"Bio sam jedna od najpoznatijih pop zvezda na svetu. Niko nije znao tajnu bol koju sam krio"

Daren Hejs iz grupe Savage Garden je u autorskom tekstu otkrio šta ga je mučilo godinama

Australijski muzičar Daren Hejs, frontmen sastava Savage Garden, koji je bio izuzetno popularan tokom devedesetih godina prošlog veka, se u svom autorskom tekstu u Huffington Post osvrnuo na delo života kada je bio vrhuncu popularnosti, ali da je i krio bol za koju niko nije znao.

"Godina je 1997. i voditeljka tok šoua Rouzi O’Donel me intervjuiše o velikom hitu „I Want Iou“. To je pesma kojoj je Rouzi pomogla da napravi hit na Bilbordu Top 5 listi, pošto je neprestano svirala ono što je od milja nazvala "The Chica Cherry Cola Song“ tokom uvodnog segmenta njene emisije mesecima pre nego što smo čak sklopili ugovor sa američkom izdavačkom kućom.

Preporučujemo

Rouzina opsesija dovela je do emitovanja u Americi, zatim do rata između velikih izdavačkih kuća, i odjednom, eto mene, Darena Hejsa, ovog iznutra stidljivog klinca iz Brizbejna ― konzervativnog, hiper-muškog grada na severu Australije ― sedeći udobno na kauču najveće dnevne televizijske emisije u Sjedinjenim Državama, isijavajući zvezdanu moć kao polovina vrelog novog australijskog pop dua Savage Garden.

Slučajnom posmatraču delovao sam samouvereno, pun razmetljivosti sa svojim neodređenim talasom iz 70-ih i plavo-crnim farbanjem koji bi mogao da parira Elvisu u njegovim najboljim godinama. Ali moje pretvaranje hrabrosti je bilo pažljivo osmišljena ličnost, napravljena da me zaštiti od godina maltretiranja u školi, poricanja i srama zbog moje seksualnosti, i maska da sakrije brzo rastuću depresiju koja će uskoro postati neodoljiva.

Počinjao sam da doživljavam punu snagu mentalne bolesti koja je zasijala dok sam bio dete, delimično nasleđena sa majčine strane porodice, ali uglavnom aktivirana traumom koja je počela da se razvija od 3 godine nakon mog izlaganja ekstremnim situacijama. nasilje odrastanje sa nasilnim ocem alkoholičarem koji je fizički i emocionalno zlostavljao moju majku.

Niko nije mogao znati ništa od ovoga dok su me gledali na Rozinom kauču. Savage Garden je bio na ivici globalne slave i nastavio je da je prodao 26 miliona albuma, imao dva singla broj 1 na Bilbordu i obišao svet. Ipak, niko nije znao da sam duboko nesrećan, jedva da sam sadržavao tajne koje bi me uskoro emocionalno uništile i poslale na ivicu samoubistva na vrhuncu moje slave.

Volim da mislim da sam, čak i na početku svoje karijere, imao zdrav strah od slavnih, toliko da sam uspeo da ostvarim veoma određenu vrstu slave, koju nazivam"mogućnošću Gugla". Kada idem ulicom, niko me ne zaustavlja. Skoro nikad me ne traže autogram osim ako ne nastupam, a čak i na vrhuncu mog uspeha na listi, paparaci su uvek pratili nekog drugog.

Volim da mislim da sam tako dizajnirao svoju čudnu tajnu slavnu ličnost zbog osećaja slutnje o tome šta bi mi se moglo dogoditi ako neko kopa previše duboko i otkrije užase koji se kriju ispod. Bio sam potpuno nečuvan i transparentan u svojoj muzici, u svojim tekstovima i kada sam nastupao, ali je nad mojom glavom toliko dugo bio nakovanj srama da sam naučio da držim veoma zdravu distancu između pravog sebe i javne ličnosti. .

Valjda sam navikao da čuvam tajne.

Iako većina mojih sećanja iz detinjstva uključuje ekstremno nasilje i slike koje me još uvek progone – mrlja krvi, nasilje, pesnice kroz zidove i crne oči moje majke – instinktivno sam znao da nam je zabranjeno da govorimo o tome. Bile su to 70-te, a u to vreme, nasilje u porodici u Australiji je bilo sramna tajna, a bilo je malo odlaganja čak i ako ste otišli ​​u policiju. Nije bilo finansijske podrške socijalnih službi. U našoj porodici, stigma onoga što drugi ljudi misle o nama delovala je bolnije nego što su životi živeli, nastavljajući zlostavljanje. Dakle, patili smo.

Druga tajna koja se spremala u meni bila je moja seksualnost.

Sećam se da je prva osoba koja me je ikada nazvala pe*erom bio moj otac. Onda su to bila druga školska deca. Zvali su me „gej“ pre nego što sam znao šta ta reč znači.

Osamdesete su bile užasno vreme da se bude gej dete. Bili smo preplavljeni upozorenjima o takozvanoj „gej kugi“, a popularna kultura je bila prepuna negativnih stereotipa o tome šta je gej osoba. Nisam imao javne uzore sa kojima sam se identifikovao. Nisam video ništa osim smrti na vestima, i iako nikada nisam ni duši rekao o svojoj zaljubljenosti u dečake, ubedio sam sebe da sam samo na osnovu misli dobio sidu.

Ubedio sam majku da me odvede kod doktora i da opipa moje natečene žlezde - simptom o kojem sam čitao u časopisu "Time". Sećam se da sam čekao u ordinaciji dok mi je pregledao vrat - crven od mog stalnog trljanja - skoro da sam želeo da meni i mojoj majci saopšti strašnu vest. Mislio sam da bi sve bilo bolje od užasnog straha koji sam osećao u stomaku svake noći i znajući da ću — prema svemu što sam znao u svom malom svetu — ići u pakao.

Imao sam kratak prozor sreće sa 13 godina kada sam imao prosvećenje koje je promenilo putanju mog života. Sećam se da sam bio na koncertu Majkla Džeksona. Bilo je to 1987. godine, i pukom srećom, završio sam blizu prvog reda gde sam se zatekao kako gledam u oči savršeno androgene pop zvezde na sceni i vidim nekoga ko je, po prvi put, izgledao kako se osećam.

Iako su mi se rugali što sam vrištao njegovo ime ― čak sam šutirao i nazivao gej uvrede tokom koncerta ― upravo u tom trenutku sam odlučio da je izlaz iz svog ličnog pakla da postanem i zvezda.

Sklopio sam nemoguć, magični pakt sa univerzumom da ću postati zabavljač i da ću jednog dana oslabiti publiku do kolena i naterati da cela sala zaboravi svoje probleme. Ispunio bih ovu groznu, užasnu ranu u svom srcu ljubavlju publike. I znaš šta ? Neko vreme je funkcionisalo!

Deset godina kasnije, Savage Garden je rasprodao tu istu arenu. Dva puta.

Iako je uspeh benda došao sa izuzetnim bogatstvom i priznanjima, on nije popunio božanstvenu rupu u meni. Postojao je ogroman deo mene ― još uvek prestravljeno dete, varalica se još uvek plaši da će svet biti odbačen ako zna ko sam zaista unutra ― koji nikada nije mogao da primi ljubav i pažnju koja je na mene obasjana. Kao da sam napravio avatar; fasada iza koje bi se mogao sakriti pravi ja, ali i filter koji je sprečavao svaki osećaj ponosa ili potvrđivanja da ikada zaista potone.

U vreme kada je Savage Garden postalo poznato ime, oženio sam se svojom devojkom sa fakulteta i u suštini pokušavao da se pretvaram da je moja privlačnost prema muškarcima samo još jedna tajna. Verovao sam da je ovaj deo mene nešto sa čime nikada neću morati da se nosim, ​​pošto nikada nisam reagovao na to.

Ali moja prava priroda imala je druge planove.

Ubrzo sam počeo da upoznajem prave gej ljude (postojali su!), i srce mi se steglo znajući da će se moj život promeniti želeo to ili ne. Zapravo sam ponovo stvorio ovaj osećaj u svom nedavnom muzičkom spotu za moju pesmu „Let’s Try Being In Love“, a suze koje sam plakao na tom setu bile su stvarne kao i one koje sam plakao pre 20 godina. Prekid braka, iako je to bila prava stvar, bio je kao uništavanje nevinosti.

Nakon samo dva albuma, naš bend se raspao. Za mene je to bio razoran udarac. Posao je bio jedina stvar koja me je držala pri zdravom razumu. Još uvek sam bio 13-godišnjak koji je očajnički želeo da popunim emocionalnu prazninu zbog toga što se nikada nisam povezao sa svojim ocem, ali sada sam prihvatio da sam gej i pokušavao sam da se krećem u svetu nakon razvoda koji nije bio ljubazan prema gej ljudima.

Ovo je bilo pre „RuPaul’s Drag Race“ i pre nego što je Elen Dedženeres imala svoju izuzetno popularnu emisiju. Muzička industrija je tada bila izuzetno homofobična (i na mnogo načina je takva i ostala), a ideja da ću morati da nastavim kao solo umetnik da se takmičim sa tinejdžerima poput Džastina Timberlejka bila je skoro nemoguća.

Bilo je trenutaka kada sam bio toliko depresivan da sam spavao po čitave dane. Moj tim mi je kasnije priznao da će ući u moju sobu da provere da li još dišem.

Bilo je to oko 2002. godine kada sam počeo da posećujem psihijatra, što je bio prvi korak u konačnom suočavanju sa zaostalim bolom iz detinjstva i svojom seksualnošću koja je u porastu. Sećam se da me je terapeut pitao: „Da li ste ikada plakali zbog svog detinjstva?“ Mislio sam da je to smešno pitanje. Naravno da ne. Bio sam preživjeli. Bio sam jak. Onda me je podsetio da svako dete ima pravo da se oseća bezbedno. Da li sam se ikada osećao sigurno kao dete? upitao. To je izgledalo besmisleno.

Obavestio me je da je osećaj sigurnosti osnovna potreba za preživljavanjem i da bez toga mozak može razviti složene mehanizme suočavanja kako bi funkcionisao u svetu. Saznao sam da sam postojao primenjujući razne reakcije na traumu, koje je izmislila dečja verzija mene, jer je to bio jedini način na koji sam znao kako da se izborim.

Moja porodična istorija je takođe zakomplikovala stvari. Imam članove porodice koji su, nažalost, umrli od samoubistva, a ja, kao i moja majka i nekoliko rođaka, živim sa teškim depresivnim poremećajem.

Prvi put sam se upoznao sa antidepresivima pre više od 20 godina, i može se reći da su mi spasili život.

Uprkos napretku koji sam ostvario sa svojim mentalnim zdravljem, početak moje solo karijere u Sjedinjenim Državama bio je ukaljan homofobijom. Napravio sam muzički spot za svoj prvi singl „Insatiable“, a pre snimanja, svi sa kojima sam razgovarao bili su oduševljeni pesmom i albumom. „Osvojićete Gremi za najbolji muški pop vokal“, likovao je jedan direktor radija dok je bukvalno skočio na sto i vrteo se. Ali kada je došlo vreme da pogledam grubu verziju muzičkog spota, moja cela karijera u SAD iznenada je stala.

Saznao sam da postoji bojazan da će publika pomisliti da sam „previše gej“ i da moj imidž treba u potpunosti da se promeni kako ne bih uplašio fanove.

U suštini, trebalo je da budem sterilisan.

Naizgled preko noći, prešao sam od dueta sa Lučanom Pavarotijem, nastupa na Američkim muzičkim nagradama i prodaje desetina miliona albuma do ove razorne nove stvarnosti. Poslat sam u Evropu, gde su, na sreću, Britanci voleli moju pesmu, moju muziku i moju turneju.

Kao rezultat toga, imam najveću publiku do sada u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ali i dalje žalim za tim ukradenim godinama.

Sada je 2022. Ponosno sam otkrio da sam gej, oženio sam za svog muža, Ričarda, već 17 godina i pravim autentičnu gej muziku i namerno radim sve ono što sam bila obeshrabrena da radim ranije u svojoj karijeri.

Moji novi muzički spotovi su lični trijumf za mene jer sam bio zadužen za svaki aspekt: svoju odeću, umetničku režiju, i da, čak i čoveka sa kojim sam se družila u „Let’s Try Being In Lov“ — ponosno glumac Skot Evans, koji je fenomenalno talentovan i, po mom mišljenju, najzgodniji Evansov brat (da, on je brat Kapetana Amerike, ako morate da znate!).

Pošto sam se u potpunosti prihvatio svoje umetnosti, više ne osećam stid i stigmu oko svoje seksualnosti ili mentalnog zdravlja. Otvoreno govorim o oba jer verujem da su povezani, a govoreći o onome što nas najviše sramoti, nadam se da donošenje svetlosti u tugu tera tamu.

U svom poslednjem singlu „Poison Blood“ svoje mentalno zdravlje nazivam „blagoslovom, poklonom i prokletstvom“. Pevam, „nije da ne želim da živim, to je bol koji bih voleo da mogu da ubijem. Sve vreme kada sam želeo da umrem, obećao sam da ću preživeti. Svaki dan je odluka da ostanem sa svojom otrovnom krvlju."

Dobio sam pre neki dan poruku od majke o pesmi. Rekla mi je koliko je ponosna na mene što sam tako iskreno govorila o depresiji, ali je takođe pokušala da se izvini što je prenela to stanje.

Zaustavio sam je na putu. Rekao sam joj da to vidim kao supersilu. Moja depresija ima neke nedostatke, naravno, ali mi takođe omogućava da vidim i osetim emocije koje su nevidljive mnogim ljudima. Postoji spektar boja i osećaja koji su za mnoge van lista, ali su dostupni meni i mojoj umetnosti. Sve je to došlo od ratnika, preživelog, koji je moja majka.

Rekao sam joj: „Ne bih želeo da mi krv juri kroz srce osim tvoje.", naveo je Hejs u svom autorskom tekstu.

(Telegraf.rs)