Zašto je danas skoro nemoguće stvoriti veliku rokenrol pesmu? Vreme kada je rok bend funkcionisao kao porodica

Statistika kaže da se svaka dva minuta na nekoj od radio stanica širom sveta emituje kompozicija "Stairway to Heaven"

Jasno je da je danas sve teže napraviti neku kompoziciju iz rokenrol sfere, koja bi ostala popularna i u narednim decenijama. Zašto je to tako?

Ima onih koji tvrde da je već odavno sve izmišljeno i da je trenutno na delu uglavnom puka reciklaža ideja koje su uglavnom nastajale u drugoj polovini dvadesetog veka.

Preporučujemo

Drugi opet govore da je muzika u poslednjih nekoliko decenija razvodnjena na silne pravce i podpravce, koji s jedne strane služe da bi se podcrtao neki muzički žanr, a opet u praksi je više nego vidljivo da je pomešano svašta sa svačim kao nikada pre, pa čak i ono što nikako ne ide jedno uz drugo, a sve u cilju nekakve originalnosti i posebnosti koja je u biti sama sebi svrha.

Možda je jedan od presudnijih trenutaka, koji je obesmislio poimanje muzike u smislu dotadašnjeg vrednovanja, oličen u pojavi globalne MTV televizije koja je u dobroj meri nametnula "gledanje" muzike, pa je najednom postalo važnije ono što gledamo od onoga što slušamo.

Da li zbog svega toga ili nečega drugog, tek mnoge rok kompozicije koju su nastale pre pola veka i danas se rado slušaju. I ne samo to.

U nedostatku kreativnosti takozvane "cover verzije" niču na sve strane. Prepravljanje tuđih ideja i zamisli poslednjih decenija bilo je vidljivije nego ikada pre. A kakvo je nasleđe ostalo iz najboljih dana rokenrol estetike?

Statistika kaže da se svaka dva minuta na nekoj od radio stanica širom sveta emituje kompozicija "Stairway to Heaven".

To ne treba da čudi jer su ovim genijalnim ostvarenjem Led Zeppelin pokazali kako je čovečanstvo pokušalo direktno "kupiti stepenice do raja", ne uranjajući u alhemiju znanja, već prostim korišćenjem nagomilanih podataka.

"Yesterday" je jedna od najmelanholičnijih, najromantičnijih i najpoznatijih pesama u istoriji. To je svakako i jedna od najčešće "obrađivanih" kompozicija. Do danas je poznato preko 2500 verzija ove pesme.

"Satisfaction" je kompozicija koja pokazuje seksualno otuđenje na način koji se do tada nije mogao čuti u sferi popularne muzike. U trenutku kada je prvi put emitovana Stounsi su već bili na američkoj turneji i ta ih je kompozicija odjednom izdigla na jedan potpuno drugačiji nivo od dotadašnjeg.

"Satisfaction" će ih svakako obeležiti zauvek u svoj njihovoj specifičnosti, a njena poruku danas još oštrije pogađa u metu.

Mogao bih nabrajati još mnogo ovakvih primera, no suština je da ovi podaci još više nameću pitanje sa početka ovog teksta.

Zašto je danas gotovo nemoguće stvoriti neku tako veliku pesmu?

Čini mi se da je osnovni razlog (pored već navedenih) nepostojanje grupe, bar u onom smislu u kojem je grupa funkcionisala u vreme dok su nastajale gore navedene kompozicije.

U to vreme bendovi su funkcionisali na jedan sasvim drugačiji način. Svi članovi su davali sve od sebe ne bi li njihovo zajedničko ime uspelo i održalo se.

Često se kompletna grupa povlačila iz javnosti, iznajmljivane su kuće negde daleko u prirodi, gde su živeli poput porodice.

Iz svega toga proizilazila je ta gotovo nadrealna stvarlačka hemija koja je buktala između muzičara i što je jako interesantno, često se to događalo na liniji gitarista - pevač.

Setimo se samo:

Džeger - Ričards (Rolling Stones);

Pejdž - Plant (Led Zeppelin);

Blekmor - Gilan/Kaverdejl/Roni Džejms Dio (Deep Purple, Rainbow);

Ajomi - Osborn (Black Sabbath);

Bek - Stjuart (Jeff Beck Group);

Bouvi - Ronson (David Bowie);

Jang - Skot/Džonson (AC/DC);

Kosof - Rodžers (Free);

Taunsend - Daltri (The Who);

Anderson - Bare (Jethro Tull);

Tajler - Peri (Aerosmith)...

Lista je jako dugačka, a njeni protagonisti nadasve krativni.

Interesantno je da su čak i tzv. "kućni kompozitori", dakle oni koji su bili zaduženi za pisanje hitova za eskluzivce pojedinih izdavačkih kuća, uglavnom radili u paru. Danas je takvog zajedništva sve manje i manje, bolje reći gotovo da ga i nema.

A nema ga jer bilo koji pojedinac koji se uzdigne bar malo iznad prosečnosti, odmah pomisli da je veliki bos. Bos koji će angažovati i platiti najcenjenije muzičare da sviraju na njegovim albumima i koncertima, a ipak najveći deo kolača prigrabiti za sebe.

A "najbolji" muzičari samo sede i vežbaju da bi bili spremni da odgovore kao zapete puške na svaki poziv, iako je honorar često više nego ponižavajući. I tako je stvaralačka hemija zajedništva u najvećoj meri zauvek nestala. A ono novo što čujemo isuviše često stereotipno, da ne kažem dosadno. Koliko je produkcijski umiveno, toliko je i ubijeno.

Kažem isuviše često, uz poštovanje izuzetaka kojih svakako ima. I ma koliko gornje poređenje rock grupe i porodice bivalo nezgrapno, kako koja godina prolazi sve sam vise ubeđen da tu ipak ima dosta zajedničkog.

A to zajedničko se na veliku žalost, i jednom i u drugom slučaju danas uglavnom odnosi na nestajanje, da ne kažem propadanje.

Bar u onom smislu u kome smo to nekada poznavali i poštovali.

Ostaje da se nadamo da će se nakon svega ovoga roditi neki novi kvalitet u muzici, vrednost koja će mnogo toga pomeriti iz mrtve tačke, a potom uzdrmati svet bar približno onoliko koliko je to nekada učinio pronalazak električne gitare.

(Telegraf.rs)