Godinu dana bez Zorana Simjanovića: Kako je prava zamenio muzikom i "poluslučajno" stvarao remek-dela

Napomena: Intervju sa Zoran Simjanovićem Simketom je rađen oktobra meseca 2006. godine, a prvi put u pisanoj formi objavljen je 2010. godine u knjizi "Gramofonske priče", autora Gorana Živanovića

"Simke - koliko muzike u jednom nadimku", napisala je Višnja Marjanović u predgovoru knjige Zorana Simjanovića "Kako sam postao (i prestao da budem) roker". I stvarno, ta rečenica umnogome sublimira čitav jedan život, ali i vrlo precizno pokazuje kako su svugde i uvek potrebni samo ljudi i njihovi beskrajni talenti, a sve ostalo, uz malo sreće, dolazi samo po sebi.

Od Silueta, preko Elipsa, ključnih beogradskih bendova šezdesetih godina, koji su krčili put i pokazivali šta i kako treba, do uglednog kompozitora i profesora na više fakulteta, čitav Simketov život je baš to - muzika. Bila je to ljubav na prvi pogled, ljubav koja ne pita, koja ne kalkuliše,ona kojom napunite džepove i srce i pustite da vas vodi.

Verujem da je to i jedino racinalno objašnjenje za takav genijalni opus koji je ostao iza našeg dragog Simketa. Valjda na ovim prostorima ne postoji čovek koji nije čuo neko njegovo delo. Od muzike za već legendarnu "tačkastu" špicu TV dnevnika na RTS-u, ili serije serije "Grlom u jagode"... A šta tek reći za "Nacionalnu klasu", "Miris poljskog cveća", "Petrijin venac", "Lepotu poroka" , "Balkan ekspres", "Tango argentino", "Bure baruta"... ?

Sasvim je jasno je da ova vanvremenska filmska dela ne bi ni približno bila to što jesu bez genijalnih Simketovih tema kojim ih je podcrtao, oplemenio, a neretko i nadilazio. Prosipao ih je kao iz rukava, a nama bi se posle činilo da je to nešto što bi se tu jedino logično i moglo naći, jer ta bi muzika tako srasla uz sve te priče, tako prijanjala uz njih, da bi poverovali kako baš Floyd iz "Nacionalne klase" zvižduće ono - "Ko je onaj strašan baja, cice-mace što odvaja", ili kako već ostarela Petrija mrmolji sebi u bradu onu Simketovu genijalnu violinsku temu dok se priseća trojice muškaraca iz njenog života: Dobrivoja, Ljubiše i Milosava.

A tako nešto je mogao samo on: Zoran Simjanović Simke! Prošla je godina kako nas je napustio, a ja pišem ove redove jer verujem da je puno onih koji ga beskrajno poštuju, a i pristojnost tako nalaže. I još nešto: Ne sumnjam da su njegovi poštovaoci najpristojniji deo ovih prostora.

• Pre sastava Elipse Vi ste sa Zoranom Miščevićem i Brankom Gluščevićem svirali u Siluetama. Mnogi datum nastanka Silueta, dakle 20. oktobar 1961. naravno, ako sam ja dobro obavešten, vezuju i za početak bitnih dešavanja u domaćem rock’n’rollu. Je li i Vaše mišljenje takvo?

Pa sigurno da jeste, mada ja ne znam da li je u pitanju 20. oktobar. Ja mislim da je to bilo možda ranije, ali datuma se stvarno ne sećam, jer je to bilo jedno spontano okupljanje, prvo u jednom širem sastavu od sedam-osam članova, pa onda se to svelo na sedam, da bi potom napravili jedan manji sastav od pet ljudi. Zatim smo promenili bubnjara i došli do te postave Silueta koja je radila jedno godinu dana i onda se razišla.

• U toj postavi su pored Vas, Zorana i Branka bili još i Ika Stanić, gitarista i Miroslav Minić Mine za bubnjevima. Neki misle da je Ika prvi, pravi beogradski rock’n’roll gitarista, a za Mineta sam čuo da je u to vreme, bio zaista dobar bubnjar. Jesu li oni, po Vašem mišljenju, danas neopravdano zaboravljeni?

Znate šta, život jednostavno teče dalje, i ako se ne baviš nekim poslom, ljudi te jednostavno zaborave, ne samo u rock’n’rollu, već i u bilo kom poslu. Sad, razmislite o nekom političaru od pre deset godina. Niko ga se više i ne seća, a bili su predsednici vlade i slično. Ika Stanić se bavi slikarstvom i nekim drugim poslovima, ali večitu ljubav prema gitari zadržao je i danas. Čuva svoju Fender gitaru i ozvučenje i sa prijateljima svira. Mine je trenutno u Igalu, malo se oporavlja, a inače živi u Norveškoj, već četrdeset godina otprilike.

Uskoro bi trebao da postane penzioner, pa će i on doći u Beograd. Moguće je da ćemo onda napraviti nekoliko emisija za TV i radio, pa će onda i mladi saznati nešto više o nama. Mine je bio interesantna ličnost. On je bio jedan od prvih rock bubnjara koji je tragao za tim zvukom. Pošto nismo imali para, on je stalno nešto prepravljao. Od bubnja je pravio timpan, posle to ponovo vraćao na staro, išao kod nekih majstora da mu prave držače i nosače za sve to, tako da je večito bio u poslu.

U to vreme, treba to reći za one koji se malo više razumeju u bubnjeve, nisu uopšte postojale plastične kože, nego su bile magareće, i zatezale su se tako što su u bubnjeve stavljane sijalice. Kada se sijalica upali, koža se potom zategne, i onda to relativno pristojno zvuči, naravno ne kao ovi današnji bubnjevi, ali tako je bilo. Problem je bio u tome što u toku sviranja, odnosno udaranja u bubanj, sijalica posle izvesnog vremena pregori. U tom slučaju je trebalo odšrafiti sve one šrafove, pa staviti drugu sijalicu i zbog toga su se ti gvintovi kvarili. Mine je zbog toga stalno bio kod nekih majstora, da bi to popravljao. To su priče koje današnja deca, to jest mladi koji se bave bubnjevima, ne mogu da shvate.

• Ključni momenat za Siluete bio je onaj kada ste u Domu sindikata nastupali sa Đorđem Marjanovićem. Tom prilikom ste dobili i dobre kritike. Kako Vam sa današnje vremenske distance sve to izgleda?

To je za nas bilo strašno značajno. Mi smo celu tu stvar tretirali kao igru. Niko od nas, sem Zorana Miščevića, koji je od početka želeo da bude muzičar profesionalac, nije razmišljao u tom pravcu. Mi smo bili učenici, ili smo završavali školu ili smo bili negde na pola gimnazije, mislili smo da ćemo se baviti nekim sasvim drugim poslovima, a da će muzika ostati jedna lepa uspomena na to vreme. Ispostavilo se međutim, da su neki koji su najmanje mislili da će se time baviti, ostali celog života time da se bave, a neki su odustali. To važi i za današnju mladu generaciju. Po onom principu – nikad ne reci nikad!

• Nakon Silueta, na predlog Vladimira Furduja sa kojim ste sasvim slučajno svirali u Makarskoj, postajete član Elipsa, vrlo važnog beogradskog sastava, koji će sportskim žargonom rečeno, postati glavni rival novooformljenim Miščevićevim Siluetama. To je bilo krajem 1965. godine?

Otprilike tako. Stvar je bila u tome da smo se mi razišli u Makarskoj, a Furda je s nama svirao jer se Mine razboleo. Dobio je neki virus i imao je visoku temperaturu, tako da je situacija bila – biti ili ne biti! Znači, ili da otkazujemo svirku, ili da probamo da nađemo bubnjara. Neko je onda rekao: "Tu je Furda, on već odlično svira". Mi odemo kod njega i pitamo ga: "Sviraš li ti?" "Sviram" kaže, bez da je i trepnuo. Međutim, posle mi je priznao da je tada tek počinjao da svira.

No ipak, vrlo brzo se uklopio s tim Minetovim kompletom i onda sam shvatio da Furda stvarno ima talenta i smisla za svirku. Kada smo se posle razišli, vratili kućama i kada me on pozvao, odmah sam odlučio da se priključim Elipsama, u kojima su već svirali Đura Dmitrović, Moma Radovanović, Bojan Hreljac, pevač Elipsa je bio Skaka (Slobodan Skakić, op. aut.), itd. To je bio jedan dosta ozbiljan sastav, koji je počeo već i snimke da pravi. Zvuk je bio vrlo pristojan, tako da sam ja, kao i drugi, bio zadovoljan.

• Robert Nemeček mi je je jednom prilikom rekao da ste vi od starta bili jedna, za ono vreme baš profesionalna ekipa, posebno je izdvojio vaše višeglasno pevanje, što nije bila česta pojava u to vreme.

Mi smo ipak bili muzičari, a ne pevači. Naravno, trudili smo se, ali to naše pevanje nije bilo onako kako bi to pravi pevači izveli. No, vremenom smo nekako uspeli da uskladimo i te glasove i postignemo da to na nešto liči. Recimo, pesma "Pogledaj kroz prozor" je mnogo lepše zvučala na engleskom nego na srpskom, no nažalost nismo to uspeli da snimimo na engleskom, jednostavno nam to nisu dali.

Ali treba znati da pesma koja je napisana na engleskom mnogo bolje zvuči na tom jeziku. Ako je originalna verzija na italijanskom, tako će najbolje i zvučati. U svakom drugom slučaju je isto. Treba takođe reći da su cela studijska tehnika i znanje tonskih majstora tada bili na vrlo niskom nivou, tako da smo mi objektivno zvučali mnogo bolje na koncertima i igrankama, nego što nas ti snimci danas predstavljaju. No tu ništa ne možemo i ja sam u suštini vrlo zadovoljan onim što je ostalo iza nas. Mi smo se od početka trudili da to dobro zvuči i mislim da to i jeste tako.

Uostalom, na CD-u "Elipse za prijatelje", kroz tih dvadesetak i više numera, može da se prepozna jedan visok profesionalni nivo, bilo da je u pitanju onaj početni, uslovno rečeno "šedousko-bitlsovski", a i kasnija rhythm and blues faza sa Edijem Dekengom zvuči stvarno savršeno. Sećam se da smo jednom snimali neku numeru i u studio je ušao Arsen Dedić, dok smo se mi spremali da pevamo.

- Ko je snimio ovu matricu?- pita on.

- Jesu li tu bili neki Amerikanci?

Najozbiljnije, to je stvarno zvučalo kao da svira američki rhythm and blues sastav. To nam je onda bio dovoljno dobar znak, da to stvarno zvuči kako treba.

• Ono što je zaista interesantno jeste da ste Vi tada skidali, ne samo tačno vokalne harmonije, već i reči engleskog jezika. To danas može da zvuči smešno, ali kod mnogih to tada nije bio slučaj.

To je jedna interesantna tema koju ste dobro pomenuli. Engleski jezik za nas uopšte nije imao značaj onoga što recimo današnjoj omladini znači tekst na srpskom – "ja te volim ljubavi moja, dođi ovamo" i slično. Ne! Mi uopšte nismo slušali o čemu taj peva tamo na engleskom. Mi smo samo pokušavali da to izimitiramo i da to što bolje zvuči. Kao jedan instrument koji svira. To pevanje smo tretirali kao instrument. Ja se i dan-danas sećam, da u nekim kompozicijama, jednostavno nismo znali o čemu se tu radilo. Mi smo skinuli te tekstove, to smo pevali, to je zvučalo dobro, ali nas uopšte nije interesovalo šta taj hoće da kaže u toj pesmi.

Još smešnija stvar je vezana za kompoziciju na toj našoj drugoj ploči, "Pravu ljubav meni daj". Kada smo trebali da snimimo tu ploču, tražili su nam tekst na srpskom koji mi nismo imali. Šta ćemo sad? Hajde neko da napiše taj tekst, pa da to snimimo. Traži publika ploču, ali ne daju da to snimimo na engleskom, a mi kao što rekoh, nemamo tekst na srpskom. Ispostavilo se da je Lokica Stefanović za "Pravu ljubav" napisala sebi tekst, međutim njoj iz nekih razloga to nisu dali da snimi. Pošto smo mi ionako trebali da je pratimo na toj ploči, kažemo: "Lokice, daj nam tekst da to snimimo!".

Ona nije imala ništa protiv i mi to i snimimo, to je super prošlo i pesma je bila hit. Međutim, ja sve do nedavno nikada nisam analizirao šta se govori u tom tekstu. I sad skoro, kada smo CD "Elipse za prijatelje" hteli licencno da izdamo u inostranstvu, diskografska kuća EMI nam zatraži prevode tekstova da bi nam za to dali dozvolu. To recimo nekada nije bilo potrebno. Bilo je dovoljno da prijaviš pesmu, oni dobijaju svoj procenat, ti radi šta hoćeš i gotovo! Međutim, sada su uveli da autor i izdavač imaju pravo da zabrane izdavanje pesme ako nisu zadovoljni tekstom. I ja tada, analizirajući tekst pesme "Pravu ljubav meni daj", shvatim da je on totalno idiotski. Da je on pravljen za Lokicu, "vidi kako igram ja i slično". Mi smo samo promenili muško-ženski rod i ispostavilo se da smo mi neke balerine koje igraju na sceni i traže od nje da igra s nama. Potpuno suludo! Međutim, niko to nije primetio, niti je to kome smetalo i pesma je postala hit.

• Pored toga što ste pratili domaće pevače zabavne muzike, čini se, bar po Vašim izjavama, da Vam je veoma važno iskustvo bilo kada ste nastupali kao predgrupa ispred benda The Searchers?

Tako je! To je bio naš prvi susret s pravim rokerima. Bio je to vrlo iskusan engleski bend. Već su postojali dve-tri godine, imali su super hitove, dva-tri LP-ja za sobom i verovatno odsviranih sto-dvesta koncerata. Sve u svemu, imali su jedno stravično estradno iskustvo koje mi normalno nismo imali. Mi smo svirali u tim nekim našim prostorima: Tehnološki fakultet, Dom sindikata, Dom omladine itd. Nismo imali to turnejsko iskustvo, pošto mi nismo ni želeli da idemo na turneje, mada su nas zvali.

Ali vratimo se Searchersima. Tom prilikom smo imali tri koncerta: u Zrenjaninu, Domu sindikata i na Sajmu – hala broj jedan. U Zrenjaninu, na tom prvom koncertu, poneli smo svašta od instrumenata pošto smo bili predgrupa zajedno sa Siluetama. Dakle, Siluete, pa mi, pa The Searchers. Mi smo kao i Siluete, poneli sve što smo imali od pojačala, a oni su imali četiri Voxa. Tri od trideset vati i jednog od šesdeset vati za bas gitaru, komplet bubnjeva, a pevaju na ozvučenje koje im daš. I u Zrenjaninu, u toj hali u kojoj smo trebali da nastupamo, bili smo potpuno šokirani! Taj njihov Roudie koji je postavljao pojačala, onako nonšalantno gurne kabal u njih, ako zazuji znači ispravno je, instrument radi, i on je otišao. Pošto oni nisu imali sintisajzer, klavir ili bilo šta, naštimovali su se u garderobi, izašli i istog sekunda zazvučali kao ploča!

To se ponovilo i u Domu sindikata, ali najstrašnije je bilo u velikoj hali 1 Beogradskog sajma, gde je bilo sigurno jedno deset hiljada ljudi. Mi smo ceo dan probali, nameštali ton i nismo bili zadovoljni. Oni su izašli, stali, i to je zvučalo kao ploča! I tu smo naučili jednu vrlo važnu stvar: Ili moraš da budeš strašno jak da ubiješ taj eho koji se vraća u velikim prostorima, ili da budeš tih, da se taj eho ne vrati do tebe, već da se tamo negde upija u masi. Oni su bili tihi i zvučali su kao s ploče.

• Nastup ispred tada čuvenih The Holliesa je po mnogo čemu ostao za pamćenje.

To je bio jedan specifičan nastup! Mi smo imali jednu određenu tremu zbog njih. The Hollies su bili super-grupa, oni i dan-danas nastupaju, mada neki članovi više nisu živi, ali imaju koncerte i to verovatno zvuči savršeno. Oni su došli u Beograd kao u neku "tanganjiku", da tu održe neki koncert i da pobegnu. Više su to, mislim, tretirali kao neku tezgu. Čak su došli bez jednog gitariste! A predgrupa su bile Elipse, u tom novom sastavu: Nikola Zembić – truba, Zoran Jurkić – saksofon, Edi Dekeng – pevač i ostala ekipa.

Mi smo znači, u međuvremenu promenili stil i prešli u rhythm and blues i soul, i to je stvarno dobro zvučalo. Lepo smo to navežbali i bilo je to mnogo modernije nego što su bili The Hollies u tom trenutku. Koncert je bio u Domu sindikata, mi smo izašli, počeli da sviramo, i u jednom trenutku... Moram reći da smo imali tremu, jer nam je to bio nastup među prvim, ako ne i prvi u toj postavi, tako da smo bili uglavnom koncentrisani na svirku i na reakciju publike. Međutim, ja u jednom trenutku pogledam desno i vidim da članovi The Hollies vire iza zavese i gledaju. Koji su ovi!? Šta oni sviraju!? Kako to praše, kako to zvuči! Vide Edija koji peva kao Willson Picket i Otis Redding zajedno i publiku koja urla!

Oni su u međuvremenu, gledao sam, popili jednu gajbu piva, mada se tada tvrdilo da pivo smeta visokom pevanju, a oni su pevali visoko, ono "Carry Ann" itd. Međutim, očigledno to njima uopšte nije smetalo, "smazali" su taj sanduk piva, izašli i fenomenalno otpevali! Ali bili su staromodni i publika ih nije dobro primila.

• Zanimljivo je da ste tada došli na ideju da uvedete duvačku liniju. Tada ni u svetu, u rock’n’rollu, to nije bilo previše moderno. Dobro, tu je grupa Blood, Sweat & Tears i još par sličnih.

Oni su kasnije krenuli. Pa u to vreme, prevagu u rock’n’rollu, ako to tako može da se nazove ili uopšte, u takvoj vrsti pop-rock muzike, preuzimaju Amerikanci. I to crna muzika, da budemo precizni: Willson Picket, Otis Redding, Aretha Franklin, James Brown i da ne nabrajam dalje.

Cela jedna garnitura Motown sounda, Atlantic sounda, koji dovode jadan potpuno drugačiji zvuk, za razliku od engleske pop muzike koja je do tada vladala i tamo i ovamo. Pošto se svet malo i zasitio te muzike, odjednom su se pojavili oni sa potpuno novim zvukom! Em je to bio čvrst "crni zvuk", em su tu duvači koji dobro zvuče. Sveža muzika koja se nama strašno dopadala. Mi smo među prvima to preuzeli i počeli da sviramo, a takve grupe su potom počele da se rađaju i u Hrvatskoj.

Pomenuću sastav MI, ali to je bilo kasnije. Mi smo ipak bili preteča. Sećam se jednog koncerta u Splitu, u nekom studentskom centru, tačnije tu smo trebali da sviramo sedam dana. Iako je to bilo najavljivano, prvo veče su bili prisutni samo oni najveći zaljubljenici muzike, koji su znali i čuli za nas. Tu su bili i članovi splitskih Delfina, pošto smo i ranije s njima sarađivali. Međutim, već sledećeg dana je bila tuča unutra, nije mogla da se dobije karta, a i svih ostalih pet dana je to bilo puno do poslednjeg mesta. Shvatili su i oni da je to jedna druga vrsta muzike, pa su i sami krenuli u tom pravcu.

• Kada je došlo vreme da se upišu fakulteti, Elipse se raspadaju. Furduj i Hreljac će uhljebljenje naći u Korni grupi, a Vi na nagovor Zorana Hristića upisujete Muzičku akademiju i polako se okrećete primenjenoj, tačnije, filmskoj muzici. To je bio novi segment u Vašem radu i muzičkom životu.

Baš tako! Već sam rekao da mi ni na kraj pameti nije bilo da se bavim ozbiljnom muzikom. Već sam upisao Pravni fakultet i mislio sam da ću se baviti nekom potpuno drugim stvarima. Međutim za film "Nemirni" Elipse su odsvirale muziku i to je bilo prvi put da neka rock grupa odsvira muziku za ceo film.

Moram reći da i dan danas mladi vole da gledaju taj film. I dan-danas je in! Reditelj je bio Kokan Rakonjac i on je stvarno vrlo efektno napravio film za to vreme. Mi smo komponovali neke rockerske dvanaestice kao muzičku podlogu, ali glavne teme napisao je Zoran Hristić, a mi smo to odsvirali. Onda mi je Zoran rekao: "Šta se gnjaviš na pravima, ti si talentovan, upiši Muzičku akademiju i završi priču, bavi se time kad stvarno imaš smisla"!

Tako me je nekako "prelomio", pa sam ja onda batalio prava i otišao na Muzičku akademiju.

• Vaša prva značajnija kompozicija, ako smem da se usudim da tako kažem, bila je glavna muzička tema serije "Grlom u jagode".

Ta serija Srđana Karanovića je prva igrana stvar koju sam radio. To je takođe bila slučajnost, pošto je to trebao da piše jedan drugi kompozitor, pa je nešto on gnjavio, nije mogao, hoće-neće. Srđan je prelomio i zvao mene. Tako sam napravio tu temu. Dosta sam se mučio s tim. Mislim da ću nešto više o tom delu života napisati u jednoj knjizi koja će se zvati "Šta je bilo posle ili kako sam postao i prestao da se bavim filmskom muzikom". (smeh)

• U to vreme, kada ste Vi počeli da radite za razne TV-emisije, vladalo je mišljenje da je pisanje novih tema tim povodom potpuno bespotrebno kad već toliko toga ima na pločama. Ipak, Vi ste oformili mali studio i krenuli u tu priču. Tada je to u Beogradu verovatno bilo tek u povoju?

Stvar je bila u tome da sam ja prvo počeo da radim za televiziju. Ja savetujem mladim ljudima da tako i počnu. Televizija je najbolja za obuku. Tu možeš da vidiš šta se dešava, a nije tako ozbiljna stvar kao film. Tako da čovek može polako da formira svoje znanje i iskustvo i ostale stvari. Ja sam praktično vežbao radeći razne emisije na televiziji, a strašno je teško pronaći dobre muzičke numere za određenu temu, koja ti u nekoj televizijskoj emisiji treba. Da muzika baš dobro legne. I tada sam predložio: "Ljudi, dajte da napravim za ovo nešto. Lakše mi je nego da tražim po fonotekama danima". Oni kažu: "Nemamo para, ali napravi".

Onda sam ja počeo da kao muzički saradnik pravim određene teme, što je, ispostavilo se, bilo bolje i tada su svi počeli to da traže i tako je krenula cela stvar. Neki put slučajno, neki put poluslučajno, ali moraš da napraviš dobre stvari da bi postao pravi kompozitor. (smeh)

• Svakako, ne možemo sad pobrojati sve filmove ali evo nekih: "Lepota poroka", "Dežavi", "Balkan ekspres", "Tito i ja", "Miris poljskog cveća", "Bure baruta", "Kordon"... A ono što je meni posebno drago jeste muzika za film "Nacionalna klasa". Pravi skup odličnih pevača: Dado Topić, Oliver Mandić, Slađana Milošević... Koliko Vam je prethodno, da kažem, rokersko iskustvo, koristilo prilikom komponovanja i snimanja ove muzike?

Vrlo mi je koristilo! Da pre toga nisam bio to što sam bio, ne bih ja to znao. Da sam se recimo, oslonio samo na Akademiju, ne bih to nikada znao da napravim. Praktično sam sve to prošao pre toga i mada se nisam bavio komponovanjem šlagera, znao sam šta treba da radim i bio sam veoma zadovoljan s tim.

• Tu je još i rad za pozorište, dokumentarne, kratke, crtane filmove i TV emisije. Moglo bi se reći, gospodine Simjanoviću, da Bog nije škrtario kada Vam je darivao maštu i smisao za komponovanje. To potvrđuje i jedna rečenica koju je u predgovoru Vaše knjige napisala Višnja Marjanović: "Simke, koliko muzike u jednom nadimku!"

Pa jeste! Intreresantno je da sam ja napravio neki stil koji se prepoznaje. Ja sebe neki put ne prepoznajem, ali drugi me pitaju: "Jesi li ti ovo pisao?" Ja kažem: "Jao jesam, ja sam"! Mnogo toga se napisalo i već počinjem da zaboravljam. Šesdeset i nešto filmova, ne znam ni sam koliko TV emisija.

• Vi ste i cenjeni profesor. Može li nešto što uvek ponavljate Vašim studentima da bude i neka opšta poruka? Nešto što smatrate da je jako važno, a objedinjuje i one što se profesionalno bave muzikom i one što to rade iz hobija, pod uslovom da svi oni veoma vole muziku?

Zavisi. Ima stvarno nekih poruka koje su baš za profesionalce, koje nisu za publiku. Ali u principu ja od njih tražim da su pošteni u tim međusobnim odnosima, da budu vrlo fer, da jedan drugog ne varaju oko honorara, oko autorskih prava, oko takvih stvari. Da uzimaju najveće profesionalce, koliko god je to moguće. A najvažnija stvar i prva ta neka moja zapovest koju im čitam na kraju druge godine je da ne budu sebi cenzori na početku, nego da puste mašti na volju skroz do kraja. Tek kad se krene u produkciju, da onda krenu da odsecaju te neke stvari, jer ako od početka budu cenzurisali sebe, ništa neće uraditi. Znači kao da imaju milione, tako da naprave sve, pa onda polako da od te ogromne kreiraju tu jednu manju stvar, za koju će moći da dobiju novac.

(Telegraf.rs)