Čuveni Josip Boček za Telegraf.rs: O prvom bendu sa Dadom Topićem, Dinamitima, Korneliju i muzici danas

"To je bila muzika u nastajanju, a takođe se to može reći i za gitaru kao instrument"

Josip Boček je gitarista koji je izvršio ogroman uticaj na mnoge virtouze tog instrumenta koji će doći nakon njega. Njegove solo deonice u Korni grupi, ton, pristup instrumentu i ogromno studijsko iskustvo, bili su svojevrstan putokaz ostalima. Mnogi gitaristi (i ne samo gitaristi), su ga duboko poštovali i isticali kao svog uzora. Tih i nenametljiv, ali kada zatreba eksplozivan i liričan, Joza je "vlasnik" kompozicije "Dinamit" koja je, bez svake sumnje, jedan od najlepših gitarskih instrumentala jugoslovenske scene.

Nakon razlaza Korni grupe, sarađujući sa mnogim značajnim imenima tadašnje popularne muzike, ostaviće nemerljiv trag kao studijski muzičar, aranžer, producent i kompozitor. U razgovoru koji sledi dotakli smo se mnogo čega - od prvog benda koji je sa Dadom Topićem još kao osnovac formirao u Osijeku, Dinamita, Korni grupe, aktuelnog muzičkog trenutka, pa do onoga što danas radi.

Preporučujemo

• U početku ste svirali violinu, kada ste imali sedam godina pošli ste u muzičku, a zajedno sa Dadom Topićem išli ste u osnovnu školu, potom već sa trinest-četrnaest godina vas dvojica osnivate i svoj prvi bend.

Svirao sam violinu negde od sedme godine u nižoj muzičkoj školi, sa Dadom sam išao zajedno u osmogodišnju školu i negde po završetku jednom prilikom smo se sreli, a ja sam u međuvremenu počeo da se bavim gitarom. On mi je tada ispričao da i njega to zanima, čak je i pravio sam neku gitaru i tu smo se dogovorili da se nađemo da malo sviramo i da vidimo šta će iz toga da ispadne.

• Kako se zvao taj bend, da li je tu sa vama dvojicom bio još neko ko je možda kasnije napravio neku značajniju karijeru?

Bend se zvao Eliksiri, sa nama su tada bila još dvojica momaka, ali su se oni posle bavili nekim sasvim drugim poslovima. Svirali smo zajedno možda nekoliko godina, a istovremeno je u Osijeku postojala grupa Dinamiti koju je formirao Kićo Slabinac, pa su se u jednom trenutku razišli, došlo je do nekog neslaganja, mislim da je neko od njih morao i da ide u vojsku. Sa njima u bendu su bili Alberto Krasnić i Ratko Divjak i kada se grupa razišla njih dvojica kao ritam sekcija, znači basista i bubnjar, su razmišljali kako da nastave da se bave muzikom, pa su u međuvremenu čuli nas, jer su Eliksiri već počeli da sviraju po nekim igrankama itd. Uglavnom njima se to dopalo, prepoznali su u tome nešto i onda su nam predložili da počnemo nešto zajednički da radimo i to je bio početak te druge faze Dinamita.

• To se dešava '67. godine?

Pa da, u suštini to je bilo vreme začetaka te moderne muzike, to se dešavalo paralelno sa usponom Bitlsa, Stonsa, Kinksa i ostalih, a to su bili naravno naši uzori i mi smo pokušavali da se u tom smislu orijentišemo.

• Svakako treba razlikovati Dinamite koje je predvodio Kićo Slabinac i one koji su nastali dolaskom vas dvojice u grupu?

Oni datiraju još iz onog prethodnog vremena, pa su bili dosta orijentisani i na instrumentalnu muziku, nastali su kao bend pod uticajem Šedousa i tih nekih početaka Bitlsa, znači muzika koju su svirali bila je više onako nekog zabavnog karaktera.

• Svirali su muziku za ples?

Tako nešto, ali to je bio bend koji je imao vokal, tri gitare, klavijaturu, to je bila u suštini rok grupa i bili su izvanredni. Sa njima je svirao jedan gitarista, ime mu je Tuca Nikolić (Antun Tuca Nikolić, op. autora), koji je stvarno bio izvanredan i u to vreme je sigurno bio jedan od najboljih gitarista u Jugoslaviji. On je prethodno svirao tamburicu i imao je savršenu tehniku, svirao je Henka Marvina (gitarista grupe The Shadows, op. autora) jednostavno savršeno. Imao je isto tako i neku opremu poput njega i bio je stvarno jako dobar. Ja sam to stalno slušao, odlazio sam na ta mesta gde su oni svirali, ali pošto sam bio mnogo mali nisam tamo mogao da uđem, ali sam svakako pratio to što su oni radili i to je prilično uticalo na tu moju orijentaciju da počnem i ja da se bavim popularnom muzikom.

• Šezdesetih godina rokenrol je u najvećoj meri bio "privilegija" tadašnjih republičkih centara. Međutim, Osijek se tu dosta izdvajao i donekle punopravno držao sa tim centrima, ako tako mogu da kažem, čemu su i Dinamiti svakako dosta doprineli, uostalom vas su ubrzo prozvali "Genijalci iz Osijeka". Interesuje me kako je došlo do toga, da li je i tamošnja muzička škola imala nekog uticaja, možda blizina granice, ili je nešto drugo u pitanju?

Pa moguće je, sve je to verovatno imalo nekog uticaja, nekako je Osijek i u to vreme bio jedna potpuno gradska sredina, mada je na neki način skrajnut u odnosu na sve ove glavne puteve, znači jedno sedamdeset kilometara moraš da skreneš sa tih glavnih saobraćajnica da bi došao u taj grad, ali ja mislim da su na stvaranje takve klime umnogome uticali Dinamiti i Kićo Salbinac zato što su oni u stvari u to vreme bili potpuno kompatibilni sa muzikom koja se tada svirala na zapadu i to je u mnogo čemu uticalo na sve nas koji smo pokušavali da uđemo u tu priču. Oni su bili taj neki prvi bend koji je bio postavljen po nekakvim rok standardima, pre toga su postojali sastavi koji su imali saksofon, kontrabas, svirala se bosanova, ča-ča-ča i sve drugo što je prolazilo na tim plesnjacima. I odjednom, dolaze oni i sviraju ono što smo mi do tada teško mogli i da vidimo i da čujemo, a sada sve to imamo "uživo", jer su oni bili potpuno dosledni i veoma uverljivi u tome što su radili. Mislim da su oni ucrtali put nama ostalima.

• Kada ste Vi i Dado došli u grupu, Dinamiti su umnogome promenili repertoar. Dado je isticao da je to suštinski bila neka verzija bluza i soula, pa čak i sa nekim primesama džeza, Vilson Piket, Otis Reding, Net King Kol...

Svirali smo sve ono u čemu smo mogli da se nađemo, odnosno prihvatali smo sve što je imalo neke elemente muziciranja koje nama odgovara. To se odnosilo i na tu englesku pop rok muziku, a malo kasnije i na američku ritam i bluz scenu, zato što je Dado jako dobro "plivao" u toj vrsti muzike, jer je to odlično mogao da otpeva s obzirom na boju i jačinu njegovog glasa. Tu su svakako izvođači koje ste pomenuli, potom i Džems Braun, pa smo mi iako trio, znači gitara, bas, bubanj i naravno Dado kao pevač, doduše on bi samo ponekad svirao akustičnu gitaru ali uglavnom je samo pevao, dakle mi smo prilagodili te stvari koje se sviraju sa duvačima za svirku u triju i ljudi su govorili a i mi smo imali takav osećaj, da je to bilo krajnje ubedljivo. To su bile obrade, a svirali smo i one klasične standarde i sve kompozicije koje su mogle da nas navode na inventivnost i improvizaciju. Uostalom, imali smo u bendu Raleta koji je bio bubnjar vrlo sklon džezu i to je dosta slušao, pa smo mi preko njega polako počeli da ulazimo u neke segmente te muzike, dakle imali smo vrlo širok repertoar.

• U to vreme neki bendovi poput Silueta, Elipsa, Kameleona, su već snimali singl ploče. Vi ste svakako učestvovali u nekim televizijskim emisijama i slično, ali ipak nije ostala nijedna ploča iza vas. Zašto je to tako, ako ste već imali takav status? Na gitarijadama koje su tada imale takmičarski karakter vi ste često i pobeđivali, osvojili ste recimo "Zlatnu gitaru Beograda" itd, uostalom kasnije ste i Vi i Dado iskazali sjajne autorske afinitete?

Mi smo u to vreme kao klinci bili izuzetno zaneseni time što se uopšte bavimo muzikom, tom senzacijom gitare, senzacijom zajedničkog muziciranja, a pri tom smo živeli van tih centara gde je moglo da se snima, jer tada je to moglo u Zagrebu, Beogradu, ili možda još u Sarajevu...

• I Sarajevo je kasnije dobilo izdavačku kuću.

Da, da... To su bili neki začeci i to na neki način nije ni zavisilo od naše generacije. Mi smo bili klinci koji su imali svoje instrumente i dolazili smo na sva ta mesta na koja su nas pozivali da sviramo, a snimanje je jedan potpuno drugi sistematski proces. Jednostavno niti je bilo prilike, niti smo mi nešto ulazili u to, niti smo mi imali autorski dovoljno veliko angažovanje u smislu da smo baš hteli da se to realizuje. Nije nam to bio prioritet. Da smo ostali zajedno još godinu dana, najverovatnije bi ušli u fazu snimanja i pravljenja tih snimaka za ploče i svega što bi potom išlo.

• Krajem '69. godine, Dado na poziv Kornelija Kovača dolazi u Beograd kako bi se priključio Korni grupi, a Vi ste koliko znam osnovali grupu Boček i tri?

Jeste, skupio sam neke momke tamo iz Osijeka, napravli smo bend i svirali smo po tim plesnjacima, nismo imali ambicije da uradimo ne znam šta, već samo da sviramo tezge i radili smo zajedno možda godinu dana, ali svakako to je tačno, taj bend je postojao.

• Tu nije bio ni Berto ni Ratko?

Ne, ne, to su bili neki drugi ljudi. U tom periodu sam bio onako prilično "gitaristički opsednut", ono Klepton, Hendriks, uglavnom smo svirali taj repertoar, hoću da kažem bavio sam se time i meni je to bilo dovoljno.

• Ubrzo i Vi na Dadov predlog dolazite u Beograd na mesto gitariste u Korni grupi, a tada ste bili još uvek dosta mladi, niste imali ni dvadeset godina. Kakvo je to iskustvo bilo za vas? Sami ste malopre rekli da ste došli iz grada koji je na neki način i pored toga što je imao tu rokenrol tradiciju, ipak bio skrajnut u odnosu na te neke centre, a Korni grupa je već tada bila poprilično etabliran bend. Jeste li bili sigurni da možete bez većih problema ući u sve to?

Taj Kornelijev poziv je bio, kako da kažem... S obzirom da sam ja tada faktički još uvek bio klinac to je za mene bilo fantastično. Sa velikim oduševljenjem sam došao u Beograd i ne znam kakvim ambicijama i željom da se iskažem, iako bez nekog velikog znanja i vladanja instrumentom, mada sam ja za ono vreme imao sasvim dobar status. Međutim, bio je potreban jedan period adaptiranja na potpuno nove uslove rada u bendu, budući da se tu radila isključivo autorska muzika, dakle ono što je Kornelije komponovao i sada je trebalo da se prilagodim na to, na rad na tim aranžmanima koje je Kornelije osmislio ili da doprinesem nekom svojom invencijom i idejama za šta Kornelije nije imao ništa protiv, već je usvajao svaki dobar predlog koji je neko imao. U svakom slučaju, brzo sam se prilagodio i stvarno, bilo je to vrlo izazovno i interesantno.

• Kornelije je svakako bio autoritet, zavrio je Muzičku akademiju, ali iz ovoga što ste sada rekli čini se da nisu tačne te neke priče koje su se provlačile i po kojima on nije voleo da mu se drugi preterano mešaju u ono što je stvarao, već da je bio neprikosnoveni vođa benda koji je donosio raspisane partiture za sve instrumente i da tu nije bilo previše mogućnosti za neke promene?

Tu nema nikakvih pravila. Postoje neke kompozicije, odnosno određena vrsta repertoara koji zahteva da to sve bude unapred organizovano u smislu određenog aranžmana, ali u većini slučajeva rok muzika ne podnosi tu neku isključivost i tu najveći kvalitet proizilazi iz toga da svaki instrumentalista da svoj dorinos i uradi ono što najbolje zna i ume, a što možda ne može ni da pretpostavi onaj ko je napravio tu pesmu. Što se mene tiče, ja sam u najvećem broju slučajeva u okviru benda sam organizovao te neke delove u kojima sam imao solo deonice i postavio to na način kako je to meni najviše odgovaralo i onako kako sam to na neki način priželjkivao. Kornelije je bio stvarno tolerantan čovek koji je umeo izvanredno da procenjuje stvari i u tom smislu je uvažavao svaku ideju koja bi doprinela kvalitetu neke njegove pesme. U svakom slučaju on nije bio tip koji je pošto-poto nametao nešto svoje i mislim da to ni njemu ne bi bilo u interesu.

• Mnogi gitaristi Vaše ime izgovaraju sa poštovanjem i ističu Vas kao svog uzora, recimo Točak i Stefanovski su isticali da ste jedan od najuticajnijih, ako ne i najuticajniji ex Yu gitarista. Takođe, mnogi su Vas želeli uz sebe dok su stvarali svoja dela, bilo kao aranžera, studijskog muzičara ili producenta. Ja volim da kažem da ste u sedamdesetim godinama, kada je reč o našim istaknutim gitaristima, bili na neki način "prvi među jednakima". Odakle je u to vreme dolazila ta Vaša inovativnost i kreativnost, da li to ima veze sa tim što ste išli u muzičku školu, ili možda sa muzikom koju ste u ranoj mladosti slušali i svirali, naravno ovde ne mislim samo na Korni grupu, mnogi recimo ističu i Vaš rad sa Čolićem, Balaševićem itd?

Pa to je verovatno neka kombinacija mog doživljaja muzike, mog izraza na gitari, tona, vibrata... Znam da su ljudi isticali taj neki moj zvuk, a koji ne proizilazi iz gitare i određenog pojačala, već je to nešto što nosiš sam sa sobom, svaki gitarista zvuči drugačije. To je neka kompilacijija svih tih segmenata koji čine tu izražajnu sposobnost, ali jako je bitan i taj emotovni momenat naravno, a to je i imalo najviše uticaja na ljude, koliko sam shvatio kada su posle govorili o tom njihovom doživljaju mog muziciranja. Najčešće to nije bilo tek neko puko prosviravanje, uvek je to bilo nešto što je bilo proživljeno. Uostalom, ljudi su to tako doživljavali, a i meni se tako čini, jer ja u principu nisam ni usvajao ono što nije bilo proživljeno i emotivno. Pretpostavljam da iz toga proizilazi i ta prijemčivost koju su ljudi imali prema mom načinu sviranja gitare i svega što sam radio.

• Da li mislite da je kod nekog instrumentaliste, pa samim tim i gitariste, ključna ta prepoznatljivost?

Da, prepoznatljivost je nešto što ne možeš da nametneš, već je nešto što proizilazi iz tvog muzičkog izraza, dakle nešto što nastane a da toga ni sam nisi svestan i ja pretpostavljam da je upravo to i ostavljalo određeni utisak na ljude dok su slušali ono što sam radio.

• Dado mi je prilikom nedavnog razgovora rekao kako je, kada je napustio Korni grupu i otišao u Zagreb, imao u planu ponovno pokretanje Dinamita, odnosno planirao je da pozove Alberta i Divjaka, pa samim tim i Vas u grupu, ali da ste Vi ipak odlučili da ostanete u Beogradu.

(smeh) Sad ne mogu baš da se setim svih tih detalja, ali Dado je svakako imao potrebu da se realizuje u autorskom smislu. Razlog za pravljenje njegove grupe, u ovom slučaju grupe Time, bila je njegova potreba da iz sebe izbaci te ideje i kompozicije koje je pravio, ali je istovremeno želeo da taj njegov muzički izraz bude plasiran pod nekim drugim imenom, a ne pod imenom Korni grupe, dakle najjednostavnije rečeno - hteo je da pravi neku svoju muziku. To što je uradio bilo je stvarno izvanredno i on je brzo oko sebe okupio izuzetne muzičare, a ono što je potom usledilo i danas se zna šta je i koja je vrednost toga.

• U razgovoru sa Bojanom Hreljcom napomenuo mi je da je kasnije uvideo kako je rasturanje Korni grupe 1974. godine bila greška. Kako Vi gledate na to?

To se nekako spontano desilo, nije to bila ničija odluka da mi prestanemo da radimo. Desile su se takve okolnosti, neki od nas su išli u vojsku, jedan pa drugi, i u jednom trenutku je postalo nemoguće dalje održavati grupu, a mislim i da je Kornelije u tom periodu osetio potrebu da krene nekim novim putem, što je potom i pokazao njegov odlazak u London i pokušaj da tamo nešto uradi. No važno je reći da niko nije direktno rekao - grupa više ne postoji, već se to nekako samo od sebe desilo. U tom trenutku jednostavno više nismo mogli da funkcionišemo.

• Ima li to veze i sa relativno slabom prođom albuma "Not An Ordinary Life", koji ste snimali u Italiji?

Ceo taj italijanski album je ta neka progresivna muzika, simfo rok, dakle jedna vrlo složena forma, pa mi svakako nismo ni mogli da očekujemo neki komercijalni uspeh i neku veću slušanost jer smo dobro znali šta ovde može da prođe i na koji način je najlakše pridobiti publiku. U svakom slučaju, bili smo vrlo zadovoljni sa tim što smo uradili u Italiji, ali činjenica je da to nije imalo neki veći komercijalni uspeh. To se negde registrovalo da postoji, mislim da je u nekom markentiškom smislu to bilo malo zapostavljeno, a opet, to je jako važan segment u bavljenju rok muzikom koji je neko trebao da uzme i da uradi onako kako treba, što se nažalost nije dogodilo. To je u svakom slučaju bilo zapostavljeno, tako da je moguće da je i to jednim delom uticalo da se mi polako gasimo. (smeh) Uostalom, tada sam bio vrlo mlad pa o tim stvarima nisam puno ni razmišljao.

• Kada se krajem 1974. godine Korni grupa razišla, Vi započinjete solo karijeru studijskog muzičara, aranžera i producenta, radeći sa mnogim značajnim imenima tadašnje scene. Ono što svakako moram pomenuti je i Vaše učešće na turneji i duplom albumu "Kongres rock majstora" na kome se nalazi posveta Vašoj bivšoj grupi, tu mislim na legendarni instrumental "Dinamit", koji smatram za jedan od nekoliko najlepših instrumentala na ovim prostorima. Nije li moglo biti više takvih kompozicija u Vašoj karijeri?

Pa moglo je da ih bude više svakako, ali to je neka greška u mom kreativnom radu. Uostalom i taj "Dinamit" je nastao sticajem okolnosti i skoro pod prinudom. Bilo je potrebno u okviru cele te manifestacije i snimanja tog duplog albuma da svaki od nas četvorice gitarista (Goran Bregović, Bata Kostić i Vedran Božić, op. autora) snimi jednu stranu LP-ija i ja sam se setio da bi bilo dobro da imam neki instrumental koji bi mogli zajedno da sviramo, pa je to tako nastalo, bukvalno sam celu tu stranu albuma morao da spremim za nedelju dana. Naravno, bilo bi dobro da sam nastavio da radim i dalje u tom stilu i da stvaram tu gitarističku instrumentalnu muziku.

• U godinama koje će doći, snimali ste brojne ploče kao studijski muzičar, aranžer, kompozitor  i producent, što podrazumeva da je Vaše iskustvo ogromno, jer ste sarađivali sa autorima koji su žanrovski prilično različitog usmerenja. Kada govorimo o tom studijskom iskustvu, koje su prednosti a koje mane u odnosu na taj nekadašnji period? Živimo u doba u kome je tehnologija dominantna, ali mnogi tvrde da ona na neki način ubija kreativnost. Kako Vi gledate na to?

Može se reći da ubija kreativnost ali i da je podstiče, ovisi kako se ko snađe. Ova današnja tehnologija praktično pruža svaku mogućnost da se iskažeš. Nekada si jedino mogao da se potrudiš da se nekako nađeš u tim studijskim uslovima i da kreneš da radiš, nije bilo drugog načina da se iskažeš. Danas je to mnogo demokratičnije, ali to sada ulazi u neku hiperprodukciju, pravi se neka muzika koja nema taj neki kvalitet zajedničkog muziciranja, što se podrazumevalo u vreme kada se to radilo u tim nekadašnjim studijima. To je ta razlika, pa je i jedno i drugo i dobro i loše, na neki način.

• Sarađivali ste na jednom interesantnom ostvarenju sa Batom Kostićem, Krletom Jovanovićem iz Generacije 5 i Sašom Ranđelovićem iz Nevernih beba. (Rok misija, album "Zeitgeist", op. autora) Bata Kostić je gitarista stare garde, dakle neko ko je poput Vas krčio put, Krle i Ranđa su mlađi, koga bi još od jugoslovenskih gitarista iz tog zlatnog doba rokenrola pomenuli?

Ima mnogo talentovanih ljudi, svakako da ima i nekih gitarista koji se direktno oslanjaju na to što smo mi radili, pa proizilaze i generacijski i muzički iz tog nekog perioda kada je Korni grupa bila aktivna, kao što je to Vlatko Stefanovski, recimo. Ja sam sa njim i sarađivao, bio sam producent na prva četiri albuma grupe Leb i sol. Moglo je to i da se nastavi, ali stvarno nisam mogao sve da postignem, no svakako mi je to stvarno lepo iskustvo, oni su izuzetno talentovani ljudi i izvanredni muzičari. Ima jako puno njih, ne bih hteo sad da izdvajam nekog posebno, sada je već stasala nova generacija gitarista koja svira i usvaja sve te nove načine sviranja gitare. Mogu samo da kažem da je na ovim prostorima uvek bilo dosta dobrih gitarista.

• Kakvu bi poruku preneli današnjim mladim gitaristima koji žele da se iskažu? Šta je to na šta bi oni trebalo da obrate pažnju, šta je više, a šta manje važno?

To je jako teško odgovoriti. Njima je u današnjim uslovima puno lakše da dođu do tog nekog usavršavanja i napredovanja uz sve te društvene mreže, sve te mogućnosti koje su danas prisutne, sada postoje čak i mnoge škole, u moje vreme toga nije bilo. Mi smo na dosta teži način dolazili do tih saznanja, ali smo svirali u vreme kada je nastajala ta muzika, pa smo paralelno sa tim napredovali i učili da sviramo gitaru i u tom smislu osećali smo da smo deo tog nekog vremena. Treba reći da je gitara tada bila mnogo značajniji instrument nego što je danas, to je bila apsolutna senzacija, kao što je uostalom bio i sav taj zvuk, način i pristup.

To je bila muzika u nastajanju, a takođe se to može reći i za gitaru kao instrument, dok je ona danas već potpuno razvijena sa neverovatnim mogućnostima, tako da je današnjim gitaristima dosta teže da pronađu neki svoj način izražavanja i stil, ima mnogo tih pravaca gde bi se mogli usmeriti. Mislim da je bitno da sviranje gitare vežu uz neku mogućnost autorskog rada, kako bi svo to sviranje išlo kroz neki njihov doživljaj muzike. Danas je to lako ostvariti s obzirom da se sve i u kućnim uslovima može realizovati. Dakle, bitno je da kao instrumentalista imaš neku muziku kroz koju ćeš da eksponiraš te svoje gitarističke sposobnosti.

• Kako danas, na nekom širem planu, vidite domaću popularnu muziku?

Nažalost, današnja popularna muzika je postala isuviše jednostavna, možda je to i nametnuto, a možda su i zahtevi publike takvi da se uglavnom pravi ta neka pojednostavljena muzika. U vreme kada smo se mi intezivno bavili ovim poslom, popularna muzika nije po svaku cenu morala da bude jednostavna i nije morala nikome da podilazi. To je mogla da bude muzika sa elementima klasike, sa elementima džeza, ritma i bluza, mogla je da proizilazi iz raznih stilova, a da istovremeno bude popularna i da bude hit. Ako danas poslušate repertoar grupe Yes, vidite da su oni imali te elemente klasične muzike, znači simfo rok, a to je bila popularna muzika.

• Yes nikada nisu imali klasične hitove u tom smislu, ali ono što su u to vreme radili svakako je bila popularna muzika.

Da, to nisu morali biti popularni hitovi, ali je to svakako bila muzika koja je uspešna, koja je bila slušana i koja je bila izuzetno posećena na koncertima. U to vreme je hit pesma mogla imati elemente džeza ili klasike, nije po svaku cenu morala biti u ovim šablonima kako se to u današnjem vremenu pravi. Danas kada pustiš radio sve ti zvuči isto, sve se odvija u tim jako jednostavnim muzičkim okvirima, jer sve ostalo, bar po mišljenju autora koji stvaraju takvu muziku, ne dodiruje publiku. Meni to izgleda kao jedno veliko podilaženje.

• Ima onih koji tvrde da je danas važnije pakovanje od samog proizvoda, ali sve u svemu situacija po tom pitanju nije baš sjajna. Šta bi bi po Vama trebalo unaprediti da bi se scena malo sredila i bar donekle popravila? Da li su to neke TV emisije, specijalizovani časopisi odnosno portali, veća fleksibilnost izdavačkih kuća, da li je uopšte moguće unaprediti scenu ili današnja muzika samo oslikava živote koje mi trenutno živimo?

Pa ja mislim da je to sada ovde vrlo teško promeniti, zato što je mejnstrim postao neka muzika koja se ne oslanja ni na šta vredno, ne možeš ni da prepoznaš poreklo svega toga, to sve već izlazi iz nekih normalnih tokova. Mejnstrim je ovde kombinacija tih nekih narodnjaka, nekih pojednostavljenih oblika pop-rok muzike, tako da sam mišljenja da je sve to prilično zapostavljeno, a publika je sve to prihvatila kao nešto normalno. Na prvom mestu potrebne su neke radio stanice koje bi emitovale neku normalnu muziku, voleo bih da ima neka radio stanica koja pušta samo instrumentalnu muziku recimo, ne znam da li je to neko pokušao, možda i jeste ali nije mogao da opstane. U svakom slučaju, nameće se taj neki jednostavni obrazac i stiče se utisak da je to i jedino moguće. Ja inače ne razmišljam puno o tome pa ne mogu da znam šta bi bilo neko konačno rešenje.

• Šta trenutno radite kada je muzika u pitanju?

Radim svakodnevno i to po više sati. Sa gitarom jedino nisam kada radim nešto drugo što je neodložno. Radim na usavršavanju svih tih tehnika i načina muziciranja što na električnoj, što na akustičnoj gitari, jer to je priča bez kraja. Kada mi padnu na pamet neke ideje pokušavam to da realizujem i da napravim demo snimak neke kompozicije. Imam jedan "fond" raznoraznih kompozicija i to ću svakako da realizujem, razmišljam o nekim izvođačima itd.

• Znači te kompozicije koje imate ćete ponuditi nekim izvođačima?

Da, ali sad će to ići dosta teško s obzirom na stil koji se nameće kao neki mejnstrim, a sve to što napravim nije sa namerom da se to po svaku cenu dopadne, već je to nešto što sasvim spontano nastane pa potom to sve "upakujem" u neki aranžman i demo snimak. Sve što sada radim ne radim sa nekim ambicijama da to moram činiti po svaku cenu, već je to sve spontano i siguran sam da to ima nekog smisla, a s obzirom na moju neambicioznost i neorganizovanost, sve se to prilično sporo odvija pa ćemo videti šta će na kraju biti od svega.

(Telegraf.rs)