O Evroviziji iz drugog ugla: Svojevrsni teatar apsurda

Ako je muzika nešto što pobuđuje naša čula, onda je to i duboko intiman doživljaj svakog pojedinca. Kako onda bilo ko drugi može da nam kaže da je nešto najbolje?

O takmičenju za pesmu Evrovizije valjda je već sve odavno napisano. O politizaciji, lobijima sa vidnim uticajem, paradama kiča, čega sve tu nije bilo. Ali kako koja godina prolazi, na Evroviziji kao da sve je manje onog što bi trebalo da bude njena suština: Muzike!

Meni je uvek bilo nespojivo svako takmičenje koje u vezi sa muzikom. Čemu? Ako je muzika nešto što pobuđuje naša čula, onda je to i duboko intiman doživljaj svakog pojedinca. Kako onda bilo ko drugi može da nam kaže da je nešto najbolje?

Preporučujemo

Nekada davno, kada je rok muzika tek širila obzore na ovim prostorima, postojale su gitarijade koje su imale takmičarski karakter. Krucijalna razlika između tadašnjih i ovih modernih takmičenja je u tome što se nekada u muziku ulagala prvenstveno, a često i jedino, ljubav. Sve ostalo, bilo je u drugom planu.

Danas je sasvim obrnuto. U muziku se vrlo često ulazi kroz pravila surovog biznisa. Umetnost je, kao nikada pre, podvrgnuta ogoljenom trkom za zaradom. Za isplativošću. A to je vrlo često nespojivo sa onim što istinska umetnost daje čovečanstvu.

Čini se da mnogi, a posebno u današnjem vremenu, ne shvataju da je umetnost možda jedina preostala nada i slamka koja može da bude spas ovog i ovakvog čovečanstva. Jer malo je preostalo onoga što u ljudima može da probudi osećaj lepote i sreće. Muzika, kao najkompleksnija umetnost, to svakako može.

Zbog toga mislim da se Evrovizija sve više pretvara u teatar apsurda. Endi Vorhol je svojevremeno prognozirao da će doći vreme u kom će svako moći da bude popularan petnaest minuta. Naravno da takvu tvrdnju ne treba shvatiti bukvalno, ali čini se da je Evrovizija pokazatelj da je takvo vreme upravo došlo.

Ako je u prošlosti i bilo onih "ekcesa" koji su od nastupa i pobede na Evroviziji krenuli put istinskog svetskog uspeha i slave, a najočitiji primer toga je švedski kvartet ABBA, danas je takva mogućnost svedena na minimum. Uprkos svim mogućim i nemogućim koreografijama, laserima i scenskim vratolomijama, kada se evrovizijska svetla pogase, većina učesnika svetlosnom brzinom biva zaboravljena. Zašto? Pa u svemu tome ponajmanje ima muzike.

I upravo su to razlozi zbog kojih nastup naše Ane Đurić Konstrakte smatram zaista posebnim. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog hrabrosti kojom je razbila već uveliko bljutave evrovizijske norme. Istinska pobeda bi bila kada bi Evrovizija ukinula takmičarski karakter te manifestacije. Tada bi bila vraćena upravo onom zbog čega je i nastala: muzici. I tada bi pobednici bili svi. I učesnici i publika.

(Telegraf.rs)