Pred vama je pet kompozicija koje zaslužuju spas od zaborava

Bilo kako bilo, ipak ih poslušajte. Mislim da vredi, zaista.

Pisao sam do sada o mnogim pločama, bendovima i kompozicijama, omotima, karijerama, sudbinama i čemu sve ne. Ovaj put hteo sam da vas podsetim na neke grupe, odnosno izvođače i njihove pesme koje sam neobično cenio, no danas je sve manje onih koji ih se uopšte i sećaju što je čini mi se, sasvim nezasluženo. Neka od tih imena u svojoj diskografiji imaju tek jedan singl, ali svejedno, to nikako ne umanjuje mišljenje koje sam o njima stekao. Oni bolji poznavaoci (čitaj: stariji), svakako će se prisetiti ovih imena, ili bar nekog od njih, a ostalima preporučujem da nađu vremena i da poslušaju ove kompozicije, ako već do sada nisu. Neka ih ne obeshrabri činjenica da je broj njihovih pregleda na You Tube tek nekoliko stotina, ili možda hiljada, to u ovim slučajevima ne znači baš ništa.

Bilo kako bilo, ipak ih poslušajte.

Preporučujemo

Mislim da vredi, zaista.

1. VATRA - "Poljubićeš me, zar ne" (PGP RTB 1979.)

KRAGUJEVAČKA FORMULA

Kada se prisetimo davnih sedamdesetih godina i Kragujevca, grada u srcu Šumadije, jasno je da nam u misli odmah dolazi grupa Smak, kao apsolutni presedan koji je pokazao kako vrhunske grupe ne moraju uvek biti iz republičkih centara.

I baš u vreme potpune, jugoslovenske dominacije Točka i ekipe, u Kragujevcu je radio još jedan bend - VATRA.

Snimili su samo jedan singl sa kompozicijama "Poljubićeš me, zar ne" i "Isčupaj mi srce", a onda su trojica članova odlučila da spakuju kofere i presele se, odnosno vrate u Čacak. Tako su pevač Zoran Branković, gitarista Srećko Maksimović Ceci i bubnjar Ljubinko Milošević Meho u gradu na Moravi osnovali Krvnu grupu. Ali to je već neka druga priča. Nepravda bi bila ovde ne pomenuti i Petra Cvetkovića, bas gitaristu grupe Vatra kao i Lazu Ristovskog koji sa njima radio kao pridruženi član. Svojevrstan kuriozitet je da je njihov prvi i jedini singl zbog dužine kompozicija urađen na 33 obrtaja, što nije bio čest slučaj u ex Yu diskografiji. Kompozicija "Poljubićeš me, zar ne" po mom skromnom mišljenju ponosno može da stoji kao jedna od najboljih koje su stvorene u Kragujevcu. I da: Kao apsolutna potvrda ove priče stoji njihov "živi" snimak zabeležen na duplom LP-iju "BOOM 77". Sjajan bend.

2. TERUSI - "Živim u svom svijetu" (Diskoton 1975.)

PIONIRI R'N'R PODNO MAJEVICE

Ako smo upoznati sa činjenicom da je grupa Terusi osnovana davne 1964. godine u Tuzli, sasvim je jasno da su oni rodonačelnici rocka za celu tadašnju severoistočnu Bosnu. No oni koji su odrastali uz ovaj sastav, sigurno će ga pamtiti po još nečem. Naime, ti prvi nastupi iz davnih šezdesetih, ostaće u sećanju po jednom trinaestogodišnjaku koji je već tada, iako povučen i stidljiv, jako vešto prebirao po žicama gitare. Njegovo ime je Miodrag Bata Kostić. Terusi su imali baš tu sreću, ili nesreću, da njihov celokupan istorijat bude vezan upravo za Batu, tihog i nenametljivog čoveka, a istovremeno vanserijskog muzičara i gitaristu. Jer kao što su njegovi saborci iz grupe očekivali da učini čudo i vine ih u sam vrh tadašnje jugoslovenske scene, tako su i oči mnogih mladića i devojaka iz Tuzle bile uprte baš u njega - heroja iz komšiluka na koga su bili izuzetno ponosni. No Bata je ubrzo nadrastao Tuzlu, i kroz rad u YU grupi se dokazao kao jedan od najvažnijih gitarista i autora tadašnje zemlje. Ipak, nikada nije zaboravio svoje početke, pa se povremeno vraćao u grad u kojem je prvi put i zasvirao pred publikom. A kada bi se vratio, Terusi bi se najednom prenuli iz "životarenja", i sve je postajalo izvesnije i neuporedivo lakše. U jednom od takvih "povrataka" nastao je singl na kome se nalazi sjajna kompozicija "Živim u svom svijetu", mada ništa nije lošija ni "Vrati se", koja se takođe nalazi na ovoj ploči. Sve u svemu, sasvim čudesan singl, ispod čijih je pesama potpisan Bata Kostić, s tim što je pevać Besim Smajlović autor teksta za pesmu "Vrati se". Uz njih dvojicu, u snimanju su učestvovali i Zoran Paki, Peđa Martinović i Suad Džonlagić Džoni. Pored ovog, Terusi u diskografiji imaju još samo jedan singl.

3. ĐURĐICA MILIČEVIĆ - "Himna Suncu" (Jugoton 1972.)

DALMATINSKI SOUL

Možda će se oni malo više upućeni u ex YU scenu, na osnovu prelepog imena ove pevačice ipak prisetiti o kome se radi. Prezime je svakako samo retkima poznato. Splićanka, Đurđica Miličević rođena je 1950. godine, što govori da je imala samo dvadeset dve godine kada je snimila ovu sjajnu kompoziciju. Posle će Đurđica promeniti prezime u Barlović, ali i sasvim preoblikovati svoj muzički fokus i izraz. Šteta zaista. Ova pesma pokazuje za šta je bila spremna i šta je sve mogla. Kasnije i sama nezadovoljna surovim estradnim nebom ispod koga se našla, odlučuje da se gotovo sasvim povuče i posveti svojoj porodici. Nažalost, sudbina joj to nije dozvolila. Preminula je iznenada, 1992. kada je imala samo četrdeset dve godine.

4. HOBO - "Ha-de-ho" (Jugoton 1975.)

ISPRED SVOG VREMENA

Ime klavijaturiste Mata Došena mnogo se više vezuje za njegov producentski i kompozitorski rad, nego kao člana i osnivača par bendova tokom sedamdesetih godina. 1972. u Zagrebu je okupio nekoliko istomišljenika i osnovao grupu Hobo, čija je postava bila potpuno drugačija od onih uobičajenih u tim godinama. Naime, u grupi nije bilo električne gitare, tadašnje ikone rock muzike, već su pored klavijatruiste Došena, basiste Saše Cavrića, bubnjara Mladena Garašića u grupi još bili i Josip Belamarić koji je svirao violinu, kao i Boris Trubić koji je bio zadužen za vokale i udaraljke. Muzika koju su prezentovali na svom jedinom albumu, išla je ispred svog vremena, ploča se slabo prodavala, pa je Došen ubrzo digao ruke od svega i oformio grupu Izazov. Ipak, gledano u retrospektivi ovaj album pokazuje svu širinu i zamah ondašnje jugoslovenske scene, na koji po svemu sudeći publika nije bila spremna. Pored albuma, u diskografiji benda je samo još jedan singl na kome se nalaze kompozicije "skinute" sa tog njihovog prvenca.

5. BRANKO MARUŠIĆ ČUTURA "Kuća bez broja" (PGP RTB 1975.)

TRENUTNO NADAHNUĆE

Svojevremeno mi je Branko Marušić Čutura ispričao kako je snimljena ova kompozicija. Naime, dok je sedeo jednog popodneva u beogradskoj kafani "Pod lipom", naišao je Maksa Ćatović i upitao ga da li je raspoložen da nešto snimi. "YU grupa je u studiju, ako imaš neke "stvari" hajde da to zabeležimo", rekao je. Čutura je šaleći se, počeo vaditi koješta iz džepova, govoreći - naravno da imam stvari, kako da nemam i još mu rekao da će doći nakon što popije svoje "dva deci" koje je u međuvremenu stiglo. To mu je naravno dobro došlo, da smisli šta i kako, da bi izbegao eventualne nedoumice tokom snimanja. Kada je ušao u studio, tamo je zatekao Batu Kostića, Žiku Jelića i Rašu Đelmaša. (Dragi je u to vreme bio na odsluženju vojnog roka, a ova trojka je snimala kompoziciju "Sama".) Čutura im je uz gitaru, na licu mesta objasnio šta je zamislio, a kada su nakon desetak minuta sve snimili, taj radni snimak mu se dopadne, i tako se kompozicija "Kuća bez broja" ubrzo našla na ploči.

Nastaviće se...

(Telegraf.rs)