Priče o pesmama: Film - "Beli prah" Biljane Trifunović Bezideje, zaboravljene ikone beogradskog novog talasa

Jedna od zaboravljenih ikona beogradske novotalasne scene bila je Biljana Trifunović. Ili samo Bezideja.

Nije malo tekstova u kojima se može pročitati kako je Beograd osamdesetih godina prošlog veka bio svet.

Za one koji su to tvrdili, jedan od aduta kojim bi brzo zapušili usta svim "nevernim Tomama", bila je i muzika koja je nastala u toj deceniji a koja se, kako su govorili, u mnogo čemu približila onoj evropskoj.

Preporučujemo

To svakako i jeste tako, ali sa druge strane, prethodne dve decenije u kojima je rokenrol u ondašnjoj Jugoslaviji nezadrživo rastao, dakle šezdesete i sedamdesete, nisu ni približno imale toliko tragičnih ikona, kao što je to imala decenija novotalasne scene.

O nekima se i danas ispredaju bajke, manje ili više istinite priče, koje uglavnom prate heroje koji su prerano otputovali sa ovog sveta, a neke su već sasvim zaboravljene, prekrivene prašinom današnjeg sivila koje ekspresno usisava svaku kreativnu različitost, a uglavnom ističe ono priprosto, vulgarno i sasvim nazadno.

Jedna od zaboravljenih ikona beogradske novotalasne scene bila je Biljana Trifunović.

Ili samo Bezideja.

Po jednoj priči, nadimak Bezideja dala je sama sebi, nezadovoljna i svojim životom i onim čime je bila okružena.

Po drugoj, to joj je darovao Vladimir Vlaja Jovanović dok ju je fotografisao nagu za duplericu svog časopisa "Izgled".

No krenimo od početka.

Rođena je u Beogradu, ali je ostalo nejasno zašto ju je gajila baka koja ni o sebi nije mogla da se brine.

Neki koji su je poznavali, tvrde da joj je majka umrla na porođaju, da bi otac, inače lekar, ugledavši mrtvu suprugu kolegama izjavio da više ne želi ništa da ima sa "stvorenjem" koje joj je "oduzelo" život.

Drugi opet govore da je istina savim drugačija i da je njena majka u postporođajnoj depresiji donela odluku da svoju bebu ubije, no kako se to na svu sreću nije dogodilo, jednostavno je zaboravila na nju.

I tako je baka podizala Biljanu onako kako je znala i umela.

U početku se nije razlikovala od toliko druge dece, izuzev u jednom: Bila je anđeoski lepa.

Oni koji su je poznavali tvrde da je presudan uticaj u njenom životu imala Jasmina Tešanović, njena sestra od tetke, politička aktivistkinja, pisac, prevodilac ali i feministkinja koja je 1978. godine organizovala u Beogradu prvu feminističku konferenciju, a to je ujedno bio i prvi takav skup na području istočne Evrope.

Odrastala u Kairu, Milanu i Rimu, Jasmina je imala buran život. Družila se sa glumcima, režiserima i piscima. Bila je devojka Davida Albaharija, supruga Raše Livade, Dušana Veličkovića i Brusa Sterlinga.

Upućeni tvrde, da je upravo ona po povratku iz Rima, mladu Biljanu uvela u svet pop arta ali i mnogo čega drugog prekomernog.

Tako je Biljana izrasla u radoznalu i prelepu devojku koja nije znala ni za kakve granice.

Kada se nakratko pojavila u danas već legendarnom filmu "Pejzaži u magli", skrenula je pažnju na sebe.

Mnogi su bili zaljubljeni u nju, ali ona je izabrala slikara i vrlo harizmatičnog beogradskog art gurua Vladimira Vlaju Jovanovića, koji je predvodio beogradsku grupu Kozmetika, u kojoj su bili još Sloba Konjović, Marko Pešić i Miško Mihajlovski.

Sećate li se pesme "Utisaka puna glava"?

E pa to su upravo oni.

Vlaju je pored muzike interesovalo i štošta još.

Čega god bi se dohvatio izučavao bi to fanatično precizno i pouzdano, pa je tako osnovao i časopis "Izgled", prvi jugoslovenski fanzin za glamur, koji je bio zamišljen kao legendarni "Interview" Endija Vorhola.

Uostalom, Vlaja je svima govorio da mu je Vorhol najveći idol.

U tom časopisu Biljana (čitaj: Bezideja) objavila je neke intervjue sa zvezdama tadašnje new wave scene.

Ali i jedan sasvim atipični, koji je uz Vlajinu pomoć uradila sa Goranom Bregovićem.

Priča dalje kaže da je nakon tog intervjua sasula Vlaji u lice rečenicu:

"Ti možda možeš u ovoj zemlji biti drugi, ali Brega je prvi!"

I još je rekla da je zaljubljena u njega.

Posle se silno razočarala kada ju je Brega jedne noći nemilosrdno izbacio na ulicu, jer je imao dojavu da je pod prismotrom čuvenog sarajevskog policajca Amira Latića.

Istog onog koji je nesrećnom Ipetu Ivandiću pronašao hašiš u bubnju i to u trenutku dok je sarajevska grupa "Rezonansa" u improvizovanom studiju koji je u Ipetovoj kući montirao producent Nikola Borota, snimala album "Prolaz molim", koristeći baš taj bubanj.

Latić ih je sve uhapsio.

Srećom, ove iz Rezonanse je ubrzo pustio, ali Ipetu nije bilo pomoći.

Brega se smrtno uplašio da će ga Bezidejino prisustvo kompromitovati zauvek.

A kako i ne bi?

Kružile su priče da je Biljana nakon njenih amsterdamskih doživljaja sa Vlajom, prenosila drogu iz Južne Amerike.

Potom da je uhapšena, deportovana...

Uostalom i Vlaja je prvi put "zapalio" u Holandiju bez pasoša.

Naravno, ubrzo je uhapšen i ekspresno vraćen nazad.

Mnogi govorili svašta, a Latić je uporno tvrdio da će upravo on sprovesti Bregu kao najobičnijeg narkomana.

Međutim, u celoj toj ujdurmi postoji i mišljenje da je Vlaja "podmetnuo" Bezideju Bregoviću u nadi da će potom raditi omot za album "Doživjeti stotu", na kome je upravo trebala biti ona, obnažena i sa našminkanom jugoslovenskom zastavom preko oka.

Ipak, ništa od svega toga.

Brega je, kako se govorkalo, tada samo kratko izjavio: "Ne želim da mi neka beogradska pi..ka bude na omotu".

Liči na njega, ali nije provereno.

Doduše, ovoga puta zadatak oko samog omota neće poveriti svom starom saradniku Draganu S. Stefanoviću, već Mirku Iliću, najpoznatijem grafičkom dizajneru sa Balkana (a svakako ne mnogo manje poznatom i u svetskim okvirima), koji će potom godinama praviti naslovnice najvećih svetskih magazina poput Njujork Tajmsa i Tajma.

Svašta bi se Bregi možda moglo osporiti, ali njegov "njuh" ili instikt, kako hoćete, ne prestaje da fascinira.

Uvek je znao da bira saradnike.

Uostalom, Mirko je napravio vanserisjski omot.

Ali to je priča za neki drugi put.

Biljana nije previše tugovala za Bregom.

Zaljubila se u Juru Stublića.

Kada je ta kratka i strasna beogradska “pustolovina” zapretila da će biti privedena kraju, jer je Jura morao za Zagreb, ona je krenula za njim.

Samo za razliku od avanture sa Bregom, iza ove je ostala pesma.

Ako uzmete u ruke album grupe Film, "Zona sumraka", obratite pažnju na pesmu "Beli prah":

U Beogradu u hotelu Union

Satima smo sjedili u mraku

Ti si došla odjevena u zeleno

I sjela pored mene

Rekla si da želiš biti sa mnom

Odveo sam te do lifta

U prolazu mig portira

Njemu je sve bilo jasno

Sve je bilo jasno

Sve je jasno

Sve je jasno

Sve je jasno

Jasno.

U sobi 411 ležali smo u tišini

Pitao sam te, djevojko

Voliš li još nekog osim mene

Rekla si, o da da, o da da

Ja volim beli prah

Volim beli prah

Beli prah

Beli prah

Beli prah

Beli prah.

Rekao sam ti, ja ću otići

Izdrži još malo, moraš biti jaka

Odvešću te na neko drugo mjesto

Kad se vratim sa dovoljno novca

Otresćemo prah sa svojih nogu

Kad se vratim sa dovoljno novca

Da nam kupi kartu do slobode

Da nam kupi kartu do slobode.

Sad sam u vagon-restoranu

Slušam riječi ljudi

Kažu da je ona ubica

A mi držimo pušku

Ja sam kao i svi drugi

Bježim noćnim vlakom

Od djevojke koju volim

Bježim noćnim vlakom

I ostavljam da je proguta

Beograd i bijeli prah

Bijeli prah

Bijeli prah

Bijeli prah

Bijeli prah

Bijeli prah

Bijeli prah.

Posvećena je njoj.

Bezideji.

Bila je beogradska Edi Sedžvik.

Prelepa, krhka i preterano slobodna.

A takvi obično završe u pesmama.

Edi u čuvenoj "Like A Rolling Stone" Boba Dilana, a Bezideja u Jurinoj "Beli prah".

Ali beše to vreme u kome su se Beograd i Zagreb voleli.

Ili bar poštovali, kada je ovakva muzika u pitanju.

Ubrzo je nestalo i ljubavi i poštovanja, pa i zemlje koja je imala takvu muziku i umetnost uopšte, a sa njom odlaze u zaborav i mnoge ikone beogradske novotalasne scene i čuvenih žurki toga vremena.

U većini slučajeva, kako se čini, za takve ikone postojala su samo dva puta.

Jedan je vodio ka grobljima, a drugi ka belosvetskim destinacijama u kojima će poneki junak beogradskih žurki postati čuvar parkinga, lift boj ili u najboljem slučaju vozač kamiona.

Sa njima je nepovratno nestala i sloboda o kojoj su toliko sanjali i čeznuli.

Ona sloboda koja je iznad svega poštovala druge.

A onda su već uveliko nadolazeće devedesete u ovim našim balkanskim gudurama iznedrile neke sasvim nove "junake".

Oni su imali svoje viđenje slobode i smatrali su je ličnom svojinom do koje su dolazili milom ili silom, ni po čemu ne mareći za bilo koga drugog.

Od tada se malo šta promenilo.

Možda je sloboda za kojom je tragala generacija sa početka osamdesetih, bila samo u snovima.

Zamišljena kula u vazduhu.

Ali valjda je i vazduh tada bio drugačiji, pa je makar i na trenutak mogao biti temelj takvoj kuli.

Možda je takvu slobodu ta generacija ipak dodirnula.

Posle su sistematski počeli da nas navikavaju kako su nam mnogo važniji neki sasvim drugi temelji.

Ti nekadašnji, ubrzo su počeli da blede, da se urušavaju i bivaju zatrpani recikliranim otpacima nekih srećnijih godina.

Ni Bezideja nije bila bolje sreće.

Umrla je zaboravljena od svih, na Infektivnoj klinici u Beogradu, na odeljenju za SIDU, 1999. godine.

Imala je 39 leta.

(Telegraf.rs)