ni pušili ni pili, na drogu nismo ni pomišljali nikada u životu, pa čak ni kafu nismo konzumirali. Bili smo vegetarijanci i samo smo jeli hranu biljnog porekla, ništa drugo. Predali smo se rokenrolu sasvim i do kraja i čak smo bili apstinenti u smislu da nas ni žene nisu interesovale, što je stvarno tragično. (smeh) Ludilo! Sve za rokenrol! A kakav je to rokenrol ako nemaš seks?

• Rokenrol bez seksa?!

Dobro, kasnije smo popustili, posle jedno tri godine. (smeh) Kada smo na turneji "Crna dama" bili predgrupa Smaku, dogodi se dok smo putovali da prolazimo pored nekih stogova sena i menadžer Vladimir Mihaljek Miha kaže: "Čujte dečki, bumo zaustavil ovaj kombi, ne, da bi Meha i Zoka mogli malo da pasu." (smeh)

• Iza grupe Vatra ostao je jedan singl sa kompozcijama "Poljubićeš me zar ne" i "Iščupaj mi srce" koji je objavio PGP RTB 1979. godine, ali i jedan živi snimak sa BOOM festivala u Novom Sadu, koji je održan 1977.

Da, na BOOM festival nas je pozvao Mihaljek. U to vreme smo se vratili iz Makedonije gde smo bili na turneji sa grupom Smak, sa koje su oni hteli da nas vrate jer se provukla vest da je bolja predgrupa od grupe, što je njih baš naljutilo. Oni su tada dobili potpuno nov kombi od Zastave, a mi smo imali kombi "Alan Ford", na sto metara otpada deo, ali uglavnom Miha kada je čuo da nam se sprema otkaz, pređe kod nas i kaže: "Dečki idu o mom trošku". Celu tu turneju on nas je i finansirao, puno nas je voleo, a ja sam ga i glasom i izgledom tada podsećao na Dada Topića, a zna se da je on obožavao grupu Time. Kada su Time imali koncert u Kragujevcu, mi smo im bili predgrupa, oni su po Mihinim rečima od Osijeka do Kragujevca pričali samo o nama.

• Stvarno ste sjajno svirali. Na tom "živom" snimku se može čuti jedna zrela, ma naprosto fantastična svirka.

To je posebna priča, mi smo naprosto "razbijali". Vatra je po meni bila ubedljivo najjači bend u tom periodu. Bio sam član te grupe, i verovatno će neko sada reći da nisam objektivan, ali to je istina. Nas je posle puno koštala ta pojava nju vejva koji je doneo situaciju da je mnogo onih koji nisu znali ništa da sviraju napravilo bend. To je bio užas jedan, neslavni deo tog istorijata, jer u tom periodu su se proslavile neke grupe koje su se pridržavale za gitaru, nisu imali pojma.

• Interesantan je podatak, što je bilo retko u to vreme, da je taj vaš jedini singl zbog dužine same kompozicije bio na 33 obrtaja. Pa iako ste bili u mnogo čemu dobri, ipak dolazi do razlaza grupe?

Marko Janković je imao emisiju "Pop Ekspres" na Studiju B, i kaže nam: "Ja jesam Kragujevčanin i vi jeste kragujevačka grupa, ali ovo nije po protekciji, vi ste sve ovo zaslužili, naprosto ste napravili čudo". On nas je potom forsirao, mi smo bili stvarno dugo na toj listi popularnosti. Posle godinu dana priključio nam se i klavijaturista Sveta Trta, Sveta Luković, e taj nas je razvaljivao. Možeš misliti, Ljubinko i ja vegeterijanci, a on svakog dana "baci" šniclu k'o "slonovo uvo", na to doda pola litra vina, to mu je bila "lektira". (smeh) Zamiriše on tako onu našu prostoriju, a Ljubinko i ja odmah pobegnemo, mi tada uopšte nismo mogli da podnesemo taj miris, nimalo nam nije bilo prijatno, čudili smo se kako smo uošte ikada u životu jeli ćevape i pljeskavice.

• Iz Vatre je kasnije nastala Krvna grupa.

Tako je. Došlo je tu do nekih nesporazuma između Cvetkovića i nas trojice, ima tu dosta razloga, mnogo smo se u tom periodu namučili. Moj otac je bio na vrlo visokom položaju, bio je jedan od direktora u čuvenom Jugoprevozu koji je imao trinaest OUR-a, i sad možeš misliti - ja se bavim rokenrolom a mogao sam da biram posao bilo gde, pa i van Jugoslavije. Međutim, svima sam govorio da sam muzičar i kraj priče, to je bilo tako, a ništa se ni dan-danas nije promenilo. Ulagali smo sebe u taj bend, ali kada su neke stvari postale nepodnošljive, Meho, Ceci i ja smo prešli u Čačak, gde smo promenili ime i postali Krvna grupa. Šteta je što je tako bilo. Peca i Ceci su posle pokušali ponovo nešto da naprave, ali prošle su godine, to više nije ta energija, nije to više bilo isto, ali u svakom slučaju potpisujem da je to ubedljivo najbolja rokenrol grupa u kojoj sam radio. Mi smo bili u stanju u originalu da izvodimo repertoar grupa Whitesnake, Uriah Heep, Led Zeppelin itd, i to dok smo bili trojka što se tiče instrumenata, a kada je došao Sveta sa Hemondom, to je tek zvučalo sjajno. Kad se samo setim, pusti Hemond, celih sto kila! Možeš misliti, iscedim se k'o limun posle dva ipo sata pevanja i onda teglimo one trosistemske kutije, a kada dođe na red Hemond, to je bilo cenkanje, izvlačili smo drvce ko će da se prihvati toga, tu je tek bilo komičnih situacija. Ali treba znati da smo od 365 dana u godini, 250 svirali! Ne znam gde nismo išli, od radnih akcija pa nadalje, a turneja po Kosovu je tek posebna priča. Imali smo kamion, kombi i Fiću, znaš onaj italijanski kome se vrata otvaraju u suprotnom smeru, i mi u novembru zapucamo na turneju, pa idemo na Šar planinu u Štrpce, ne vidi se Fića od nameta, kamion ide napred i probija sneg. Odsviramo mi tu koncert, a oni razmaknu one klupe i kažu - 'ajde sad, svirajte kolo! (smeh) Ceci je znao nekoliko kola da svira, i možeš misliti, koncert je trajao od devet do jedanaest, a nakon toga do pola pet ujutru, samo se menja kolovođa. Obožavali su nas svuda, ali bilo je tu i svakakvih dešavanja.

• Kako je došlo do toga da Krvna grupa svoj prvi singl snimi u Londonu?

Cika (Aleksandar Čvorović, op. autora) je bio basista u prvoj postavi Krvne grupe, ali je u jednom trenutku rekao da ne želi više da svira bas jer je on u stvari solo gitarista, ali je takođe napomenuo da može da nas poveže sa njegovom komšinicom koja živi u Londonu i udata je tamo za nekog muzičara, a to je upravo bio Pol Mur, koji je posle i svirao u Krvnoj grupi. Povezali smo se s njim i kada smo uštedeli novac otišli smo u London i snimili četiri pesme u tamošnjem Matriks studiju. Dve su objavljene na tom singlu, šteta što druge dve nisu, ali sačuvao sam ih, dao sam ih i Ljubinku i svima drugim iz benda da ih imaju za uspomenu. Tada smo se upoznali sa Polom, on je takođe bio solo gitarista, ali kako mu se dopala naša muzika rekao nam je da bi rado svirao s nama. Posle dva-tri meseca otišao sam do Londona i nas dvojica smo se kolima vratili do Čačka, vozili smo njegovog Forda. Kada je došao u Čačak, Pol tri meseca nije jeo ništa, obično bi u kipeću vodu razbio tri jaja i potom bi ih samo pokupio viljuškom. Bukvalno je na tome živeo, čak ni našu so nije hteo da koristi. Međutim, kada je odlazio pitali smo ga: "Pol čega ti je najviše žao kad je hrana u pitanju, šta će ti najviše nedostajati"?  Odgovorio je: "Leskovaska muskaliska". Leskovačka mućkalica. (smeh)

• Mogu da zamislim kako je to tih godina izgledalo u Čačku, došao Englez da svira u gradu na Moravi?

Čačak je bio malo mesto u to vreme, svi smo se znali i odjednom dolazi Pol sa autom na kome su engleske table i upravljač na pogrešnoj strani. To se odmah pročulo: " U Krvnoj grupi svira Englez"!? To je bilo padanje u nesvest.

• Prvi LP "Crna rupa" objavili ste za PGP RTB, '82. godine. Čuo sam da je radni naslov tog albuma bio "Prva slutnja rata".

Da, da da, tako je! Otkud ti to?!

• Iz nekih mojih beležnica.

Nismo mogli da prođemo sa takvim naslovom, to nam nisu dozvolili, ali se taj projekat stvarno tako zvao: Prva slutnja rata. Zašto? Pa već smo imali neko iskustvo u tom smislu. Odeš na Kosovo, oni te hapse u Kosovu Polju, odeš u Hrvatsku, u Čakovcu sam jedva glavu izvukao, u Splitu je takođe bilo neprijatnosti. Kako da ti kažem? Tu su uglavnom, izuzev par slučajeva, pravljene situacije samo da bi ti bilo neprijatno, nije to bilo ništa agresivno, ali se već naslućivala ta neka latentna mržnja, pa ipak svuda smo prolazili sjajno. Na primer, Krvna grupa je na Mihin poziv otišla na tri dana u Zagreb, a ostrali smo sedam dana. Baš je Pol svirao sa nama tada. Svirali smo u "Salunu", Sportskom centru, "Kulušiću"... Oni nisu mogli da veruju da mi tako "prašimo", tražili su magnetofon na sceni, mislili su da je to lažnjak.

• Negde u tom periodu pridružuje vam se i Vladimir Kapetanović.

Jeste, sada nažalost pokojni. On nije snimao na toj ploči, mada ima fotografiju na omotu. Laza Ristovski je svirao klavijature.

• Drugi LP "Za tebe ću početi od nule", objavili ste '84. godine. Tu ploču je objavio Diskos, zašto ste raskinuli ugovor sa PGP-om?

Nismo raskinuli, neke stvari su u tom periodu bile jako teške i zbog toga jednostavno nismo ni prošli u PGP-u. U Diskosu su nas uslovili da obradimo neku etno kompoziciju, pa smo ubacili "Svilen konac", sve druge pesme su autorske, odnosno moje. I prvi album kompletno je autorski moj, ali to je bilo vreme socijalizma i ja sam hteo da sve delimo podjednako. Uostalom, meni je Ljubinko potpisao da su to moje pesme i da su on i Ceci samo učestvovali u stvaranju aranžmana. Ipak, ja u SOKOJ-u ne želim ništa u tom smislu da menjam, tako sam tada mislio, tako sam želeo, i neka ostane tako.

• Zašto je u tom periodu došlo do personalnih promena? Ceci nije svirao na drugom albumu.

Posle prvog albuma otišli smo u Nemačku kod Kurta Rozberga da kupimo veliki razglas. Tamo smo poneli nekih petnaest hiljada maraka, ali znaš ono - "gladne oči" i kupili smo opremu za trideset hiljada. I tu mi čovek kaže: "Daj mi samo tvoj pasoš da upišem podatke, imam poverenja, samo mi kaži za koliko dugo možeš da isplatiš ovo"? Ja pitam ostale, oni kažu - ma brzo ćemo. To su bile ogromne pare, a sve je to bilo upisano na moje ime i kada smo se vratili i počeli sve to da sklapamo, ogroman razglas je bio u pitanju, Ceci nakon par dana kaže: "Ja hoću da krenem u solo karijeru"! Potom je nastao strašan period koji sam morao da podnesem, kao što sam rekao, sve je bilo na moje ime i morao sam da smislim kako što pre sve to da rasprodam, ali sam i pored toga morao da radim i dan i noć, sve i svašta, da bih čoveka isplatio na vreme. Posle toga sam rekao - grupa više nikad!

• '85. godine si izašao iz Krvne grupe i nakon toga više nikada nisi bio član neke takve ili slične postave?

Ne, nikada. Potom sam tumarao po planeti, išao i svirao svuda, sa Arapima, Indusima, učio muziku.

• Koliko si dugo vremena proveo u tom "tumaranju"?

To je trajalo sve do dvehiljadite godine, tada sam se vratio sebi, a do tada sam svirao sve i svašta. Svirao sam i u Ođili, u Spomenarima, kod Bore Višnjičkog, deset godina džezirao sa Danilom Karamarkovićem itd. Imao sam sreće da sam svirao sa sjajnim muzičarima, to je najveća sreća za nekog ko se time bavi. Dvehiljadite godine sam se setio da mogu ponovo da snimam, pa sam uradio album "Tamo gde počinje ljubav", što je u neku ruku bila najava da ću se time ponovo baviti. Onda sam zašao u etno vode, pa sam u saradnji sa Špancem Antoniom Del Kastiljom koji je flamenko igrač svetskog glasa, napravio mjuzikl - "Sin Fonteras", u prevodu - "Bez granica". Taj projekat je podržao fond princeze Jelisavete, a premijerno je izveden u Sava centru, RTS je to prenosio, baš sam u to vreme intenzivirao svoje aktivnosti...

• Nekoliko albuma koje si potom objavio upravo su iz tog etno miljea.

Da, prvi je "S kolena na koleno", potom "Brankovići", pa "Sin Fonteras" odnosno "Trojanac", to sam i izvukao iz tog mjuzikla. Ta tri su svakako u tom etno fazonu. Potom sam uradio "Muziku Beograda", gde sam sve autore koji su pisali muziku koja se odnosila na naš glavni grad uvrstio na taj CD i to mi je jedino izdanje koje je objavila moja firma "Matez", ali sam to svakako zaštitio u Zavodu za intelektualnu svojinu. Posle toga sam uradio album "Solunac" sa Reljom Turudićem, potom "Uspavanke" i sad sam uradio "Lefteriju".

• Kada si počeo da sarađuješ sa Turudićem?

To je bilo 2010. godine, kada sam pravio Gitarijadu, a godinu dana kasnije "Jarakov festival" u Čačku, tada je otpočela naša saradnja.

• Od 2. do 4. novembra 2010. u Čačku je održana manifestacija "Kako je Čačak zavoleo rokenrol", povodom pedesetogodišnjice od nastanka prvih rokenrol grupa u tom gradu.

Da, to sam sve sam osmislio i organizovao, a učestvovalo je preko stotinu muzičara. Podigao sam to na nivo grada, a to je takođe podržalo i Ministarstvo za kulturu. To je bila zaista fantastična manifestacija koju sam napravio, a 2013. izašla je i istoimena knjiga sa propratnim DVD diskom. To je zaista nešto što Čačak nije video, niti će skoro videti, ali ogromna energija je bila je potrebna da se to organizuje. Za knjigu sam dugo vremena pribavljao materijal, jer sam hteo da to bude i jedna hronologija. Sada je Istorijski arhiv Čačka prihvatio da se ta knjiga ponovo dopuni po dekadama i objavi novo izdanje. Dobio sam obećanje za to, ali ja ipak nisam siguran i ne mogu da tvrdim da će tako biti sve dok to ne bude objavljeno.

• Međuopštinski istorijski arhiv Čačka je objavio i tvoju drugu knjigu, "Dečaci sa Morave".

To je urađeno slično kako i prva knjiga, takođe sa DVD-ijem. Postoji i materijal koji je snimljen sa svim akterima i koji traje šest sati, od toga bi trebao da se uradi film, dao sam ponudu na više mesta, videćemo šta će biti od toga, tu su svi dali izjave, Bora i Točak i mnogi drugi. To je sjajn matrerijal i nadam se da ću uspeti to da izguram i da napravim neki mali dokumentarac.

• Prvog marta ove godine, u RTS klubu predstavljena je tvoja knjiga "Solunac" koja je u korelaciji sa tvojim istoimenim albumom.

Da, taj disk je objavljen 2016. a knjiga je tek sada izašla zato što je trebalo dosta vremena kako bi se sve to uklopilo. Treba znati da postoji edicija koju je objavio Prometej u saradnji sa RTS izdavaštvom, a to su knjige koje tretiraju Veliki rat, odnosno Balkanske i Prvi svetski, i sad ono što je najinteresantnije, a tiče se knjige "Solunac", jeste da se sa njom zatvara ta priča, što je predivno. Na promociji je bila prisutna Vera Ogrizović, Dimitrije Golemović, Grajić, vlasnik Prometeja Zoran Kolundžija, tako da se tu dogodio jedan hvalospev o toj knjizi, ja nisam lepše reči čuo o nekom mom delu, niko se nije štedeo, niko nije škrtario, naprotiv, bio je to jedan prelep događaj koji me je potpuno ispunio i pokrenuo da još više radim.

• Pomenuo si i ovaj album "Lefterija", koji je takođe nedavno objavljen, a kome si dao naziv po imenu tvoje majke.

Pa to se na neki način poklopilo, jer Lefterija znači sloboda, a u ovom današnjem vremenu svakome od nas treba neka mrva slobode, svi mi o tome sanjamo. Moja majka se tako zvala, jer je kum bio Grk, a kada bi to preveli ona bi se zvala Slobodanka. Hteo sam sve to na neki način da poklonim i njoj i dedi Todoru. Na albumu ima pesma "Gnjilane", nazvana po mestu gde sam rođen, ali ima i "Ramonda", a to je onaj cvet koji se javlja iz pepela poput Feniksa, zaliješ ga sa dve-tri kapi i on procveta. Tu je i kompozicija "Beograd" i još par pesama koje su vezane za moju prošlost, a tu je i "Cojle", koja je posvećena mojoj ćerci koju tako zovem iako joj je ime Sara, ali ako je pozovem pravim imenom ona mi kaže - što si ljut na mene? (smeh) Ona sad završava fakultet, bavi se dizajnom zvuka.

• Hoće li biti promocija albuma i knjige u Čačku?

Ne zna da li će biti u Čačku, to je grad kome sam stvarno dosta dao, nekih poziva ima, videćemo da li će se to i ostvariti. Pozvala me je direktorka arhiva i direktor biblioteke, pa ću videti sa Inđićem i Kolundžijom da nešto organizujemo po tom pitanju. Trenutno je u planu Šabac, Novi Sad, a takođe i Niš i to je ono što svakako treba da uradim. Voleo bih da ovim putem obavestim ljude da knjigu "Solunac" mogu da nabave u PGP prodavnici, ili ako se obrate izdavačkoj kući Prometej. Na promociji u RTS klubu jedna žena mi je prinela diktafon i rekla: "Molim Vas dajte mi samo jednu rečenicu, ovo je za dijasporu", pa sam izgovorio sledeće: Voleo bih da ljudi iz dijaspore kupe ovu knjigu i poklone svojim unucima, a njihovi unuci da poklone svojim unucima". Hteo sam da kažem da je važno da se sačuva ta naša tradicija i kultura, ali mi je svakako izuzetno drago da su te pesme sada zabeležene i da više ne mogu da "pobegnu".

(Telegraf.rs)