Intervju Slobodan Stojanović Kepa: Mi smo se hranili muzikom

Nama taj finansijski efekat nikada nije bio jača strana. Na kraju, shvatili smo da najbolje stvaraš kad si gladan i željan da se dokazuješ muzikom. Mi smo se muzikom stvarno hranili, voleli smo to što radimo i ne kajemo se ni zbog čega. Pazi, postoji nešto mnogo vrednije od para, tako da imamo čist obraz i jako sam ponosan na to, kao što sam ponosan na činjenicu da smo izdržali sva ta iskušenja, teške momente...

Stoji priča da je po raspadu grupe Smak Točak sa basistom Lolom Andrejićem započeo svoju solo karijeru, pa su naravno pozvali i Kepu da im se pridruži. Kako do neke ozbiljnije saradnje ipak nije došlo, izuzev što su zajedno snimili Točkov solo singl sa kompozicijama "Mantilja" i "Specijalka", nakon čega Kepa odlazi svojim putem, počelo je traganje za bubnjarima. Na kraju su Točak i Lola probali čak sa njih devetnaest, ali ništa nije vredelo, ni jedan od njih nije mogao da pruži ono što im je bilo potrebno. Točak je kasnije pričao kako je ubrzo shvatio da je kod svih njih u stvari tražio ono što poseduje Kepa, ali bezuspešno.

Ako se vratimo u daleku prošlost, na sam početak sedamdesetih godina, jasno je da su prve klice grupe Smak ponikle onog trenutka kada su se Kepa i Točak, zahvaljujući Predragu Albiću Biski, upoznali i otpočeli saradnju. Pa iako je Točak izuzetan instrumentalista i autor, njegovo sviranje je u mnogo čemu bilo vezano za Kepino, iz čega proizilazi taj specifični nukleus grupe Smak, na koji su se potom i ostali članovi nadograđivali i davali svoj doprinos. Oni bolji poznavaoci grupe, znaju da je vrlo često izuzetnu važnost imalo i Kepino "balansiranje" između svih članova Smaka, što je pomoglo da grupa u nekim trenucima uopšte i opstane. O svemu tome, ali i nekim drugim zanimljivim detaljima vezanim za ovog vrsnog bubnjara i legendarnu kragujevačku grupu, čitajte u razgovoru koji sledi.

Preporučujemo

• S obzirom da ste rođeni u muzičkoj porodici, od malih nogu ste bili upućeni na muziku. Ipak malo ljudi zna da Vam je otac prvo kupio harmoniku kada ste imali nekih šest godina.

Harmonika je u to vreme bila najpopularniji instrument kod nas. Ali dolaskom Bitlsa sve se promenilo. Tada sam imao dvanaest godina pa sam i ja bio učesnik te bit revolucije koja se tada dešavala. Kada sam svirao harmoniku nisam znao da sviram nijedno kolo, već sam uvek svirao zabavnu muziku.

• Interesantna je ta priča kako ste počeli da svirate bubanj. Odrastali ste sa Vašim rođakom Miloradom Đorđevićem, ali se pokazalo da je on ipak talentovaniji za harmoniku.

Da, to jeste bilo tako. Ali kako je harmonika bila moja, ja onako iz ljubomore, jer sam već digao ruke od nje, da mu malo napakostim pronađem među ostalim instrumentima u kući neki doboš, uzmem neke babine kašike i počnem da lupam samo da bih mu smetao. On je u tom trenutku svirao "Marinu", pa je iz tog "smetanja" odjednom  izašao ritam koji je odgovarao i on je samo uzviknuo - to, samo sviraj! Potom smo zajedno vežbali i svirali na priredbama u osnovnoj školi i mogu reći da je tada sve počelo, mada ni tada nisam odlučio da ću biti muzičar, do prave odluke je došlo tek kada sam čuo Bitlse.

• To je bilo kada ste imali dvanaest godina?

Tako je, otprilike šezdest druga-treća godina.

• Iz tog perioda interesantan je još jedan detalj. Po završetku osnovne škole namerno ste zakasnili na upis u gimnaziju, pa ste potom upisali kamenorezački zanat da bi se potom mogli baviti muzikom.

Majka mi je uslovila da upišem gimnaziju, ali ja sam to izbegao i onda je bilo važno da upišem bilo šta. Upišem taj kamenorezački zanat, odem na praksu i nema me po ceo dan, ostajem do šest sati popodne. Majka mi je donosila hranu i kada me je videla onako prašnjavog samo je rekla: "Nije ovo sine za tebe". (smeh) Naravno, ja sam to jedva dočekao, ali sam zahtevao da mi kupi bubanj, što je ona i učinila.

• Znači majka je kupila taj prvi instrument?

Moji roditelji su tada bili razvedeni, ali su te instrumente kupili zajedno, i harmoniku i bubanj. Inače, oboje su bili profesionalni muzičari.

• Kada ste počeli da svirate po školskim priredbama, za vas se ubrzo pročulo u Kraljevu.

Imali smo jednog druga iz odeljenja koji je takođe voleo rok muziku, u to vreme je naručivao neke ploče od Bitlsa, stizalo mu je to iz Engleske, bio je što se tiče rok kulture u to vreme jako napredan, sve je znao. Kupovao je časopise kao što je recimo Melody Maker, bio je upućen u ono što se dogđalo i kada je čuo nas dvojicu rekao je da ume pomalo da peva, pa je tada zapevao kompoziciju "I'm A Man", od Spencer Davis Group. Milorad je svirao to na harmonici umesto klavijatura, a ja sam lupao doboš i to je lepo zvučalo. Posle toga nas trojica smo gostovali kod jedne grupe iz Kraljeva koja je imala duvače, zvala se 3+3 i tada smo na jednoj igranci svirali sa njima neke soul kompozicije. To je bio neki naš početak.

• Kako se zvao taj drugar koga pominjete?

Kimi.

• Milorad Petrović Kimi. On je kasnije postao poznat muzičar i prava legenda u Kraljevu. Nažalost, preminuo je.

On je tada počeo sa nama, nije hteo da radi ni sa kim drugim. Tek kasnije je ušao u profesionalne vode. Puno je voleo muziku crnaca, imao je takav glas. Preminuo je pre dve godine, bili smo drugari još od osnovne škole.

• I Mide, Vaš rođak koga pominjete i sa kojim ste počeli da svirate je takođe nedavno preminuo.

Da i to baš kada smo mi imali koncert 9. septembra u Čačku, nisam to ni znao, posle su mi javili. Jedino što mogu da kažem jeste da je to velika potrošnja energije, to je neka moja teorija, ne znam da li je ispravna. Pa evo dosta svetskih vrhunskih muzičara su mladi preminuli, na primer Prins, on je bio radoholičar, mnogo je radio, imao je preko trista spremnih kompozicija za snimanje, voleo je da komponuje.

• Iako ste rođeni u Kraljevu, bili ste u početku fascinirani jednim gitaristom iz Čačka. Njegovo ime je Aleksandar Slaviković, odnosno čuveni Aca Gušter, koji je u to vreme svirao u čačanskoj grupi Bele višnje. Kada ste tu grupu gledali u Kraljevu mislili ste da ne može biti neki bolji gitarista od njega.

Aca Gušter je u to vreme svirao kompozicije Džimija Hendriksa, ja to prosto nisam mogao da verujem, tada je to retko ko i pokušavao. Kada se Hendriks pojavio, ja sam se uplašio, pomislio sam - šta je sad ovo?! Kakav je ovo vanzemaljac? Posle nekog vremena čujem Aca Gušter svira te kompozicije i stvarno sam bio oduševljen, naprosto fasciniran njegovim nastupom i bila mi je želja da sviramo zajedno, ali nismo se tada ni upoznali, to se dogodilo mnogo kasnije, prošlo je dvadeset-trideset godina.

• Nažalost, ni on nije više sa nama.

Bio je jako dobar čovek, a takođe je i on voleo Točka. Međutim, Biska (Predrag Albić Biska, op. autora) koji je služio vojsku sa mnom u Mostaru, kada sam mu rekao za Aca Guštera kaže - mi smo neki rođaci, ali ima bolji od njega. Ja u čudu, ma gde može imati bolji? I tada mi je rekao za Točka. Nisam mogao da verujem, ali stvarno je tako. Rekao je da je Aca odličan, ali ipak ima bolji.

•  Sad je tu ona čuvena priča kako ste se Vi i Točak upoznali. Kada ste krenuli kući iz Mostara svratili ste u Čačak, kao što ste se i dogovorili s Biskom.

On mi je sve vreme pričao o njemu. Tokom služenja vojske Biska i ja smo se družili i dobro sam ga upoznao, strašno je voleo rok muziku i poznavao zbivanja, imali smo sličan ukus i ja sam počeo da mu verujem iako on nije muzičar. Sve vreme dok sam ja vežbao u vojsci on je bio pored mene. Bubanj je malo i dosadno slušati dok se vežba, ali on ipak sedi dva sata pored mene i ja sam stvarno poverovao u njegove reči, a pogotovo sam se uverio kasnije kada sam upoznao Točka.

• Kako je izgledao taj susret?

(smeh) Tada je iz Sarajeva prema Srbiji išao "Ćira" sa kojim sam i došao do Užica, a potom nekim lokalnim vozom do Čačka. Biska je tri dana pre mene izašao iz vojske i sačekao me na stanici, pa sam prespavao kod njega kući. Ujutro smo otišli kod Točka, tu smo se upoznali, on je imao dugu kosu, a ja onako ošišan (smeh) ko zna šta je pomislio kada me je video. Svirao mi je tada "Bluz u parku", "Ulazak u harem" i neke  kompozicije od Hendriksa. Dok sam bio u vojsci zavoleo sam Santanu, pa mi je i od njega svirao neke pesme. Video sam tada da je to što mi je Biska pričao tačno. Potom sam mu rekao da je sada red da on mene čuje kako sviram, ali kako su mi bubnjevi bili u Kraljevu, to popodne je došao Točak sa Biskom, a mene je već čekala ekipa sa instrumentima i pojačalima. Tu smo svirali i šta da kažem? - od tada smo zajedno. To je bio 23. april 1971. godine.

• Nakon tog susreta nije odmah nastala grupa Smak. Vi ste sa Kimijem u Kraljevu osnovali grupu Bluz projekcija, sa kojom je i Točak povremeno svirao, ali je uvek bila prisutna ideja da Vi i on napravite neku stvarno dobru grupu.

Sa Kimijem sam napravio taj bend jer smo obojica voleli sličan repertoar. Točak je takođe povremeno dolazio, sve vreme smo bili u kontaktu i družili se, ali nismo imali basisitu. Moj drugar Moma Mitevski je tada svirao u grupi 3+3 inače strašno talentovan basista, upoznao sam ga sa Točkom i tu se obojica oduševe. Potom je Moma otišao sa svojom grupom da svira u Rovinju, pa su poveli i Točka, međutim on je izdržao mesec dana i  vratio se. Nas trojica smo trebali da napravimo trio, ne mogu sad da se setim detalja kako se to izjalovilo... A da! trebali smo Točak, Moma i ja da odemo na audiciju, da sviramo...

• Sa Siluetama!

Tako je. Prijavili smo se, ali smo zakasnili na tu audiciju jedan dan. Bili smo malo samouvereni, mislili smo, ma nema veze, neka se izređaju svi ostali pa ćemo mi da dođemo. Međutim, kada smo došli oni se već pakuju i idu u Nemačku. Zoran kaže: "Žao mi je momci, mi smo ljude već našli". Posle par godina, kada nas je već upoznao, govorio nam je: "Samo mi je krivo što vas tada nisam makar poslušao". Šta da kažem? Neko planira umesto nas.

• Da ste otišli dan pre i da vas je Zoran slušao, možda grupa Smak nikada ne bi ni bila formirana?

Na to sam i mislio. Možda je Bog hteo da mi imamo svoju grupu, svoju muziku. Bog zna najbolje. Uostalom, činjenica je da ja nisam ni planirao da budem bubnjar, ali eto, ništa nije slučajno.

• U trenutku kada je već došlo vreme da se formira grupa Smak, Vi ste sa roditeljima svirali po hotelima i morali ste naći zamenu, pa je tu uskočio Milorad kome to nije bio problem iako je svirao harmoniku, odnosno klavijature.

On je bio jako talentovan muzičar. Čak je jedno vreme i svirao bubnjeve sa mojom majkom, ona je inače svirala klavijature, i kad god je bila pauza on je sedao za klavijature i na taj način je sve sam naučio da svira. Uslov je bio, da ako ja odem u Kragujevac, jedino on može da me menja na mestu bubnjara. Kada je pristao naterali su ga da se ošiša...

• Što mu je jako teško palo.

Baš teško. Mi smo u to vreme voleli Korni grupu, pa mi je Milorad ispričao kako je jednom prilikom slušao na radiju našu kompoziciju "Put od balona" i pomislio je - jao, majko moja, ko ovako lepo svira, mora da je ovo Korni grupa. Na kraju kada je spiker rekao - bila je ovo grupa Smak, zaplakao je. On je baš voleo simfo rok. On i Mando bubnjar iz Čačka su bili tandem, narodnu muziku su svirali stvarno strašno.

• Kako stvari stoje, niko to bolje i neće svirati.

To je i moje mišljenje. Pazi, ja sam već prestao da delim muziku na ovaj ili onaj način, delim je samo na dobru i lošu. Išao sam na vašar u Smederevsku Palanku da ih slušam. Jeste to narodna muzika, ali to je tako lepo izaranžirano, tako dinamički i kvalitetno odsvirano, stvarno sam bio oduševljen.

• Da se vratimo našoj priči. Vi dolazite u Kragujevac, Slobodan Kominac Koma, prvi pevač grupe Smak, Vas je dovezao sa njegovom Fićom. Točak je već bio tu, ali još uvek nije postojao Smak, već se grupa u kojoj je svirao zvala Džentri.

Tada je bilo važno svirati što više igranki jer se od toga živelo i grupa Džentri je svirala bez mene, jer sam ja morao da odradim moj ugovor koji je trajao do prvog decembra, svirao sam u hotelu "Turist" u Kraljevu. Kada sam došao, negde drugog, trćeg decembra, još jednu igranku smo svirali kao Džentri, to je možda bila subota, a već sledećeg dana dobili smo ime Smak.

• Po pozorišnoj predstavi, odnosno mjuziklu?

Da, to je mjuzikl koji nikada nije izvođen i režiser nam je predložio to ime koje smo i prihvatili. Posle su izmišljali da je to od skraćenica od samostalni ili samoupravni ansambl Kragujevac.

• Prvi već uspeh koji je grupa Smak ostvarila bila je pobeda na Gitarijadi u Požarevcu.

Bila je to slučajnost, mada može se reći da slučajnosti i ne postoje. Smak je '72. svirao u Dubrovniku, i pred kraj te svirke, tamo negde u avgustu mesecu, odlučili smo da ne sviramo više zajedno, ali smo Točak i ja imali dogovor o daljoj saradnji. U Dubrovniku smo upoznali neke muzičare iz Zagreba koji su nas pozvali da dođemo kod njih, govorili su nam da će nam tamo biti mnogo bolje, da će nam naći stanove i slično. Predložio sam Točku da pokušamo u Zagrebu nešto da uradimo i on se s tim složio. U međuvremenu, kada smo se vratili iz Dubrovnika Kimi sazna za tu Gitarijadu u Požarevcu, pozovemo Točka i ja mu kažem da bi bilo dobro da sviramo na toj Gitarijadi, da uzmemo prvo mesto, pa potom da putujemo u Zagreb. Razmišljali smo kog basistu da pozovemo, setimo se Zorana, on je to jedva dočekao. Spremimo smo se nas trojica, Kimi je pevao, tada smo prvi put izvodili kompoziciju "Tobacco Road". To je verzija grupe War i Erika Bardona, Kimi je to stvarno dobro pevao, tako da smo tu i osvojili prvo mesto. Kada smo se vratili u Kragujevac podsetim Točka na dogovor da idemo u Zagreb, međutim on je počeo da me ubeđuje: "Hajde da ostanemo, mi smo ipak Smak".

• Na kraju niste ni otišli.

Nismo. I naš prvi pevač Koma, eto nažalost ni on više nije živ, je takođe predložio da ostanemo zajedno, počeli smo svirati te igranke, bilo je to opet mučenje, ali šta da se radi, gurali smo nekako.

• Negde '73. godine vam se pridružuje Boris koji se vratio iz Australije.

To je bio baš pravi potez.

• Na audiciji je otpevao "Child In Time", ne treba posebno isticati koliko je ta kompozicija pevački zahtevna.

Koma, naš prvi pevač je bio malo ozbiljniji od nas i jednom nam je rekao: "Znate šta ljudi, ja ću pevati dok ne nađete nekog drugog pevača, vi napredujete, ja ne mogu da vas pratim i ne želim da vas kočim, kad nađete pevača ja ću da se povučem". Bio je baš fer čovek, a tog leta je Boris došao iz Australije, kada je ušao u Dom JNA gde smo svirali, kao da je ušao Robert Plant. Moj i Točkov drug Tabi (Radomir Stevanović Tabi, op. autora) je njegov rođak i sve vreme mu je pisao dok je on još bio u Australiji da u Kragujevcu postoji dobar bend, on nije verovao, a već je tamo u Australiji gledao dosta tih svetskih bendova, oduvek je bio roker. Posle nam je pričao kako je mislio kada je stigao pred Dom JNA da neko unutra pušta ploče, međutim, kada je ušao video je da mi sviramo. Inače Boris pre toga nikada nije pevao sa bendom.

• Ali je imao akustičnu gitaru i svirao pomalo...

Jeste, svirao je po parkovima to je tada bilo moderno. Uglavnom, otpevao je tada "Child In Time" kao da je popio čašu vode. Točak mu potom kaže: "Jel' možeš ti to još jednom"? On sve ponovi i Točak kaže: "Nemamo šta da probamo dalje". (smeh) Tako je bilo. Eto nažalost, ni on više nije sa nama.

• Bilo je to u finansijskom smislu teško vreme za grupu Smak, ali je vaš veliki entuzijazam, želja za napretkom i uspehom pomogao da sve to izdržite.

Nama taj finansijski efekat nikada nije bio jača strana. Na kraju, shvatili smo da najbolje stvaraš kad si gladan i željan da se dokazuješ muzikom. Mi smo se muzikom stvarno hranili, voleli smo to što radimo i ne kajemo se ni zbog čega. Pazi, postoji nešto mnogo vrednije od para, tako da imamo čist obraz i jako sam ponosan na to, kao što sam ponosan na činjenicu da smo izdržali sva ta iskušenja, teške momente. Dobro, bilo je svađe i kod nas, ko se svađa taj se voli, ali bilo je i sjajnih momenata, tako da to ostaje mojim unucima da pričaju i da slušaju ako hoće, a ako neće, ja tu ništa ne mogu. Ja samo kažem da smo mi generacija koja je rođena u najsrećnije vreme za rok muziku. Bili smo savremenici mnogih velikih zbivanja u svetu muzike. Srećan sam što sam 2016. godine upoznao Stiva Geda mog velikog idola, imam fotografije s njim, bili smo zajedno na ručku, čovek kao da je moj stariji brat, toliko slično razmišljamo. Najviše ga cenim od svih bubnjara, stvarno je ogromna legenda, snimio je preko šesto albuma za razne muzičare, od Korije do Kleptona. U Grožnjanu u Hrvatskoj se održava bubnjarski festival na koji dolaze bubnjari iz mnogih država i to traje već deset godina. Pozvali su me tamo da držim master klas, meni se nešto nije išlo i taman sam pomislio da ih odbijem, kad oni kažu da dolazi i Stiv Ged. Ja sam onda rekao: "Dolazim peške, ali hoću susret s njim"! Ged je u Grožnjan trebao da doputuje iz Venecije. Misliš da sam spavao to veče pred susret?

• Verujem da niste.

Ja poslednjih deset godina idem sa štapom, imao sam operaciju kičme i tu sam odneo pobedu sa velikom ljubavlju, jer nakon toga mi nisu radile ruke kao šo je to bilo pre, pa sam prebacio neke stvari na levu ruku i ipak sam uspeo to nadomestim na neki drugi način. Kada me je Stiv Ged video, pitao me je zašto hodam sa štapom? Ja mu to objasnim i usput mu kažem da sam neke stvari prebacio na levu ruku, a inače sam dešnjak. On me je samo zagrlio i to je bilo to.

• 1974. godine Smak, zahvaljujući pobedi na Gitarijadi u Požarevcu, snima prvi singl sa kompozicijama "Živim... Biska 13" i "Biska 16", to vam je verovatno puno značilo?

Da, to je bila nagrada za pobedu na Gitarijadi, snimali smo to u studiju PGP RTB, koji je u to vreme imao četiri kanala. Bili smo dobro uvežbani i veoma brzo smo to snimili. Tada nas je bilo četvorica u grupi: Točak, Zoran, Boris i ja.

• Meni je zanimljivo da ste mnoge kompozicije koje će kasnije postati legendarne već tada imali u repertoaru. Na primer, na toj Gitarijadi ste svirali "Bisku 2", Točak je već imao taj instrumental.

"Biska 2" je nastala u onom periodu kada smo se vratili iz Dubrovnika i nismo svirali zajedno. "Bluz u parku" je takođe nastao pre Smaka i još puno drugih stvari.

• U Požarevcu ste svirali i "Šumadijski bluz". Je li ta kompozicija tada nosila takav naziv ili je se još uvek zvala "Bluz od vina"?

Još uvek je imala naziv "Bluz od vina". Ta kompozicija je nastala u Dubrovniku, '72. godine, gde smo inače taj bluz svirali po pola sata. Tada nije bilo ono - hajde svirajte hitove, već je bilo moderno da se sviraju i improvizacije, andergraund, nikom to nije smetalo. Svirali smo taj bluz i improvizovali, tako da su neki Amerikanci koji su to slušali bili oduševljeni, tu je nastala ta kompozicija.

• Bilo je dosta stranaca.

Da, to je bio međunarodni kamp "Rašica".

• Čini se da je najviše ljudi čulo za vas, van područja gradova Čačak, Kraljevo, Kragujevac, kada ste snimili "Ulazak u harem". Takođe je bilo zanimljivo da su tu kompoziciju istovremeno objavile dve izdavčke kuće, RTV Ljubljana i Suzy iz Zagreba, s tim što su na B stranama bile različite kompozicije. Na singlu RTV Ljubljana je bio "Epitaf", a na ovom drugom "Sto ptica".

(smeh)To je bila jako dobra reklama. Napravili smo probni snimak, snimali smo u Studiju VI i planirali smo da sutra ponovimo snimanje jer smo to veče otišli na koncert Čika Korije, odnosno njegove grupe Return To Forever. Međutim, dogodilo se da je neko ukrao taj snimak, ne sećam se više ko je to u stvari i trebao da objavi, ali u svakom slučaju bio je to probni snimak, ali je što se kaže, veoma brzo ušao u etar. Mi smo kasnije, '78. godine, kada smo u Londonu snimali album "Stranice našeg vremena", tu kompoziciju savršeno odsvirali, tehnički je bio besprekoran snimak, ali to niko nije puštao.

• U međuvremenu se grupi pridružio i Laza Ristovski.

On je moj Kraljevčanin, mlađi je nekih šest godina, znao sam ga još iz vremena kada je imao petnaest-šesnaest, talentovan svakako, ali njegov talenat dolazi do izražaja kada je kupio Hammond orgulje i stalno je kada se vidimo u Kraljevu, govorio: "Kad ćeš da me vodiš u Kragujevac, ubaci me da sviram sa grupom Smak". Prvi put smo zajedno svirali u "Zelenici" u Dubrovniku, ali tada se nije baš pokazao u najboljem svetlu, jer nije imao Hammond orgulje. Međutim, kasnije sam rekao mojima da on sada svira pet puta bolje i stvarno, kada smo došli u Kragujevac, da ti ne pričam koliko smo se namučili dok smo preterali Hammond, već su ga svi prihvatili. To je bilo početkom '75. godine.

• 1975. godine snimate i prvi album. Malopre smo pomenuli instrumental "Put od balona", to je jedna jako kompleksna i dugačka kompozicija, a zanimljivo je da ste je snimili sa vrlo malo nasnimavanja, što se kaže - "uživo".

Taj kostur same kompozicije smo tako snimili, ali to nam je uspelo tek iz trećeg puta, kompozicija je dugačka, pa se dogodi da neko od nas četvorice pogreši. Bilo je tu nekih nasnimavanja, onu akustičnu gitaru na samom početku kompozicije Točak je nasnimio, zatim ja sam dodao onaj gong, ne mogu sada da se setim, možda je nešto i sa klavijaturama nasnimavano, ali uglavnom su to bile te neke propratne stvari. Suštinu same kompozicije nas četvorica smo snimili odjednom.

• Duga i tehnički baš zahtevna kompozicja.

Jeste, ali to je ono kada je čovek nečemu posvećen. Baš neki moji drugari mi sada kažu - kako ste vi uopšte uspeli to tada da snimite? Otkud znam kako smo snimili, naprosto mi smo bili u tome. Kad nešto voliš to naprosto izađe iz tebe.

• U to vreme je već naveliko počela da se stvara legenda o grupi Smak, o Vama kao bubnjaru, naravno i Točku. Po mom mišljenju posebno zbog onog njegovog vrhunskog sola u kompoziciji "Bluz u parku". To je alfa i omega i domaći zadatak i dan-danas.

Tako je. Sad ću da ti ispričam nešto u vezi tog sola. Znači uradili smo matricu, Točak je trebao da snimi solo, ali nešto mu nije išlo i on u jednom trenutku kaže: "Ma hajdemo na ručak, ovo ću posle snimiti". Potom je popio, možda malo manje od pola litra vina i kada je ušao u studio to je samo izašlo i njega. To su ti neobjašnjivi momenti, on taj solo nije navežbao, taj trenutak je to doneo. Taj osećaj ili imaš ili nemaš, to se ne uči. Bog ako te "pipne", onda to imaš u sebi. Publika zna svaki ton tog sola, svaki ton pevaju.

• Naravno da Točak ima toliko toga vrhunski odsviranog, ali taj solo je za mene stvarno nešto posebno.

Ima još jedan njegov solo koji je u tom rangu, onaj iz kompozicije "Zašto ne volim sneg".

• To je i posebna pesma i posebna priča kako je nastala.

Da, ali to je Točak. Evo ja sada kao njegov drug, da ne kažem saborac, mogu da kažem u čemu je njegova veličina. On uspeva da odslika njegovo unutrašnje stanje preko muzike, taj neki trenutak koji izađe iz njega. Eto, "Zašto ne volim sneg" je pesma posvećena njegovom bratu i tako je i odsvirana. Tu tačno vidiš sliku, svu njegovu tugu. To se ne može naučiti.

• Nedavno sam pisao o tome. Danas ima strahovito tehnički potkovanih muzičara koji mogu da odsviraju gotovo sve, ali problem je u tome što ipak ne može da se preslika nečiji osećaj, nečiji razlog za nastanak određene kompozicije.

To je apsolutno tačno. Evo recimo, ja imam učenike kojima pokažem sve kako sam i šta svirao i oni sve lepo ponove, ali to opet ne zvuči isto, zato što je to moje. Tehnički ima strašnih pojedinaca, ali nema više muzike, nažalost.

• Nema više takvih autora.

Nema ni na svetskoj sceni.

• Ako je "Ulazak u harem" i prvi album bio neka odskočna daska za Smak, možda je još veći zamah doneo onaj dupli singl gde su kompozicije "Satelit" i "Šumadijski bluz".

Nama je 1976. godina bila najuspešnija. Te godine smo snimili dva singla (pored pomenutog, snimili su i singl sa kompozicijama "Ljudi nije fer" i "El Doomo", op. autora), imali smo sa Bijelim dugmetom jednu turneju i snimili smo Točkov solo album, mnogo toga smo uradili. Malo ljudi zna da smo "Satelit" hteli da damo YU grupi. Taj refren nam je nekako baš bio za YU grupu, a Mirko Glišić koji je napisao tekst nam kaže: "Pa da li ste vi normalni? Ovo je hit"! Mi ga na kraju ipak poslušamo i bio je u pravu.

• 1976. godine Laza odlazi u Bijelo dugme, to je tada odjeknulo poput transfera nekog fudbalera danas.

Pa da, zabio nam je nož u leđa. Ja sam se to veče čuo s njim, razgovarali smo u vezi toga i on mi kaže: "Ma neću da idem, nisam fudbaler da me kupuju". Govorio je da sam njegov najbolji drug, ja sam ga i doveo iz Kraljeva i tu završimo razgovor. Ipak, sledeće jutro je otišao. Šta da kažem? Zbog toga sam i rekao ono - "nož u leđa".

• Na njegovo mesto dolazi Miki Petkovski iz grupe Breg iz Skoplja. Kada sam radio intervju s njim rekao mi je da je postavio uslov da se i njegove kompozicije nađu na albumu, a  Točak mu je na to odgovorio: "Može, ali samo jedna".

Nije tako bilo. On uopšte nije ni postavljao nikakav uslov. Mi smo spremali "Crnu damu" i Miki je predložio tu kompoziciju. ("Tegoba", op. autora.) Breg je u stvari preteča grupe Leb i sol i ta je kompozicija delovala kao da je oni sviraju. Odsvirao mi je to na klaviru, meni se stvarno mnogo svidela i rekao sam Točku da ta pesma mora ići na album. On nije bio s tim saglasan, možda mu se nije svidela zbog toga što je bila u ritmu 7/8 što je baš puno podsećalo na Leb i sol. Naravno, sve to onako nesvesno, Leb i sol su svakako kasnije postali to što jesu. Ja opet kažem Točku: "Ova pesma mora ići na album, inače neću da sviram". Točak je tada uzeo i prearanžirao celu kompoziciju i ona dobije jedno sasvim novo ruho, stvarno sam bio oduševljen i mislim da je to jedna od najboljih pesama na albumu "Crna dama". Mikijev uvod na klaviru, pa onaj bas koji se na to nadovezuje, to je takva pesma koja te jednostavno tera na rad. Miki je stvarno dobar muzičar, ali nije ga Točak uslovljavao, samo mu se kompozicija nije svidela na prvo slušanje.

• Taj album ste snimali u Londonu, PGP RTB vam je izašao u susret i platio to snimanje, omot je veoma luksuzan. Vi ste nakon tog LP-ija izabrani za najbolju grupu te godine, Točak, Zoran i Vi za najbolje muzičare pojedinačno, izdvojili su se hitovi, krenuli ste na turneju po čitavoj ondašnjoj Jugoslaviji... Kako to da posle takvog albuma i takvog uspeha počnu neka neslaganja u grupi? Šta je bio razlog?

(smeh) Pa šta da kažem? Imaš neki plan da češ konačno do nekih para da dođeš, da kupiš neke osnovne stvari u životu, neki stan, to je valjda normalno. Ja sam tada imao dvoje dece i planirao sam da nakon te turneje kupim dvosoban stan, nudili su nam tada čak i neke fiksne pare. Na kraju, turneju smo završili sa minusom, a gde god smo svirali bilo je puno. Znači pokrali su nas, mi se kući vraćamo bez para i normalno, odmah počinju svađe. Toliko dugo smo patili i čekali taj neki momenat da dođe i kad je najzad došao, ništa nije po tom pitanju bilo kako treba.

• Koliki je bio taj minus nakon zvršetka turneje?

Oko pet hiljada maraka, mislim da je tu glavni dug bio za svetlo, ali bez obzira, bio je minus, a sve to smo saznali kada je turneja završena, pre toga su nonstop bila razna obećanja. Ja lično nisam hteo da ulazim dublje u čitavu tu priču, mene je samo interesovalo da sviram što bolje mogu i verovao sam da će na kraju biti i za nas nešto. Shvatili smo da tu ima nekog muvanja, ali mislili smo - hajde, neće nam skinuti kožu, ali na kraju se upravo to i dogodilo.

• Na albumu "Stranice našeg vremena" već je primetno da neki odnosi unutar grupe više nisu kako treba. Boris se ljutio, nije hteo da peva neke tekstove koje je Točak pisao.

Malo smo se tu udaljili jedni od drugih, već tada nije bilo ljubavi u poslu i to se oseća. Jedino što je u tom studiju gde smo snimali urađena jako dobra produkcija, dobro je sve snimljeno, dobar je zvuk.

• Ipak taj album ne prolazi ni približno kao "Crna dama".

Pa sve na kraju zavisi od pesama. Možeš ti da snimiš pesmu na četiri kanala i da publika poludi za tim, kao što je to bilo sa "Ulaskom u harem". Naravno, lepo je kada se sve složi, kada je dobra pesma a sve bude tehnički i produkcijski dobro odrađeno, kao što je to recimo slučaj u kompozicijama "Crna dama" ili "Daire".

• Kakva je situacija bila dok ste radili "Rok cirkus", tu vam se Laza opet pridružio?

Vratio se Laza, ali već je sve poljuljano, a vrhunac svega toga se dogodio kada nam je propala zamisao oko ideje za turneju, koju smo trebali da radimo u cirkuskom šatoru. Imali smo probe u Novom Mestu u Sloveniji, i za vreme tih priprema padne veliki sneg koji je srušio šator. Menadžer nam je tada rekao: "Ja ovo nikada u životu nisam video", na šta sam mu odgovorio: "Ti imaš posla sa grupom Smak, očekuj svašta". (smeh) Međutim bez obzira na sve to, jedan dan su nam rekli - momci idite kući, umro je Josip Broz Tito. Tada to javnost još uvek nije ni znala, tek kada smo se vratili u Kragujevac, čuli smo da je to zvanično objavljeno. Naravno, sve je potom stalo zbog žalosti. "Rok cirkus" je u početku prošao potpuno nezapaženo, ali su posle neke pesme ipak prihvaćene.

• Još veći problem je nastao kada je sniman album "Zašto ne volim sneg". Boris je bio ljut što te pesme nije pevao, mada je i to bio splet okolnosti, jer to je u početku bilo zamišljeno kao Točkov solo album.

Mi smo u tom poslu ponekad ispadali naivni i meni je stvarno mnogo krivo zbog svega toga, ispali smo nepravedni prema Borisu, ali to svarno nije bilo svesno. Točak je hteo da to bude njegov solo album i onda su nas ovi iz PGP-a na kraju ubedili da to ipak bude album grupe Smak, jer njima je bilo najvažnije kako će to da se proda. A opet, Smak je veće ime nego Točak. Mi smo to prihvatili, a to nismo smeli da uradimo jer su tu pevali Dado Topić i Hoze (Zoran Živanović Hoze, op. autora), a ne Boris. Dogodilo se da je on tada bio bolestan i Točak mu je rekao: "Idi ti Boki kući, leči se". Ceo album je trebao da bude instrumentalni, međutim, u međuvremenu je došlo do tih promena i šta da kažem - ja lično se mnogo kajem, iako je album stvarno fenomenalan.

• Dve pesme je otpevao Hoze, "Južni voz" i "Nebeski splav", a Dado, "Zašto ne volim sneg".

Dobro, "Zašto ne volim sneg" je baš Dadov fah, ali ove dve druge bi svakako "legle" Borisu.

• Nakon toga grupa Smak se faktički razilazi.

Dosta problema je isplivalo  u vreme snimanja tog albuma. Po meni to nije trebalo da se desi jer nam je taj LP otvorio put prema onome što mi u stvari jesmo, mi smo takvu muziku voleli. Možda instrumentali "Maht pustinja", "Talisman" i "Balet" jako čudo zvuče, ali zvuče baš "smakovski", uostalom kao i sama pesma "Zašto ne volim sneg". Tada smo imali trideset godina, bili smo muzički najzreliji, a mi se razilazimo. Već je u to vreme pank ovde počeo da hara, nama se to nije svidelo, ali ti bendovi su bili sve popularniji. Mi nismo hteli da pravimo kompromise i shvatili smo da je bolje da se raziđemo.

• Vi i Točak nastavljate saradnju, svirali ste neko vreme u triju sa Lolom Andrejićem, a potom Vi formirate grupu Cveće sa kojom ste objavili LP "Polenov prah". Zanimljiva je priča da je tu klavijature svirao Kris Nikols, a prva vaša svirka je bila u ivanjičkom hotelu "Park", gde se upravnik baš razočarao kada je video da nemate harmonikaša.

(smeh) Pokušao sam sa Točkom saradnju nakon Smaka, nije mi se to svidelo i onda sam hteo da krenem svojim putem. Oformio sam tu grupu i to je jako teško bilo. Da bi radili zajedno, moramo i da živimo od nečega, pa smo odlučili da sviramo po hotelima malo komercijalniji repertoar i počeli smo da obrađujemo narodnjake u nekom rok fazonu. Kada smo došli u Ivanjicu, pita nas upravnik:

-Gde vam je pevačica?

-Nemamo.

-A harmonikaš?

-Nemamo ni harmonikaša.

On se uhvatio za glavu, ali već sledeće veče u sedam sati nema više nijedno slobodno mesto unutra. Radili smo obrade narodnjaka, ali zato kada sviramo ovaj drugi repertoar, recimo Majkla Džeksona, to je bilo stvarno kao original. Pevač je bio dobar (Mijo Babalj, op. autora) ali malo otkačen. (smeh)

• Dobra je ekipa bila, pored Nikolsa i Vas, tu je bio Slaviša Pavlović Stenli na basu i gitarista Srećko Maksimović Ceci.

Bilo je na tom albumu lepih pesama, "Eleonora" je recimo Krisova pesma, "Igrač na žici" moja itd. Malo je u celoj toj priči ljudski faktor odigrao neku ulogu, bili su nestrpljivi, mislili su da uspeh može da dođe preko noći. Teško je biti šef u takvoj grupi, u jednom trenutku nisam imao više snage i prekinuo sam sve to.

• Nakon toga snimate album "Smak 86". Tu je takođe Kris Nikols svirao klavijature.

To smo snimali u Studiju VI, imali smo velikih problema sa zvukom, nismo mogli zvuk bubnjeva da podesimo kako treba. Tada su tek ritam mašine počele da ulaze u modu i Točak je predložio da programiramo ritam mašinu. Pa gde može ritam mašina da svira rok muziku?! I tada smo radili nekako usiljeno i bez veze i sam album i oslikava to stanje, mada i tu ima nekih lepih kompozicija.

• Meni se dopada instrumental "Sava".

Bravo, imamo isti ukus i meni se ta pesma mnogo sviđa. Tu je recimo i kompozicija "Kad spavaš sam", a sviđa mi se i "Kornjačina koža", mada su mnogi imali prigovor na taj tekst, ali to je Točak. Ima tu jedna stvar. Mnogi poistovećuju muziku sa tekstom. U redu, ne sviđa im se tekst, ali to ne znači da ti se automatski ne sviđa i muzika. To je isto kao kada neko kaže: Mnogo je dobra pesma, lepe su reči.

• To i jeste veliki problem kod recenzija albuma. Niko ne kaže, dobro tekst nije dobar, ali Kepa je vrhunski odsvirao bubanju, ili Točak je sjajno svirao gitare, aranžmani su odlični i slično, obično ako ne valja tekst, onda ne valja ništa.

Upravo tako. Kao kada bih ja rekao - sve je dobro, osim muzike. (smeh)

• Zbog svega toga Vi odlučujete da malo odete i u narodnjačke vode.

Pa nije malo, nego mnogo. (smeh) Morao sam, to mi je najteže palo, ali sam morao. Nisam imao gde da živim, morao sam da kupim kuću. Sreća je jedino da su me zvali ljudi za koje sam već znao da su dobri i pošteni, već smo se pre toga malo družili, tako da sam znao gde idem. Novca potom nikada više nisam ni video ni zaradio.

• To su bile i veoma naporne tezge.

To je kao da si u rudniku, a posebno je teško ako radiš nešto što ne voliš. To je jedan totalno drugi svet. Ja poštujem te svirače, harmonikaša, violinistu, oni su iz tog sveta i to rade maestralno, uživaju u tome, a ja sam sve to radio zato što sam morao i to je ta razlika. Ipak, sve zaboraviš kad staviš pare u džep. Šest godina sam bio u toj priči i tada mi je kičma otišla u aut.  Žrtvovao sam se svesno, zbog moje porodice i ne kajem se uopšte zbog toga, čak sam i ponosan što sam sve to izdržao.

• Važno je da ste ostvarili postavljeni cilj, kupili ste kuću.

Kupio sam kuću, iškolovao decu, završio sam neke jako bitne stvari u životu.

• Da se dotaknemo malo i one druge postave grupe Smak u kojoju je učestvovao i Vaš sin Dejan, Mikica, Najda, Vlada Samardžić. Kako danas gledate na sve to, na taj prvi album "Bioskop Fox" itd?

To je opet teško vreme bilo. Mi smo trebali ponovo da se skupimo posle onog koncerta 92. u Sava centru gde smo snimili naš "živi" album "OdLIVEno". To je stvarno bilo super i mi odlučimo da ponovo počnemo da sviramo zajedno. Laza je došao u Kragujevac, Boris je već bio tu, Točak se sa porodicom preselio iz Beograda u Kragujevac, ovde mu se i rodila druga ćerka. Međutim, krenule su sankcije, Boris ode u Holandiju sa obećanjem da će se vratiti za dva meseca, u međuvremenu i Laza se negde izgubio pa Točak i ja krenemo da vežbamo sami. Nismo ni imali basistu, u jednom trenutku tu je naišao Mikica (Milan Milosavljević Mikica, op. autora), pa smo ga zamolili da malo svira bas. Potom smo počeli da sviramo samo instrumentalne kompozicije, prvo smo se zvali TEK. Jednom smo svirali u SKC-u Beogradu, ljudi nam traže pesme iz repertoara grupe Smak, pa je Točak je počeo da svira "Bluz u parku", a publika odmah peva, što se dogodilo sa još par kompozicija. Ja posle kažem Točku da bi bilo mnogo bolje da nađemo pevača. Potom smo pronašli Najdu (Dejan Najdanović Najda, op. autora). Vežbali smo kod mene, a ja u zbog svoje škole u toj prostoriji imam postavljena dva kompleta bubnjeva. Desilo se jednom da odem u grad da nešto završim, kada sam se vratio vidim Točak svira sa mojim Dejanom. Sednem tada za drugi komplet i Točak nam tada predloži da sviramo zajedno. To sam oberučke prihvatio jer mom sinu ne treba bolji fakultet za bubanj od toga. To je što se same svirke tiče, bilo jako uspešno.

• Kada je Vlada Samardžić došao na mesto basiste, svirali ste u postavi dve gitare i dva bubnja.

Bio je to dosta čvrst zvuk. Meni se to svidelo, međutim, publika je na sve to gledala malo drugačije.

• Vlada nakon albuma "Bioskop Fox" odlazi iz benda. Kada sam ga intervjuisao rekao mi je da se poprilično razočarao zbog Točkovog odbijanja da svirate u Kanadi, ali je takođe imao u planu da upiše Berkli koledž.

Svi su se razočarali. Ne znam iz kog razloga, ali Točak to nije hteo da prihvati. Nakon toga smo imali pauze, potom opet neke svirke sporadično i mislim da je poslednja svirka bila u SKC-u 2000. godine. Na Vladino mesto je došao jedan basista iz Kragujevca. (Slobodan Marković Sale, op. autora)

• Krajem 2015. sa gitaristom Mihaelom Stojanovićem Fafom, basistom Jovanom Jovanovićem i pevačicom Anom Popović, osnivate grupu Kepa & Free Spirit, sa kojom nastupate na prostoru bivše Jugoslavije, a 2017. u studiju OFF snimate i album "Zaveštanje", na kome su kompozicije grupe Smak ali u drugačijim aranžmanima. Kako je publika to prihvatila?

Na početku je to bilo veliko iznenađenje. Mogu da kažem da sam jako ponosan na taj album. Zašto? Na prvom mestu jer znam koliko su vredne kompozicije grupe Smak, ali svirati repertoar Smaka sa drugim ljudima ne bi valjalo i tako smo odlučili da te kompozicije obradimo na način da ih ne pokvarimo, a da ipak imamo neki svoj izraz što mislim da smo i uspeli. Posebno sam ja u svemu tome promenio sviranje, najzad sam svirao onako kako želim da sviram i mislim da sam na neki način zadovoljio svoju dušu. Publika je bila veoma iznenađena što sve to peva ženski vokal ali kada su čuli kako ona donosi sve te kompozicije, doživeli su je kao da je deo Smaka. Ona to ipak čini na neki svoj način i meni je drago što, iako su to dobro poznate pesme, to ipak  ne liči na Smak.

• Kako je Točak gledao na sve to?

Pa mislim da mu se svidelo, ali... (smeh) Nikada se nije izjasnio, samo mi je jednom rekao da sam pogrešio što sam uzeo pevačicu. Rekao sam mu kako mislim da sam bilo koga pevača uzeo, odmah bi ga upoređivali sa Borisom. Drugo, ona je pevala na koncertima Smaka prateće vokale, npr. u Areni itd. Ana je dete iz Kragujevca, voli Smak i mislim da je ona to najbolje otpevala. Rasla je uz Smak i upravo iz tog razloga to ne može niko bolje ni da otpeva, ali je to pevala na svoj način. Na albumu je snimljeno devet kompozicija, znači tri instrumenta i glas i sve je to na neki naš način. Evo npr. u kom fazonu smo odsvirali "Satelit", to nema veze sa originalom.

• Kako je došlo do saradnje sa Sašom Jovanovićem kod koga ste snimali taj album?

Svirali smo u Užicu na In Wires bluz festivalu, a Sale je bio za miksetom. Upravo je kompozcija "Satelit" tu i snimljena, čuje se mikrofonija i neke sitne greške. Ja sam rekao - ma pustite greške, nisu uopšte bitne, važno je da snimak nije sterilan, da ima dušu, bio sam oduševljen kada sam to čuo. Pitao sam ko je ovo snimao i tu sam se upoznao sa Sašom, saznao da ima svoj studio i tako je krenula saradnja.

• Znam da je Vaša želja bila da snimite solo album sa latino ritmovima, hoće li se to ostvariti?

Pa ne verujem. Prvo, sada i nema publike za tako nešto, a drugo, jako bi bilo teško pronaći muzičare sa kojima bih mogao to da realizujem. Delimično sam tu želji i ostvario sa Free Spirit. Da bi to imalo smisla, treba da živim za to, da sam u tom nekom fazonu, ali mislim da sada nema potrebe za tim, na kraju krajeva stigle su me i neke godine, nije lako da se sad pokrenem. Sad sam fokusiran na to da sa Smakom uradim još nešto veliko, to bi mi bilo pravo zadovoljstvo zbog publike, zato što vole i nas i naše pesme.

• I za kraj ovog razgovora, kakvu bi poruku preneli mladim bubnjarima?

Poruka za bubnjare u današnjem vremenu je vrlo problematična. Ima mnogo mladih, talentovanih bubnjara ali bubnjari su muzičari koji zavise od mnogo toga. Zavise od kompozitora i kompozicije, od same grupe, sad smo pominjali latino ritmove, možda je neki bubnjar talentovan za to, a svira u bluz grupi. Ali u svakom slučaju, ako su uporni u tome što rade na kraju ipak dođu do nekih vrhunskih rezultata. Sreća prati hrabre. Teško jeste, jer sad je aktuelna ta neka dens muzika, ne znam više ni šta je to, ali tu svakako nema mesta za bunjare. Moj unuk, Dejanov sin, je vanserijski talenat, ali nema onih sa kojima bi mogao da svira. Druga su vremena došla, ali moje mišljenje je da uvek treba biti uporan.

(Telegraf.rs)