Novinar Duško Antonić za Telegraf rs: Celog života sam bio lud za muzikom

"Dok sam pisao ovu knjigu, shvatio da nije samo rokenrol poljuljan, već da nam propada čitava kultura i da se rokenrol tu još i najbolje drži jer je uvek bio deo gerilske borbe, deo subkulture, što svakako ne možemo reći za pozorište, pa sam rešio da priču usmerim i u tom pravcu, tj. kako rokeri u nekom smislu spašavaju kulturu, kako su oni na braniku toga, pa samim tim i ljudskosti"

Pre tačno četrdeset godina objavljen je album grupe Idoli "Odbrana i poslednji dani" koji i danas izaziva mnoge kontroverze i neslaganja. Ta ploča, posebno od kada je na više lista proglašena za najbolji ex YU album svih vremena, retko koga ostavlja ravnodušnim, naravno ovde podrazumevam one koji su pratili ex YU scenu i kojima je ona i do dan-danas primarni muzički fokus. Mišljenja o ovom ostvarenju kreću se u rasponu od negiranja bilo kakve vrednosti, preko onih koji tom albumu pripisuju filozofski, duhovni, pa i svetosavski smisao, do pojedinih koji su skloni tvrdnji da je to jedino remek delo rokenrola sa prostora bivše SFRJ. Liste i tekstovi u novinama svakako budu i prođu, zaborave se, ali one koje su objavljene u određenim knjigama imaju daleko veći značaj i težinu.

Idoli - "Kenozoik"

To svakako jeste bio jedan od povoda za razgovor sa novinarom Duškom Antonićem, jer je upravo on sa kolegom Danilom Štrpcem 1998. godine objavio knjigu "YU 100 - Najbolji albumi jugoslovenske pop i rok muzike" u kojoj je na prvo mesto upravo zaseo album "Odbrana i poslednji dani". U međuvremenu Duško je, pored mnogih drugih knjiga koje je napisao, objavio i neke druge vezane za muziku, pa se 2012. pojavila knjiga "Nostalgične priče o pločama", a krajem prošle godine u prodaji se našla i "Kako (ni)je propao rokenrol u Srbiji - 100 najboljih srpskih albuma od raspada SFRJ", koja je svojevrsni nastavak one prve. Ako vas zanima koji albumi su zauzeli najbolje pozicije na ovoj listi, odgovor možete naći u intervjuu, ali svakako i mnoge druge interesantne detalje vezane za Duškovu novinarsku karijeru, ali i strastvenu posvećenost muzici.

• Hajde da se na samom početku dotaknemo i tvojih druženja sa instrumentima. Pohađao si nižu muzičku školu, odsek harmonika, ali pošto ti taj instrument nije prirastao srcu, napravio si od njega organu, uz pomoć nekog usisivača, ako sam ja došao do pravih podataka?

Jesi, to je tačno.

• Kako si to uradio?

Jedno vreme sam paralelno pokušavao da sviram i gitaru, to je bilo u periodu osnovne škole. Međutim, vrlo brzo sam ukapirao da gitara ipak nije za mene i da bih mnogo bolje mogao da se snađem na ovom drugom instrumentu. I onda mi je palo na pamet da odšrafim onaj deo gde su basovi, taj preostali deo sam ulepio kako sam znao i umeo i tu sam gurnuo cev od usisivača, koji je na drugoj strani duvao poput nekog kompresora, položim to horizontalno i sviram. Naravno i dalje je to zvuk harmonike, ali to ipak sviram kao da je klavijatura.

• A gde je tu zvuk usisivača?

Stvar je bila u tome što se usisivač jako čuje, pa smo smislili, s obzirom da smo u to vreme svi imali iste, valjda "Sloboda" Čačak, da drugari donesu cevi od svojih usisivača, iznastavljamo to i gurnemo ga u drugu prostoriju, kako bi se što manje čuo taj zvuk. Možda nećeš verovati, ali mi smo sa time svirali matursko veče u osnovnoj školi. Tada osnovci nisu to ni slavili u smsilu neke prave maturske večeri, nego se napravi igranka na kojoj svira neki ozbiljniji bend, ali tu je svirao i neki momak iz moje ulice koga sam poznavao, pa smo ga zamolili da mi sviramo u pauzi. I tako smo na toj maturskoj večeri odsvirali tri-četiri pesme, ja sam tu bio sa sve usisivačem i harmonikom. (smeh)

• Gitaru si svirao, koliko znam, u grupi The Little Boys, a organu u bendu Hijavata.

Tu sam svirao solo gitaru, jer nisam bio nešto talentovan za akorde i za hvatove, pa sam na jednoj ili eventualno dve žice skidao neke melodije. To je bilo vreme kada sam imao trinaest-četrnaest godina. Sećam se da smo svirali "Tramontanu" od Antoana (Antoine, "La Tramontana", hit iz 1968. godine, op. autora), pa sam skinuo solo. The Little Boys je bila grupa dok smo bili još u osnovnoj školi, a Hijavata je bend koji je nastao kasnije, za vreme srednjoškolskih dana.

Antoine - "La Tramontana":

• Kada je nestala ta potreba za druženjem sa instrumentima? Obično to bude trajna ljubav.

Tu je dosta kumovalo jedno moje razočaranje. Otac mi je radio u Nemačkoj i ja sam uspeo da iskukam od njega da mi kupi organu. On me je pitao: "Kakvu organu želiš, koju marku"? Ja sam bio klinac tada, nisam mnogo znao o tome, naravno interneta nije bilo, pa sam mu rekao da kupi električnu organu. I on mi je to i kupio, radio je u gradiću koji je bio blizu čuvene fabrike Honer. Kada je došao na odmor doneo je instrument, ja naravno nisam mogao da dočekam taj trenutak. Stigao je noću, ja raspakujem kutiju i vidim da je to neka drvena skalamerija, koja kada se uključi u struju počne da duva, a elektronike i priključaka za pojačalo nema nigde. I tu shvatim da sam dobio malo savršeniju verziju onog mog usisivača i harmonike. (smeh)

• Tu si se potpuno razočarao?

Baš tako, problem je bio kako to ozvučiti kada sviramo. Probali smo sa mikrofonom, ali on nije mogao da uhvati sve oktave, možda jednu, jer je zvuk izlazio duž cele klavijature. No ipak smo tako svirali jedno tri-četriri godine, bili smo dobri, mnogi su dolazili u to vreme kod nas. Recimo Džindžer je dolazio da svira sa nama, u to vreme je bio klinac...

• Njegov brat Zoran je tada bio veliko ime.

Da, dolazio je recimo i Srđan Marjanović i mnogi drugi. Potom su nas angažovali da sviramo uživo u jednoj pozorišnoj predstavi, pa smo nakon završene predstave nastavili sa svirkom i pretvorili to u koncert. Međutim, kada je drugar koji je sa nama svirao otišao u Nemačku tu je bio kraj benda Hijavata.

• Ono o čemu bih voleo da prozborimo, jer sam i sam u toj priči, je tvoja strast prema vinilima. Kada je sve to krenulo i kako si počeo trošiti svoj džeparac na ploče? Čini mi se da smo mi bili generacija kojoj su ploče omogućile "putovanje" svetom.

Ja sebe nikada nisam smatrao kolekcionarom, iako po broju ploča, odnosno količini koju imam, to de fakto i jesam. Jednostavno, voleo sam muziku, a jedini način da muziku koji voliš možeš da slušaš kad god hoćeš, bio je da imaš tu ploču. Naravno, mogao si da snimaš i na magnetofon, ali nije mi to bilo to, više sam voleo da imam ploču. Prvi gramofon sam dobio kada sam bio četvrti razred, imao sam nekih jedanaest godina, otac ga je doneo iz Nemačke. Bio je to mali, plavi, plastični gramofon, koji je radio i na baterije i na struju i na njemu su mogli samo singlovi da se slušaju. Mogao je i srednji promer ploče, na kome su objavljivane one "Pesme leta", ali longplejke nisu mogle, tako da sam kupovao singlove u ogromnim količinama i sve pare koje sam imao i koje sam uštedeo, ili eventualno zaradio na neki način, trošio sam na ploče. Prvi put sam išao u Nemačku 1968. godine i tad sam sam se vratio sa nekih pedeset singlova. Sav novac koji sam dobio od oca potrošio sam na ploče i to naravno nisam smeo da mu kažem, jer mi više nikad ništa ne bi dao. Da bih sve to nekako opravdao obično bih kupio dve-tri majice i još nešto, a za ploče sam govorio da sam ih kupovao na rasprodaji i plaćao marku po komadu. Kasnije, kada mi je i majka otišla u Nemačku, išao sam tamo dva-tri puta godišnje i znao sam po devetsto maraka da "spucam" na ploče od hiljadu, koliko bi mi ona dala. Za onih preostalih sto, kupim nešto drugo, tek da se vidi.

• Kada si šezdesetih godina kupovao ploče, jesi li tragao za nečim odtređenim, ili si uzimao ono na šta jednostavno naiđeš?

Kad sam bio prvi put u Nemačkoj imao sam petnaest godina, dakle nakon osmog razreda i tad sam već dosta znao, već sam čitao Džuboks, znao sam šta hoću. Kod nas svakako nisi mogao da kupiš sve što bi želeo jer većina toga nije bila ovde ni objavljena, ali u Nemačkoj se naprosto raspametiš kada uđeš u radnju, kad vidiš šta sve ima i tu je svakako moglo da se bira. Sa sedamnaest godina sam držao diskoteku u mesnoj zajednici i tu sam se već profilisao u smislu da pesme delim na brze i lagane. Dakle one koje mogu da pustim za đuskanje i one koje mogu pustiti za "stiskavac"(popularni ples pri kome su momak i devojka priljubljeni jedno uz drugo, op. autora), pa me je donekle i to rukovodilo pri kupovini ploča.

• Ako se vratiš unazad, koja je pesma na tebe ostavili utisak, ili možda više njih, da jednostavno nisi mogao da ih se naslušaš?

Što se tiče tih laganica, svakako mi je najdraža bila "Rain and Tears" od grupe Aphrodite's Child, to sam puštao do besvesti i to je bilo neizostavno. Naravno, obožavao sam The Beatles, tu je bila gomila pesama. Od njih sam najviše voleo "Girl" i "Michelle". Imao sam taj singl, pa samo obrnem, pustim jednu pa drugu stranu. Vreme u kome sam počeo da dublje razmišljam o svemu tome je kada sam kupio album "Sgt. Pepper's" od The Beatles, tu sam već počeo da razmišljam o nekoj suštini, filozofoji itd. Kupio sam taj album, a da još uvek nisam imao gramofon na kome bih mogao to da slušam, ali sam to već čuo na radiju.

The Beatles - "Girl":

The Beatles - "Michelle":

• Još uvek si imao onaj gramofon na kome nisi mogao da sušaš LP ploče?

Prvih par LP ploča sam kupio dok još nisam imao na čemu da ih slušam i to je bio razlog da od ćaleta "iskukam" novac za novi gramofon. Nakon Beatlesa, od drugara iz ulice sam kupio drugi album grupe Led Zeppelin, naprosto sam se raspametio kada sam ga čuo. Sećam se da je na kompoziciji "Living Lovin" ploča preskakala na jednom mestu, pa staviš dinar na ručicu da bi to igla mogla da pređe.

• 2012. godine u izdanju Rock Expressa, objavio si knjigu "Nostalgične priče o pločama", gde kroz nekih četrdesetak priča prenosiš čitaocima neke događaje koji su vezani za tvoja sećanja na taj period, prve gramofone itd. Međutim, meni je dok sam čitao tu knjigu, bilo interesantno još nešto, a to je taj duh jedne mladosti i ondašnjeg Beograda koji provejava kroz te priče.

Mnogi su mi to rekli. U to sam ušao kada sam upoznao braću Rogošić iz Rock Expressa, pre svega Branka. Išao sam na sajam knjiga i nosio svoju "YU sto najboljih albuma", bilo mi je interesantno da je dam Hrvatima, Bosancima, pa sam tako obilazio štandove i kad sam svratio na štand Rock Expressa, tu sam upoznao Branka i Zorana. Kasnije sam sarađivao sa Brankom na nekim drugim stvarima, ali suština je da sam njih dvojicu često "davio" sa nekim mojim pričama, s obzirom da su oni mlađi pa ne pamte vreme kada su vinili bili glavna stvar, kada je trebala teška matetematika da bi se nabavila jedna ploča. Ispričao sam im nekoliko pričica o tome kako sam dobijao ploče na nagradnim igrama na Studiju B, ili emisiji "Veče uz rado" i Branko mi je predložio da to i napišem. Meni to stvarno nikada ranije nije ni padalo na pamet, ali sam nakon toga počeo da pišem. Raznih priča je tu bilo. Imam recimo svesku u kojoj sam cele godine pisao top liste Radio Luksemburga, pa sam tu lepio i slike iz časopisa kao što su New Musical Express, Melody Maker, Bravo... Sve sam to kupovao i to i dan-danas imam i čuvam. Bilo je u školi još pet-šest "manijaka", koji su bili ludi za muzikom kao i ja, pa bi sutradan razmenjivali mišljenja o svemu. Često se taj program gubio, mešao se sa drugim stanicama, pa ne čuješ dobro, ne znaš ko je izvođač, pa bi posle to pokušavali da dešifrujemo. Ma jednostavno, bio sam celog života lud za muzikom. Što se tiče te knjige, bilo je onih koji su mi govorili da su imali utisak, dok su je čitali da sam baš njihovu mladost opisao, jer su se prepoznali u tim pričama, u tom duhu vremena, uostalom, u trenutku pisanja već sam trideset godina radio kao novinar, tako da je i ta činjenica svakako imala uticaja.

• Do kada je po tebi trajao taj zlatni period rock muzike?

Ja ceo života tvrdim, sada govorim o stranoj muzici, da se što se mene tiče sve to završilo 1975. godine. Okvirno gledano, naravno. Hoću da kežem, da je sve najbolje što postoji u muzici nastalo do te '75. godine. Bilo je dobre muzike i kasnije, ali to nije bilo pravilo, više su to bili incidenti, a ono što je najkvalitetnije, recimo The Beatles, The Rolling Stones, The Kinks, iz šezdesetih, pa Led Zeppelin, Deep Purple, Black Sabbath, Jethro Tull itd, dakle bendovi koji su obeležili prvu polovinu sedamdesetih, to je naprosto nedostižno. I dan-danas kada slušam muziku iz tog vremena, primetno je koliko je to superiorno i kvalitetnije u odnosu na sve ono što je kasnije došlo. Naravno, bilo je i posle sjajnih stvari. Recimo Dire Straits i gomila toga što mi se sviđalo, ali ipak dosta retko. Pritom, ne kažem da dovoljno poznajem sve to što se kasnije događalo na svetskoj sceni, jer sam se, sticajem okolnosti, više orijentisao na domaću muziku. Bilo je perioda kada sam slušao i new wave, recimo Ninu Hagen, Lene Lavič, Ijana Djurija i sve ono uz šta je mogolo da se đuska i što je bilo dobro za...

EKV - "Neko nas posmatra":

• Pravi provod.

Pa... tako otprilike, ali uvek je važno da je na prvom mesto to kvalitetno. Smatram takođe da je disko muzika sve upropastila. Dakle, mnogo toga je propalo kada su od soula počeli da prave tu muziku koja naprosto nije mogla da se sluša, ali je moglo da se igra uz nju. Ono što je dolazilo kasnije,bilo je sve neslušljivije i neslušljivije, ali je i dalje u podlozi bio dobar ritam, pa je moglo da se fino klati uz to. Kada su tako nešto počeli da mi traže na mestima gde sam puštao muziku, izgubio sam interes, jer pamtim da smo u tim prvim diskotekama, sa početka sedamdesetih, đuskali i uz Pink Floyd i njihovu kompoziciju "Money", da ne pričam o Santani, Osibisi i tim bendovima koji su imali ritmične pesme.

• Napomenuo si da si kasnije više počeo da pratiš domaću muziku, kako onda gledaš našu odnosno ey Yu scenu u svemu tome, ako je kako kažeš sve što je važno objavljeno do te '75. ili koju godinu nakon toga?

Da se razumemo, to u vezi godine koju sam naveo svakako ne predstavlja neku definiciju, ali ja našu muziku mogu da podelim na nekih četiri-pet perioda. Šezdesete su recimo bile pionirske u tom smislu. "Skidale" su se tuđe stvari, za koje mnogi možda ne bi ni znali, da nije bilo tih prepeva i bendova koji su to svirali. To je bilo stvarno fascinantno, postojalo je milion bendova, svaka ulica, svaka veća zgrada, svaka škola ili mesna zajednica je imala svoj bend koji svira igranke subotom i nedeljom itd. Naravno, znalo se ko je najbolji: Siluete, Elipse, Crni biseri, Zlatni dečaci, Džentlmeni... Ali kada su kasnije bendovi počeli da sviraju autorske pesme, recimo Grupa 220, Indexi, niški Daltoni, koji su nažalost kratko trajali i ubrzo zaboravljeni, a ona njihova EP ploča je po meni revolucionarna, hoću da kažem, kada su autorske kompozicije preuzele primat, tu sam posebno voleo Korni grupu, oni su po meni bili najkvalitetniji, potom se pojavila grupa Time i da sada ne ređam sve. To je neki drugi period, period naše domaće autorske muzike i tu opet dolazimo do činjenice da se najkvalitetnija muzika svirala sedamdesetih godina, zahvaljujući tim dinosaurusima koji su svi bili fenomenalni muzičari. Pored ovih koje smo pomenuli tu su i Smak, Atomsko sklonište, Buldožer, dakle to je jedan nesumnjivi kvalitet. Potom dolazi pank koji je po mom mišljenju pokvario priču, odnosno "srušio Sneška" i tu nastaje taj sledeći period u kome je svako mogao da svira pa i oni koji to ne znaju. Tada je i bilo puno onih koji nisu znali da sviraju, ali su imali neku ideju, neki tekst, bunt, ovo ono i tu je nastalo stvarno sve i svašta. No svakako, imalo je tu i kvalitetne muzike, bilo je i onih koji su krenuli u sve to pa u međuvremenu naučili i da sviraju, ali meni je to uvek bilo tanje u odnosu na sedamdesete ili kako ja kažem - na te dinosauruse. Teško da se u kasnijim godinama i decenijama može naći pandan Korni grupi, Tajmu, Indexima, Smaku ili Leb i solu.

• 1998. godine Danilo Štrbac i ti objavljujete knjigu "YU 100 - najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike", u kojoj je kroz glasanje mnogih značajnih ljudi iz sveta muzike, filma, novinarstva, pisaca itd, stvorena lista od sto najznačajnijih ex YU albuma. Kako ste došli na ideju da na takav način rangirate domaće albume?

Na tu ideju je došao Danilo Štrbac. Mi smo se još ranije upoznali na "Disko marketu" u SKC-u, pa smo potom postali prijatelji jer su nam i klinci isto godište itd. Potom sam jedno vreme radio u "TV reviji", on je tu bio urednik i predložio je da to uradimo po uzoru na onu knjigu "Gambacini - 200 najboljih svetskih albuma" (Pail Gambaccini - "Critic's Choice Top 200 Albums". Knjiga je objavljena u Britaniji 1978. godine, a potom i u SAD, op. autora). U to vreme, to je bila najbitnija knjiga takve vrste u svetu. Mi smo čak preslikali i grafički dizajn, odnosno način na koji je ta knjiga složena. Dakle, to je je bila njegova ideja, a realizacija je zajednička. On je poznavao novinare i muzičke kritičare pa je većinu njih pronašao i angažovao, a ja sam u to vreme radio u pozorištu pa sam, da bi sve bilo zanimljivije i bogatije, ubacio pisce, reditelje, dakle ljude koji opet pripadaju i rok kulturi. Recimo, Egon Savin je kod nas na "Kultu" (Teatar "Kult", op. autora) radio predstavu "Tamna je noć", znao sam da je roker, a tada je bio u šemi sa kompozitorkom Ksenijom Zečević pa sam potom pozvao i nju da glasa. Sedimo mi tako u kancelariji, on mi diktira listu tih albuma, a tu pored nas je i Svetislav Basara, koji je došao iz Bajine Bašte da nam ponudi da igramo njegovu predstavu "Oksimoron" i slušajući koje albume Egon diktira, kaže mi u jednom trenutku: "Pa jeb..te, što i mene ne pitaš to"? Ja ga gledam, kao otkud znam, a on će: "Piši"! I u roku od minut izdiktira mi listu koju bih odmah i ja potpisao. Posle sam razmišljao o tome, šta je tu ustvari fascinantno? Ti si tada mogao da izađeš na ulicu i da vidiš nekog ko ti deluje rokerski po frizuri, po načinu odevanja i da ga pitaš da ti izdiktira deset najboljih ex YU albuma i uveren sam da bi 90% njih to uradilo onako, na prvu.

• Po tom glasanju na prvom mestu se našao album "Odbrana i poslednji dani" grupe Idoli, na drugom mestu "Paket aranžman", a legendarni prvi album grupe Time koji si pominjao, je tek na trećem mestu. Korni grupa je na četvrtom, tu su do desetog mesta tri albuma Azre, Josipin "Dnevnik jedne ljubavi" je na devetom, a prvi album Bijelog dugmeta koji je na toj listi, je "Bitanga i princeza" i nalazi se na desetom mestu. Kako ti gledaš na takav redosled, s obzirom na sve ovo što si do sada rekao o muzici, odnosno o ex YU sceni? Evo, tačno je četrdeset godina od objavljivanja tog albuma, a on i dalje na neki način izaziva kontroverze, ima onih koji tvrde da je glasanje po kome je taj album zaseo na prvo mesto namešteno.

I ja sam čuo razne priče. Dvadeset i više godina, da budem precizan dvadeset i četiri, od kada je izašla ta knjiga, kad god sretnem nekog ko ukapira da sam ja to radio kaže mi: "Kako ste mogli da stavite Idole na prvo mesto"? Ja im odgovorim: "Pa pogledaj moju listu, nema Idola". Da sam pravio listu od dvadeset, a ne deset albuma, opet ne bi bilo Idola. Meni se to ne sviđa, bar ne u toj meri, da bih taj album stavio na listu, a takođe mislim da oni nisu znali da sviraju, ali ljudi su tako glasali i već na pola toga smo znali da će Idoli biti prvi a "Paket aranžman" drugi. Oko ovih narednih mesta su se lomila koplja, ali za prvo i drugo je vrlo brzo postalo jasno da ih teško ko moše preteći. Ja to zaista ne znam da objasnim. Gledao sam posle liste časopisa koji su svojevremeno izlazili i ta ploča Idola je uvek na prvom mestu. Pa za taj album su glasali i neki ljudi od kojih to nisam očekivao, da ih sad ne pominjem. Mislim da je ta neka fama oko tog albuma koja je tada već bila prisutna nekih desetak godina, obuzela neke ljude i da su oni glasali po inerciji i stavljali ga na prvo mesto. Možda ga čak nisu ni slušali, ili im se nije sviđao, ali glasali su tako da bi bili u trendu. Možda je to tako išlo.

• Mislim da se na toj listi album "Crna dama" grupe Smak nalazi tek na četrdesetom mestu.

Na promociji te knjige u Beogradu, bio je i Točak, ne znam ko ga je pozvao, bilo je jako puno ljudi i znam, preneli su mi, da je bio jako nezadovoljan kada je video da su tu zastupljena samo dva njihova albuma, a posebno kada je saznao pozicije koje zauzimaju. (pored "Crne dame", na listi je i prvi album Smaka i to na šezdeset i trećem mestu, op. autora) Šta da ti kažem? Mi smo tu knjigu radili tri godine, jako sporo je išlo prikupljanje lista na taj "pešački" način, ali treba znati da je to bilo vreme kada je ta muzika iz sedamdesetih godina već bila poprilično zaboravljena, ali svakako su tu neke stvari ipak potpuno neočekivane. Opet, kad pogledam ko je glasao recimo za Korni grupu, Time ili Josipu Lisac, vidim da su to stariji ljudi, intelektualci, koji su bili savremenici tih albuma i kojima je sasvim jasno kakav značaj je sve to imalo kada se pojavilo.

• Možeš li ukratko reći kako je tekla tvoja novinarska karijera? Koliko znam, a i ti si pomenuo, pisao si RTV reviju, Polet, Blic Njuz, NON, ali si pisao i za lokalne listove beogradskih opština Zvezdara i Savski venac.

Skoro ceo život sam bio zaposlen u tim opštinskim listovima. Oduvek živim na Zvezdari i kada sm na fakultetu dobio da radim seminarski rad sa temom "Informisanje na opštini u kojoj živim" otišao sam u redakciju opštinskog lista kako bih prikupio podatke. Tada recimo na Zvezdari nije imala nijedna radio stanica ali je bilo jedno dvesta listova na opštini.

• Dvesta?!

Da. Da li to možeš da veruješ? Svako veće preduzeće, dakle neko koje je imalo sto-dvesta radnika, je imalo nekakav bilten. Informisanju se tada pridavala velika pažnja. Svaka škola je imala neki svoj list koji je izvlačen na šapirografu, a velika preduzeća tipa "Trudbenik", "Lasta" su imali redakcije sa po četiri-pet novinara koji su završili političke nauke, to je bilo baš ozbiljno. Opštinski list "Zvezdara" je predstavljao "kapu" iznad svega toga koja je objedinjavala celu tu priču. Dok sam studirao novinarstvo bio sam stidljiv, ali oni me upute gde i kako da prikupim podatke i još mi kažu da im obavezno dostavim jedan primerak kada to bude gotovo. Kada sam položio ispit, odnesem im to i oni mi ponude da sarađujemo, tako da sam još za vreme studija počeo da pišem za "Zvezdaru", a do kraja fakulteta sam već pisao pola novine. Prvo ti "uvale" sport, a pošto sam voleo kulturu, "dupetao" sam se da zauzmem i tu rubriku, da pišem o Zvezdara teatru i tim nekim stvarima koje volim, potom dobiješ neki deo u vezi institucija, svoju mesna zajednicu i one dve-tri koje su blizu, pa potom preduzeća i kad sve to sabereš, ja kao student honorarac već pišem pola novine. Kada sam diplomirao, pozvali su me da menjam jednu trudnicu, tako da uopšte nisam čekao na posao. Naravno, nijedan student novinarstva ne mašta da radi u opštinskom listu, ali meni je posao ponuđen i ja sam vremenom ukapirao da mogu da pišem za koga hoću i šta hoću, jer sam na izvoru informacija u opštini koja ima sto pedeset hiljada stanovnika. Potom su me 2001. godine pozvali iz opštine Savski Venac da pređem kod njih kao specijalista za lokalno novinarstvo.

• Provlačio si i promovisao rokenrol gde god si mogao. Je li to bilo izvodljivo u tim lokalnim listovima?

Moglo je. Ja mislim da je tada bila mnogo veća demokratija nego sada. Mogao si da laješ na zvezde, jedino nisi smeo da pišeš protiv Tita i društvenog uređenja, ali mogao si da kritikuješ sve negativne pojave.

• Prošle godine si objavio knjigu koja je u neku ruku nastavak ove "100 ex YU najboljih albuma" o kojoj smo govorili, pod naslovom "Kako (ni)je propao rokenrol u Srbiji - sto najboljih srpsskih albuma od raspada SFRJ", ali ovaj put si to sam radio. Za razliku od one prve, ova knjiga ne sadrži samo liste onih koji su glasali, već si na preko sto strana ispisao jedan svojevrsni istorijat rokenrola na ovim prostorima. Koliko sam upućen, to je bio malo opsežniji rad.

De fakto, to su dve knjige u jednoj, može se tako reći.

• Prvi deo knjige je verovatno dugo nastajao.

To se "porađalo" bukvalno dvadeset godina. Mogli bi reći da je to svojevrsna kompilacija, jer o pola tih tema koje sadrži knjiga, već sam ranije pisao. O nekim dešavanjima, o nekim periodima koje sam, fenomenološki posmatrano analizirao, o segmentima rok kulture iz devedesetih i nakon toga. Pisao sam jedan veliki tekst u Blic Njusu o tome šta smo sve prošli tokom devedesetih, misleći da će nam rušenjem Slobodana Miloševića poteći med i mleko i da će ponovo doći vreme rokenrola i tada sam hteo da pišem knjigu takve sadržine. Međutim, dobro je što to nisam uradio jer bi se teško prevario, izgrešio bih potpuno, jer se potom u našoj državi desilo sve suprotno. Parcijalno sam pisao za neke novine dok se nisam sa Brankom Rogošićem dogovorio da pokrenemo "Tribinu za spas rokenrola u Srbiji". To je bilo 2007. godine. Tada smo održali niz tih tribina, tu je još pored Branka i mene bio i Bane Lokner...

• Aca Seltik.

Jeste, hteli smo i nekog iz "direktne proizvodnje", da ne budemo samo mi koji to posmatramo sa strane. Orthodox Celts su učestvovali u svim tim svirkama na trgovima, na protestima u drugoj polovini devedesetih, kao i dvehiljadite pred peti oktobar, pa je njegova uloga bila da priča o tome iz ugla direktnog izvođača. To je naišlo na prilično dobar odjek, gostovali smo na raznim televizijama, pričali o tome i tada sam došao na ideju da sve to o čemu smo nas četvorica govorli stavimo između korica knjige. Zadao sam im teme o kojima bi pisali, ali od tog dogovora na kraju nije bilo ništa, niko nije napisao ni retka. Potom sam uzeo da to radim sam i tada sam počeo intezivnije da pišem, da slažem poglavlja i da inoviram neke tekstove koje sam ranije pisao. Tu sam negde shvatio da nije samo rokenrol poljuljan, već da nam propada čitava kultura i da se rokenrol tu još i najbolje drži jer je oduvek bio deo gerilske borbe, subkulture, a to svakako ne možemo reći za pozorište, pa sam rešio da priču usmerim i u tom pravcu, tj. kako rokeri u nekom smislu spašavaju kulturu, kako su oni na braniku toga, pa samim tim i ljudskosti. Nisam to napisao u knjizi, ali došao sam do zaključka da je rokerska populacija ustvari najkvalitetnija populacija u ovoj zemlji, to su svakako najobrazovaniji i najhrabriji ljudi. Od njih mnogo toga zavisi. To što sada nema protesta, po meni je i zbog toga što nema rokera uključenih u čitavu tu priču, kao što je to bilo devedesetih ili pred peti oktobar, a nema ih jer je opozicija loša i vode je ovi koji rokere upravo za..bali posle petog oktobra, proterali ih sa medija, gurnuli ih na marginu itd. Tako sam i došao na ideju da se uradi lista najboljih albuma, kako bi se pokazalo da rokenrol nije propao. Mnogi ljudi kojima sam to pominjao pitali su me da li uopšte ima sto albuma objavljenih u tom periodu, što opet govori koliko to površno posmatraju. I to jeste nastavak one knjige YU 100 ali i dokaz da rokenrol nije propao, jer je tu pomenuto preko petsto albuma.

• S obziroma da si radio sam, kako si birao ljude koji će glasati?

Prvo sam razmišljao da pozovem ljude koji su učestvovali u glasanju za prvu knjigu, ali sam shvatio da su se neki odselili, neki su nažalost umrli, a neki su rekli da ne prate dovoljno sadašnju scenu, kao npr. Danilo Štrbac ili Peca Popović. U svakom slučaju znao sam da moram pozvati i ove mlade sa raznih portala. Ima tu ljudi koje sam u međuvremenu upoznao, poput tebe, Danko Strahinić koji radi fotografije i piše za Balkan rock mi je dao pet-šest imena, pa mi je onda svako od njih predložio još nekog i na taj način sam došao do tih mlađih ljudi, dakle onih od tridesetak-četrdeset godina, da bih tako imao zastupljene sve generacije, jer u knjizi se tretira peroiod od neke tri decenije.

• Tu je album Partibrejkersa "Kiselo i slatko" izabran za najbolji, Bjesovi su drugi sa istoimenim albumom, a "Neko nas posmatra" Ekatarine Velike je na trećem mestu. Ovaj poredak albuma mi ipak deluje uverljivije od onog iz prve knjige.

Slažem se, ja recimo mislim da je "Paket aranžman" svakako značajan album, ali i da je na njemu pola stvari neslušljivo, ali je ta ploča po meni ipak mnogo značajnija nego "Odbrana i poslednji dani". Možda je to jeres reći, ali ovo jeste primereniji poredak albuma, samo i ovo nije bilo jednostavno uraditi, bilo je tu svega. Recimo, Pera Janjatović je jedva pristao da uzme učešće u odabiru albuma za ovu knjigu i ne samo on, bilo ih je još. Ja razumem ljude koji stalno pišu o rokenrolu, jer oni poznaju sve te ljude i verovatno će imati problema zašto nekog nisu stavili na listu, ili je tu na nekom lošem mestu. Ja tih problema nemam, jer se bavim nečim drugim, a o rokenrolu pišem povremeno i iz čiste ljubavi.

Partibrejkers - "Hoću da znam":

Bjesovi - "Vraćam se dole":

• Kako danas vidiš rock novinarstvo u Srbiji? Nekada su tu bila prisutna mnoga važna imena, evo ti si pomenuo Pecu Popovića i Peru Janjatovića, a tu je i ta čitava plejada novinara iz Džuboksa: Đorđe Vojinović, Vojo Šindolić, Moma Rajin, Branko Vukojević, pa iz Zagreba Dražen Vrdoljak i Darko Glavan...

Jednu stvar sam hteo da ti kažem. Mi smo radeći "YU 100" hteli da pozovemo i ljude iz drugih republika. Danilo Štrbac je zvao Dražena Vrdoljka i Darka Glavana i obojica su mu rekli maltene istu priču: "Mi bi rado učestvovali u tome, ali bi nas ovi naši razapeli na križ kada bi čuli da smo učestvovali u nekom srpskom izboru i u nekoj srpskoj knjizi". Počeli smo to sve da radimo '95. godine, još su te posledice sukoba bile jako sveže, pa smo tada doneli odluku da ne zovemo nikog izvan Srbije, ako već ne učestvuju ta dvojica najpoznatijih.

• Sva ta imena koja smo pomenuli su na neki način formirala jedan širi muzički ukus i ono što će se slušati. Njihova reč i mišljenje bili su uvaženi i poštovani. Ima li toga danas, gde je danas u Srbiji takva vrsta novinarstva?

Reći ću ti ono što znaš i sam. To je sada rasuto na sto strana, uglavnom po portalima, nema više štampnih medija, nema novina. Nema ni jednog meritornog medija za koji bi mogli reći da je glavni, pa samim tim nema ni glavnih kritičara. Svi mi pišemo po raznim portalima, evo ja recimo pišem za Rockomotivu. Drugo, nema para. Nekad se moglo lepo živeti od honorara, sada toga više nema. Mnoga od tih imena žive od stare slave, ako tako mogu da kažem. Pera Janjatović je uradio Rok enciklopediju i svi ga znaju po tome, a ne po onom o čemu je pisao u poslednjih deset godina. On je faktički sa tom enciklopedijom sebi digao spomenik. I ne samo on. I mnogi drugi su više poznati po knjigama koje su napisali, nego po nekim tekstovima koje tu i tamo izbace i koji ipak pročita samo određeni deo publike.

Šarlo Akrobata - "Ona se budi":

• Knjiga je objavljena krajem prošle godine, dakle u vreme pandemije, što te je svakako sprečilo da je promovišeš na pravi način. Da li je sada nešto bolje u tom smislu?

Knjiga je izašla u decembru prošle godine. Nekoliko promocija sam otkazao, jer nije bilo sigurno da li se uopšte mogu održati. Imao sam do sada pet-šest promocija, imam još neke dogovore u vezi toga, mada mi se neki ljudi sa kojima sam imao dogovor više i ne javljaju. Videćemo šta će biti i kako će ići sa tim promocijama. Recimo ja promociju u Srpskom Sarajevu nisam uopšte ni očekivao, a dogodilo se da mi je to bila najlepša promocija, ljudi su me dočekali sa uvažavanjem i zaista je bilo sjajno. Verujem da je tome doprineo intervju koji sam dao za "Glas Srpske", pa se tako i saznalo za knjigu. Sve to dođe manje-više slučajno i sve se kod nas svodi na jednog čoveka. Svuda je jedan čovek, pa se tako i meni neko takav javio iz Istočnog Sarajeva, želeo da kupi knjigu i na kraju mi je tamo organizovao promociju. Što se promocija tiče, ja tačno vidim da je moja knjiga politički nepodobna, jer kritikujem sve vlasti od devedesetih do danas. Primetio sam da su neke bezmalo dogovorene promocije odjednom "zaboravljene", ali ja ne insistiram na tome, naprotiv, svima sam rekao kakva je knjiga i o čemu sam u njoj pisao. Ne zameram u tom smislu nikom ništa. Recimo, skoro sam gostovao u emisiji kod Panovića (emisija "Pres i ja" koja se emituje na RTV Vojvodina, autor je Zoran Panović, op. autora), on je stvarno sjajan tip, ali mi je sve vreme postavljao pitanja u vezi glasanja za albume, namerno izbegavajući ona gde bih ja počeo da pričam o politici, o uslovima u kojima živimo i u kojima uostalom živi i rokenrol, pa i čitava kultura. Totalno se prebacio na drugi deo knjige i samo smo o tome pričali. Reći ću ti jednu anegdotu: Svojevremno sam pisao neke vinjetice, pokušavajući da podražavam ono što je govorio Duško Radović u "Beograde, dobro jutro" i to je moj urednik u listu "Zvezdara" rado objavljivao. Bilo ih po je i po desetak na raznim stranama novine. Jednom sam se drznuo da napišem da u Opštini Zvezdara od osamnaest funkcionera koji su tu stalno zaposleni, nijedan nema završen fakultet. Ali zato fakultet imaju oba portira u opštinskoj zgradi. Kada je to pročitao urednik me je upitao: "Jesi li ti normalan? Pa zar ti misliš da ću ja ovo da ti objavim"? Rekao sam mu da ne mora, ali sve što on nije hteo da objavi ja odnesem u NON (Nove omladinske novine, časopis koji je izdavao Savez socijlističke omladine Srbije, op. autora) i oni mi objave sve, pa mi objave i to. I onda se dogodi da izađe NON sa tom vinjeticom i to neko iz opštine čuje i u krugu od sto metara od zgrade opštine, u nekih desetak novinarnica pokupuju sve NON-ove. (smeh). Ali mogao si da pišeš. I svi su znali da sam ja iznosio prljav veš, pa ako to nisam mogao u opštinskom listu, onda u nekom drugom, ali meni dlaka s glave nije falila, niko mi ni reč nije rekao, a kamoli da ostanem bez posla. Mislim da su nas čak i više cenili zbog toga, niko me nije gledao kao neprijatelja. U to vreme afere o kojima sam pisao su bile tipa "direktor se razveo da bi dobio još jedan stan, a prethodni je prepisao na suprugu". Ili, "napravio vikendicu, a radnici iz fabrike radili tokom izgradnje". Ali sve su to, u odnosu na ovo danas, tako benigne stvari. Nikog iz bivše SFRJ nećeš naći da se obogatio u smislu nekih današnjih relacija. Možda je neko imao dve kuće ili vikendicu na moru i to je bio vrh toga, vrh korupcije ili nekog muvanja. Danas je sve to otišlo mnogo daleko. Rajko Grlić je pre par godina u nekom intervjuu rekao: "Nama u to vreme pare nisu bile važne. Pravili smo pozorišne predstave, filmove, muziku, pisali knjige, ne razmišljajući o parama, već smo hteli da napravimo neko vredno umetničko delo". Ja recimo nikad nisam pravio intervju ili pisao o nekom ko je bogataš. Ljudi koji su bogati, pa su napravili imperiju ovog ili onog mi nikada nisu bili interesantni, čak ih nisam ni cenio.

• Radoholičar si i da puno toga pišeš, znam da si istovremeno pisao nekoliko knjiga. Da li nešto trenutno radiš na tom planu?

Radim razne stvari. O rock muzici sam napisao samo tri knjige, a sveukupno sam napisao dvadeset sedam-osam knjiga, ne mogu svega ni da se setim. Trenutno radim monografiju za jednu osnovnu školu koja postoji sto šezdeset godina. Imam desetak započetih knjiga, od čega se osam verovatno nikada neće ni pojaviti. Volim da pišem, a u svakom poslu koji radiš, moraš doći do onog trenutka kada radiš nešto što ti je dosadno. Kod pisanja knjiga to se dogodi u momentu u kome moraš da "kopaš" po podacima, što je smarajuće, pa onda pomislim da bih mogao pisati o ovom ili onom, jer mi je to zanimljivije. Ali to "kopanje" me uvek na kraju čeka, bez toga nisam uradio ni jednu knjigu.

(Telegraf.rs)