Lester Jang - čudesni muzičar sa nadimkom "Predsednik"

On kao i da nije bio rođen za ovaj svet

Godinama čitajući i prateći muzička zbivanja, nailazio sam na neverovatne sudbine i splet životnih okolnosti koje su odredile život pa i smrt mnogih poznatih muzičara, istih onih koji su svojim znanjem i umećem oplemenili planetu na kojoj živimo, učinivši je tako istinski lepšim mestom, u mnogo čemu dostojnim čoveka.

Da li smo umeli da im uzvratimo?

Preporučujemo

Po svemu sudeći, u većini slučajeva - ne.

Naprotiv, čini mi se da kada je muzika u pitanju, ne postoje tužnije sudbine, od onih koje su pratile neke od najpoznatijiih američkih crnih džez muzičara.

A ta zemlja se danas i te kako diči upravo tom istom muzikom i ističe džez kao ogroman doprinos svetskoj kulturnoj baštini, što on apsolutno i jeste, ali cena koju su platili pojedini muzičari koji su bili istinski vesnici te muzike, ogromna je.

Iz tog razloga, u ovom (a možda i u nekom od sledećih tekstova), pokušaću da se bar malo dotaknem i podsetim na okolnosti u kojima su živeli i radili pojedini džez muzičari, bez čije zaostavštine bi danas bilo nemoguće zamisliti muziku kakva jeste.

Ko je bio Lester Jang i zašto su ga zvali "Predsednik"?

U tom smislu mogao bih ovu priču započeti pitanjem koje je izrekao legendarni Soni Rolins:

"Sa koje planete je došao"?

Ili je njegovo sviranje možda najbolje opisala besmrtna Bili Holidej, najjednostavnijom rečenicom:

"On nije svirao - on je pevao."

A njoj treba verovati.

Valjda ga je ona najbolje poznavala.

Od milošte ga je prozvala "Prez" (skraćeno od President), a on nju - "Lejdi Dej".

Lester Vilis Jang, ili samo Lester Jang!

Veličanstveni, nenadmašni, saksofonista koji nikoga nije priznavao za uzor, a bio je idol mnogim slavnim imenima.

Čarli Parker, Li Konic ili Džon Koltrejn, samo su neka od njih.

Lester je rođen avgusta meseca davne 1909. godine u Vudvilu, Misisippi, a odrastao u blizini Nju Orleansa, što svakako nije beznačajno.

Ono što je takođe značajno jeste da su mu roditelji bili jako religiozni, pa je mali Lester puno vremena provodio u crkvi slušajuci bluz i duhovne pesme.

Ali moralo se i raditi, pa je još od pete godine zarađivao čisteći cipele.

Porodica mu je bila i izrazito muzikalna, pa je Lester ubrzo naučio da svira bubnjeve, saksofon i klarinet, a i pevanje mu je dobro išlo.

Često bi još za vreme puberteta, umeo da odluta od kuće, usled sukoba i neslaganja koje je imao sa svojim dominantnim ocem.

Ipak, vraćao bi se povremeno sve do 1928. godine, kada počinje intezivno nastupati sa mnogim orkestrima.

Jedan od takvih bio je i onaj koji predvodio Kaunt Bejsi, gde ostaje gotovo deset godina, a negde u tom periodu, oko 1936. upoznaje i Bili Holidej.

Bio je čudesan muzičar, moglo bi se reći jedan jedini, poseban, najtananije moguće duše i nerva za muziku.

On kao i da nije bio rođen za ovaj svet.

Bili je tvrdila da je Prez "najnežniji čovek koga je ikada upoznala, a zvuk njegovog saksofona bio je poput mekog krzna na golim ramenima, bez ikakve težine".

Toliko su ga imitirali, toliko su iscrpili sve te njegove veličanstvene ideje, da njemu ništa nije ostalo.

Muzičari su mu potom govorili da kaska za samim sobom, da je postao samo bleda imitacija onih koji imitiraju njega.

Na jednoj svirci izrazito loše je svirao, pa mu je jedan muzičar prišao i drsko dobacio: "Ti nisi ti! Ja sam ti"!

Neko je rekao da je bio izbacivan iz sopstvenog života, jer nije svirao dovoljno nalik sebi.

Ipak, dobro je besmrtna Bili primetila.

Niko nije umeo sa saksofonom da otpeva pesmu ili ispriča priču kao Lester.

Kada je krenuo njegov sunovrat, uporno je ponavljao samo jednu priču i to onu da više ne može da svira.

Bila je to ujedno i priča o njegovom umiranju.

Sve je krenulo kako ne treba, kada je vlastima konačno pošlo za rukom da mu uruče poziv za vojsku.

Dugo je to izbegavao.

Na ruku su mu išla putovanja sa orkestrom po celoj Americi.

Ipak, jedne večeri, prišao mu je vojni službenik, praveći se da je jedan od obožavatelja koji samo želi autogram.

Prevario ga je.

Pred regrutnom komisijom morao je da sedi, jer se toliko loše osećao da nije bio u stanju ni da stoji.

Na osnovu laboratorijskih rezultata utvrđeno je da ima sifilis.

Bio je toliko pijan, drogiran, da mu je srce jedva radilo.

No bez obzira, komisija je bila neumoljiva, po njihovom nalazu bio je sposoban za vojsku!?

Ne postoji veća suprotnost, od one koju sa sobom nosi jedna tanana umetnička duša i one koju predstavljaju kruta i zadrta vojnička pravila.

Svet muzike prepun je boja, svake različitosti, u muzici i tišina ima smisao.

U vojsci je svaka različitost ravna izdaji.

Svi moraju biti isti, isto misliti, svi dani su isti, bilo koja promena je nepoželjna, bolje reći - nezamisliva.

Dok je marširao, imao je utisak da će mu se glava rasprsnuti.

Trpeo je poniženja i uvrede na svakom koraku.

Kulminacija je došla kada ga je poručnik Rajan naterao da pocepa, zgužva i baci sliku svoje žene koju je nalepio na unutrašnjost svog vojničkog ormarića.

Poručnik nije mogao da podnese činjenicu da je on crnac, a ona belkinja.

"Prez" je tiho govorio: "Gospodine, ona je moja žena".

Ništa nije vredelo. Optužio ga je da noću vrši bludne radnje gledajući u fotografiju.

Od tog časa Lester je koristio svaki trenutak i mogućnost da se napije i drogira.

Rajan je jednom prilikom uz pobedničko, bolesno cerenje, pronašao kod njega drogu.

Vojni sud ga je osudio na godinu dana zatvora.

Po "Prezovim" rečima, sloboda iz vojske znači da se vraćaš u civilstvo, a iz vojnog zatvora - da se vraćaš u vojsku.

To ga je potpuno slomilo.

Nikada više nije bio onaj stari Lester Jang.

Ni kao čovek, ni kao muzičar.

Možda samo jednom, pred samu smrt, kada je zajedno sa Tedijem Vilsonom pratio Bili Holidej prema kojoj je gajio platonsku ljubav.

Ta ljubav iznedrila je neke od najlepših snimaka koje je ta muzika uopšte i dala.

Bio je to njihov čarobni bljesak, nezamisliv, mnogima zauvek nedostupni nivo.

Umro je u Njujorku, 15. marta 1959. godine.

(Telegraf.rs)