Priče o pesmama: Pink Floyd - "Comfortably Numb", večnost koju je stvorila slavna četvorka

U samoj kompoziciji smatrao sam Gilmorov gitarski solo za deo koji je upravo uzdiže u nebesa

Nekada davno, nas nekoliko drugara nepovratno smo bili zaluđeni grupom Pink Floyd. Kada malo bolje razmislim, ta "opsednutost" bila bi teško objašnjiva današnjim generacijama sa jedne, a sa druge strane i sasvim nepotrebna pa i uzaludna rabota.

Beše to drugačije vreme, vreme u kojem su naše želje i nadanja iako ponekad i potpuno nerealni, opet imali nekakav smisao i svrhu.

Preporučujemo

Tih godina bilo je dozvoljeno živeti svoje snove.

I još mnogo više od toga.

Biti zbog tih snova poštovan od strane drugih, pa i onih koji u njima niti su učestvovali, niti su sa tim imali bilo kakve veze.

Ali kažem, teško je to razumljivo u ovim svakodnevnim prizemnostima modernog vremena.

Uglavnom i dan-danas se sećam trenutaka kada sam u rukama po prvi put držao neke albume Pink Floyda. "Meddle", "Dark Side Of The Moon", "Wish You Were Here"... A tek kada sam pribavio dupli LP "Ummagaumma"! A potom i "Atom Heart Mother".

Nositi te ploče u rukama bio je istovremeno i čudesni znak prepoznavanja. Ili je možda bolje reći - posebnosti koja nikom nije smetala.

U trenutku kada je došao "Animals", prethodni opus grupe već je u nama bio potpuno zacementiran i predstavljao je mnogo više i od same muzike.

Bila je to naša mantra od koje smo polazili dalje.

Ili se vraćali nazad.

"Animals" se ušunjao među sve te bisere "zapretivši" da će već posle nekoliko slušanja i sam postati deo njih.

Tako je i bilo.

A onda se 1979. pojavio "The Wall".

Moram priznati, iako će to mnogima, posebno mlađim od mene, izgledati kao svetogrđe - tada nisam bio fasciniran tom pločom.

Ili bar nekim njenim delovima.

Ni najmanje.

Ali tako je bilo.

Isuviše mi je nekako bila "heavy" za grupu Pink Floyd.

Ipak, postojala je jedna pesma na toj ploči kojoj sam se tih kasnih sedamdesetih godina redovno vraćao.

Možda možete i da pogodite o kojoj pesmi je reč.

To je "Comfortably Numb".

A u samoj kompoziciji smatrao sam Gilmorov gitarski solo za deo koji je upravo uzdiže u nebesa.

Samo tada ni slutiti nisam mogao da je ta kompozicija nastala iz žestoke svađe, a potom i kompromisa.

Votersa I Gilmora, naravno.

A koga drugog?

Jer "The Wall" je bio Votersovo "dete mezimče" koje je pomno gajio, negovao i pazio. Dete, koje je u stvari bio on sam.

A Gilmor mu je za pesmu "Comfortably Numb" ponudio sklop akorda koji je zaostao sa snimanja njegovog solo albuma. Rodžer je bio zgranut!

Kakva ponižavajuca okolnost za njega.

I žestoke svađe su otpočele.

Ipak, bilo je to vreme kada je između njih dvojice još uvek bilo moguće naći kompromis.

Konačna verzija na koju je basista potom nevoljno pristao bila je "sredina" onoga za šta se on zalagao (orkestarska) i ona za koju se zalagao Dejvid (čvršća).

Prvi deo pesme biće po Votersovoj zamisli, a drugi po Gilmorovoj.

A u toj drugoj bio je i njegov legendarni solo.

Rodžer je napisao tekst o sopstvenom iskustvu doživljenom tokom njihove turneje po Americi 1977. godine, kada je iznuren hepatitisom morao da prima injekcije za opuštanje mišića, kako bi uopšte mogao da izađe na scenu i svira.

Bio je tada "udobno otupeo".

I to je bilo to.

Posle je Voters odlučio da mu je već svega dosta.

Posle je Gilmor otvoreno govorio da je "Comfortably Numb" poslednja pesma na kojoj su on i Rodžer još uvek mogli da sarađuju.

Posle je Voters izjavio za ostale članove Floyda da su "od njegovog deteta napravili prostitutku i da im to nikada neće oprostiti".

Ali posle je bilo posle.

A ja i dan-danas slušajući mnoge manje ili više znane pesme drugih izvođača, nastale nakon 1979. godine, prepoznajem u njima onaj Gilmorov solo iz "Comfortably Numb".

A kako i ne bih?

Pa u pitanju je večnost.

Večnost koju je stvorila grupa Pink Floyd.

A biti savremenik toga?

To je nešto što nema cenu.

I ne može se menjati ni za šta drugo.

(Telegraf.rs)