Ima nas čija su sećanja suviše skupocena: O tekstu Teofila Pančića "Porfirije partibrejker (ili samo fejker)"

Reakcija našeg novinara na tekst Teofila Pančića

Pa da.

Ima nas čija su sećanja isuviše skupocena da bi ih mogao potkupiti nečiji jeftini rečnik.

Preporučujemo

Jer šta može biti jeftinije od ovog:

"A tek naši! Smak i "Šumadijski bluz" kao odličan primer toga zašto nije bilo ničega tako beznadežno užasnog kao taj davežni derivat rokenrola iz treće ruke po našim srbijanskim provincijskim gradovima sterilnih sedamdesetih - a Smak je tu bio najstrašnija strahota sve do pojave Galije..."

Tako Teofil Pančić vidi srpski rokenrol iz sedamdesetih godina prošlog veka, srbijansku provinciju i "najstrašniju strahotu sa imenom Smak".

Ovo me neodoljivo podeseti na recenzije singlova Petra Lukovića u Džuboksu, koje su isplivale nešto kasnije, pred sam kraj decenije koju pominje Teofil.

Isti rečnik, ista mantra.

Možda ga je tada mlađani Pančić i čitao.

Ko zna?

Čitao sam i ja i uvek bih pomislio kako je samodopadnost jako zaj..bana stvar.

I kako je u svoj toj samodopadnosti lako nečiji trud i rad omalovažiti.

Isto mislim i danas.

Tek digla se poprilična halabuka na društvenim mrežama nakon kolumne u "Danasu" u kojoj je Pančić opleo onako u širokom luku - od britanskog premijera Kamerona, preko Smaka i Galije, Idola, Caneta, ima tu svega i svačega, o nekom manje, o nekom više.

Dobro, nije baš mogao udariti na Dilana, Koena i Led Zeppelin, to su ipak malo veće baje, pred kojima i sva veličanstvenost Teofila Pančića snishodljivo pada u vodu.

Ima onih koji tvrde da je sve ovo samo fino uhvaćen momenat za napad na Patrijarha Porfirija, alijas Prvoslava Perića, kako ga u svojoj kolumni Teofil još oslovljava, kao i njegov izbor kompozicija i izvođača koji je nedavno komentarisao na "dvestadvojci", a koji je takođe podigao popriličnu prašinu.

Iskreno, kad smo već kod toga, ne mislim da je od ovakvih napada potrebno braniti bilo koga.

Ni Patrijarha Porfirija, iliti Prvoslava Perića, ni srpsku provinciju, a ni grupu Smak.

Jer i Patrijarh i Smak daleko nadilaze i prošla i buduća dela Teofila Pančića.

A i provincija bi ga svakako mnogo čemu mogla naučiti.

O Patrijarhu dalje ne bih, nisam dostojan, a o Smaku mogu ponešto.

Kad ono onomad bi formiran Smak u toj dubokoj srpskoj provinciji, beše mnogo onih oduševljenih "tim užasnim derivatom rokenrola".

Dobro sad, hajde, ovi Kragujevčani, Kraljevčani i Čačani, oni i nisu bili Bog zna šta u tim sveučmalim provincijama, pa još u tim sterilnim sedamdesetim, šta su oni mogli znati šta je to dobar rokenrol.

A zamisli tek tu drskost da ga i sviraju?

Bar tako misli Pančić.

Nego, oduševljen je bio - recimo - Nikola Karaklajić.

Onaj Nikola koji je vodio emisije "Sastanak u 9 i 5" i "Veče uz radio".

'Eeeej! Mo'š misliti.

Čekaj, pa kako sad to?

Pa Nikola je uradio za rokenrol kao svi mi ostali zajedno, oko njega su obletali svi.

A vidi, on dao šansu tim provincijalcima u svojim emisijama, pa čak su i na rođendanskom koncertu svirali kompoziciju "Bluz od vina" koja će kasnije prerasti u "Šumadijski bluz", koji pominje Patrijarh u svom odabiru.

Nečuveno.

A još ako znamo da je Karaklajić bio internacionalni šahovski majstor i da je tečno govorio šest jezika, prosto je neverovatno da mu se dopao baš Smak.

Ili će biti da je to samo Teofilu neverovatno.

A tek Peca Popović!

Osvedočeni intelektualac i erudita, ali eto, omaklo mu se, pa pisao propratne tekstove na albumu "Crna dama", uradio tada ključne intervjue sa R.M. Točkom, pisao relevantu istoriju o Smaku u Džuboksu, u tadašnjoj rubrici "Portret", iz koje su mnogi van ove duboke čačansko-kraljevačko-kragujevačke provincije, mogli ponešto doznati o bendu koji će, nakon baš tog drugog albuma, biti u mnogo čemu prvi po glasovima čitalaca tog istog Džuboksa.

Ali šta su tada znali čitaoci Džuboksa, lako ih je bilo prevariti.

No eto, nismo to shvatali sve dok nam to uzvišeni Teofil Pančić ne saopšti.

I kad smo kod "Crne dame", zamislite, PGP RTB ih poslao da tu ploču snimaju u čuvenom londonskom "Morgan" studiju, ma prevariše i njih ti provincijalci.

Ali hajde, sve su to srpska, provincijska posla, no kako se poslovično preduzimljivim Slovencima, odnosno izdavačkoj kući "RTV Ljubljana" omaklo da plati grupi let do Njujorka i da u avionu upriliči promociju njihovog duplog singla, na kome je, gle slučajnosti, baš ta inkrimisana kompozicija "Šumadijski bluz", koju je, kako rekoh, Patrijarh a i Teofil spomenuo.

Igrom slučaja jednog leta Gospodnjeg, ranih, "sterilnih sedamdesetih", u Dubrovniku su se sreli članovi grupe Smak i tada apsolutno najbolji na ovim prostorima - grupa Time. Oduševljenje je bilo obostrano, pa eto, prevariše i njih.

I Dada, koji će kasnije često sarađivati sa Smakom, i Vedrana i Divjaka i Maria Mavrina i Asanovića Tihomira Popa.

Čoveče!

Ko bi rek'o?

A ja mislio da su se tih olinjalih sedamdesetih "Tajmovci" baš razumeli u muziku.

Mogao bih ovako ko zna koliko još, no bespotrebno je, samo želim da kažem - ima još uvek onih čija su sećanja isuviše skupocena, da bi bila podrivena jeftinim samoreklamerstvom "a la Petar Luković".

Teofil svakako ima pravo da mu se nešto ne sviđa.

Ali ako je zaista intelektualac kakvim želi da nam se predstavi, njegov rečnik i kritičarska misao morali bi imati mnogo precizniju potku, kud i kamo dublju osnovu.

Ovako, provincija od koje, barem deklarativno, beži glavom bez obzira, uselila se u njegove misli i vokabular.

Ne kaže naš narod zalud: "Koga svrbi, taj se češe".

A narod može biti i ovakav i onakav, ali njegove ispečene mudrosti uvek pogađaju pravo u centar.

Stoga ovakvi tekstovi neodoljivo liče "na davežni derivat" Lukovićevih spisateljskih egzibicija "iz treće ruke".

I beskrajno su daleko i od Karaklajića i od Popovića.

Jer njih dvojica su na prvom mestu bili (i ostali) promoteri, nikada jeftini pljuvači.

A to je krucijalna razlika.

(Telegraf.rs)