Priča o grupama Small Faces i The Faces i njihova dva albuma sa revolucionarnim omotima

Intersentno je da je album "Ogden's Nut Gone Flake", prvi koji je imao okrugli omot, a ništa manje nije bilo zanimljivo ni dizajnersko rešenje za LP "Ooh la la"

Više od pola veka prošlo je od objavljivanja albuma "Ogden's Nut Gone Flake", grupe Small Faces.

Preporučujemo

Po mnogo čemu ovo je nezaboravna ploča, ali prilično nezapažena van britanskog ostrva.

Small Faces postaju poznati u Britaniji 1965. godine kada se njihova kompozicija "Whatcha Gonna Do About It" penje na tamošnje liste popularnostii.

Grupu je predvodio gitarista i pevač Stiv Mariot i ona će u narednih nekoliko godina izbacivati hit za hitom.

U tom periodu postaju idoli istočnolondonskih Modsa, odnosno postaju tačno ono što je istovetnoj takvoj grupaciji, samo u zapadnom Londonu, predstavljala grupa The Who.

Pa iako je izgledalo da je sve kako treba, nisu bili zadovoljni.

Nikako im nije prijao epitet "hit-singl grupe", pa su takav stečeni status pokušali pošto-poto promeniti objavljivanjem albuma, ali sa prva dva - "Small Faces" iz 1966. i "There Are But Four Small Faces" koji objavljuju 1967. godine, nisu postigli to što su želeli.

Ipak, situacija se menja sledeće godine kada objavljuju gore pomenuti"Ogden's Nut Gone Flake".

Grupa već na početku '67. dolazi u sukob sa svojom izdavačkom kućom Decca, jer su im rashodi uveliko počeli nadilaziti prihodnu stranu, na šta ih je upozorio njihov menadžer Don Arden. To ne treba da čudi, ako znamo da su oni veoma držali do svog izgleda, tako da su ubrzo njihovi računi iz bilo koje veće Carnaby Street radnje, počeli prekoračivati zaradu grupe, koja je u to vreme iznosila oko 20 funti nedeljno.

Sve to dovodi do raskida saradnje sa dotadašnjim izdavačem, pa bend potpisuje novi ugovor sa izdavačkom kućom Immediate, koju je predvodio Endru Lug Oldem, menadžer Rolingstounsa. Kada su Oldemu odsvirali neke svoje kompozicije, on im je odmah obećao neograničeno vreme u studiju.

Za Small Faces to je bilo kao kada bi decu ostavili u prodavnici slatkiša.

Ipak, u toku samog snimanja Oldem im je na nekoliko dana rezervisao brodić na Temzi uz savet - "da odu na reku, malo odmore glavu i vrate se sa novim idejama i pesmama".

Smatrali su to vrlo dobrim predlogom i žurka je mogla da počne.

Bilo je tu svega i LSD-ija i alkohola i padanja u vodu.

O pesmama je slabo ko i mislio. Tako je bilo, sve dok pretposlednje noći te njihove "mornarske avanture", nisu privezali brodić negde na obali, kada im je uz logorsku vatru basista Ronie Lejn izneo svoju naivno šarmantnu ideju za pesmu "Happines Stan".

Bila je to priča o čoveku koji kreće u potragu za tamnom stranom meseca. Na tom putovanju on susreće muve koje govore, potom pustinjaka po imenu Mad Džon, da bi se na kraju sve završilo velikom žurkom.

I tako je nastalo više nego interesantno, naprosto jedinstveno, konceptualno ostvarenje, koje je ujedno bilo i njihova "labudova pesma".

Naime, grupa nije bila u stanju da kompozicije sa albuma "Ogden's Nut Gone Flake" izvede uživo, jer tadašnja koncertna tehnologija naprosto nije mogla da podrži zvučnu sliku koju su proizveli u studiju.

Time je duboko bio razočaran Stiv Mariot, pa ubrzo odlazi, kako bi sa Piterom Fremptonom osnovao grupu Humble Pie pa se tako storija o grupi Small Faces ubrzo završava.

Svaka priča o ostvarenju "Ogden's Nut Gone Flake" bila bi nepotpuna bez osvrta na revolucionarni, okrugli, omot ove ploče.

Sam naslov i pakovanje predstavlja svojevrsnu parodiju na paklicu duvana, odnosno bolje reći duvanski brend pod nazivom "Ogden's Nut-brown Flake",koji se proizvodio u Liverpulu još od 1899. godine od strane Tomasa Ogdena.

Prvobitna zamisao je bila da omot bude izrađen od lima, kakva su inače i bila pakovanja pomenutog duvana, međutim ubrzo je to odbačeno, što zbog same cene, što zbog komplikovane proizvodnje, pa je originalni Immediate omot napravljen od kartona koji se otvara u četiri, odnosno pet krugova (računajći naslovni), na kojima su pored same naslovnice, psihodelični kolaži i likovi članova grupe.

Album je proveo šest nedelja na mestu broj jedan, britanske top liste.

I danas "Ogden's Nut Gone Flake" predstavlja jedno od retkih ostaverenja na kome lingvisti mogu proučavati neobične i atipične "cockney poremećaje" engleskog jezika koji su upravo i nastali u istočnom Londonu.

Međutim, šta događalo nakon trenutaka u kome je Stiv Mariot, na opšte iznenađenje ostale trojice (Roni Lejn, Keni Džouns, Ijan Maklagen), odlučio da napusti bend?

Bio je to gotovo fatalan udarac i malo ko je davao ikakvu šansu, da grupa Small Faces može nastaviti dalje.

Međutim i pored loših prognoza, pomenuta trojka uspeva da "preživi" tako što na Mariotovo mesto dovode gitaristu Rona Vuda i pevača Roda Stjuarta, do tada članove Jeff Beck Group.

Skratili su ime u The Faces i u sledećim godinama nadamšili kako Humble Pie, tako i svoju prethodnu grupu.

Po pričama koje su tada kružile, Stjuart je ostale sreo u jednom londonskom pabu, što po svemu sudeći i ne može biti daleko od istine. Naime, The Faces su važili za grupu koju je vezivalo kako prijateljstvo, tako i svojevrsna bezbrižnost i sklonost ka alkoholu.

Te 1969. godine, počeli su nastupati po klubovima i univerzitetima, pa iako u početku nisu imali previše sreće sa studijskim ostvarenjima, ipak su u razdoblju od 1972. do '75. godine, izgradili imidž prave koncertne atrakcije, kako u Britaniji tako i u SAD.

Treba shvatiti da je uporedo sa nastankom grupe Faces, njihov pevač Rod Stjuart počeo graditi i solo karijeru, koja će se ubrzo pokazati jako uspešnom, tako da je on s vremenom pokazivao sve manje zanimanja za grupu u kojoj je bio član.

Takođe, od ostalih je često dobijao prigovore da najbolje pesme ostavlja za svoje solo albume, što je verovatno i bila istina.

Njihov četvrti i poslednji, studijski album pod nazivom "Ooh la la" objavljen je u martu 1973. godine, da bi krajem aprila već zaseo na prvo mesto britanskih lista popularnosti i pored Stjuartovih izjava kako je to obično đubre, te da mu je krivo i žao što je utrošio i sekund vremena na snimanje te ploče.

Nakon toga grupa, umesto da uživa u uspehu koji im donosi ovo ostvarenje, biva sve više uznemirena izjavama svog pevača, koji očigledno nije pokazivao nikakvo interesovanje za dalji zajednički rad.

Basista Roni Lejn je prvi koji upravo zbog takvih izjava odlazi iz benda.

Na njegovo mesto dolazi Tecu Jamauči, prethodno član grupe Free.

Ipak, sve će to biti kratkog daha.

Ubrzo će i Roni Vud sve češće biti viđen u društvu svog starog pajtosa Kita Ričardsa, da bi na kraju pored mnogih nagađanja, ipak on bio taj koji dolazi na upražnjeno mesto koje je u Stounsima iza sebe ostavio Mik Tejlor.

Konačno, u decembru 1975. godine Rod Stjuart daje otkaz na članstvo u grupi Faces, što je bio i bio definitivni kraj ove postave.

I mada se o muzičkim dometima albuma "Ooh La La" može diskutovati, omot ove ploče svakako spada u jedan od najboljih ikada.

Interesantna je i priča i kako je nastao.

Naime, njegov dizajner Džim Ladvig, bio je poznat kao kolekcionar starih, nostalgičnih fotografija i drugih "papirnih stvarčica".

Tako je jednom prilikom naleteo na reklamu za zubnu pastu iz tridesetih godina prošlog veka na kojoj se nalazila fotografija tadašnje radio zvezde Freda Alena, ali koja je urađena tako da se pritiskom na njenu gornju ivicu oči i usta na fotografiji pomeraju.

Ladvig je bio oduševljen, pa je napravio model koji je bio u veličini omota albuma, da bi to pokazao Stjuartu i Vudu.

Legenda kaže da je Vud, posmatrajući kako se usta i oči na toj fotografiji pomeraju, uzviknuo: OOH LA LA! - što su ostali smatrali za savršen naslov njihove nove ploče.

Shodno naslovu, srednji deo omota se otvara i na njemu je fotografija kan kan igračice, zadignute haljine, koju posmatraju sami članovi benda.

Sve to je bilo toliko uspešno, da su jedno vreme čak bile u proizvodnji i minijaturne replike omota, koje su korišćene u reklamne svrhe.

Jugoton je polovinom oktobra '73. godine izbacio ovaj album na tadašnje jugoslovensko tržište (dakle nekih sedam meseci kasnije od objavljivanja u Britaniji), ali ništa od ovoga što sam napisao nije bilo u sadžini samog omota.

Kao i mnogo puta do tada (i kasnije), tu je tek fotografija naslovne strane, kao i poleđine.

Jasno je da je komplikovana izrada, zatim cena ploče, koja bi u tom slučaju morala biti znatno viša i ovaj put uticala na pojednostavljenje, da ne kažem "sakaćenje" omota.

Rod Stjuart je kasnije napravio svetsku solo karijeru koja traje do današnjih dana.

Ron Vud je je isto to postigao kao član Rolingstounsa, jedne od najslavnijih postava rok muzike ikada.

Bubnjar Keni Džouns je 2012. godine uveden je u Rock and Roll Hall of Fame.

I klavijaturista Ijan Maklagen je iste 2012. primljen R'n'R Hall of Fame. Preminuo je 3. decembra 2014.

Basista Roni Lejn je poput njegovih kolega iz grupe, takođe (posthumno) 2012. uveden u ovu kuću slavnih. Preminuo je 4. juna 1997. od posledica multiple skleroze.

Što se okruglih omota tiče, kasnije su ih u svojim diskografijama imali još neki izvođači, ali o tome nekom drugom prilikom.

(Telegraf.rs)