Priče o pesmama: Josip Boček - "Dinamit" ili kako lepotice "Gibson Les Paul" pletu snoviđenja jedne generacije

Ovo podneblje nikada nije bilo preterano naklonjeno instrumentalnoj muzici

Davnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, električna gitara je bila kult. Najvažnije sredstvo izražavanja tadašnjih generacija. Jedne mladosti. I nade. Nade, da svet može biti bolji.

Ipak i pored toga što je tada gitara imala ključnu ulogu, mnogo toga je ipak bilo podređeno pevačima.

Preporučujemo

Ovo podneblje nikada nije bilo preterano naklonjeno instrumentalnoj muzici.

No kao i svugde, bilo je izuzetaka.

Da sad ne zadiremo u šezdesete godine, jer to zahteva jednu sasvim posebnu priču, nabrojaću tek nekoliko primera iz prve polovine sedamdesetih:

Na drugom albumu YU grupe iz 1974. godine, pod nazivom "Kako to da svaki dan", nalazi se prelep gitarski instrumental pod nazivom "Balada o YU grupi".

Majstori su to svirali.

Dragi Jelić i Bata Kostić.

Malo ko ga se danas seća.

Grupa 220, na svom drugom albumu "Slike" iz 75. ima kompoziciju koju su nazvali "Čovjek bubanj".

Bila je to fina gitarska međuigra Huseina Hasanefendića Husa i Jurice Pađena.

No i to danas malo ko pamti, a i sam taj album nekako je bio samo uvod u osnivanje Parnog valjka.

1975. jedna grupa iz Šumadije instrumentalom "Ulazak u harem" skrenuće pažnju na sebe, a njen gitarista vinuće se u svet priznatih i cenjenih virtouza.

Vreme će pokazati da to nikako nije bila slučajnost.

Grupa Smak i R. M. Točak, mnogima su ostali nešto sasvim posebno sve do današnjih dana.

Znači bilo je toga.

Sporadično, ali bilo je.

Da sad ne nabrajam dalje.

Ipak, presudan potez baš tih godina, kada su gitarski instrumentali u pitanju, povući će jedan drugi gitarista.

Josip Boček!

Tihi i nenametljivi Joza.

Vanserijski velemajstor!

No vratimo se malo unazad.

Početkom sedamdesetih godina u Zagrebu je uz pomoć menadžera i producenta Vladimira Mihaljeka Mihe osnovana grupa Time, a par godina kasnije u Sarajevu su se pojavili "Veseli Bosanci", odnosno Bijelo dugme.

Brega i ekipa su "mirisali" na nešto do tada neviđeno na ovim prostorima.

I Miha je to odmah shvatio!

Time su svakako bili vanserijski bend, ali o nekom njihovom većem komercijalnom uspehu nije moglo biti ni govora.

A Miha je upravo to želeo, pa je Dugme bilo baš po njegovoj meri.

Tako je došao na ideju da organizuje svojevrsno takmičenje gitarista koje je nazvao "Kongres rock majstora".

Neosporno je da su svi učesnici te manifestacije stvarno bili i ostali majstori, ali je samo Miha znao šta se iza brda valja.

Čitavu stvar je zamislio kao promociju svog tadašnjeg pulena Brege.

Zatim su Točka "elegantno" zaobišli, iako je je upravo on bio pobednik te manifestacije, govoreći da eto, nažalost, nije ekskluzivac Jugotona.

I na kraju je ostala četvorka: Joza Boček, Vedran Božić, Bata Kostić i naravno, Goran Bregović.

Snimljen je dupli album, istoimenog naziva, na kojem je svaki od navedene četvorice uradio po jednu stranu ploče.

Na turneju su pošli uz svesrdnu pomoć Žike Jelića i Raše Đelmaša iz YU grupe. (Dragi je tada bio u vojsci.)

A što se te ploče tiče... Pa poprilično je rađena po sistemu "o-ruk"!

"Hajde, idemo, mora se"!

Tako da se njeni protagonisti i nisu time nešto preterano proslavili.

Ruku na srce, Bregine kompozicije su svakao odlične i prepoznatljive ("Ima neka tajna veza", "I kad prođe sve pjevat ću i tad", "Minijatura za moju majku", "Znam za jedno tiho mjesto"), problem je jedino što je to ipak trebalo da bude Bregina solo partija, ali se ponuđeno na ovoj poloči veoma malo ili gotovo nimalo, razlikovalo od onoga što je u tom trenutku radilo Bijelo dugme.

Ipak, na tom albumu se našao i jedan istinski biser.

Ili bolje reći, biser nad biserima kada su gitarski instrumentali u pitanju.

Pogađate - to je Jozin "Dinamit".

Bio je to kamen međaš i putokaz mnogim gitaristima.

Između ostalih i Stefanovskom.

Kakva raskoš harmonije, ritma i melodije.

Kakvo majstorstvo!

Kakva posveta njegovoj bivšoj grupi i rodnom Osijeku!

Joza mi je jednom prilikom napomenuo, da je upravo hteo da napravi nešto što će njih četvorica moći na sceni zajedno da sviraju.

Tako je i bilo.

Pa i ostalo.

Svirao je posle "Dinamit" sa Stefanovskim i Točkom.

Sa Krletom i Ranđom.

Sa Batom Kostićem i Jelićem.

Ma uvek, kada se nađu zajedno trojica, ili više majstora.

Svi su hteli da se oprobaju i svima je to predstavljalo veliku čast.

Kako i ne bi.

Retki su oni kojima je i kasnije uspelo da naprave gitarski instrumental tako raskošne, a prirodne lepote.

(Točkov "Organizam blues" je svakako još jedan biser u tom maniru, a Zlatko Manojlović je uspeo da sa kompozicijom "Jednoj ženi" napravi izuzetno dopadljivu melodiju i istinski hit.)

Lepote kakvu je imala jedna Beba Lončar.

Ili Marija Baksa.

Ili recimo Ljiljana Tica, kada već pominjasmo Dugme i Bregu.

Eh,da.

Nema toga danas.

Ni raskošnih instrumentala, a ni takvih lepotica.

To jest, mnogo toga je predimenzionirano.

Da ne kažem - izveštačeno.

Danas se umesto muzike, radije sluša digitalna produkcija.

U svemu tome muzika je... pa zamalo kao neka kolateralna šteta.

Dok ove moderne lepotice uglavnom imaju višak silikona, a manjak svega ostalog.

A o moralu?

Suvišno je i pričati.

A lepotice zvane Gibson Les Paul?

Neke sakupljaju prašinu, a neke su na sasvim drugačijim, "ključnim" zadacima.

One koje "pletu" bisere kao što je "Dinamit", danas slušaju samo posvećeni.

(Telegraf.rs)