Nikola Koki Dimuševski za Telegraf.rs: Neka sama muzika govori ko je šta uradio

Ovde se godinama gradila rok, pop i džez scena, a toga sada više nema. Sve je toliko izmešano da samo Bog može da nam pomogne i niko drugi. Ali se ipak nadam i hoću da verujem da još uvek ima ljudi koji vole umetničku muziku, dakle nešto što je drugačije, što nije otrcana svakodnevnica

Postoje ljudi na muzičkoj sceni koji ne vole previše da se eksponiraju u javnosti, rade tiho i dopuštaju da njihova dela govore umesto reči. Razgovor sa njima je uvek dragocen, kako zbog njihove životne priče, tako i zbog samog stava koji je u današnjem vremenu opšte medijske halabuke poprilično usamljen. Jedan od takvih ljudi je Koki Dimuševski, tihi čovek grupe Leb i sol, multiinstrumentalista, kompozitor, aranžerista i jedan od onih čija se plemenitost na najbolji način oslikava u njegovim delima. Takav pristup možda postaje stvar prošlosti, ali je s druge strane i poslednja oaza svih onih koji muziku još uvek posmatraju kao nešto istinski uzvišeno, kao božanski dar koji se časno uzima i još časnije vraća. Ljudi koji takve oaze stvaraju, svojim viteštvom nesebično oplemenjuju već dobro poderanu današnjicu i naša je obaveza da im zbog toga budemo najiskrenije zahvalni.

• Malo se zna o tvom razvojnom putu muzičara. Možeš li reći nešto o tome?

Počeo sam kao veoma mali, kada sam bio peti-šesti razred, možda čak i ranije, ali sam tada svirao bubnjeve. Moj osnovni instrument je bubanj, nije klavir, odnosno instrumenti sa klavijaturom. Ali s obzirom da je bubanj vrlo glasan instrument, jednom kada sam se vratio iz škole, negde u periodu kada sam bio prva godina gimnazije, kod kuće umesto bubnja zateknem pianino. Ja pitam onako u čudu: "Šta je ovo"? Ćaletov odgovor je bio: "Mnogo si glasan, kupio sam ti ovo, pa ti sad vidi". Tako da sam klavir počeo da sviram u tom nekom periodu osmog razreda i prvog gimnazije. Jednu godinu sam imao učiteljicu koja me je naučila osnovama klavira a potom sam sve učio sam. Nakon završene gimnazije prijavio sam se za upis na Muzičku akademiju. Međutim, oni su mi pitali kako mislim da upišem Akademiju, kada nemam srednju muzičku. Rekao sam da mi slobodno traže sve kao za bilo koga drugog, prošao sam prijemni i tako ipak ostaše klavir i tipke. Bubanj i dan-danas volim da sviram, to mi je merak, ali nikako da stignem, pa koristim priliku kad nameštamo ton pred koncert da malo sviram.

• Znači, nisi išao redovno u srednju muzičku, ali ipak si bez problema upisao akademiju?

Jednu godinu sam imao profesora, a zatim sam sve ostalo učio sam. Prijemni sam položio sa desetkom, kao wunderkind. Hteli su potom da me šalju u Moskvu na specijalni odsek, ali sam im rekao da to nije za mene. Ja hoću da slušam Šopena, Betovena i Baha, ali ja prevashodno želim da komponujem, ne mogu osam sati da sviram tuđi materijal. Sa sedamnaest godina sam počeo da sviram u Big bendu RT Skoplje, bio sam klavirist, zatim producent, pa ton majstor, direktor produkcije itd. 1976. počinjem da radim sa grupom Leb i sol. Ali neki moj najveći uzlet u karijeri je bio kada sam nakon trećeg albuma napustio Leb i sol. Oni su tada krenuli da rade nešto što se meni nije dopalo, ja sam hteo da radim nešto drugo i u tom neko periodu kada sam radio sam, otpočeo sam svoju znatno bolju karijeru.

• Veoma mlad si ušao u sve to. Koliko godina si imao kada si prvi put ušao u studio?

Šesnaest godina, otprilike. Iskukao sam mojima da mi kupe mini mug, pa sam na jednom snimanju svirao solo na tom instrumentu. Pre grupe Leb i sol nisam bio član nijednog benda, uostalom, ta grupa je formirana kada sam ja imao sedamnaest, odnosno nepunih osamnaest godina.

• Neki članovi grupe Leb i sol su i ranije sarađivali međusobno u dve grupe: Jegulje i Iris.

Da postojali su ti neki školski bendovi.

• Ti nisi ranije sarađivao ni sa kim od njih, ali ste se svi poznavali međusobno.

Mi smo iz iste male, kako se to ovde kaže, išli smo u istu gimnaziju, kad je Bodan bio treća, ja sam bio prva godina gimnazije. Tu smo se upoznali i to poznanstvo je posle preraslo i u saradnju.

U prvoj postavi grupe bubnjeve nije svirao Garo Tavitijan, već Dimitar Čočorovski Čočor.

• U prvoj postavi grupe bubnjeve nije svirao Garo Tavitijan, već Dimitar Čočorovski Čočor.

Da, u podrumu njegove kuće smo vežbali. Međutim, Čočor je ubrzo odlučio da mu je važnije da završi studije arhitekture, pa je Garo "uleteo" na njegovo mesto i tako je nastala ta standardna postava grupe.

• Imali ste i neke pevače u to vreme, recimo tu je bio Živko Gruevski.

Ma to je sve usputno, sa nekima od njih smo radili neke snimke za radio, to je više bilo po nekoj prijateljskoj liniji. Sa Gruevskim nemamo snimaka, a sa Džaferom (Miodrag Jovanovski Džafer, op. autora) imamo snimljenu jednu kompoziciju ("Pesna za nas", op. autora).

• Krajem 1976. godine pravite prve snimke za RT Skoplje. Pored "Pesna za nas" tu su i "Etida No 3" i "Devetka".

To su bili naši prvi snimci i to je televizija Skoplje poslala na "Opatijski festival", a ubrzo nakon toga smo dobili ponudu od PGP RTB za prvi album.

• U grupi Leb i sol ostaješ zaključno sa trećim albumom "Ručni rad". Nakon te ploče ti odlaziš iz benda. Koji su bili razlozi za takvu odluku?

Svi kažu da je "Ručni rad" najbolji album, znaš li zašto?

• Možda zato jer si ti ponajviše dao na toj ploči.

To je pod dva, znaš li šta je pod jedan? Neki članovi na toj ploči su imali sporednu ulogu. Tu je recimo gostovao Mića Marković (džez saksofonista i kompozitor, op. autora) pozvao sam ga, znali smo se od ranije. Svirao sam u Big bendu RT Skoplje, a on je svirao u RT Beograd, a upoznali smo se još na džez festivalu u Radencima. Dakle, pozvao sam najboljeg na svetu. I tu je došlo do mimoilaženja, sve je više bilo vokalnih pesama, a to mi se nije dopadalo. Imali smo avion koji je trebao da poleti, a ne da se vozimo u taljigama. Neka peva neko drugi. Nastao je razdor u bendu, ja sam otišao, oni su krenuli dalje i to je to. To je bio muzički problem, a ne prijateljski.

• Kada si napustio Leb i sol, pored zaposlenja u RT Skoplje, tvoja karijera je bila dosta raznovrsna. Možeš li reći nešto o tome?

Ne znam šta nisam radio. Možda će najbolje biti ako ti kažem da imam 18.000 minuta autorske muzike, tako da to sada svakako ne možemo sve nabrojati. Tu su teatarske predstave, aranžmani za veliki, mali orkestar, za Big bend, simfonijski orkestar. Imam tri baleta, četiri simfonije, nedavno sam radio muziku za jedan film. Svakog dana radim, odnosno nešto snimam i to negde ide, upotrebi se. Od najavnih špica za televiziju pa dalje. Radio sam muziku za crtani film Darka Markovića koji je uzeo srebrnu ružu u Montreu, takođe i za National Geographic... Ne mogu svega da se setim. O koncertima i da ne govorim, ni sam ne znam koliko je toga bilo. U svakom slučaju, ostao je iza mene neki baraž, nema potrebe da se hvalim, drago mi je ako je ono što radim uspešno i ako su zadovoljni oni koji to treba da budu. Na sedamdeset CD-a je do sada zabeležen moj doprinos. Kao što i sam vidiš, nema me po medijima puno, nisam od onih koji trče za tim, moj princip je sasvim drugačiji.

• Godine 2006. grupa Leb i sol se okupila u originalnoj postavi da bi serijom koncerata bilo obeleženo trideset godina postojanja.

Da, dogodila se opet neka ljubav među nama, ali smo ubrzo u toj priči ostali samo Bodan i ja. Pozvali smo tada Dragoljuba Đuričića da svira, ali on se dvoumio, šta će reći ovaj, šta će reći onaj, pa je na kraju odustao, nije hteo da nam se priključi prilikom snimanja našeg albuma u Novom Sadu. Znali smo se dobro, on je četiri godine stanovao kod mene dok je svirao u Leb i solu, ali kada smo videli da se dvoumi, na mesto bubnjara došao je Srđan Dunkić Džoni, dok je gitaru svirao Dimitar Božikov. Zatim smo pozvali Dada da otpeva "Si zaljubiv edno mome" i "It's Warming Up" i to je ustvari trebao da bude četrvti album grupe Leb i sol, ali dogodilo se da je poslednji. Taj album je ustvari neka moja vizija uzlaznog puta grupe Leb i sol, ali neki ljudi to nisu shvatili. No ipak smo Bodan i ja istrajali na tome i sada to sviramo na turneji, uz neke stare stvari Bodanove i moje iz perioda Leb i sola.

• Nakon Džonija, bubnjeve je svirao Goce Stevkovski.

Uzeli smo Goceta, a kada se on zaposlio ovde u filharmoniji, na mesto bubnjara je došao Mihail Parušev. On je stalni član već nekoliko godina. Veoma dobar bubnjar, talentovan, muzikalan, jednom rečju, odličan muzičar. On takođe svira i gitaru, bas, sintisajzer, bavi se komponovanjem, stvarno je hiper-talentovan, jako je dobar.

• Nedavno ste imali koncert u Užicu, a pre dvadesetak dana i u Novom Sadu.

Ovaj poslednji koncert je bio u sklopu otvaranja Hale dva na Novosadskom sajmu, svirali smo u klubu koji prima otprilike hiljadu ljudi. To je dogovarano već neko vreme, ali nikako da se realizuje zbog čitave ove situacije oko korone. Super je sve prošlo na koncertu, mislim da će se neki snimci pojaviti ovih dana. Ja uvek dam dozvolu za snimanje zato što nemam šta da krijem. Ili sviramo dobro ili ne. Ali do sad se nije desilo da ne sviramo dobro.

• Imate li u planu još neke koncerte po Srbiji?

Imamo. Nadamo se da će sad sve početi da se otvara. Ljudi su željni koncerata, u protekle dve godine sve je stalo zbog korone. Sa druge strane, čini mi se da su mladi ljudi negde izgubili iglu od kompasa, da ne znaju šta je šta. Sve je očiglednije da im je mozak veoma "opran" raznim televizijama i medijima uopšte. Nekada su mediji učili publiku i narod šta je dobro, a šta ne. Sad je na delu linija manjeg otpora. Ako narod nešto voli to se i plasira, nema veze što je to kič i šund. Mislim da će biti stvarno teško. Žao mi je tih klinaca, ima stvarno veoma talentovanih, ali velika većina su "izgubljene igle u kompasu". Možda je takvo vreme, ne znam. Hajde, čekaćemo neko bolje vreme, ako ga doživimo. Jer veoma se brzo nešto uništi, ali teško se gradi. Ovde se godinama gradila rok, pop i džez scena, a toga sada više nema. Sve je toliko izmešano, da samo Bog može da nam pomogne i niko drugi. Ali se ipak nadam i hoću da verujem da još uvek ima ljudi koji vole umetničku muziku, dakle nešto što je drugačije, što nije otrcana svakodnevnica.

• Jesi li imao uzore na ovim prostorima?

Ne stvarno. Ovde mi niko nije bio uzor izuzev, kada sam bio klinac, Bata Kovač i prvi album Korni grupe. Taj album je objavljen kada sam imao trinaest godina i na to sam stvarno "sekao vene". Bata je stvarno to genijalno odsvirao i mogu da kažem da mi je on u tim godinama bio uzor. Imam stvarno visoke kriterijume i šta god da kažem, pogrešiću. Ima dosta instrumentalista, neki nažalost i nisu više među nama, ovi drugi su već dovoljno popularni da im moje pominjanje i ne treba. S druge strane, primećujem da kod novih klavirista ili onih koji sviraju sintisajzer postoji moj uticaj, što mi je veoma drago. To mi govori da je vredelo sve ovo što sam do sada radio.

• A ako bi govorili o instrumentalistima sa svetske scene, da li je tu situacija drugačija?

Naravno. Tu su Herbi Henkok, Kit Džeret i Džo Zavinul koji mi je bio i kućni prijatelj. Recimo, Fender sam naučio od Herbi Henkoka (misli na Fender Rhodes, električni piano, jako važan instrument u jazz rock muzici, op. autora). Klavire sam učio, ili nisam uspeo da naučim, zato što je on Bog, a ja sićušna figura, od Kit Džereta, a sve drugo od Džo Zavinula. To su moji uzori sa jedne strane, a sa druge je Stravinski itd.

• Da li je u planu neki novi album ove postave koju sada predvodiš?

Mislim da ćemo da radimo nešto, možda na jesen. Svakako da imamo neke ideje. Album "I taka nataka" je izašao 2008. godine, znači pre četrnaest godina i događa nam se na da nam priđu ljudi na koncerima i kažu za te kompozicije da su odlične ali da ih do sada nisu čuli, a toliko vremena je prošlo. To je razlog zbog kojeg malo odugovlačim sa ulaskom u studio. Isti ti ljudi dođu i traže da sviramo "Uči me, majko, karaj me". Pa dobro, sviraćemo, O.K. je to svakako, ali zašto da se vraćamo u devedesete? Ima toliko toga novog. Hajde čuj ovaj ovaj materijal, čuj ovo razmišljanje, ovaj saund, neke nove ljude. O.K. je "Si zaljubiv edno mome" ili "Uči me majko karaj me", "Devetka", "Bistra voda", ali nije sve stalo na tome. Osećam se kao pod nekim staklenim zvonom gde hoće da me vide istog kakav sam bio '78. godine. Ali ja nisam isti! Menjao sam se još i tada. Sa svakim mesecom stariš ali i učiš nešto novo, imaš neko drugačije razmišljanje. Odsviraš nešto najbolje moguće i svi zure, a odsviraš "Uči me majko...", svi bacaju majice. Ne volim to. Jasno je da je to uspešna pesma, ali nije sve stalo na tome. Ali dobro, pomirićemo se sa sudbinom (smeh).

• Hteo bih da te pitam za Dragišu Soldatovića Labiša?

Ja sam mu zet, to znaš, oženio sam njegovu sestru. Labiš je bio izvrstan tip i super muzičar, na dva njegova CD-a sam svirao bubanj. Mi smo bili ne samo zet i "šura" već i prijatelji. On je imao takvu sudbinu da je bio najgori za sebe, a najbolji za sve ostale. Iz takve karme teško je izaći. To je bio čovek koji ni mrava nije zgazio, a njegovoj muzikalnosti, talentu, znanju i da ne pričam. Šteta stvarno, ali srećom, ostao je neki muzički trag iza njega, nije živeo uzalud.

• Preminuo je i Arijan Dema, gitarista koji je sa Labišom svirao u grupi Den za den.

On je preminuo pre par godina. Sa njim sam bio odličan prijatelj. Uvek sam mu u studiju svirao bubanj, klavir, sintisajzer, pisao aranžmane. On je stvarno odličan gitarista, ali je takođe imao tragičnu sudbinu. Svirao je po Španiji, da bi zaradio novac kako bi ovde nešto otvorio, započeo neki posao da bi mogao da preživi i da svira ono što želi, ali nažalost nije stigao sve to da uradi. Imamo desetak zajedničkih snimaka. Svirao je u grupi Leva patika a kasnije u grupi Den za den. Svi smo mi bili drugari, sakupljali bi se uveče na trgu i dok su se svi ostali svađali oko devojaka, mi smo se "svađali" oko muzike, non-stop smo o tome razgovarali. Nažalost, odlazimo jedan po jedan.

• Sa Demom si jedno vreme bio u bendu.

Kada sam napustio Leb i sol, a posle i Garo, '81. napravili smo verovatno najbolji bend u ono vreme, zvao se Izlez. Imali smo četiri duvača, mogu da ti kažem da smo bili bolji od Blood, Sweat and Tears. 1981. godine smo radili koncert ovde na trgu u Skoplju, a za tu priliku je Vedran Božić dovukao iz Zagreba ogroman razglas. Iznenađujuće je koja je to energija bila. Garo je imao nekoliko svojih pesama, Arijan Dema jednu-dve, ja ostalo, a takođe sam pisao kompletne aranžmane i to stvarno ozbiljno zvuči. Nažalost, nismo uspeli da snimimo album.

• Zašto?

Uh... Nastupali smo na Opatiji, imali smo ogroman uspeh i dobili smo ponude za album od tadašnjeg Jugotona i RTB-a. Onda se Garo malo više zaneo, pa je predložio da sačekamo i vidimo ko će da ponudi više novca, pa tek tada da potpišemo ugovor. I dok smo mi čekali, oni su izgubili interes za bend. Nakon godinu dana grupa se rasformirala.

• Šta u poslednje vreme radiš što se muzike tiče?

Radim muziku za pozorište, takođe i za igrani film koji je britansko-malteška koprodukcija, uzeli smo do sada tri nagrade...

• Koji je naziv filma?

"Beautiful Lie". Glumci u tom filmu su iz londonskog pozorišta i oduševljeni su i filmom i muzikom, što je meni bitno, pa je odlučeno da se film pošalje na "Sandens" ("Sundance Film Festival", američki filmski festival koji se održava svake godine krajem januara, op. autora), jer kako kažu, muzika iz filma zaslužuje nagradu. Pa hajde pod stare godine, da vidimo i to čudo. Imao sam tri koncerta na Malti, gde su me proglasili vitezom odnosno evropskim umetnikom, zato što je Valeta grad koji je kulturna prestonica Evrope i tom prilikom sam dobio malteški krst. Takođe spremam i solo materijal za koncerte, ne velike, već koncerte u muzejima i galerijama, znači prostori do sto ljudi maksimum.

Odlučio sam se za ovu varijantu jer sam primetio da ljudi za Leb i sol misle da smo užasno skupi, zato što smo antologija, zato što smo legende. Međutim, kada si sam, onda možeš i za dosta manje novca da sviraš, da zadovoljiš ljude, a da ujedno bude sve mnogo lakše i onom ko te pozove. Tu neće biti "Uči me majko karaj me" (smeh). Kad smo kod toga, je l' znaš da niko više u Makedoniji ne sluša izvornu verziju te kompozicije? Svi slušaju i sviraju tu verziju koju sam ja napisao, odnosno onaj rif i bubanj, tj. uvod i to mi je stvarno drago. Isto je i sa "Si zaljubiv edno mome". Zaboravili su original, pa su te naše verzije preuzele tu ulogu. To daje jednu posebnu dimenziju narodnoj muzici koja je svakako u originalu najbolja i meni je drago što sam uspeo tim pesmama da dodam, ako ništa više, ono bar još dvadeset ili trideset godina života.

• Ja mislim, mnogo više.

Pa dobro, neka bude bar dvadeset. Opet kažem, original je uvek najbolji. Ali sad je to moda, kada smo mi to radili to nije bilo tako. Svašta su nam povodom toga govorili, ali sada je trend da se koristi narodna muzika, etno, samo što gotovo uvek to naprave na najgori mogući način, bukvalno pokvare original koji je uvek najlepši. Zato mi je veoma drago što smo ovim pesmama koje smo pomenuli, ili recimo kompoziciji "Aber dojde donke", dali novi dah života.

• Aranžman za "Uči me majko karaj me" je tvoj.

Da, ja sam odsvirao bubanj, pa tek onda Dragoljub. Rif te kompozicije je legendaran i to pravi pesmu, a sama melodija se okreće u krug. To je u takvim situacijama i najteže, originalu koji je uvek najbolji dodati nešto, a da sve to ne pokvariš. Ja se nadam da sam uspeo, videćemo. U krajnjoj liniji ja i ne volim previše da pričam o tome. Neka sama muzika govori šta je ko uradio. Ionako sve te govorancije ne volim, ali hajde, sa tobom razgovaram sada, pa će sledeći put to biti za pet godina. Jer ja uvek više volim da nešto uradim pa neka drugi to analiziraju, glupo bi bilo da se ja time bavim. Opet, volim da čujem mišljenja drugih, ti recimo nisi samo novinar, dobro sviraš gitaru i mišljenje od takvih ljudi uvek dobro dođe, to je svakako u redu.

• Druga vremena su danas došla, sada je obrnuto, više se govori nego što se radi.

Znam to dobro i teško će se nešto po tom pitanju promeniti. Mi smo generacija koja je učena da bude skromna, nema veze što si najbolji. Učeni smo da se ne ističemo toliko, da budemo zadovoljni ako nešto napravimo, a ne da se time hvalimo. Nekada to ide bolje, nekada gore, ali to je moj put i nema nazad.

• Jesi li još uvek zaposlen u RT Skoplje?

Do juna meseca ove godine, nakon toga idem u penziju. Imam čedrdeset pet godina staža u orkestru. Ušao sam u radni odnos sa nepunih osamnaest godina, nisam ni ličnu kartu imao. Kada su me pozvali, rekao sam da sačekaju da upišem fakultet, ali su mi rekli da sam talenat kakav često ode na stranu i da žele da odmah postanem član Big benda. Ljudi su me slušali, znalo se u gradu ko je ko i Aleksandar Džambazov (kompozitor i dirigent u RT Skoplje, op. autora), koji nažalost od pre nekoliko meseci nije više sa nama, mene uzima za ruku i kaže: "Hajde ti u Big bend". Pored toga što sam tu svirao, bio sam i tonac i producent, prošli su mnogi nastupi, festivali i sve drugo što ide u muzičkoj produkciji. Ta mesta tonca i producenta su mi omogućili da se izborim za mnoge rok bendove, išao sam po svim garažama u Makedoniji i otkrivao nove ljude. Faktički sam otkrio i Haos In Laos i Mizare... više se i ne sećam.

Ali čim čujem neki novi bend, kažem, hajde klinci dođite u Radio Skoplje, imate četiri sata da snimite jednu pesmu. To je bila važna stvar, jer ako sviraš u garaži i niko te ne zove ili čuje, padaš u depresiju. Ovo je bila sasvim druga priča, izvukao sam puno bendova iz podruma i čak sam napravio rok antologiju koja je imala osam diskova na kojoj se nalazi sve ono što sam snimio. Nažalost to nije objavljeno, jer neki ljudi iz makedonske radio televizije nisu ukapirali važnost toga. Ti masteri stoje kod mene i ostaće za neka bolja vremena, ako ih bude. Svi ti bendovi su tada imali otvorena vrata u makedonskoj radio televiziji, jer sam se trudio da mlade dovedem i da se čuje to što rade, ali i da vide da nije lako snimiti nešto, imati bend. Neko je izdržao mesec dana, godinu, neko tri... Poneki su opstali, izdržali, kao recimo Kiril Džajkovski. On je bio klinac kada sam ga pozvao da snima sa Anom Kostovskom. Sve to govori da nisam u karijeri imao samo ulogu muzičara, klavijaturiste i člana benda, već i ulogu promotera makedonske rok i alternativne muzike, što što mi je stvarno drago i ponosim se time.

• Pored tvoje zaista dugotrajne karijere, članstva u jednoj takvoj grupi, potom četrdeset pet godina provedenih u Big bendu, mnoge ljude si kako i sam kažeš, promovisao, omogućio im da urade prve snimke, kakva bi bila tvoja poruka mladim muzičarima koji pokušavaju sada nešto da naprave?

Ima jedna poruka, a to je da živiš za muziku, a ne od muzike. Onaj ko živi za muziku bude uspešan, onaj ko živi od muzike, najverovatnije neće dugo. Sve drugo je rad i rad i talenat, naravno. Danas više nije problem kupiti instrument, ali kada smo mi počinjali i to je bio problem, pa kad nešto nabaviš, hvališ se kako imaš ovo ili ono. Sad se više time ne hvali niko, ali zato i ne znaju da sviraju, jer idu za onom logikom nekog uspeha preko noći. Preko noći ne dolazi ništa. Potrebno je uložiti dosta truda, uostalom ni Đoković nije preko noći postao to što jeste. Mora mnogo znoja da se prospe i treba da se voli to što radiš i da ti to znači. Uzmi moju muziku i ubio si me, ne treba ti metak. Naravno da ujedno probam i da preživim od toga što radim. To je priča umetnika koji nije masovna kultura. I normalno je da se u tom slučaju teže živi, ali je i draže jer na kraju izlazi ta "lepa muka". Kad nešto napraviš, stani ispred ljudi i kaži: "Ovo sam ja"! I onda ćeš videti, ili batine ili uspeh, ili ti zvižde ili dobiješ aplauz, ali će to svakako biti putokaz za dalje.

(Telegraf.rs)