Ljubomir Ljuba Sedlar za Telegraf rs: Na turneji u Rusiji sam tri meseca "dobijao ćerku" iz dana u dan

Ljubomir Ljuba Sedlar je bio nekada gitarista više beogradskih grupa, među kojima su i legendarne Siluete

Jako je interesantno koliko naših muzičara radi po celom svetu, gde su se susretali i sarađivali sa vrlo uspešnim ljudima, pa samim tim imaju i zanimljive životne priče. Jedan od takvih muzičara je i Ljuba Sedlar, nekada gitarista više beogradskih grupa, među kojima su i legendarne Siluete, ali i čovek koji će potom dugo godina imati svoj studio u Švajcarskoj gde ga je životni i profesionalni put odveo i gde će upoznati i sarađivati sa značajnim imenima iz sveta šou biznisa. O svemu tome razgovarali smo sasvim srdačno i otvoreno.

• Rođeni ste 1952. godine. Hajde da se na samom početku prisetimo Vaše rane mladosti i tog vremena romantizma kada je rokenrol u pitanju. Gitaru ste počeli da svirate još od svoje devete godine.

Kada sam imao devet godina majka mi je kupila gitaru za rođendan, u početku sam svirao u grupi u kojoj je između ostalih bio i Dejan Vasiljević, kasnije naš ambasador u Švedskoj i Egiptu. Nažalost, on je preminuo pre desetak godina, dobio je napad slepog creva i preminuo je na putu za bolnicu.

• Jako je teško bilo doći do instrumenata u to vreme, Vi ste prvu gitaru dobili od majke.

Da, ona je tu gitaru kupila u radnji na Terazijama koja se nalazila preko puta robne kuće Beograd, tu su mogli da se kupe instrumenti. Tu sam kupio i moj prvi "Forte" magnet, pa sam majku terao da mi taj magnet drži ispod žica na gitari, koju bi potom uključio u radio, ne bi li čuo to što sviram. To je bio moj prvi instrument.

• Sa petnaest godina se priključujete grupi Plamenih pet. To je bila Vaša prva ozbiljna grupa.

To je bilo '67. godine. Znam po tome jer je tada sniman neki film, pa su oni kao trebali da sviraju tu, jer je glavni glumac bio prijatelj jednog člana iz grupe. Pošto su Siluete u to vreme svirali u Domu omladine, trebalo je da se neke scene tamo snime jer su oni imali mnogobrojnu publiku, tako da sam i ja kasnije prešao kod njih.

• Dobro, ali prvo ste bili u grupi Vizije.

Tako je. U to vreme nisam imao električnu gitaru i pojačalo, odnosno neki ozbiljniji instrument, pa sam počeo da sviram sa Vizijama gde su bili braća Jelenko i Toma Milaković, oni su imali sve te instrumente, pa sam sa njima bio možda godinu i nešto dana.

• To je bio interesantan bend jer je u postavi imao saksofon i trubu, što nije bilo uobičajeno u to vreme kada su takve grupe bile u pitanju.

Vizije su imale dve postave, a prva je bila ta koju pominjete. Sećam se da je Jelenko u šali govorio kako se ne slažu imena Toma i Ljuba, pa nas je imenovao ovako: Spomenko i Jelenko, Laza i Lale. (ssmeh) Laza (Dragoslav Lazarević, op. autora) je bio orguljaš, Lale je svirao saksofon, a kasnije je bio u orkestru Radio Sarajeva, Spomenko je svirao trubu i naravno, Toma je svirao bas, Jelenko bubnjeve, a ja gitaru. Kada se Lale vratio u Sarajevo, a Spomenko počeo da svira narodnjake, mi smo pozvali Preleta da peva pa smo ostali u tom manjem bendu - bubanj, bas, orgulje i gitara, a ja sam u tom periodu po potrebi bio i vokalni solista.

• Koliko dugo se Prele zadržao u grupi Vizije?

Prele je bio tu otprilike dok ja nisam prešao u Siluete, a potom se grupa raspala. Toma više nije hteo da ima veze s tim pa se zaposlio u Radio Beogradu gde je dugo godina bio šef orkestra, Jelenko je potom svirao gde je stigao.

• Hajde da se malo zadržimo na Sluetama, to je ipak naša najpoznatija i najlegendarnija grupa šezdesetih godina. Šta je za Vas značilo kada ste postali član jedne takve grupe? Zoran Miščević je bio prva autentična rok zvezda ondašnje Jugoslavije.

To je istina. Ja sam u ondašnje vreme imao nepunih sedamnaest godina, čini mi se da sam kod njih došao, ako se dobro sećam, negde u novembru 1968. godine. Kada sam bio klinac preskakao sam neke ograde samo da bih mogao da ih slušam i gledam, a nekoliko godina kasnije sam već svirao sa njima. Oni su svi bili mnogo stariji od mene, imali su možda nekih dvadeset pet-šest godina, pa i više. Interesantno je bilo kada smo svirali u Rovinju '69. godine, a Rovinj je stvarno božanstven grad, tu gde smo svirali bilo je stvarno divno i uvek puno, jednom u toku dana negde u gradu izbije požar pa je policija sve mlade koji su se tu zatekli angažovala da pomognu u gašenju i da nose kofe sa vodom i kad su mene "uhvatili" rekao sam im da imam sedamnaest godina i tako sam bio oslobođen tog zadatka. Hoću da kažem, da sam stvarno u vreme dok sam svirao sa Silueta bio jako mlad, odnosno maloletan. Jedno vreme je bilo sjajno, međutim, Zoran Miščević je stalno insistirao da sviramo te neke stare pesme, npr. "I Can't Stop Loving You" od Reja Čarlsa, što je bilo lepo svakako ali to je već bio početak sedamdesetih, svako je težio da svira neke svoje kompozicije ili nešto novo, nešto ludo, šta god, ali on je insistirao na nekom sasvim drugom repertoaru. Jednom prilikom trebalo je da sviramo Novu godinu, čini mi se u Požarevcu, ne sećam se više tačno, uglavnom padne neki ogroman sneg i oni nam tu svirku u poslednjem trenutku otkažu, pa mi te noći, umesto da sviramo, ostanemo u hotelskoj sobi. Kada smo se vraćali, rekao sam - slušajte ljudi, ja ne želim više da budem u bendu i tada sam otišao. Bila je to, čini mi se, '71. godina. Sa Siluetama sam bio po celoj zemlji, sećam se da smo išli na neku turneju na kojoj se birala idealna žena Jugoslavije. Mi smo išli kao grupa, a pevala je i Olivera Marković, Aca Trandafilović, ne mogu svih da se setim. Šta da kažem? Bilo je dobro dok je trajalo, odnosno dok Miščević nije počeo da pravi te njegove ispade, tipa hoću ovo-hoću ono, sa čim se mi nismo slagali i ja sam rešio da odem. Dejan (Dejan Dunjić, basista, op. autora) je onda rekao - ako ti ideš idem i ja, posle je otišao i Miške (Jovan Mišević, bubnjar, op. autora) tako da se grupa raspala, ostali su Ljuba (Ljuba Đorđević, op. autora) klavirista i Zoran, pa su se "krpili" sa raznim muzičarima, ali to više nikada nije bilo kao pre.

• Kroz Siluete je prošlo više gitarista, svirao je i Dragi Jelić, pa recimo Boban Todorović koga ste Vi zamenili...

Da, ja sam zamenim Bobana, zvali smo ga Ciga jer je bio crnpurast, došlo je do nekih neslaganja između njih, šta znam. Ja sam im odgovarao, bio sam mlad, svirao sam Hendriksa kao lud (smeh) i hteli su pošto-poto da dođem ali kako još uvek nisam imao odgovarajuću opremu oni su mi kupili prvu Fender gitaru i Fender Super Reverb pojačalo i to sam potom otplaćivao od zarade koju sam dobijao od tih naših tezgi, no s obzirom da smo mi stalno svirali, vrlo brzo sam izmirio to dugovanje.

• Šta se tačno događalo kada ste napustili Siluete?

Otišao u Nemačku da sviram sa grupom 3UP. Sećam se jednom sam došao kući iz grada i majka mi kaže da me je tražio Toma Milaković i da mu se javim. Kada sam ga pozvao, on mi kaže da dođem do Ateljea 212 jer su za mjuzikl "Isus Hristos Superstar" tražili pevače, pa je hteo da ja u toj predstavi igram Judu i tu se dogovorimo da sutradan dođem na tu audiciju. Samo što sam spustio slušalicu, zvoni telefon ponovo, kad zove me njegov brat Jelenko koji je tada svirao u Nemačkoj i kaže - dolazi ovamo, ovaj naš gitarista mora da ide, ne može više da svira, u velikom smo problemu. Meni je to stvarno bilo smešno, prvo me zove jedan, zatim drugi brat, ali sam ipak na kraju odlučio da idem u Nemačku. Potom je Judu u "Kosi" igrao Zlatko Golubović. (popularni pevač šlagera sedamdesetih godina, op. autora) Kada sam se vratio iz Nemačke, otišao sam u Ameriku.

• Koliko ste ostali u Americi?

Oko godinu ipo dana.

• Jeste li tamo svirali?

Moja devojka je tada dobila stipendiju za usavršavanje na Jejl univerzitetu. Kada sam došao tamo, nisam u početku ni smeo da kažem da sviram, jer sam mislio da tamo svako svira gitaru savršeno i da su tu svi ne znam šta, međutim, kada sam ukapirao da to uopšte nije tako po celom Jejlu sam izlepio obaveštenje da dajem časove gitare, pa sam uglavnom to i radio. Nisam svirao u nekom bendu, jer bi to već bilo prilično komplikovano, ali sa tim časovima sam zaradio neku kintu preko onoga što je ona već imala, tako da nam je bilo dobro. Kada smo se vratili nazad, venčali smo se '73. godine.

• Da li je tada osnovana Super grupa?

Da, tada sam napravio tu grupu sa Dejanom i Mišketom. U početku je tu svirao i Jelenko, potom Dragan Cvetić iz grupe CD, snimili smo neki singl sa kompozicijom Đorđa Novkovića "Dingl di - dingl da", (singl je objavila grupa CD, op. autora), mislili su da će to biti neki hit, međutim pesma je bila bez veze i to na kraju nije ispalo tako. Sve je to na sreću trajalo jako kratko, bio je to promašaj.

• Potom postajete član grupe Opus koju je osnovao klavijaturista Mive Okrugić.

Pored Miveta i mene tu je još bio Dušan Ćućuz koji je svirao bas gitaru, a Boka iz Džentlmena bubnjeve (Velibor Boka Bogdanović, takođe bubnjar prve postave YU grupe, op. autora), ali i tu se nije događalo ništa posebno, pa sam '76. godine, kada se rodila moja ćerka Sandra ponovo otišao u Ameriku. Međutim, u tom periodu sam već napunio dvadeset sedam godina, pa sam morao da se vratim kako bi odslužio vojni rok, inače bi me proglasili za dezertera, tako da sam bio godinu dana u Velesu. Posle vojske sam otišao u Švajcarsku, pa se igrom slučaja dogodilo da sam tu i ostao.

• Sa grupom Opus ste snimili singl na kome su komozicije "Veče" i "Sam".

Da, za tu ploču omot je pravio Zoran Modli. U međuvremenu smo snimili i jedan singl sa Borom Đorđevićem, to je bila grupa Hajduk Stanko i jataci.

• Tu je takođe bio Zoran Modli.

Napravili smo bend kako bi snimili tu ploču. Tu je bio Bora, Zoran Modli, Robert Nemeček, Boka i ja. Ja se više i ne sećam šta je Modli radio, da li je pevao nešto ili crtao neke njegove drangulije, a opet Robert je kada smo se fotografisali za omot te ploče, stavio neki plastični nos i naočare za sunce, kako ga ne bi prepoznali, ali on je bio onako korpulentan, jedini je imao kosu gotovo metar dugačku i svi su naravno shvatili da je to on. Na tom singlu su kompozicije "Na putu za carski grad Stambol" i "Anđelija čuvaj se Turaka".

• 1975. godine objavljujete svoj prvi singl za PGP RTB na kome su kompozicije "Dok sve to postoji" i "Vlajkov auto". Interesantno je da ste na snimanju sami odsvirali sve instrumente - gitare, mug sintisajzer, melotron, bas i bubnjeve. To je prava retkost na ex YU sceni, a verovatno i prvi poduhvat takve vrste. Kako ste došli na tu ideju?

Da, tačno. Ja sm to hteo da uradim još pre, jer sam voleo te instrumente i stvarno sam bio totalno okrenut muzici, tako da se ta ideja vrzmala u meni, ali nikako nisam uspevao da je realizujem. Na kraju sam otišao u PGP i rekao - dajte ljudi, hoću to da uradim! Oni su na kraju pristali, pa sam seo i završio to. Tu je Tahir bio snimatelj...

• Tahir Durkalić.

On je moj veliki prijatelj. Sa Lazom iz Plamenih pet je išao u školu "Nikola Tesla", pa je stalno dolazio kod njega da bi učili, a mi smo tu vežbali i tako smo postali prijatelji još od moje petnaeste godine.

• Šta se potom događalo? Možda smo preskočili činjenicu da ste išli i na turneju po Rusiji, odnosno tadašnjem Sovjetskom Savezu.

To je bilo u vreme kada se rodila moja ćerka Sandra, dakle 1. februara 1976. godine. Lekar je rekao da će se supruga poroditi negde oko mog rođendana koji je 21. januara, ali to se nije dogodilo i ja sam već morao nekog dvadeset sedmog-osmog da idem na tu zakazanu turneju, znači bukvalno sam to promašio za neka dva-tri dana. Sa nama je tada bubnjeve svirao Dragoljub Đuričić, moj veliki prijatelj, koji je nažalost preminuo, što me je kada sam to čuo, totalno uništilo...

• Da nažalost, zaista velika šteta.

U svakom slučaju, otišli smo tamo i odmah na početku dogodilo se nešto stvarno smešno, moram to da Vam ispričam. Kada smo stigli, prvih par dana nismo imali koncerte, sedeli smo u nekom hotelu i ja sam naravno svaki dan zvao da vidim da li se supruga porodila. Sećam se da sam imao sobu, čini mi se, na jedanaestom spratu i ja u jednom trenutku zovem, javlja se svastika i kaže mi da sam dobio ćerku. Toliko sam bio oduševljen, da sam se sjurio niz one stepenice, potpuno sam zaboravio da u hotelu postoji i lift. Dođem dole do tog nekog bara gde su već bili ovi moji "muzikanti", pa u početku u svoj onoj euforiji nisam ni primetio da svi potpuno pijani. Šta se desilo? Oni su našli tu nekog Gruzijca koji je bio valjda neki pisac šta li, tu se oni Bog zna kako sprijatelje i kao hajde nešto da popiju, međutim Gruzijac pije votku kao da je voda, onako bez ikakvih problema, a ovi moji se ubrzo totalno "šlogiraju". I sad ja sav srećan kažem - dobio sam ćerku, a Macan koji je svirao klavir kaže - suuper, evo odmah da ti dam poklon! Tu mi da neki samovar, ogroman onako, koji mu je valjda "uvalio" ovaj Gruzijac. I sad zamislite, treba da to nosim na turneji koja traje tri meseca. Međutim, baš to veče smo imali koncert u "Zvezdanom gradu" u Moskvi. To je inače prostor gde su živeli astronauti, koji je u to vreme bio potpun zatvoren za ostali svet, oni su tu imali svoju poštu, bolnicu, policiju, uopšte nisu imali kontakt sa drugim ljudima iz grada. I kada smo tu stigli, već se nazirala totalna katastrofa. Jusa basista je ostao u autobusu, jer je bio toliko pijan da uopšte nije mogao da se probudi, u stvari Dragoljub i ja smo bili jedini OK, jer nismo pili. I sad možete misliti, sviramo mi taj neki prvi šlager, počne program, ali bez bas gitare to ne zvuči nikako, Macan je stavio neke ogromne note na svoj klavir kako ga niko iz publike ne bi mogao videti, niko ne može da dođe sebi, neprekidno greše, zvučimo stvarno kao idioti. Gledaju ovi Rusi i sad šta će, kao hajde da aplaudiraju. Počnemo drugu pesmu, opet katastrofa, publika u čudu. U trenutku kada smo počinjali treću pesmu, pojavi se tu humorista i imitator Ljuba Stepanović koji je išao sa nama na turneju i bio zvezda programa. On se onako neplanirano popne na binu izigravajući da je pijan, davajući nam znak da prestanemo da sviramo i tu odmah ispriča neki vic, a pričao je ruski vrlo dobro, publika naravno oduševljena i on potom odjedanput kaže: "Slušajte, strašno mi je žao, ovi moji zvuče totalno bez veze, a to je njegova krivica - i tu pokaže na mene - jer upravo smo dobili telegram iz Beograda da je dobio ćerku". I tu dve hiljade ljudi skoči uz glasno odobravanje, a Ljubi Stepanoviću se to toliko dopalo, da sam ja tri meseca potom dobijao ćerku svaki dan, čak su mi donosili i neke igračkice, dva kofera sam do vrha napunio, a moja ćerka Sandra je na toj turneji dobila više aplauza nego svi mi zajedno. Imali smo dva koncerta dnevno, organizacija je bila stvarno fantastična. Ja već dugo živim u Švajcarskoj, u Americi sam bio sve skupa jedno pet-šest godina, nigde organizacija ni približno nije bila kao tada u Rusiji. Ma svašta sam doživeo i video, čak mi sin kaže da treba da napišem knjigu o tome. Evo npr. bio sam sa tri predsednika, ne znam ko od muzičara može još sa time da se pohvali.

• Koja tri predsednika?

Pa prvi je bio Tito, prisustvovao je koncertu Silueta u Domu omladine, a drugi je Džimi Karter, taj susret se dogodio u Americi. Otac od moje supruge je bio generalni direktor Narodne banke pa potom, pre nego što je otišao u penziju i guverner. Kada smo supruga i ja bili u Americi, tast je jedne prilike došao tamo, Karter ga je pozvao jer su se znali još od ranije dok je on bio u Svetskoj banci pa smo i nas dvoje išli sa njim na taj sastanak. Treći je bio predsednik Južne Koreje. Nije to toliko ni važno, hteo sam da kažem da je ta paleta mojih poznanstava kretala od onih najvećih vagabunda što ni hleba nemaju da jedu, koji žive na ulici, do predsednika država. Moj život je bio prepun svega i svačega i stvarno bi možda i trebalo nešto da se o svemu tome napiše.

• U jednom trenutku došli ste na ideju da okupupite ekipu sjajnih muzičara kako bi snimili svoj prvi album - "Uz pomoć velikih prijatelja".

Taj album sam počeo da snimam i pre odlaska u Ameriku i to na četvorokanalnom magnetofonu Študer u studiju V. Tu smo snimili samo kompoziciju "Igraj sa njom", ali se tu toliko odugovlačilo sa tim terminima da je na kraju došlo do toga da mi već treba da idemo u Ameriku. Potom sam poslao poruku mom ocu, koji je bio reditelj na televiziji, da ide u studio i pokupi tu traku, jer sam se plašio da će to neko izbrisati znajući da se to više puta ranije i događalo. U međuvremenu, dok sam bio u Americi, PGP RTB je postavio kompletno novu opremu sa dvadeset četiri kanala, pa smo, kada sam se vratio, sa tih starih traka sve to prebacili na nove i samo nastavili dalje da ih "punimo". Ploča je objavljena kada sam ja otišao u vojsku, znači u maju '79. godine.

• Na tom albumu Vi ste autor svih kompozicija, izuzev jedne, koju je potpisao Sloba Marković.

Da to je kompozicija "Jedriličar". (smeh) To je isto interesantno. Dok sam bio u Silutama, naš menadžer je bio Gradibor Veljković.

• Čuveni Grada.

Tako je. Dođe kod nas jedan dan Branko (Branko Gluščević, basista, op. autora), koji je je svirao u grupi Dah sa Zlatkom Manojlovićem, a naočare za sunce mu stoje skroz gore na čelu, kako da bi valjda mogao da vidi normalno. Gleda ga Grada i kaže - šta si došao ovde kao neki jedriličar! (smeh) Mi sad kao - kakav jedriličar, ko su uopšte jedriličari? A Grada će: "Pa to su oni čudaci što voze avione koji uopšte nemaju motor". Od tada smo za svakog ko je bio malo na svoj način, govorili - ma pusti ga, on je jedriličar. I kad je Sloba napravio taj njegov šlager, počeo je da razbija glavu kako da nazove kompoziciju i ja mu kažem - pa jedriličar. On počne da se smeje - pa daa, kako se ja toga ne setih! Imali smo te neke svoje male žargonske cake, recimo Kornelija smo zvali Kovačević, po prezimenu Kovač itd.

• Da li je taj album možda mogao biti neki podstrek za pokušaj rada sa nekim bendom i slično?

Kada je taj album izašao, ja sam već bio u vojsci, a kada sam odslužio vojni rok, nakon par meseci sam otišao u Švajcarsku, tako da po tom pitanju nije moglo ništa da se desi. Međutim, mogu da Vam kažem, kada sam pre dve-tri godine dolazio u Beograd video sam se tada sa nekim mojim dragim prijateljima, pa smo Dragoljub Đuričić i ja razmišljali da napravimo bend, da bi snimili nešto za našu dušu i kako mi mislimo da treba. Dragoljub mi je stalno govorio, hajde da uradimo nešto, ovi klinci nisu u tom fazonu, mi smo rasli uz Stivija Vondera i jedino ti još uvek komponuješ u tom smislu, ostali su otišli u neke sasvim druge vode. I tada smo se dogovorili da Sloba Marković svira klavijature, Japanac bas (Nenad Stefanović Japanac, op. autora), Dragoljub bubnjeve i ja gitaru. Nažalost, desilo se da je Japanac umro, a nakon njega i Dragoljub i to me je potpuno raspametilo. Eto, od tog našeg zamišljenog benda, ostali smo Sloba i ja, a bilo ko drugi da dođe, naravno svi oni sviraju božanstveno, ipak teško da bi iko mogao da donese taj duh koji bi ta četvorka imala. Ne znam koga bih mogao da pozovem, ali nakon svega što se dogodilo i ne zove mi se više niko, jer je to trebalo da bude jedna sasvim lična priča nas četvorice.

• Da li je razlog Vašeg odlaska u Švajcarsku bio studiranje na tamošnjoj džez akademiji?

To je bio razlog, ali su se odmah neke stvari iskomplikovale. Moja supruga je bila profesor na fakultetu, pa je dolazila kod mene negde u maju i ostajala do oktobra meseca, s tim što se sredinom leta na kratko vraćala u Beograd kako bi ispratila taj julski ispitni rok. Međutim, kada se '82. godine nakon boravka u Švajcarskoj vratila u Beograd, primetio sam da nešto nije u redu, jer su ih na aerodromu sačekali svi, osim moga oca. Posle par dana supruga me je pozvala da dođem u Beograd, meni je to bio veliki problem, jer su predavanja na akademiji već počela, ali ona mi je tada rekla da otac ima kancer u poodmakloj fazi, tako da sam se vratio u Beograd prvog, a otac je preminuo šesnaestog novembra. I tako su neke stvari oko toga počele i na kraju ispale totalno bez veze, ja nisam ni imao u planu da ostanem u Švajcarskoj, ali život me je odveo ma tu stranu.

• 1983. godine ste objavili svoj drugi album "Get Away", koji se dosta razlikuje u odnosu na prvi.

Pa jedan producent ovde je hteo pošto-poto da se taj album snimi. Ja sam u suštini sve te pesme napravio na jednom Teac četvorokanalnom magnetofonu koji sam imao, to su faktički bili demo snimci, pa je to čuo jedan Švajcarac i navaljivao da to snimim. Rekao sam mu - važi, ali samo ako to radimo u Beogradu, a ne u Švajcarskoj. Prvo, to ovde mnogo košta, a drugo, ovde ne mogu da nađem tako dobre muzičare koji bi svirali. On je pristao, ali se dogodilo kada smo došli u Beograd da se istovremeno održavao jazz festival u Sloveniji i svi duvači, poput recimo Stjepka Guta, su otišli tamo. Zbog toga je aranžmanski sve to ispalo prilično siromašno, jer su planirani duvači, pa su Saša Habić i Đorđe Petrović morali da miksuju ono što smo imali. To je ostao nezavršen album, što je stvarno grehota. Japanac je svirao bas, Sloba Marković klavijature, a bubnjar je bio Boban Đorđević koji je tada svirao u Generaciji 5.

• U Švajcarskoj radite kao kompozitor, muzički i filmski producent, aranžer itd.

Imao sam studio u Montreu, dakle u mestu gde se održavao i još uvek se održava čuveni džez festival. Sedamnaest godina sam tu radio, a to je bilo u blizini tog čuvenog "Mountain" studija u kome je producent bio Dejvid Ričards (rođen u Engleskoj, u "Mountain" studiju producirao više albuma grupe Queen, Dejvida Bouvija i drugih izvođača, op. autora) koji je kasnije i kupio taj studio, pre toga njegov vlasnik je bio Džim Bič menadžer grupe Kvin, Dejvida Bouvija, Boj Džordža, Kris Rie, možda još nekog, ne mogu da se setim, tako da sam sve te ljude tamo sretao. Dejvid mi je bio blizak prijatelj, a studio se nalazio u kazinu koji je bio pored samog jezera. Nije to bilo nešto veliko, prostorija gde je bila režija je bila možda šest puta šest metara, a muzičari su morali da se penju na sprat pa su ih iz režije pratili na monitoru. Moj studio je bio još manji, ali u u njemu sam radio svašta i to uglavnom za džez festival, za šta sam bio, kao što sam rekao, zadužen punih sedamnaest godina. Takođe sam bio zadužen za te džem sešne koji su se održavali u hotelu pored tog objekta u kome se održavao sam festival. Tu smo napravili bend koji je svirao negde od jedan sat po ponoći pa do ranog jutra, a smatralo se da uspehom ako mi uopšte i ne sviramo, jer je cilj bio da tu sviraju sve te zvezde koje dolaze na festival. Možda će ovo sad da zvuči malo prepotentno, ali to je činjenica: Mi smo toliko dobro svirali da niko nije ni imao želju da se popne na binu da nas zameni. Sa nama je recimo pevao Lari Vudli, Amerikanac koji je imao božanstven glas, a bio je i savršen šoumen, tako da smo mi ostali mogli da sviramo natenane i kako treba i da nas niko ne dira. Montreux Music & Convention Centre ima dva prostora u kome se održavaju koncerti. Jedan je "Auditorium Stravinski" kapaciteta 4000 mesta, a drugi je "Miles Davis Hall" koji ima 2000 mesta. U ovom prvom prostoru nastupaju ta čuvena imena poput B.B. Kinga, Earth Wind & Fire i slični, a u ovom drugom neka druga liga, recimo Bregović je tu nastupao itd. Preko puta tog objekta nalazi se hotel "Palas" i ovaj u kome sam svirao, gde su sve te zvezde odsedale i zamišljeno je da se tu održavaju ti džem sešni. Bilo je toga, ne mogu da kažem da nije, ali ipak ne u tolikoj meri. Dejvid Bouvi i Kvinsi Džons su ovde imali te neke svoje drvene kućice, dolazili su često i stvarno sam tu upoznao gomilu tih ljudi.

• Prepuni ste interesanih životnih priča, možda možete još nešto da "iskopate"?

Ne znam, ko će se svega setiti. Bio sam recimo zvanični gitarista Evrovizije kada se taj festival održavao ovde u Lozani '91. godine. Tada je pobedila hrvatska grupa Riva.

• Kako se izdešavalo sve to vezano za Seul i Olimpijske igre?

Pa to je dosta dugačka priča, ali skratiću je koliko mogu. Tamo neke '86. godine Južna Koreja dobije organizaciju Olimpijskih igara. Moj prijatelj je bio menadžer njihove grupe Koreana, a oni su bili jako, jako, popularni tamo, pa je shvatio da će oni najverovatnije moći da nastupe i na samom otvaranju Olimpijskih igara, ali za to im je svakako trebala odgovarajuća kompozicija. Pozvao me je i rekao mi da napravim neku pesmu sličnu onoj "We Are The World" (pesma koja je snimljena od strane više izvođača u humanitarne svrhe, kao pomoć Africi. Napisali su je Majkl Džekson i Lajonel Riči, op. autora) koja je u to vreme bila jako popularna, naravno sa prigodnim tekstom. Sednem i napravim to, on se Bog zna kako oduševi, sve to bude divno. I sad to treba da se snima, ja se odmah "sjurim" do Beograda i naravno angažujem Kornelija da svira klavir, Japanac bas, a ja sve ovo ostalo. Snimimo sve to, vratim se sa tom dvadesetčetvorokanalnom trakom u Švajcarsku, tu dođe ova Koreana, snimimo vokale, izmiksujemo sve to i pošaljemo u Koreju. Prijatelj me pozove i kaže: "Slušaj, ovi iz organizacionog odbora su se oduševili i prihvataju da to bude pesma za otvaranje igara". Ja tu već ponovim rečenicu koju bi ponekad izgovarala moja majka: "Zbogom bedo, biće para, nema više problema". Međutim, sve to se događa možda nekih godina dana pre početka Olimpijskih igara, a Viktor Peli koji je bio direktor izdavačke kuće Polydor ovde u Švajcarskoj se "uprpio", jer je to već bio krupan zalogaj, zabrinuo se kako će sve to da kontroliše, da isprati. Potom pozove "velikog tatu" u Americi da pita da li oni mogu da preuzmu svu tu priču oko produkcije i taj dasa kaže: "Da, kako da ne, jel' imate pesmu"? "Naravno",kaže Viktor. "Ko je komponovao"? Ovaj odgovori: "Sedlar". "Koji Sedlar, nikad čuo?! Ne može to, mora da bude neko ko je poznat". Viktor mu kaže da su ovi u Koreji već sve prihvatili, njima se to dopalo, a on će: "Ma pusti ti Koreju, oni nemaju sluha, to mora da uradi neko drugi". I onda oni kontaktiraju Đorđa Morodera (Đovani Đorđo Moroder, italijanski kompozitor, tekstopisac i producent, op. autora), a on kaže: "Nema problema, može, samo ja ću napraviti ceo album i to će vas koštati tri miliona dolara". Ovi pristanu, ali ipak su se našli u pomalo nezavidnoj situaciji, imaju s jedne strane Morodera, a sa druge - i meni su nešto obećali. Frenk me me tada pozove da dođem u Koreju, što je meni već predstavljalo problem jer sam u to vreme počeo da radim na jednom mjuziklu, ali na kraju sam ipak otišao. Svirali smo tamo i moju kompoziciju, ali je Moroderova izvođena na zvaničnom otvaranju Olimpijskih igara, pa smo se tu i upoznali. Potom sam sa grupom Koreana išao na tromesečnu tuneju po Južnoj Koreji i tako se sve to završilo.

(Telegraf.rs)