In memoriam: Vejn Šorter (1933 -2023) - Istinski muzički inovator

Za svoj opus dobio je preko deset Gremi nagrada, ali i mnoge druge, među kojima je i počasni doktorat Berkli univerziteta, nagradu "Majls Dejvis" za životno delo, a po anketi kritičara uglednog časopisa DownBeat, nekoliko puta proglašen je za najboljeg sopransaksofonistu...

Pre nekoliko dana, tačnije, u četvrtak 2. marta preminuo je saksofonista Vejn Šorter. Verujem da je u današnjem vremenu kada popularna muzika na globalnom nivou kreće u nekom sasvim drugom smeru u odnosu na ono što je ovaj genijalac radio, odnosno stvarao, sve manje onih kojima njegovo ime nešto znači.

No nekada su stvari bile sasvim drugačije i svima onima koji su malo ozbiljnije zaronili u "muzičke dubine", Šorterovo ime je bilo i te kako poznato i veoma poštovano, jer su znali da je njegov doprinos, kada je džez, odnosno džez-rok muzika u pitanju, gotovo nemerljiv.

Preporučujemo

Rođen je 25. avgusta 1933. godine, muzičku karijeru započeo je svirajući sopran i tenorsaksofon u bibap maniru, a veliki uzlet doživeo je u periodu pedesetih godina prošlog veka kada je sarađivao sa Džonom Koltrejnom uz koga je proširio svoje muzičke vidike. Takođe, ono što ga je odmah izdvojilo od ostalih, jeste njegov vrlo širok dijapazon interesovanja kada je savremena muzika u pitanju, a još više se isticao svojim kompozitorkim sposobnostima, što ga je gotovo trenutno uvrstilo na listu impresivnih muzičara, a taj talenat je pokazao još za vreme saradnje sa sastvom Jazz Messengers, koji je predvodio bubnjar Art Blejki, gde je napisao sjajne kompozicije, poput: "Children of The Night", "This Is For Albert", "Free For All" ili recimo "Lester Left Town."

Ipak, presudan korak u njegovoj karijeri koji će ga približiti dosta široj publici, ali i odrediti dalji pravac negovog muzičkog delovanja, dogodio se kada se šezdesetih godina pridružio Majlsu Dejvisu koji je takođe znatno uticao na njegov kako svirački, tako i kompozitorski izražajni stil, pa je počeo da stvara dela u kojima je više bilo važno unisono muziciranje od onog klasičnog: tema-improvizacija-tema.

1959. godine iz Beča je u Ameriku stigao klavijaturista Džo Zavinul, kako bi se pridružio grupi Kenonbola Ederlija u kojoj će ostati devet godina i napisati danas neke već legendarne kompozcije poput "Mercy, Mercy, Mercy". Njegovi i Šorterovi putevi ukrstili su se u sastavu trubača Majnarda Fergusona. Međutim, mnogo je važnija činjenica da su obojica sarađivali na Majlsovom albumu "In A Silent Way" (album je objavljen 1969. godine), koji mnogi smatraju prelomnim kako u Majlsovoj karijeri, jer to je ostvarenje označilo početak njegovog "električnog perioda", ali i mnogo šire - u smislu muzičke fuzije, s obzirom da je eksperimentalna muzička struktura koja je zastupljena na toj ploči u to vreme poprilično uzburkala kako džez, tako i rok kritičare. Sve u svemu, od Zavinulovih harmonijski vrlo složenih, ali istovremeno i "ekonomičnih" tema i Šorterovog sopransaksofona u mnogome je zavisio i Majlsov uspeh, što se i dalo primetiti kada su ga obojica napustili nakona albuma "Bitches Brew", kako bi sa čehoslovačkim basistom Miroslavom Vitoušom 1971. godine osnovali grupu Weather Report. Njihova želja je bila da prošire Majlsove zamisli u vezi fuzije džeza i roka u smislu kolektivnih melodijskih zahvata, smanjivši na taj način ulogu solista. To je značilo da su određeni fragmenti u kompoziciji morali biti dovoljno snažni i definisani kako bi sve dobilo čvrstu i jasnu strukturu, pa je na to i  bačen poseban akcenat. Pored njih trojice u studio su ušli  bubnjar Alfons Muzon i perkusionista Airto Moreira i ta je postava snimila prvi album jednostavno nazvan "Weather Report", za koji mnogi tvrde da je to ujedno i najbolje ostvarenje grupe.

Sasvim je jasno da su Šorter i Zavinul bili glavna pokretačka snaga, duša i mozak, ove izuzetne ekipe muzičara, a ta ploča je odmah pokazala da je stvorena jedna od najboljih, a mnogi će tvrditi, i najbolja grupa "fuzijskog" izraza. Ubrzo će takvo mišljenje dobiti još veću potporu sa pojavom njihovog drugog albuma "I Sing The Body Electric", jer je bilo sasvim jasno, uprkos tome što je u međuvremenu došlo do izmena na mestima bubnjara i perkusioniste, da je to u svakom smislu veličanstveno ostvarenje.

Sledeći album "Sweetnighter" bio je do tada najkomercijalniji, ali u umetničkom smislu najslabiji, da bi se potom Weather Report vratili na stare staze izvanrednim "Mysterious Traveler". 1973. godine odlazi bas gitarista Miroslav Vitouš, a posle dva albuma sa Alfonsom Džonsonom na tom mestu, od kojih je "Black Market" svakako pod najvećim uticajem rok muzike, pridružuje im se virtouz Džako Patorijus, pa grupa sa novim bubnjarom Aleksom Akunjom, 1977. godine snima  album "Heavy Weather", koji ih predstavlja u odličnom svetlu. Već sama činjenica da je Pastorius, koji je i sam bio zvezda u usponu, postao član ove sjajne postave, podiže njihovu popularnost na najviši nivo, dok su na koncertima njegovim dolaskom pridobili novu publiku.

Krajem sedamdesetih godina grupa je ponovo bila bez stalnog bubnjara i perkusioniste, pa Šorter usredsređuje pažnju na svoju solo karijeru, što je učinio i Zavinul radeći na svom albumu, ali pritisnuti ugovornim obavezama odlučili su da te kompozicije preinače u sedmo studijsko ostvarenje grupe pod nazivom "Mr. Gone", no tada se dogodilo se nešto nesvakidašnje. Ugledni DownBeat u svojoj recenziji, ocenio je album sa samo jednom zvezdicom, što je bilo začuđujuće jer je niz njihovih prethodnih albuma bio ocenjen maksimalnom ocenom pet. U kasnim sedamdesetim kvartet (u međuvremenu su se odrekli usluga perkusionista), je sve više podsećao na zvezde iz sfere rokenrola. Ipak, njihov dvostruki, uživo album "8:30" 1979. dobija nagradu kao ostvarenje sa najboljim izvođenjem džez fuzija. Zavinul će tu postavu, u kojoj je pored Šortera, Pastorijusa i njega bio i bubnjar Piter Erskin, oceniti kao "jedan od najvećih bendova svih vremena". Na nekoliko sledećih albuma Šorter je imao više filozofski nego autorski pristup, a kasnije je prokomentarisao da je "dugo vremena bio uzdržan u grupi Weather Report".

Sredinom osamdesetih godina i Zavinul i Šorter shvataju da ih rad na drugim projektima osvežava i puno više zadovoljava nego što to čine obaveze prema matičnoj grupi, pa je u februaru 1986. objavljeno da je Vejn Šorter napustio Weather Report kako bi se posvetio solo radu.

Iako ga danas mnogi prepoznaju kao člana te slavne džez-rok postave, Šorterov rad i sa drugim izvođačima je više nego impresivan, pa ću ovde navesti samo nekoliko takvih poduhvata: 1974. sa Herbijem Henkokom snimio je naširoko hvaljen album "Native Dancer", krajem sedamdesetih sarađivao je sa kvintetom V.S.O.P, zatim na jednom albumu Karlosa Santane, takođe i na albumu "Aja", grupe Steely Dan. U periodu od 1977. do 2002. godine gostovao je na više od deset albuma Džoni Mičel, čime je pridobio dosta širu publiku. Nakon što je napustio Weather Report, Šorter je i dalje vodio grupe koje su negovale džez-fjužn stil, sa kojima je takođe radio na studijskim ostvarenjima.

1995. objavio je album "High Life", za koji će 1996. godine dobiti Gremi nagradu za najbolje savremeno ostvarenje.

Njegov album "Alegria" koji je objavio 2003. takođe dobija Gremi nagradu za najbolje instrumentalno ostvarenje. Dobio je nagrade u kategorijama najbolji kompozitor, sopransaksofonista, vođa najbolje akustične džez grupe...

Od Berkli univerziteta 1999. godine dobio je počasni doktorat za muziku, a 2014. dodeljena mu je Gremi nagrada za životno delo kao i mnoga druga značajna priznanja za njegov doprinos umetnosti. U svakom slučaju, ovo nabrajanje bi nas predaleko odvelo, jer Šorter je za svoju opus dobio preko deset Gremi nagrada, a za najmanje još toliko je nominovan, da ostalo i ne spominjemo.

2018. godine, Vejn Šorter se nakon bezmalo sedamdesetogodišnje izvođačke karijere povlači usled zdravstvenih problema, ali je nastavio da radi kao kompozitor, sve dok mu je njegovo zdravstveno stanje to omogućavalo.

O Vejnu bi se mnogo toga moglo napisati ali jedno je sigurno: Njegov doprinos modernom džezu, pa i popularnoj muzici uopšte, svakako je ogroman. Možda sve to najbolje objašnjava činjenica da je Šorterova karijera oduvek bila blisko vezana sa složenom evolucijom džeza tokom svih  godina njegovog rada, a njegove zasluge za to su nemerljive, jer je vrlo često preduzimao pionirske korake presudne za modernizaciju ove muzike.

Umro je u bolnici u Los Anđelesu, u 89. godini života.

(Telegraf.rs)