Rekli da nemaju talenta, oni postali muzičke legende: Kad kritičari i producenti donesu pogrešne zaključke

Ima ovakvih primera koliko hoćete

Jako je zanimljivo, sa ove vremenske distance, čitati neke prognoze i ocene uglednih kritičara u vezi karijera određenih izvođača i grupa, izrečene i napisane u još uglednijim i čuvenijim časopisima pre pola veka, pa i više. Bilo je tu neverovatnih promašaja, ali i pogrešnih poslovnih poteza od kojih je vlasnike izdavačkih kuća najverovatnije dugo bolela glava.

Svakako je po tom pitanju jedan od najčuvenijih promašaja onaj izdavačke kuće DECCA, koja je grupu The Beatles na početku njihove karijere isuviše olako prepustila EMI koncernu.

Preporučujemo

Naime, kada je postao njihov menadžer, Brajan Epštajn ugovara audiciju u izdavačkoj kući DECCA koja je bila zakazna 1. januara 1962. godine. To jutro, nakon deset sati putovanja kombijem iz Liverpula, četvorka je stigla u londonski studio kompanije DECCA, gde su pod nadzorom umetničkog direktora Majka Smita, umorni od puta i sa prilično slabom opremom, odsvirali petnaest pesama. Mesec dana kasnije

Epštajn je dobio poruku da Bitlsi nisu prošli, već je odabrana grupa The Tremeloes (britanska grupa osnovana 1958. u Dagenhamu) pa će Smit ostati upisan u istoriju kao čovek koji je odbio Bitlse, govoreći da će ionako ta nova, čudna muzika, nestati za par godina.

Još su smešnije prognoze nekih rok kritičara u vezi karijera novih imena koja su stupala na scenu. Recimo, ugledni Billboard je u recenziji prvog albuma grupe Steely Dan doneo tekst u kojem piše da je u pitanju "grupa sa nevelikim hit potencijalom, ali ipak ne bi bilo loše da bar neko vreme ostanu sa nama".

Da su Steely Dan na toj ploči imali samo kompozicije "Do It Again" i "Reeling In The Years" bilo bi, danas je sasvim jasno, i više nego dovoljno. Sva očekivanja bi bila premašena.

Slušajući tu ploču odmah shvatite kako su Steely Dan čarobno nepretenciozni, a u isto vreme zastašujuće precizni. Ima jedan naš domaći izraz koji ih savršeno opisuje - "lakoradni". Da, baš tako.

Ne znam, ali čini mi se da ni Majls Dejvis nije sa takvom lakoćom fuzionisao džez i rok! I ne samo te, već i mnoge druge žanrove. The End!

Ima ovakvih primera koliko hoćete.

Kada je grupa Uriah Heep izbacila svoj prvi album "Very 'eavy... Very 'umble", kritika ih je odmah okarakterisala kao besramne plagijatore grupe Led Zeppelin. Međutim, jedan američki kritičar je otišao "malo" dalje pa je napisao:

"Ako ova grupa bude uspela, ja ću se ubiti"!

Možda su Uriah Heep u početku karijere i bili pod uticajem Led Zeppelin, samo ni Pejdž i društvo nisu baš neke cvećke po tom pitanju, no svakako je o tome puno više znao Džef Bek ili crnci sa delte Misisipija, recimo.

Stoji priča da je Džef Bek zaplakao kada mu je njegov prijatelj Pejdž pustio prvi album svoje grupe. Ima i danas onih koji se slažu da je ta ploča u mnogo čemu kopija "Truth", prvog albuma Jeff Beck Group, koji se pojavio osam meseci ranije, pa je čak na obe ploče obrađen isti standard - "You Shock Me", Vilija Diksona.

No da se vratimo našoj priči.

Ne znam da li je neko pomenutu kritičarsku personu, nakon što su Uriah Heep prodali milione albuma širom sveta, podsetio na obećanje, ali u svakom slučaju bolje je ako nije, ne treba nipošto ići tako daleko, ali da je nesuvislo pisao to svakako stoji.

Ako neko ima čuvenu Ilustrovanu rock enciklopediju koju je objavio ugledni New Musicial Express, a koja je u ondašnjoj Jugi takođe prevedena (prevod je uradio Dražen Vrdoljak), i objavljena od strane izdavačke kuće "Mladost", Zagreb, može okrenuti stranu 196 gde se nalazi odeljak posvećen grupi Queen i tu doslovce piše ovako:

"Kao i mnoge druge grupe i Queen su dobar primer za teoriju o učinku vakuuma u rock muzici. Reč je o tome da u razdoblju kad vodeće, proverene rock-atrakcije zapadnu u neaktivnost, tako nastali prazni prostor obično ispunjavaju manje talentovani izvođači".

Sve u svemu, tu oni optuže grupu Cockney Rebel i Queen da su netalentovani plagijatori.

Cockney Rebel svakako spada u red malo ezoteričnijih grupa, ali utoliko ih je i teže okarakterisati na takav način. Stiv Harli (pevač, gitarista i vođa grupe) svakako nije ni netalentovan ni plagijator, u svakom slučaju ne više od tih "provrenih rock-atrakcija", na koje se pozivaju u enciklopediji.

Što se grupe Queen tiče, valjda je to sasvim jasno, danas svaka nedoumica prestaje ako kažemo - "A Night At The Opera", a ne mora čak ni to, sasvim je dovoljna "Bohemian Rhapsody", jer ta je kompozicija, kada je objavljena 1975. godine, išla daleko ispred svog vremena.

Samo je na nasnimavanje vokalnih deonica utrošeno više od sedamdeset studijskih sati. Bilo je to igranje sa nezaboravnim falsetom Fredija Merkjurija. I nezaboravno kombinovanje roka i klasike.

Išlo se čak dotle, da na je snimanju korišćen klavir na kojem je Makartni snimao "Hey Jude", ne bi li se tako postigao željeni intezitet balade. Zabeleženo je ukupno sto osamdeset nasnimavanja. No bez obzira na sve to, ne treba posebno naglašavati za kakav rok klasik danas važi ova kompozicija.

Svakako se dešavalo da kritičari svojim nesmotrenim prikazima umnogome otežaju početke karijera određenih izvođača, dok je na našim prostorima bilo i slučajeva da neke grupe, nakon bukvalnog ismejavanja od strane pojedinih "muzičkih znalaca" prestanu sa radom.

Verujem da će oni stariji znati na šta sam konkretno ovde ciljao.

Ipak, ovi primeri iznad pokazuju da se mišljenja kritike i publike vrlo često ne podudaraju, ali i pokazuju nešto još mnogo važnije, a to je da ozbiljan kritičar treba uvek argumentovano i bez nipodaštavanja da piše o nečijem radu, jer ako  ništa drugo, na kraju ga stigne sud vremena.

Nažalost, isuviše često se događalo da manjka znanje onima koji pišu jer nemaju muzičko obrazovanje, ne sviraju nijedan instrument, pa samim tim ni argumenti nemaju podlogu iz koje bi mogli da se crpe.

A kada je već tako, to obično prelazi u nešto najgore što se može dogoditi - umesto argumenata između redova takvih pisanija uglavnom izbija samodopadnost.

Zbog toga i ne volim reč kritičar, ako već treba dati neki naziv onim iskrenim posvećenicima i zaljubljenicima u muziku koji pišu, vode radijske emisije i slično, mnogo je bolja kovanica - promoter. Jer kvalitet uvek treba promovisati, a na ostalo i ne obraćati pažnju.

(Telegraf.rs)