Priče o pesmama: Jadranka Stojaković - "Što te nema" ili univerzalna magija književnosti i muzike

U tim trenucima sreća dolazi iz nas samih

Postoje pesme koje vam mogu naterati suze na oči.

Ili je to možda mnogo više od suza?

Preporučujemo

Možda se to biseri naših osećanja koji se slivaju niz obraze godina koje ostadoše za nama.

Jer tada se plače neumereno, ali bez jecaja.

Možda ste to doživeli, a možda i niste.

Ali hoću da vam kažem - tako se plače uz muziku i zbog muzike.

Nečujno.

Sa srećom i tugom istovremeno.

U tim trenucima sreća dolazi iz nas samih.

Iz radosti razumevanja.

Prepoznavanja.

Tuga je preslikana od stvaraoca.

Od onih čiji je razum u trenutku stvaralaštva bio tako daleko od svake sebičnosti, licemerja, izveštačenosti.

Od onih, čija iskrenost i želja za davanjem u tim časima odbacuje sve drugo.

I gotovo da postaje natprirodna.

Vanzemaljska.

Tako nastale pesme putuju i traže slične duše.

Ne postoji tu vremenska granica.

Nikakve godine, a ni vekovi ne igraju ulogu.

Potrebno je samo jedno:

Istovetni koreni bića.

Ima mnogo pesama uz koje možemo biti i srećni i tužni.

I plakati.

Jedna od njih, ovaploćena je u možda najlepšem susretu književnosti i muzike na ovim prostorima, ali i mnogo šire.

Naslov joj je - "Što te nema".

Oni čija duša i osećanja lutaju izvan ustaljene svakodnevnice, izvan zadatih pravila, često bivaju odbačeni.

Nesrećni.

Taj usud je težak, uporan, i gotovo nepopravljiv.

Sličan je nosio i Aleksa Šantić.

Previše puta neshvaćen od porodice, od okruženja.

I drugih pesnika.

Ipak mnogi od njih, pa i Šantić, nekom čudesnom magijom, vanzemaljskim darom, uspevali su da se iskupe.

I kod potomaka i svih drugih, čije su duše oplemenili onim što su isčupali iz svog srca i utrobe.

Da su stihovi pesme "Što te nema", jedino što je ostalo iza njega, bilo bi više nego dovoljno.

Za sve moguće povlastice.

Za ulazak u nebeski raj.

Ima i onih kojima nije dato da to shvate i ne mogu razumeti sva prostranstva čovekovog srca i duše.

Ima i onih, koji stihove ove pesme pripisuju nekom sasvim drugom.

Ne bih sada o njima.

Isuviše već strašnu kaznu nose.

Što te nema, što te nema

kad na mlado poljsko cvijeće

biser niže ponoć nijema

kroz grudi mi pjesma lijeće

što te nema, što te nema

Kad mi sanak pokoj dade

i duša se miru sprema

iz srca se glasak krade

što te nema, što te nema

a-a-a, što te nema

Procvjetala svaka staza

k’o što bješe divnih dana

po ružama i sad prska

bistra voda šadrvana

a-a-a, šadrvana

I u času bujne sreće

i kad tuga uzdah sprema

moja ljubav pjesmu kreće

što te nema, što te nema

a-a-a, što te nema

Što te nema, što te nema...

Mnogi izvođači posegnuli su za ovom vanvremenskom kompozicijom i stihovima koje je veliki Šantić napisao davne 1897. godine.

Od Himza Polovine do Amire Medunjanin.

Čak je i R.M. Točak svojom gitarom, majstorski oplemenio verziju koju je snimila Neda Ukraden.

I da ne nabrajam.

Ispod nekih obrada potpisan je autor teksta.

Ispod nekih nije.

I o tome ne bih.

Ipak, mom srcu prirasla je jedna.

Zauvek.

Ona Jadranke Stojaković, koja se nalazi na njenom prvom autorskom LP-iju "Svitanje", iz 1981. godine.

Možda niste znali, ali kompozicija "Što te nema" u Jacinom izvođenju, nalazi se na spisku deset najlepših evropskih etno pesama.

Ne čudi me zaista.

I tuga i sreća i suze i osmeh i nekakv čudesni dah života proteknu kroz vas, dok je slušate.

Dah onih prošlih, ali i generacija ispred nas.

Zbunjeni ste i srećni.

A sve to može jedino ako se susretnu dve jedinstvene, a istovremeno univerzalne magije:

Književnost i muzika!

(Telegraf.rs)