Branko Maćić Mačak za Telegraf rs: Ovde je oduvek bilo teško za sve što je progresivno

"Dom omladine je pre nekog vremena napravio serijal pod nazivom "Džez za dž". Ideja je bila da te svirke budu poklon građanima, dakle besplatne i održavale su se subotom popodne u "Amerikani", sa početkom u 14h. Svirali smo tu, imali smo tri bisa, otvorenih usta su gledali kako smo prošli i neće da nas zovu da sviramo na Džez festivalu. Ja stvarno ne znam šta se ovde događa, koji su to klanovi i službe i zašto neće to da podrže i da nas pozovu. Siguran sam da to zaslužujemo, jer ako možemo da sviramo u Parizu, gde je sedište džipsi džeza, napravimo biseve, prodamo sve diskove i ljudi su stvarno oduševljeni, ili recimo u Mariboru, zašto ne bi mogli u Beogradu?!

Ime Branko Maćić Mačak prvi put sam pronašao na albumu "Ne kuni me ne ruži me majko" Ljubiše Stojanovića Luisa davne 1982. godine. Beše to vreme u kome se u kolekcijama albuma, koje su bile prepune imena pop i rock muzike, odjednom mogle pronaći i takve ploče. A kako i ne bi, kada je tu bas gitaru svirao Lola Andrijić koji će biti saradnik i R. M. Točka, a u tom periodu sa Luisom je povremeno svirao i Slobodan Kepa Stojanović.

Beše to vreme u kojem su Cigani Ivanovići i Šaban Bajramović već uveliko počeli promovisati romsko muzičko nasleđe na ovim prostorima, pa su i njihovi albumi odjednom počeli "upadati" u kolekcije do tada rezervisane za neka sasvim druga imena.

Preporučujemo

Sredinom osamdesetih, pojavljuje se Bajagin album "S druge strane jastuka", sa koga će biti "skinuta" gomila hitova koji se i dan-danas rado slušaju. Jedna od takvih pesama je i "Dobro jutro džezeri" koja je odmah skrenula pažnju svojim provokativnim tekstom, ali i potpuno drugačijim aranžmanom. Bilo je odmah jasno da su za takvu svirku angažovani i muzičari koji nisu stalna postava Bajaginih Instruktora.

Oni malo radoznaliji, mogli su ta vrlo ugledna imena pronaći na poleđini omota, gde je između ostalog pisalo da je džez gitaru na toj ploči svirao Branko Maćić Mačak. Proći će još dosta godina dok nas put nije naveo jednog na drugog, a i Mačak konačno rešio da sudbinu uzme u svoje ruke, osnovavši bend koji će među prvima na ovim prostorima, ako ne i prvi, svirati džipsi džez po uzoru na velikog maga gitare Đanga Rajnharta i njegovog saborca Stefana Grapelija. O svim fazama u njegovoj karijeri razgovarao sam sa Mačkom na način kako to i čine ljudi koji se poštuju i uvažavaju - otvoreno i prijateljski.

• Kada si se zainteresovao za gitaru kao instrument, odnosno, u kom periodu si pomislio da bi mogao da počneš da vežbaš i da sviraš?

To je bilo u periodu kada sam bio treći-četvrti razred osnovne škole.

• Šta je to što te je privuklo instrumentu?

Iskren da budem, nije me ništa privuklo. Majka je imala želju da sviram i kupila mi je gitaru. U zgradi, u kojoj sam stanovao, bio je neki lik koji je nešto znao, pa mi je pokazao par akorda, međutim on se posle odselio, a ja da sve do sedmog razreda nisam više uopšte svirao gitaru. Znači, taj prvi pokušaj je jako kratko trajao i ne može se to ni uzeti za ozbiljno u smislu da sam bilo šta naučio, ali tada je gitara prvi put ušla u kuću. Kada sam bio sedmi razred majka mi je opet kupila gitaru i jednu knjigu iz koje sam učio i tada sam se već dosta ozbiljnije posvetio tome.

• Obično se u periodu sedmog-osmog razreda okupljaju ti prvi školski bendovi, da li je i kod tebe bilo tako?

Kada sam počeo da učim, jedina pomoć mi je bila ta knjiga, nisam imao nikoga ko bi mi u tom smislu pomagao. Negde u periodu osmog razreda jedan drug mi je predložio da sviramo zajedno, pa mi je pokazao "Apače" (poznati instrumental grupe The Shadows, op. autora) i još par melodija, pa sam ja svirao solo, a on me je pratio i to je bilo presudno da se ozbiljnije "zagrejem" za svirku i vrlo brzo sam napredovao toliko, da sam počeo da sviram na tadašnjim žurkama. Skidao sam popularne pesme tog vremena, dakle neki pop, Zdravko Čolić, Kemal Monteno itd.

Na jednoj žurci me je jedan drugar iz kraja pitao da napravimo bend. Ja mu kažem: "Kakav bend, čoveče, ne znamo mi tako da sviramo". Međutim on je bio uporan: "Ma naučićemo. Moja brat je Furda iz Korni grupe, on će me naučiti da sviram bubnjeve i naći ćemo još nekoliko drugih članova". I ubedi on tu mene međutim, on je umesto bubnjeva kupio bas gitaru na kojoj ništa nije znao da svira, tako da sam ja njega učio, istovremeno učeći i sebe, da tako kažem. Njemu sam pokazivao bas linije, a ja sam se trudio da što više napredujem na gitari.

U to vreme po mesnim zajednicama u Beogradu nastupale su razne rock grupe, pa je to bila prilika da se svira. Potom su kod nas počeli dolaziti članovi drugih bendova i mi smo takođe išli kod nekih da se upoznamao, da vidimo ko šta ima od opreme i da pričamo o svemu. I tako pitam jednog lika: "Šta to sviraš"? "Improvizujem", kaže on. "Šta je to improvizacija"? A on će: "Pa ništa, vidiš ovo ovde ti je e mol i ja nešto oko tog akorda vrtim i to ti je improvizacija" (smeh).

Kada sam došao kući, ja odmah sednem da to probam i tako sam počeo da pronalazim neke puteve, skale sam počeo da otkrivam sam, nigde to nisam imao zapisano, već onako, na sluh. I tako je to počelo, skineš neki blues, pentatoniku (muzička skala sa pet tonova po oktavi, op. autora) sam već shvatao i već smo počeli da sviramo rock, dakle sve ono što se tada sviralo na igrankama: Santana, Osibisa, Rej Čarls... Sve što smo mislili da je lepo, svirali smo. Čak smo kasnije svirali i par pesama od Steely Dan, možeš misliti. Zatim, Deep Purple, Bad Company, ma sve živo. Svi su voleli te pesme i dolazili su na igranke, a najviše smo svirali po Vojvodini. Dogovriš se sa predsednikom omladine iz nekog grada, oni zakažu tu igranku, odsvira se to i zarade neke pare, uglavnom se sve to na to svodilo.

• Da li je taj bend sa kojim si svirao imao neko ime?

Naš bend se zvao Eho, a ja sam svirao i u onoj Aferi ako se sećaš...

• Sećam se, oni imaju singl sa kompozicijom "Bilo bi super".

Steva bubnjar je naravio taj bend (Stevan Milutinović, bubnjar, vokalni solista i kompozitor u grupi Afera, takođe svirao i grupama Dogovor iz 1804, Moira, Dah, Gordi, op. autora), ali ja sam tu kratko bio. Čak smo svirali kao predgruga čuvenim Iron Maiden na Hipodromu. Afera je drugi bend u kom sam svirao, a Eho je bila ekipa iz kraja koju sam okupio, "odgajio" i naučio ih da sviraju. Bubjar Čeda Petrović je posle svirao u grupi Gordi, bio je tu kasnije i Zoran Radetić (klavijaturista, kompozitor, aranžer i muzički producent, op. autora), menjali smo se i tako je bilo sve dok nisam otišao na odsluženje vojnog roka, tada sam već imao dvadeset i jednu godinu.

Međutim, dogodila se pre toga jedna bitna stvar. Naš basista (Bata Božanić, op. autora) je za rođendan dobio prvi album grupe Return To Forever koju je predvodio Čik Korija i ja sam bio zgranut kada sam to čuo, bio sam naprosto oduševljen. Odmah sam predložio da to sviramo. Ovaj mi kaže: "Jesi li ti lud, je..te"? (smeh) Mislio sam - pa dobro, Al Di Meola svira stvarno brzo, naprosto je fantastičan, ali ne moram ja baš tako, ali bubnjar nije mogao ni da zamisli ono što je svirao Leni Vajt, da ne pričam kako je svirao Stenli Klark. "Čik Koriju" u tom trenutku nismo ni imali u bendu, ali smo bili u fazonu - ma nema veze...

• Klavijatruistu niste imali.

Ma da, ali ko te pita, hajde samo da sviramo. Potom je on za sledeći rođendan dobio album Stena Geca i Čatlija Berda i to je već bio džez na koji sam se "napalio". U to vreme odlazim u vojsku, ali sam takođe počeo da tražim knjige iz kojih bi mogao da učim. Našao sam neku sa Berklija, ali to je bila više knjiga za orkestraciju džez i zabavne muzike, nije to bilo namenjeno za napredovanje u sviranju.

• Koje godine si otišao u vojsku?

Početkom marta '77. godine. Uglavnom, tada sam počeo da pravim teme, da pravim pesme, neke akorde sam i sam pronalazio, ipak je ponešto moglo da se nauči i iz te knjige. Kada sam se vratio iz vojske, bend se naravno već raspao, Čeda je nastavio sa nekim hevi rokom, basista Bata Božanić je pokušavao da napravi neku svoju grupu, svirao je sa nekim tezgarošima raznorazne stvari, a ja sam se posvetio džez muzici, počeo da jurim ploče, snimke i to me je jako zanimalo.

Upoznao sam potom jednog čoveka, njegovo ime je Dragiša Buha, bio je stariji od mene i već je putovao po zapadu. Svidelo mu se kako sam svirao, pa mi je na nekoliko kaseta od devedeset minuta snimio najsviranije džez standarde, potom mi je kupio, doneo ili poklonio, ne mogu više da se setim, matrice za vežbanje. Znači, Čarli Parker, Soni Rolins, Djuk Elington, razni bluzeri, Rhythm changes... To je bilo u to vreme kao da su neki "Marsovci sleteli", to niko nije imao ovde. Uz te matrice sam već počeo da sviram kao neki džez, već sam bio upotrebljiv gitarista, znao sam svašta, ali još sam učio. 1981. godine, sam počeo da sviram sa Luisom u "Euridici", on je tražio gitaristu, pa me je neko preporučio.

Dao mi je repertoar, sve napisano, uradio sam to kod kuće, izašao na binu i odmah počeo da sviram. Tu je stvarno bilo svega i svačega: Džordž Benson, Stivi Vonder, Net King Kol, Luis je stvarno dosta toga pevao. Bila je tu i tamo i neka domaća pesma, pa čak i neke narodne koje će kasnije snimiti na prvom albumu "Ne kuni me, ne ruži me majko". Međutim, ja tu još uvek nisam bio siguran u svoje znanje, imao sam tu neke "rupe", da tako kažem i onda su me dvojica ljudi iz Niša dali uputstva u tom smislu.

Prvi mi je pomogao Dragan Milenković Joga, koji je pre mene svirao sa Luisom, rekao mi je koje knjige da koristim, ali nije to u to vreme bilo lako nabaviti. Potom sam sreo jednog drugog Nišliju, nadimak mu je bio "Šaka" i kada je on počeo da mi svira neka arpeđa, neka čuda, je ga gledam i on mi kaže da sve to ima u tim Berkli knjigama. Uspeo sam nekako to da nabavim i taj teoretski deo sam jako brzo savladao, jako sam puno naučio i tad sam već imao otvorene oči, što se tiče muzike. Već sam počeo da vladam harmonijom, skalama i postao sam ozbiljan gitarista, mogao sam da sviram džez standarde, verziran sam bio za sve i svašta.

• Da li je prva ploča koju si snimio bila Luisova "Ne kuni me ne ruži me majko", ili je bilo nešto i pre toga?

Ne, počeo sam da snimam ploče sa Lukom Boškovićem bubnjarom, koji je nažalost preminuo, Branko Marković je svirao bas i ja gitaru. Snimali smo ploče nekim narodnjacima i već smo počeli da radimo kao studijski muzičari. Potom je Luis rešio da snimi tu svoju prvu ploču, svirao sam tu, a takođe i na drugoj njegovoj ploči. ("Dudi s puno ljubavi", PGP RTB 1984. op. autora) Ipak, posle četiri godine sviranja sa njim, napustio sam ga, ta saradnja mi više nije prijala. Previše mi je vremena oduzimala, a u to vreme sam zaista puno snimao u studiju. Ne znam zaista sa kim u to vreme nisam radio i koje sve ploče nisam snimio. Posle sam počeo da programiram, kupio sam ritam mašinu, a potom i svoj neki mali studio, uvek sam to voleo.

Nisam ni razmišljao da na taj način uđem u posao, ali počeo sam da dobijam ponude od nekih pevača, počeo sam da radim aranžmane, snimanja, kao i čitavu produkciju i to mi je stvarno jako dobro išlo, stalno sam kupovao nove sprave. U to vreme nije ni bilo puno studija u Beogradu, ali mogu da kažem da sam to dobro radio. Dolazili su ljudi iz Niša, Dubrovnika... Ne mogu se svaga ni setiti. Naravno, ja sam usput stalno svirao džez i nikada to nisam napuštao, stalno sam vežbao i usavršavao se.

• Iz perioda osamdesetih, tvoj najpoznatio solo je onaj na Bajaginoj kompoziciji "Dobro jutro, džezeri". Kako je došlo do te saradnje?

Svirao sam sa mnogim džez muzičarima kako ovde u Beogradu, tako i u svim ostalim gradovima. Negovao sam to, a sve ovo ostalo sam radio za novac. Bajaga i ja smo se znali, on je dolazio na neke naše svirke, čuo je kako ja to sviram i kada je snimao taj album ("S druge strane jastuka", PGP RTB 1985. op. autora) pozvao me je da dođem. Ta pesma i jeste inspirisana nama koji smo svirali džez, a živeli smo od narodne muzike. U to vreme u Beogradu, odnosno u Srbiji, nije moglo da se živi od džez muzike. Mi smo to smtrali kao hobi, ko neko druženje sa ortacima, popijemo neko piće i sviramo, a honorari nam uošte nisu bili bitni niti smo se na njih bazirali.

U pesmi "Dobro jutro, džezeri" sam malo pripomogao, napravili smo neki "aranžmančić" i odsvirao sam taj solo. U to vreme sam već svirao po klubovima. Kada danas pričam sa kolegama šta sam sve radio oni ne mogu da veruju. Svirao sam sa simfonijskim orkestrom jedno muzičko delo u trajanju od pedeset minuta, a napisao ga je neki ruski kompozitor, zatim sa džez orkestrom, revijskim orkestrom na raznim festivalima kao što su "MESAM" i "Beogradsko proleće", "Omladinskom rock festivalu", sa Velikim narodnim orkestrom... Znači sa rokerima, džezerima, narodnjacima, jedna potpuno široka delatnost. (smeh)

• Od kada datira tvoje interesovanje za romski ili kako se to popularno kaže - džipsi džez?

Dok sam radio, odnosno svirao džez, primetio sam da se ta scena malo umrtvila. Ljudi ovde nikada nisu imali volju da nešto posebno napreduju, jer nije se to vraćalo kroz neke koncerte, kroz neki stvaralački rad, snimanje ploča... To je ovde bila misaona imenica, niko neće da ti izda album i posle nekoliko godina jednostavno splasneš, nestane tog pravog entuzijazma. Za razliku od toga, ljudi koji su otišli iz zemlje su napredovali, neki su tamo i ostali, neki su se vratili ovamo, ali u principu video sam da je to neko tavorenje.

Nisam baš imao neki poriv da idem u inostranstvo, brinulo me je od čega ću tamo da živim, pa sam ostao ovde. I onda sam došao na ideju da napravim nešto svoje, vuklo se to tako nekoliko godina, možda sam malo sa svim tim i zakasnio, ali uglavnom shvatio sam da ne želim više da se oslanjam na druge. Počeli su da mi smetaju ti neki klanovi. Ovaj neće sa ovim, drugi sa onim, tako da je sve postalo pomalo poput nekakve "bižuterije". Odlučio sam da napravim svoj bend gde ću zavisiti najviše sam od sebe. Bilo mi je interesantno da napravim upravo nešto u tom smislu, jer sam bio uveren da to može da prođe, a opet sa druge strane da mi se to sviđa i želim to da sviram.

Taj stil tada nisam ni znao da sviram. Poznavao sam džez, u kome svakako ima i elemenata te muzike, ali džipsi džez ima i neku drugu krajnost, u teoretskom ili improvizatorskom smislu itd. Tada sam oformio postavu u kojoj je bio Bora Višnjički, basisiti su se menjali, ali mislim da je prvi bio Milan Pavković, sin Ljubiše Pavkovića harmonikaša. Napravili smo neke demo snimke na jednoj kaseti sa pesmama koje su bile u tom stilu. To sam dao Rođi (Rodoljub Stojanović, op. autora) koji je bio direktor Multimedia Records, znali smo se i zamolio sam ga da to presluša. On se javio posle dvadeset minuta, slušao je kasetu u kolima i kaže - hajde da objavimo ovo. Kažem mu da je to ipak demo snimak, pa smo se dogovorili da uđemo u njegov studio i sve to snimimo. I tako je nastao taj prvi album. Bilo je tu nekih džez standarda, par mojih kompozicija, nešto od Đanga, kao i par evergrina - "Devojko mala", "Čamac na Tisi". Bend je imao naziv Happy Guitar.

• Taj trio je kratko trajao.

Da, iz razloga što se Bora Višnjički preselio u Novi Sad. Potom sam neke gitariste učio da sviraju, a i ja sam se takođe trudio da što više napredujem. Ulazio sam sve dublje u to, dolazio do zvuka, instrumenata, sve to nije bilo nimalo naivno. Tražio sam istovremeno i nekog violinistu, razmišljao sam da u bend dodamo nekog sa klarinetom ili harmonikom. Neko mi je tada preporučio Filipa (Filip Krumes, violinista, op. autora), potom sam uvežbavao repertoar sa njim neko vreme i tako smo postali kvartet. I onda mi je palo napamet da promenimo ime u Hot Club Of Belgrade.

Inače, pod nazivom "Hot Club" podrazmevaju se bendovi koji su nasleđe Đangovog i Grapelijevog stila i na to se samo doda ime grada u kojem oni žive i rade. Kada sam rešio da snimim drugi album, a prvi pod imenom Hot Club Of Belgrade, imao sam već neke svoje kompozicije, ali sam se ipak predomislio i rešio da snimim obrade. Shvatio sam da ljudi ovde ipak vole da čuju nešto što im je poznato, a uz to možeš da "proturiš" i nešto drugo i onda je svima super. U to vreme smo baš dosta nastupali i svirali.

• Da li je i pre Happy Guitar tria u Srbiji bilo nekih pokušaja u vezi džipsi džeza?

Bilo je i to od strane čoveka koga inače poznajem, to je Sveta Jakovljević. Kada sam počeo taj stil da sviram, našli smo se, a poznavali smo se još ranije iz PGP-a, on je tamo bio urednik, pa smo dosta pričali o svemu i svačemu. On je jako razborit čovek, svašta zna i tada mi je rekao da su oni ranije napravili bend sa namerom da sviraju džipsi džez ali da su svirali samo par nekih pesama i sve to nije opstalo. Nisu nikada javno nastupali, što znači da u suštini nisu ni postojali kao bend, ali to je ipak bio neki pokušaj. Sveta je inače jako voleo Đanga. Vojkan Đonović, naš prvi džez gitarista, je bio u toj priči, poznavao sam ga jako dobro kao i njegovog sina, pa sam često odlazio kod njih kući. On je bio jako dobar i svestran gitarista i pričao mi je da su ga terali da svira Đanga ali da je ipak sve to ostalo na pokušaju. Tako da je to jedino što sam čuo u vezi džipsi džeza u Srbiji pre nas.

• Ako znamo da je Happy Guitar trio osnovan 2006. godine, pa bez obzira što nije dugo trajao, ipak se može reći da je to i neka nulta godina kada je džipsi džez u pitanju, što se ovih prostora tiče?

Tako bi trebalo da bude. Pa Happy Gitar je potrajao možda godinu, godinu ipo, tu su se menjali i članovi, posebno basisti, pa i ritam gitaristi dok nije došao ovaj sadašnji (Nikola Filipović, op. autora) koji sada svira i solo. On je moj đak, najbolje je to savladao, zaista fino svira i ima potencijal da bude još bolji. Tu se jedino javlja problem s obzirom do on radi neki savim drugi posao, pa nema previše vremena ali i pored toga, odličan je.

• Koliko je domaća publika uopšte zainteresovana za ovaj muzički pravac?

Nekada, kada sam postavio prve snimke na moj You Tube kanal, bez ikakve reklame, jer tada nisam ni znao kako bih to reklamirao, imalo je tu na hiljade pregleda od strane ljudi koji su bili zainteresovani, što iz sveta što iz Srbije. Danas kada postavim neki video jedva bude par stotina pregleda. Ne znam uopšte o čemu se tu radi, da li je u ovom vremena ponuda dosta šira, možda i ne dopirem do nekih koji bi eventualno bili zainteresovani, možda je krivica i do mene, možda se ne trudim previše. Što se tiče koncertne publike, od početka sam bio ubeđen da će ljudi biti zainteresovani, imali smo zaista fenomenalne nastupe. Recimo, svirali smo na jednom festivalu u Parizu i odlično smo prošli, tri bisa smo imali.

Fantastično je bilo kada smo svirali u Mariboru, dešavalo se da cela sala peva sa nama pesmu koju sviramo. I da sad ne nabrajam, ali to su svari koje drže bend. Zvali su nas, podržavali, nastupali smo, zato je bend i opstao, evo već šesnaest godina. Nažalost, poslednje dve godine korona je sve usporila. Treba da kažem i da je pre neke tri godine u bend ušao Francuz Ugo Rebek koji je svirao violinu i pevao, pa sam imao ideju da snimimo te naše obrade, da on to otpeva na francuskom i da time ciljamo na inostrano tržište. Međutim, samo što smo to počeli da snimamo, njegova supruga je dobila posao u nemačkoj operi, potom su se oni odselili, a taj projekat nije mogao da živi bez njega

• Paralelno radiš i u bendu Etika.

Napravio sam taj bend, kako bih sve to usmerio u neke prihvatljivije vode, ali tek treba da radim na tom projektu.

• Etika je 2020. godine objavila album "Lepota pokreće", za razliku od Hot Cluba, tu su zastupljene tvoje autorske, vokalne kompozicije, ali ima tu i nekoliko obrada - "Pogledaj me nevernice", "Jesenje lišće", međutim, zanimljivo mi je da se tu nalazi i obrada poznate kompozicije "Crni leptir" Yu grupe. Kako si došao na ideju, da pesmu uvrstiš na album?

Pa to mi je palo na pamet, ne znam zašto, ali to se tako "namestilo". Potom sam malo eksperimentisao i istraživao kako bih mogao da obradim tu pesmu, naravno, dobio sam dozvolu za to od Dragog Jelića i to smo snimili, što da ne. Ima jedan bend na svetskom nivou, koji nažalost nije uspeo da se održi, naziv mu je The Lost Fingers i oni sviraju na džipsi način mnoge obrade. Od Earth Wind and Fire, do ne znam čega sve ne. Oni su ljudi iz zezanja počeli da sviraju tako i postali su svetske zvezde. Je..ga oni ipak žive na zapadu. Stvarno su odlični i pevači i svirači, ali koliko znam ta cela priča je nastala onako, potpuno neobavezo.

• Kako ste odabirali tradicionale za album "Roses Blanches" koji je snimio Hot Club of Belgrade? Da li je to bila ideja celog benda ili samo tvoja?

U suštini sam ja to sve radio, diktirao sam pravac kojim je bend išao. Manje-više, uvek bih imao razumevanja, nikada mi niko nije nametao šta da sviram. Osećao sam da te pesme koje sam obradio mogu stvarno da budu svetske, naravno ako se na određeni način prilagode svemu. Opet, neke pesme je bukvalno nemoguće prilagoditi ovom stilu, da li zbog metrike, ovoga ili onoga, nešto je tu nedostajalo. Voleo bih da sam neke pesme mogao da obradim ali ipak, to mi nije uspelo.

Publika je bila iznenađena kad čuje neku našu pesmu u tom maniru, sad kako su stranci reagovali ne mogu da tvrdim. Oni su drugačija kultura pa su i njihove reakcije u tom smislu specifične. Što se tiče naše publike mislim da sam im na ovaj način približio stil, razumeli su o čemu se tu radi i prihvatili su to, jer publika uvek voli da je učesnik, uvek voli da prepozna pesmu. U svakom slučaju, ako misliš da pridobiješ publiku moraš malo da razmišljaš i o njima. Te pesme su snimljene na francuskom, čak imam i recenziju čuvenog francuskog kritičara kome je Sveta Jakovljević poslao album i sve u svemu, njemu se jako svidelo to što smo uradili.

Međutim, ni tamo više nema izdavčkih kuća koje bi obajvljivale takvu muziku ili ako ih i ima, oni objavljuju samo najveća imena, sve to ipak nekako zamire. U suštini, džipsi je i u okviru džeza jako nekomercijalna muzika, mala je to pokrivenost. Ako kažemo džez, treba znati da su od toga slušaoci džipsi džeza možda nekih 10%. Hoću da kažem da mnogo veća svetska populacija sluša standardni džez. Verovatno da džipsi džez još uvek nije dovoljno poznata muzika.

Poslednjih decenija taj muzički pravac proslavio je Rozenberg trio, Bireli Lagren, Anđelo Debar, to su izvođači koji su povratili imena Đanga i Grapelija, u smislu da se više zna o tome i da se više svira. Mislim da smo mi čak i u Jugoslaviji jedni do prvih koji su počeli ozbiljno da sviraju džipsi džez. Kad to kažem mislim na bend, izdanja, svirke i posvećenost tome. Posle su počeli i neki Hrvati, možda neki Slovenci, ali evo poslednjih godina vidim da su krenuli u to i neki mnogo mlađi od mene ovde u Beogradu, znam da su postojali ili postoje neki "bendići" koji to sviraju.

• Koliko su mediji zainteresovani za to što radite, imate li bilo kakvu podršku u tom nekom institucionalnom smislu?

Znao sam određene ljude sa nekim medija, kao što ih znam i dan-danas. Recimo Miloša Milovanovića sa N1, koji je ranije bio na B92. Jednom sam ga pitao da li bi mogli uživo da odsviramo neku numeru u programu, odgovorio mi je da bi rado to učinio, ali da nema takvih emisija, nema takvih programskih šema. Gde god sam poslao neki zahtev, skoro mi niko nije odgovorio. Za vreme korone poslao sam Kesiću predlog da Etika nastupi u njegovoj emisiji, dakle to bi bila varijanta sa pevanjem, odgovorio mi je: "Hvala što ste se javili, znate, ima mnogo prijavljenih". Ovde je dosta doga svedeno na nekakve klanove, kao što je ova... Kako beše ova što je bila na Evroviziji?

• Konstrakta.

Da. To su neki klanovi, gde nekog "naduvavaju" i do tih klanova ne možeš ni da dođeš, ne možeš uopšte ni da priđeš tamo. Svakako da u nekim emisijama ne bih ni učestvovao, jer šta ću tamo ako pogledam šta je sve oko mene. Kada bih počeo da sviram, verovatno bi se upitali - šta je sad ovo? Znači, ovde nema emisije posvećene bilo čemu sličnom, to bukvalno ne postoji. Nekada je i bilo, sada više ne. Možda bi to moglo uz neku debelu vezu, u smislu da se napravi neka specijalna emisija, ali to bi bilo jako teško ostvariti.

• Ako je tako, na koji način jedan bend kao što je tvoj, uopšte može da opstane? Pitam te zbog toga, što koliko znam, trenutno u Beogradu ne postoji ni jedan klasičan džez klub, a nekada ih je u Beogradu bilo nekoliko.

U pravu si, stvarno nema. Ima jedno mesto gde se sastaju klinci džezeri i oni se tu dolaze da bi se videli, da malo prosviraju pesme, da su druže, da čuju kako ko svira. Klinci su stvarno super, lepo i sviraju, a što se ostalog tiče, sve je zamrlo. Ne postoje više džez klubovi u Beogradu. Od kada je "Ptica" ugašena, a to je bio klub koji je trajao petnaest godina, ništa slično ne postoji. Mi sviramo tu i tamo. U "Vinoteci", u nekom ekskluzivnom restoranu, u Botaničkoj bašti, ali to je ipak tek povremeno. Evo uskoro idemo u Užice na džez festival, setili su se da nas pozovu i hvala im na tome.

Problem je što ovde nema koncertne delatnosti, ovde je to svedeno na klupsku delatnost, a klubova više nema. Šta dalje da ti pričam? I sad pomisli kako je tek napraviti koncert? No nadam se da ću u tome uspeti. Planiram da to bude mešavina Hot Cluba, Etike i nekih gostiju, da ne kažem nekakav "dar-mar", ali svašta ću tu da smislim, da bi ljudima bilo interesantno. Sve će se snimati kamerama i to svakako neće biti neka velika sala, važno je da to bude fino, da bude lepa atmosfera, dobar zvuk. Znači, planiram koncert ovde u Beogradu.

Svirali smo i ranije koncerte, u Pančevu recimo, ali to stvarno jako, jako, retko. Ko ovde ima koncert? Pa Bajaga može jedan koncert godišnje da održi Beogradu. Veruj mi, pričao sam sa njim i njegovim ljudima. Znači, održiš jedan koncert i onda čekaš sledeću godinu. Jednostavno, nema interesovanja za nešto više. Pa čak i koncerte narodnjaka u Beogradu u poslednje vreme možeš na prste jedne ruke da izbrojiš. Nije ovo od skoro tako, takva situacija je već neko vreme. Devedesetih godina u Beogradu je bilo petnaest džez klubova, što opet sa neke strane deluje preterano. Ali to je lagano zamiralo, jer se u međuvremenu mnogo toga promenilo. Prošle su godine, došli su neki klinci koji ne slušaju tu muziku, drugi su omatorili ili možda nemaju novca, dosta njih se iselilo iz Srbije.

• Kakva je situacija što se festivala tiče?

Pa evo, sviraćemo u Užicu, možda i u Šapcu, na tamošnjem festivalu. Moram da kažem da nismo rado viđeni na nekim festivalima, mnogi su nas preporučivali... Evo npr. Dom omladine je pre nekog vremena napravio serijal pod nazivom "Džez za dž". Ideja je bila da te svirke budu poklon građanima, dakle besplatne i održavale su se subotom popodne u "Amerikani", sa početkom u 14h. Svirali smo tu, imali smo tri bisa, otvorenih usta su gledali kako smo prošli i neće da nas zovu da sviramo na Džez festivalu. Ja stvarno ne znam šta se ovde događa, koji su to klanovi i službe i zašto neće to da podrže i da nas pozovu. Siguran sam da to zaslužujemo, jer ako možemo da sviramo u Parizu, gde je sedište te muzike, napravimo biseve, prodamo sve diskove i ljudi su stvarno oduševljeni, ili recimo u Mariboru, zašto ne bi mogli u Beogradu?!

Valjda su to neke više sile. Još davno sam rekao, da ću jednom da odem u ono moje selo, biću tamo tri meseca, nikom neću da se javljam i posle ću reći da sam bio u Americi i da sam svirao ne znam sa kojim muzičarima i koje koncerte. Potom ću ići ću po svim televizijama i svi ima da padnu u nesvest - vidi ga ovaj, gde je bio i šta je sve radio. Ljudi su pomodari, ma znaš već i sam. Ali kažem, najvažnije je izvesti bend iz klupskog na koncertno delovanje. Uzmimo za primer Vasila Hadžimanova koji je ovde najpoznatiji u tom smislu. I on svira po klubovima, ali ipak uspeva da se "ukači" na festivale i na sve gradske priredbe koje se plaćaju iz bužeta, on je uvek tu na spisku. Džez festival u Beogradu otvara grupa Darkwood Dub i Bisera Veletanlić?!

Napisao sam im - kako vas nije sramota da Darkwood Dub otvara džez festival. Nisam to pisao zbog sebe, već zbog svih nas džez muzičara koji stremimo ka tome, želimo da se popnemo na tu binu, da sviramo na tom festivalu, pa makar neka to bude neka mala sala, ili nešto ispred, nije bitno. Evo, na Nišvilu ko sve ne nastupa, ali nas neće da pozovu. Imao sam neke prepirke u tom smislu, kada neko od njih kaže: "Ma to su Beograđani". Pa što si došao da živiš u Beogradu, idi tamo za čim čezneš, pa živi. Znam ljude koji su na Nišvilu svirali za 50 eura. Pitao sam ih da li su normalni. Oni mi kažu: "Sviramo da bi se to čulo". Ma neću da pravim drugom posao za 50 eura, ako je tako, ne mora ništa da se čuje. I šta su uradili? Ništa nisu uradili. Kao što i sam znaš, za sve što je progresivno ovde je oduvek bilo teško.

• Da ne zaboravimo da pomenemo i ljude koji sa tobom sada sviraju.

Tu je Nikola Filipović druga gitara i Vladimir Nikić na basu. Ugo Rabek se još uvek vodi kao član i došao bi svakako i on na taj koncert koji planiramo, nismo prekinuli saradnju, ali daljina i korona nas je donekle "zakočila" i sada moramo da vidimo šta možemo u tom smislu da napravimo. Za sada najviše sviramo kao trio, a ponekad nam se pridruži i Ljubiša Paunić na sopran saksofonu. On je dugo godina bio u Džez orkestru RTS-a, ali sada je i on izašao iz te priče. U suštini, drago mi je da Nikola takođe može da svira solo, jer je ubitačno ako to radim sam celo veče.

• Znam da si davao časove gitare, pominjao si da su tvoji saradnici uglavnom tvoji učenici. Kakva je danas situacija u vezi džipsi džeza, jesu li mladi ljudi zainteresovani za taj muzički žanr?

Skoro smo negde napolju svirali, zastao je dečko koji razvozi Glovo hranu i odslušao naša dva seta po pedeset minuta, sa sve onom Glovo kesom u rukama. Na kraju je rekao da i on to svira i pitao me da mu držim časove. Nikola je jedini moj pravi đak, da tako kažem, ove ostale sam učio da sviraju ritam, jer to je jako specifičan način sviranja, mnogi uopšte nemaju tehniku za to. Dosta onih koji sviraju narodnu muziku imaju bolju tehniku za ritam gitaru od nekih koji prangijaju neke kvinte i na tome se sve završava, a kada treba da se odsvira ritam na gitari, Bogami, slaba vajda. Najvažnije je osećati i svirati iz srca, ali svakako mora se dosta i raditi na tome.

Što se učenika tiče, imao sam ih i ranije, a imam ih i dan-danas. Svirati džipsi džez nije nimalo lako. Da bi se to savladalo treba mnogo da se vežba i to je u suštini jedan mukotrpan posao. Uostalom, znaš i sam koliko je sve to zahtevno na akustičnoj gitari. Da se čuje i izraz i ton, fraze, zatim tu su ti brzi pasaži i malo ko se uopšte odlučuje za to. Na sve to, kada se i dostigne nekakav nivo, teško je pronaći mesto gde bi se moglo svirati, tako da to dodatno otežava situaciju.

• Ima li nekih planova za ponovni ulazak u studio?

Za džipsi džez svakako ne. Za Etiku imam spremne gotovo sve pesme, možda mi nedostaje neki tekst, ali pandemija nas je sprečila da promovišemo i ovaj album koji smo već snimili, tako da još uvek ne razmišljam o ulasku u studio. U svakom slučaju, mislim da je ovo način da Hot Club uz Etiku bude malo interesantniji i obratno, da uz džipsi džez i Etika dobije neku drugu dimenziju. Voleo bih da Hot Club snimi Đangove pesme, jako pažljivo odabrene, da to bude onako za moju dušu, da sviram najbolje što mogu i da to bude jedan album interesantan gitaristima, ali pre svega da budem stvarno zadovoljan sa tim što sam odsvirao. Međutim, sada sam više fokusiran na taj predstojeći koncert. Biće tu više ljudi uključeno, treba to navežbati, napraviti koncept, sve osmisliti, pronaći prihvatljivu salu, sve to izreklamirati, to je zaista veliki posao.

• U kom periodu planiraš sve to da realizuješ?

Sigurno ne pre septembra. Čak možda i početkom oktobra, mnogo faktora svakako na to utiče. U svakom slučaju, bićeš blagovremeno obavešten.

(Telegraf.rs)