Intervju Petar Pera Jelić: Ostvaren čovek možeš biti samo ako imaš poštovanje prema onom što si uradio

Postoji nešto što sam u svom životu osetio i imam pravo to da kažem: Svi mi možemo da budemo tužni, tuga je sastavni deo života. Ali sreća ili nesreća, samo je tvoja odluka. Sreća i čast su jedini pokloni koje čovek može da pokloni samom sebi. I zato je sreća samo tvoja odluka.

YU grupa je sasvim sigurno jedan od simbola ex jugoslovenskog, ali i srpskog rokenrola. Tajna njihove dugovečnosti verovatno leži u činjenici, da kroz sve ove godine nisu ni za dlaku odstupili od formule koju su sebi zacrtali još one daleke 1970. godine: Autorski, čist, jasan, melodičan rokenrol koji je postao njihov zaštitni znak. Bez suvišnog preterivnja, bez pošto-poto albuma, bez foliranja, meandriranja i podilaženja žanrovima.

A kada je tako, publika uvek prepozna i obilato nagradi "krv, znoj i suze" koje braća Jelić već više od pola veka prosipaju po pozornicama i binama Balkana, po nekim manjim ili većim rokenrol svetilištima. O svemu tome, ali i o mnogo čemu drugom, divno i nadasve iskreno govorio je Petar Jelić koji i sam već tri decenije sa svojim stričevima ponosno nosi barjak jednog od najvećih bendova ovih prostora.

• Kada se pomenu braća Jelić, naravno da će ljudi to povezati sa YU grupom i dvojicom ljudi koji su personifikacija tog benda već dugi niz godina: Žika i Dragi. Malo njih zna da je nekada davno u tim prvim bendovima svirao i treći brat, odnosno tvoj otac Rade.

Oni su na neki način zapravo krenuli svi zajedno. Mog ćala je, dok su bili mali, interesovala harmonika, pa je nešto "sviruckao" na njoj.

• Koliko ja znam oni su od roditelja prvo i dobili harmoniku.

Da. To je bila neka mala harmonika i ja mislim da je ona i dalje kod nas u kući. To nije instrument tipa Dalapa, neki veliki, nije ni ona "francuska" već jedna mala harmonika, nešto između. Jako je slatka, belo-zlatna, prilično ukrašena, simpatično izgleda. Mislim da je to ova o kojoj govorim, mada nisam sigran da ćale nešto kasnije nije nabavio. U svakom slučaju, on je tu nešto pokušavao da svira, a kada je krenula ta cela rokenrol priča, mislim da se Žika prvi "zarazio" sa tom novom muzikom, a sa njim i moj ćale koji je po godinama u sredini, Žika je najstariji, a Dragi najmlađi. Mislim da ih je Žika uvukao u tu priču, nisam siguran da možda to nije bio moj ćale, ali ipak mislim da ne. Biće da je Žika prvi krenuo u sve to, a potom se i moj ćale priključio, pa su na neki način privoleli i Dragog. Imali su bendove koji su se zvali Albatrosi, Beduini...

• Alasi...

Tako je, svirali su u "Crnoj maci" u Zemunu i "Sinagogi" i svim tim mestima gde se tada na prostorima Novog Beograda i Zemuna sviralo, pa su postali onako lokalno poznat bend, toliko da su nana i deda jednom rekli: "Hajde jednom da odemo da vidimo gde nam to deca sviraju". U to vreme moj ćale je svirao solo gitaru, jer svi kažu da je on bio najtalentovaniji.

• Meni je zanimljiva priča o toj preraspodeli ko će šta svirati. Rade solo gitara, Žika ritam gitara i Dragi bas, po sistemu najmlađem šta ostane.

Tako je. Moraš da razumeš da je ipak u to vreme ta razlika u godinama bila jako velika, znači pet godina od Žike do Dragog, a moj ćale u sredini. To je u nekim ranim godinama prilično velika razlika. Ima jedna jako lepa priča kada su nana i deda otišli u Rim, deda je inače bio treći član posade u JAT-ovim avionima i nekom prilikom njih dvoje su tamo otišli da kupe sebi garderobu i sve ostalo što se kupuje na takvim putovanjima. Kada su potrošili gotovo sve pare koje su poneli, prolazili su pored neke muzičke radnje,gde su ugledali dve gitare marke "Eko". Jedna plava, a druga crvena, metalik, presijavale su se, a tu je bilo i jedno pojačalo iste marke.

Tu oni vide da sve to iznosi otprilike onoliko novac koliko su dali za garderobu i sve ostalo i shvate da bi decu to strašno obradovalo. Da li su potom prodali sve što su kupili ili su nekako to vratili, ne znam kako je sve tačno bilo, ali oni to kupe i donesu kući. Možeš da zamisliš, u to vreme kada nije bilo ničega, odjedanput su došle dve gitare i pojačalo. Te gitare su odmah počeli svirati Žika i moj ćale, a Dragom je jedan od dedine braće koji je bio stolar, njih je inače isto bilo trojica, napravio bas gitaru. I tako su počeli da skidaju te svetske hitove, potom su svirali u grupama koje smo pomenuli, a kasnije i u Džentlmenima, a to je već bio period u kome su su te neke poznate pesme prepevavale na naš jezik.

• U Džentlmenima su Dragi i Žika svirali sa Brankom Marušićem Čuturom, koji nažalost više nije sa nama.

Da, "Čutke" divni, ne mogu da verujem da je otišao.

• Kada si se ti zainteresovao za gitaru? Znam da si išao u muzičku školu.

Oduvek je gitara bila u našoj kući, i ne samo gitara. Moj ćale je svirao i kontrabas, majka je završila klavir, tako da je oko mene muzika provejavala non-stop. Nije u to vreme to bila neka osnova našeg života, ali moji roditelji su bili jako upućeni u muziku, pa je ona samim tim zauzimala jedan deo njihovih interesovanja. U vreme kada sam se ja rodio, dakle '73. godine, Dragi i Žika su već bili dosta poznati. Vrlo rano sam počeo da pokazujem interesovanje za muziku, sa nekih par godina možda. Sećam se da mi je Jerko, deda sa majčine strane, videvši da ja stalno lupam nekim varjačama po jastucima, napravio bubnjeve od onih starih trouglastih pakovanja za jogurt i mleko, a od poklopaca za šerpe, činele. Ne mogu da se setim od čega je napravio stalke. Ali od njega sam dobio "kompletan" bubanj sa svim delovima tako napravljenim. I ja sam zatim sedeo i lupao i lupao...

U to vreme YU grupa je izbacila pesmu "Osveta" i tu je ritam bio sličan onom u "Kosovskim božurima" ili kompoziciji "Sama" i ja sam lupao i lupao bez prestanka te bubnjeve. Potom sam sa sedam godina hteo da upišem violinu, bio sam jako zainteresovan za taj instrument, ne bih sada mogao da se setim odakle je to došlo, samo znam da mi je violina bila super. Otišao sam u muzičku školu, međutim, oni su mi rekli da sa sedam godina ne mogu da se upišem, već sa devet, ali se moj muzički ukus do devete godine potpuno promenio. "Zarazio" sam se gitarom i potom krećem u muzičku školu.

• Koju si tačno školu upisao?

Prvo sam išao u školu "Stanislav Binički", istureno odeljenje kod "Energoprojekta" na Novom Beogradu, gde sam u klasi Strahinje Šajina završio nižu muzičku školu, a potom sam se pripremao za prijemni i upisao jedinu srednju muzičku školu u Beogradu koja je imala odsek za gitaru, a to je "Josip Slavenski". Tada sam iz Zemuna išao na Cveni Krst, svaki dan sat vremena tamo i ovamo i tu sam završio dva odseka, gitaru i teoretski.

• Kod kog profesora si bio?

Prvo sam bio dve godine kod Uroša Dojčinovića, a sledeće dve kod Nade Kondić. Srđan Tošić mi je predavao čitanje s lista, Hađži-Đorđević (Aleksandar Hadži-Đorđević, op. aut.) kamernu muziku, tako da sam imao najozbiljnije profesore tog doba. Ali već od sedmog razreda osnovne škole moja pažnja se prebacuje na popularnu muziku. U nekom periodu sam shvatio da mene klasična muzika ne interesuje toliko da bih se time profesionalno bavio, iako ja obožavam klasiku, no jedna je stvar kada nečim treba da se baviš, a druga kada u nečemu uživaš. A ovo čime se danas bavim me zaokuplja u tolikoj meri da mogu dvadeset četiri sata da ne izađem iz studija i da nakon tog vremena shvatim da sam gladan. Kada je klasika u pitanju, takvu strast nisam imao, a klasična muzika traži celog čoveka. Do kraja osnovne škole, sva moja pažnja se okrenula ka popularnoj muzici i da je u školi bio bilo koji smer popularne muzike ja bih se sigurno prebacio.

• Kada sam pričao sa Batom Kostićem, rekao mi je da si išao kod njega na časove gitare.

Tako je. Išao sam kod njega na časove i u jednom momentu, na moju žalost, on je rekao: "Petre, ja nemam tebe više šta da naučim, sad samo treba da sviraš". Ja kažem: "Čekaj Bato, polako, tek smo počeli". "Ne, sve sam ti objasnio, sad samo cepaj". Dosta sam ja od Bate pokupio na tim časovima, iako ih nije bilo puno, takođe sam tokom cele srednje škole radio kod Dragog i Žike kao tehničar na ozvučenju. Jednom sam im rekao: "Ljudi, ja hoću ovim da se bavim ceo život, hoću da nosim ozvučnje, da povezujem kablove, da provaljujem kako se šta dešava, to me interesuje, super mi je da sve to gledam". Ali kako sam ja bio malo sitniji i niži u periodu završetka osnovne škole oni su mi govorili: "Ma gde ti to da radiš, to je teško", ali sam na kraju to isterao i celu srednju školu sam išao sa njima kao tehničar na ozvučenju.

• U kom periodu je to bilo?

Tačno tokom moje srednje škole, do mog odlaska u vojsku, od '88. do '92. godine. Poslednja tri meseca, dakle dok sam još bio u vojsci, ja počinjem da sviram sa YU grupom. Bežao sam iz vojske da bih išao na probe i koncerte i vraćao se do pet-šest ujutru, da me ne provale.

• Koliko znam, tebe je Raša Đelmaš predložio kao zamenu za Batu Kostića, kada je Bata definitivno odlučio da napusti YU grupu.

To sam upravo hteo da kažem. Za vreme te četiri godine rada na ozvučenju, ja ni sam ne znam koliko sam koncerata YU grupe odradio, a u postavi su tada bili Raša Đelmaš i Bata Kostić. I samim tim što sam pripremao, radio sve to vezano za tehniku i na kraju gledao te koncerte, oni su izvršili veliki uticaj na mene, znači još za vreme tog nekog mog stasavanja. Napamet sam znao sve, šta se u kom trenutku dešava, naravno, ovde mislim na one stvari koje su dogovorene, tako da je Bata Kostić u svemu tome ostavio veliki trag, ne samo časovima, već i zbog toga što sam imao priliku da bezbroj puta gledam šta i kako svira. Naravno, radio sam koncerte i Riblje Čorbe, Bajage... YU grupa je tada imala veliki i korektan razglas sa kojim smo ozvučavali mnoge koncerte.

• Interesuje me kakav je bio osećaj kada si se prvi put sa stričevima popeo na binu, nakon toliko koncerata na kojima si im bio tehnička podrška? Jesu li se odnosili zaštitnički prema tebi ili su bili kritički raspoloženi?

Vidi, meni su taj prvi i uopšte prvih par nastupa, danas više u nekom magnovenju nego što ih precizno pamtim i odmah ću ti reći jednu stvar: Velika podrška od Dragog i Žike na tom nekom nivou, na koji možda misliš, se ne dobija. (smeh)

• Pretpostavio sam.

Izađemo na binu, svi se uključe, tri, četiri, sad i oni kreću. (smeh) Da l' si se priključio, gde si, šta si... da l' stižeš, ma niko te ništa ne pita. Oni "motaju" svoje, teraju njihovo i ćao (smeh). Tvoje je da "preživiš", da stigneš, da shvatiš, to se sve radi u hodu. I ja sam to tako i radio. Nije tu bilo nekih velikih razgovora, velikih saveta, bilo je zajedničkog rada, a tu se najviše toga i kupi. Ali nije bilo nekog mentorstva. Oni ne rade to, oni nisu ta vrsta ljudi, to je onako sve prilično šturo što se tiče svega. Znači, moraš biti skoncentrisan i da pratiš sve što oni rade i ako nešto od toga ne znaš, da to kopiraš, učiš, pa kada vremenom naučiš, možeš da razmišljaš o onome što ti se sviđa ili ne sviđa, da nešto promeniš, namestiš, pa na taj način da utičeš na ostale. U svakom slučaju tu nema nekog velikog objašnjavanja, ni kako namestiti ton, ni kako da se svira ovde ili onde, ni na probama ni na svirkama. Uključimo se i hajde idemo, tri, četiri, sad - bum! Više po njihovim reakcijama, izrazu lica, govoru tela, zaključio bih da li se njima nešto sviđa ili ne, da li je to O.K. ili možda nije...

• A što se tiče Raše?

Suštinski, on je bio moj najveći mentor. Mi smo uvek bili cimeri, spavali smo u istoj sobi, mnogo smo se družili i mnogo toga sam od njega pokupio. Puno mi je saveta dao i na kraju krajeva tu je bilo zaista divnih stvari koje mu nikada ne mogu zaboraviti. Imao je očinski pristup prema meni, ne samo što me je on predložio i izgurao da dođem u YU grupu, nego je za vreme tih mojih početaka zapravo on bio ta figura koja je mnogo više mentorisala nego Dragi i Žika. Više sam proveo vremena razgovarajući sa njim o svemu i svačemu nego sa njima dvojicom. Ne želim da kažem da Dragi i Žika to nisu hteli, to je stvar razlike u ličnostima, stvar drugačijeg psihološkog profila čoveka.

Recimo, moj ćale je isti kao oni. Njemu kleštima vadiš reč iz usta kada želiš njegovo mišljenje o nečemu. Ako nešto radiš dobro, on će samo kratko reći - dobro je. Ja sam u jednom momentu skapirao koliko je to njegovo "dobro" veliko, koliko je dragoceno. Ako bi mi dao neku pohvalu, to je bilo onako šturo, ali to je ustvari bilo veliko, jer je to njegov maksimum. Ako je nešto loše, kada mu se nešto ne bi sviđalo to bih mnogo više video po govoru tela nego što bi on to pominjao. Ja sam potpuno drugačiji. Ja se bavim učiteljskim, profesorskim poslom ceo svoj život, mentor sam mnogim mladim muzičarima i svaki korak im objašnjavam, podržavam ih i razumem, podižem kada "padnu" itd. Objašnjavam im koliko su ustvari greške naši saveznici u životu, koliko su to bitne stvari, jer na greškama se uči. Kada se uradi nešto dobro, čovek je samo srećan i zadovoljan. U momentu kada pogrešiš, sav se uzvrpoljiš i uzmuvaš ne bi li našao rešenje da takvu grešku više ne napraviš i to je onaj momenat u kome se raste.

• To je momenat napretka.

Baš tako. To je momenat kada se, što bi rekli, vozdižeš sa jednog nivoa na drugi, trenutak kada svu svoju koncentraciju i snagu uma usmeravaš ka tome da takvu grešku više ne napraviš, već da ideš dalje. Dragi, Žika i moj ćale nisu tipovi koji to na takav način rade. Oni to ispoljavaju drugačije i to je kao i svaka druga socijalno društvena veština koja se u jednom momentu nauči, a kada jednom savladaš tu njihovu mimiku i govor tela više nemaš neku veliku potrebu za razgovorom jer ti je i ovako sve jasno.

• Koji su razlozi zbog kojih je tvoj otac prestao da se bavi muzikom?

To je jako jednostavna i logična priča. Ćale se prvi oženio, dobio dete, znači moju sestru Sandu koja je šest godina starija od mene i samim tim na neki način dobio to breme oca, muža itd. Tako da je on morao da se zaposli, da krene da radi i to su stvari na koje te realan život natera. Dragi i Žika su se mnogo kasnije oženili u odnosu na njega, tako da je to na neki način opredelilo njegove dalje odluke. Ne možeš da ideš na turneje po dva-tri meseca, odnosno možeš, ali to zavisi od toga kakva je organizacija unutar porodice. Dragi i Žika su išli, ali oni su se oženili kada su već bili velike zvezde, pa je tako nešto i logično.

Kada se neka žena udaje za takvog čoveka, zna šta može da očekuje i kako će funkcionisati određeni trenuci u njenom životu. Ovo je bilo ipak drugačije, još uvek su bili mladi, rodila se moja sestra i krenule su svakodnevne obaveze. On je išao sa njima na svirke i dok je moja sestra bila mala, pa je u jednom momentu moja majka rekla: "Vidi, ti ako misliš da nastaviš da živiš ovako, znaj da ja to više ne mogu. Ja da idem na posao, pa posle da sedim sama kući sa ćerkom, pusti me toga". I tu je on prelomio i prestao da ide na svirke. Kada uđeš u brak i postanješ roditelj, preuzimaš i odgovornost i samim tim dođe trenutak u kome shvatiš da više ne može da se živi kao do tada.

• Prvi album koji si snimao sa YU grupom je "RIM 1994." Na toj ploči si takođe radio i arnžmane.

Tako je, radio sam aranžmane i ako se dobro sećam imao sam i jednu svoju stvar...

• "Buđenje"...

Da, to je instrumental koji je bio moj, uglavnom su to bile Dragijeve pesme. Imali smo tri tekstopisca: Zvezdanu Stanković, Ivana Ilića, tu je takođe bio i Duda Baćino... To je bilo lepo vreme. Mi smo cele '93. znači još za vreme moje vojske a potom i nakon izlaska, vežbali na "Barakudi" (splav na ušću Save u Dunav, op aut.), to je trajalo negde do sledećeg leta. To su bile prilično učestale probe, gotovo svaki dan, ili tri četiri puta nedeljno, znači radilo se jednim prilično ozbiljnim tempom. Potom smo seli da razmislimo gde ćemo i šta ćemo sa tim albumom. Raša je imao neke kontakte u Rimu, pa je predlagao da otputujemo tamo da to snimimo, ali Dragi i Žika nisu nešto preterano bili za tu varijantu. Međutim, Raša je zapeo da to izgura, našao je i sve sponzore, pa su njih trojica na kraju ubacili i neke svoje pare, ja sam takođe imao svoj četvrti deo koji sam posle svirkama morao da vratim.

Uglavnom, skupili smo ozbiljnu lovu za to vreme, posebno ako znamo da su te '94. bile ljute sankcije i otišli smo u Rim krajem novembra. Negde pred Novu godinu smo se vratili, trideset pet dana smo bili tamo, snimili album, došao je Bata Patrnogić, fotograf, i kamerman Ratko Kušić pa smo tu uradili i spot. Nažalost, dogodila se "Oluja", sve hale su bile pune izbeglica, to je stvarno bilo teško vreme i ja se sećam da mi šest meseci nismo imali ni jednu svirku, ako ne i više. Gostovali smo na televizijama i slično, ali svirki nije bilo zbog celokupne situacije, ali je kasnije sve polako krenulo.

• Nakon te ploče YU grupa pravi jednu veliku diskografsku pauzu. Do sledećeg albuma "Dugo znamo se", prošlo je više od deset godina, ta ploča je objavljena 2005.

YU grupa je uvek bila bend koji nikada nije previše strateški razmišljao. I neko će reći da je to sa poslovne strane loša stvar, svakako da sa te strane i jeste. Sa druge strane, ako hoćeš toliko dugo da traješ i da imaš žar i tu lepotu življenja, kao i sreću i radovanje zbog posla kojim se baviš, očigledno je da ovaj recept ima mnogo više smisla, zato što u tom slučaju uvek radiš ono što hoćeš, što želiš i što ti se radi. Nikada zapravo, osim nakon onog požara u Nišu koji se dogodio '81. godine, pa negde do '87 - '88. YU grupa nije pravila pauze (1981. godine u Nišu se zapalio kombi YU grupe i tada su izgubili veliki deo opreme, a Žika je pokušavajući da nešto od toga izvuče iz vatre, zadobio opekotine. Nakon toga prekinuli su sa radom, op. aut.). Mi sve vreme radimo. Od kada sam ja u grupi mi neprekidno radimo, funkcionišemo, jedino što se to diskografski možda nije videlo. Uvek kada bi nam se nakupile ideje, kada bi nam to baš došlo, snimali bi novi album. Kada imaš bend koji traje jako dugo i kada taj bend ima mnogo hitova, nekako ispada da snimao ne snimao, uvek si aktuelan. Zašto? Zato što je grupa prevazišla tu potrebu da objavi nešto novo da bi bila aktuelna. Recimo, kada prođe par godina od pojavljivanja nekog albuma nama posao i dalje ne opada.

• Dobro, YU grupa je simbol ex YU rokenrola, to je naprosto tako.

To ti kažem, to nije bend koji je po svaku cenu morao da izda album i mi smo po tom pitanju bili totalno opušteni.

• Ako YU grupa nije objavila album za to vreme, ti jesi. 2003. godine objavljuješ album "Vidiš li ti što i ja" i time faktički započinješ svoju solo karijeru.

Tako je. Nije to bila solo karijera u smislu da izlazim iz benda...

• Dobro, recimo neka paralelna.

Da, vidi, u jednom momentu shvatiš da radiš u bendu koji ima jedan način izražavanja, pričanja neke priče, pravljenja aranžmana, sviranja itd. Nosio sam jako puno toga što sam želeo da izbacim iz sebe i napravio sam jedan dosta eksperimentalan album, sa kojim nisam imao neke velike ciljeve, tipa da napravim neko ludilo, nego da te neke ideje izbacim napolje i da u svemu tome uživam.

• Imao si brojne saradnike na tom ostvarenju. Navešću neka imena: Nikola Matović, Đorđe MIlenović alijas Skaj Vikler, Vlada Samardžić, Igor Malešević, Dragan Ivanović...

To su moji sjajni prijatelji, saradnici i kolege, koji su mi bili jako bliski u to vreme i to su logični izbori, lepo smo se družili, uživali i naravno snimali.

• U kom periodu su nastajale te pesme?

Recimo od neke '93. pa do 2003. godine.

• Znači taj album se faktički "krčkao" još od tvog dolaska iz vojske.

Otprilike tako. Nakon neke '96. - '97. to je krenulo ozbiljno da se "krčka", taj sam album otprilike četiri ipo godine radio.

• Meni lično, favorit sa te ploče je kompozicija "Trn", spot je takođe fenomenalan. Imaš li možda ti neku kompoziciju sa te ploče koja ti je posebno draga? Mada su muzičarima i autorima pesme poput dece, tako da je svakako teško odgovoriti na to pitanje.

Ja u svakoj pesmi imam nešto što me oduševljava i što me jako raduje, a tako je i za svaki drugi projekat na kome sam radio. Nisam ja od onih koji baš slušaju svoje pesme i svoje radove. Ja to radim, radim, izbacim i u jednom momentu prestanem da slušam zato što je taj posao stvaranja jako intenzivan i jako naporan. Dok praviš pesme, dok ih snimaš, kad ih produciraš, dok pišeš tekstove, ti si non stop sa njima. To sve čini jedan proces koji jako dugo traje i potom dođe momenat u kome to samo odbaciš od sebe i pustiš da ima svoj život i to je to. Ali se uvek radujem kada nešto od toga čujem, kada mi dođe da pustim, to se događa naravno. Ima na tom albumu stvari na koje sam jako ponosan, ima strašno dobrih aranžmanskih, gitarističkih rešenja, jako čudnih pesama i tekstova, koji imaju svoju temu i svoju poentu. To je bilo dosta haotično vreme i za mene, pa se to prelilo i na pesme i taj album je slika jednog perioda u mom životu.

• Za razliku od albuma "Rim 1994", na albumu "Dugo znamo se" uzeo si dosta učešća kao autor, gotovo ispod svake kompozicije je potpisano i tvoje ime. Kako je došlo dao toga da se autorski probudiš kada je YU grupa u pitanju?

To se jednostavno vremenom namesti. Kada sarađuješ sa nekim ljudima, u nekom momentu shvatiš da imaš šta da ponudiš i to je to. Kada sam počeo da sarađujem sa YU grupom, dugo vremena nisam imao šta da ponudim. Iz kog razloga? Zato što je moja kreacija odlazila u jednom potpuno drugačijem pravcu i bilo koja moja pesma uopšte nije bila za YU grupu. Autorski sam bio u jednom potpuno drugom filmu. Ali sa vremenom koje provodiš sa tim ljudima, njihov pristup postane deo tebe i ti postaneš deo cele priče.

• Nekako čovek počne da razmišlja slično.

Pa da, ljudi koji dugo sviraju zajedno tačno znaju šta i gde od koga mogu da očekuju. Recimo, oni koji igraju dugo u nekom sportskom timu već mogu da predviđaju reakcije onog drugog, vremenom se nauči ko na šta i na koji način reaguje. Svi smo mi pomalo drugačiji, svi imamo drugačiji mentalni sklop ali i određene reakcije koje su relativno slične u istim situacijama, naravno u zavisnosti od raspoloženja. Takve stvari vremenom jako pomažu. Ta komunikacija pogledom, govorom tela, iz toga se može shvatiti, da ako negde želiš da kreneš, da povučeš, da ostali to trenutno ne žele, nisu za to spremni. To su neke dinamičke nijanse koje se događaju na bini. Nekada neku pesmu sviramo u jednom potuno drugačijem tempu nego inače. Zašto? Došlo nam. Opet, u nekom momentu neko samo povede neki deo u nekom drugom pravcu, produžimo pesmu i to su te sitne nijanse i delovi...

• Koje čine pesme živom...

Tako je, ljudi na bini su ti koji ih na taj način čine živim.

• Ranije, posebno dok je prodaja albuma bila na zavidnom nivou, u određenim grupama u kojima je bilo više jakih autora, postojalo je jedno nadmetanje, da ne kažem borba, čija će pesma ući na album. Kako je to funkcionisalo u YU grupi?

Mi nikada nismo nudili pesme na taj način. Jednostavno, neko od nas dođe sa idejom koju iznese u toku probe: "Ljudi, šta mislite o ovom"? Ili samo počneš da sviraš i čekaš da ovi drugi odreaguju. Mnogo puta sam ja nešto počeo i ostali ne odreaguju, Dragi je mnogo puta nešto počeo pa mi nismo odreagovali. Ili odreagujemo i počnemo da radimo pesmu i jednom momentu shvatimo: "Je..ote, al' smo se nešto smorili sa ovim, nikako da nam krene. Jel' provaljujete? Ma je..eš ovo". Kod nas je sve to išlo prirodno, "organski". Nema onog, ja sam doneo gotovu pesmu i sada insistiram da ide na album. Ne! Apsolutno se ništa tako ne dešava, mi nikada tako nismo radili. Mi naprosto dolazimo sa idejom. Kada je pripreman album "Dugo znamo se", montirao sam kućni studio kod mene, Dragi je dolazio svaki dan i tu smo radili, što njegove pesme, što moje, svakako više njegove, ali ja sam tu uradio sve aranžmane, koprodukciju i kada samo uradili demo snimke tek tada smo počeli da održavamo probe sa celim bendom. Taj album je recimo tako napravljen.

• Znači ti i Dragi ste sve razradili do detalja i potom krenuli sa probama.

Da, ali kada sam radio aranžmane imao sam ostale u glavi, šta i kako oni sviraju i upravo sve to pravio onako kako bi oni to svirali. Ima tu stvari koje su bile baš prilagođene, ali ima i onih gde smo "pobegli". Recimo, sa aranžmanom sam dosta "pobegao" u "Pustinji". Ta pesma ima stvarno jedan fantastičan, potpuno drugačiji, čudan aranžman. To nije normalan aranžman ako pričamo o YU grupi, ali se primio i uspeo je, što je potpuno neverovatno. Zatim "Bože spasi me"... isto pesma sa jako intersantnim aranžmanskim rešenjima, nekarakterističnim za YU grupu. Isti je slučaj sa kompozicijom "Tango" koja je jedna sasvim fantastična pesma. Za razliku od toga, recimo "Zamoliću te" je sasvim karakteristična kompozicija za YU grupu itd. Međutim, kada smo radili ovaj poslednji album "Evo stojim tu", dogovorili smo se da ne radimo tako, već da bukvalno svaku pesmu radimo na probi i da pokušamo tako i da snimamo. Znači što više onog - "tri-četiri, sad" i tako dalje.

• Godine 2007. ste bili posebno aktivni. Sa suprugom Aleksandrom si pokrenuo "Kulturno sklonište" sa jednom divnom idejom da sa vašim saradnicima promovišete rok kulturu i da samim tim kroz tu promociju zainteresujete i mlade ljude za to. Šta je bio "okidač" za tako nešto i koliko si zadovoljan realizacijom čitave te ideje? Da napomenem da je iste godine i YU grupa povodom 35. godina karijere snimila live album, znači imali ste pune ruke posla.

Još pre otvaranja "Kulturnog skloništa", dakle pre otvaranja te škole, ja sam nekih trinaest godina držao privatne časove kod kuće. Mnogi, sada i poznati bendovi i gitaristi, su na neki način prošli kroz te časove i uz moju pomoć krenuli. Potom je moja Saška jednom rekla: "Hajde dosta više tih privatnih časova, mogli bi to da ozvaničimo, da krunišemo sve to". Ja sam to prihvatio i jako smo ozbiljno ušli u tu priču. Prvo smo krenuli sa školom za gitaru, potom za di-džejeve, zatim za bubanj, bas, klavijature, pevanje... u jednom momentu smo imali petnaestoro zaposlenih, sto pedeset učenika i to je godinama tako bilo. Uzeli smo jedan salonski stan da bi u njemu napravili tu školu, jer smo mislili da škola rokenrola mora da izgleda ozbiljno. Muka je više bila od garaža, atomskih skloništa, sirotinje i bede. Želeli smo da ljudi osete uzvišenost kada dođu. Tu su plafoni bili visoki 4,20 metara...

• Na kojoj adresi je bila škola?

Lukijana Mušickog br. 7 u Novom Sadu, što je centralna gradska zona. Mnogo je onih koji su prošli kroz tu školu, jako puno ljudi smo zadržali, dakle radili su kod nas od početka do kraja. Školu bubnjeva su držali Firči, Igor Malešević i Neša Kojić koji i dan-danas tu radi. Bas je predavao Vlada Samardžić, Vlada Novičić... Što se di-džejeva tiče tu je bio Vlada Aćić, Pele Drezgić, Bili 9... To se razvilo u jednu divnu priču i trajalo je do momenta dok mi nismo otišli u Švedsku, odnosno mi smo tu školu vodili još dve godine i nakon odlaska u Švedsku.

• Do koje godine tačno?

Zatvorili smo pretprošlog juna. 2020. smo mi prestali da radimo. Imao sam potom neke ponude za prodaju škole, odnosno licence, ali ja nisam hteo to da uradim, već sam nagovorio ljude koji su duži period radili u "Kulturnom skloništu", znači mi smo u jednom momentu imali ekipu koja se više nije menjala, od sekretara do svih profesora i ja sam njih bukvalno nagovorio da preuzmu taj posao i zaista sam se potrudio da im oko toga pomognem. Mislio sam da ako to neko otkupi možda tu nešto i uradi, ali mi smo sve to napravili sa jednom idejom da to bude mesto gde će ljudi kada dođu dobiti ono što nigde drugde nisu mogli da dobiju.

Jer kada sam krenuo u sve to, bilo mi je u mislima da kada sam ja bio mali, nigde nisam mogao da odem po znanje, sve sam morao da "hvatam" sa kaseta, sa ploča, nije bilo nikakvih časova, ničega. Kada smo to napravili to je zaista jako lepo radilo svih tih dvanaest godina i evo, sjajno radi i dan-danas. Samo smo se dogovorili oko promene imena, nije više "Kulturno sklonište" nego je Kulturni centar "Sklonište". Oni su nastavili, rade zaista fantastično i sve što smo mi počeli time nastavlja da živi što je bio i glavni cilj. Je..eš pare, ako ti nešto obljutavi i posle imaš ružan ukus u ustima. Poenta je bila da škola nastavi da radi sa tom prvobitnom idejom , jer sam nakon dve godine života u Švedskoj shvatio da taj rad na daljinu više nema smisla, to mi više nije u šesnaestercu, nije mi u vidokrugu, počeo sam da gubim interesovanje, a to onda nije fer, jer tamo neki ljudi dolaze punog srca da rade i punog srca da uče.

• Sarađivao si sa mnogim grupama i muzičarima. Radio kao producent, pisao aranžmane, svirao na mnogim albumima, držao si školu... Koliko ima mladih, talentovanih ljudi kod nas koji su spremni da stvaraju autorsku muziku i koliko su vrata, što se tiče izdavača, što se tiče medija i svega onog propratnog ali neophodnog u svakom smislu, tim mladim ljudima otvorena?

Reći ću ti odmah najiskrenije. Talentovanih ljudi i sjajnih muzičara i fantastičnih stvaroca ima isto onoliko koliko je imalo u ono zlatno vreme rokenrola u SFRJ. Mogao bih da kažem da su ovi sada još za..baniji. Iz kog razloga? Pa zato što je znanje mnogo dostupnije i što se do njega mnogo brže dolazi. Ima dece koja tako vladaju svojim instrumentima da je to naprosto sjajno. Bilo šta drugo, kada bi pričali o tome šta oni sa tim da rade, apsolutno ne postoji. I zato su kod nas i dan-danas, što je tužno, najpopularniji stari bendovi. I svi oni koji su nešto pokušavali devedesetih godina, a bilo je izuzetnih bendova, recimo DLM, Darkwood Dub, Love Hunters...

Tu je bilo raznoraznih bendova koji su jako interesantni i veoma dobri. Međutim, svi su oni vremenom počeli da odustaju, samo poneko još radi, jer im se nije dogodilo ono što je trebalo da se dogodi. Zašto? Zato što je zemlja otišla u tri lepe. U čemu je poenta? Da bi se bavio stvaralaštvom, da bi radio, da bi to razvijao, da bi to cvetalo, mora da postoji interakcija. A da bi imao interakciju, moraš da imaš načine na koje dolaziš do publike. Ne dolaziš ti, već su to utvrđeni putevi kojima se ide. Ako neko ima šta da ponudi, znači, može da se čuje tu, na tom i tom mestu. Kad je počinjao rokenrol i kada je bilo ono zlatno vreme SFRJ, znalo se na kojoj radio stanici se šta dešava i svi su to slušali.

• Znalo se da u Beogradu postoji "Euridika", emisija "Veče uz radio", recimo.

Tako je! Znalo se i koja TV emisija i u koje vreme se emituje sa takvim sadržajem i ko se tu pojavi, znalo se da je to ono pravo, znalo se tačno kako se dolazi do toga. Tad je postojalo mnogo otvorenih mesta i za muzičare i za slikare, reditelje, glumce i mi smo imali procvat svega. Sada jednostavno nemaš ništa. Sve se svelo na zaglupljivanje mase. I ceo svet je nažalost, ušao u to. To nije samo naša bolest, to je "virus" koji je mnogo pogubniji i od korone. Jednostavno, svet je postao populistički nastrojen i sve što se servira, servira se da traje samo onoliko koliko traje pakovanje. Danas, kada bilo šta koristiš to je samo trenutna fasninacija, to nije nešto što ima bilo kakvu višu vrednost, a ima mnogo ljudi oko nas koji imaju fantastična dela.

Međutim, vrlo je mali procenat onih koji danas u takvim delima uživaju, a to su oni koji drže do sebe, do svog obrazovanja i do načina na koji tretiraju svoje telo, svoj mozak, ili ono što unose u sebe itd. Nažalost, velika većina ljudi je potpala pod taj uticaj zaglupljivanja, koji je na delu ne bi li se sa nama savršeno lako manipulisalo. Mi sada i nemamo na naslovnim stranama ljude koji nešto vrede. Ja se sećam , kada sam bio mali, pa na naslovnoj strani bude Rodžer Voters, idem odmah to da kupim i čitam njegov intervju po dvadeset puta. Zašto? Zato što je to bio intervju čoveka koji je imao nešto da kaže i on je došao na tu naslovnu stranu zato što je bilo opšte mišljenje da on to zaslužuje, jer je njegov rad dostojan te naslovne strane.

Da se vratim na tvoje pitanje: Sada mnogi mladi ljudi nemaju pravi tretman, niti da plasiraju svoju ideju, niti da je posle promovišu. Ako hoćeš nešto da promovišeš možeš ići u emisije koje ljudi rade dobro, ali koje niko ne gleda ili ne sluša, ili ćeš ići u neke zaglupljujuće i zatupljujuće emisije gde će biti voditelji koji su... ja ne znam samo ko ih bira, gde nikad ne znaš sa kojim pitanjima ćeš biti dočekan i na koji način. Potom ćeš izaći iz studija i reći ćeš - meni ovo stvarno u životu ne treba. Svi mi, evo i YU grupa i ja, odlučili smo da ne možemo više da se poistuvećujemo sa tim ljudima u emisijama u koje nas zovu, sa voditeljima, sa gostima, sa načinom na koji se obrađuje tema o kojoj pričamo. Ja više ne želim u to sebe da mećem, narodski rečeno.

• Šta je dovelo do takve situacije, publika, politika?

Ja nikada nisam želeo da budem član nijedne stranke. Međutim politika je jedna divna stvar koja je stvorena da bi se ljudi bavili organizacijom jednog određenog društva, da bi uložili svoju pamet, svoju svest i pomogli tom društvu da se sve bolje i bolje razvija. Nažalost, niko od političara i ljudi koji se bave vlašću to uopšte nema u glavi, već samo razmišlja o svom ličnom profitu, što finansijskom, što kroz neku manipulativnu odnosno strukturu moći. Mi moramo da shvatimo da na ovoj planeti prožvljavamo jedan jako težak period i da nam predstoji jedna teška bitka da se vratimo opet na prave vrednosti. Mladi nisu tretirani na pravi način, nisu naučeni pravim vrednostima, šta je bitno, na koji način se šta postiže. I kakvi su postali? Pa takvi, nenaučeni. Znači, nije da oni neće, oni ne znaju, A ko ih je učio? Pa moja i tvoja generacija. Pa što ih nismo naučili? Pa je..iga, nešto smo negde zeznuli. Je li tako?

• Vrlo je moguće da je tako.

S punom odgovornošću to tvrdim. Zašto? Možda ti i ja nismo zeznuli. Supruga i ja smo otvorili školu sa tim razlogom, između ostalog. Idemo kroz zvanične institucije da to radimo i promenili smo živote mnogim ljudima što je divno. Ali suštinski to nije imalo nekog uticaja, jer trebalo je toga da bude mnogo više. Možda smo mi koji smo bili tu trebali da budemo glasniji. Uvek gledam šta su moje bitke, a šta nisu moje bitke. Koji je to način na koji ja mogu da se borim. I uvek biram taj neki način koji je meni blizak. Ali nismo vaspitali te mlade ljude da danas traže viši cilj, smisao, da budu svesni da je rad nešto što je bitno. Bitna je težnja, ambicija, koju želiš da napraviš, ne novčana, već ona u poslu, u kreaciji...

• U ličnom usavršavanju...

Daaa, jer tu je poenta, tu je sreća. Ostvaren čovek možeš biti samo ako imaš veliko samopoštovanje prema onom što si uradio. Ako shvataš da si se ceo dao za neku određenu stvar. Tada možeš biti srećan, možeš biti ispunjen. Ne možeš biti ispunjen ako samo imaš nešto, ili ako to nisi zaradio. Ne samo novac, već bilo šta. Pare su ustvari najmanje bitne, to je jedna jako velika glupost. One su bitne do one granice u kojoj nam omogućavaju da živimo, ali u jednom momentu, kada se pređe određena granica, to postaje balast, to više ne pričinjava zadovoljstvo. Ti počinješ sve više i više da ih juriš, a one zapravo postaju lanac koji te vezuje. Tako smo vaspitali ove nove generacije. Oni sada samo jure za nekim euforijama. Pa samo pogledaj na fejsbuku i instagramu koliko ljudi sebe fotografiše u raznim pozama, u momentima kada im je kao nešto super, da bi svi ostali mislili da im je stvarno super, pogledaj fotografije tih punih tanjira po rastoranima koje izbacuju na društvene mreže. Hajde postavljaj mi na instagram i na fejs neke tvoje priče, izjave, mišljenja. Hajde da delimo mišljenja, energije, te stvari. Hajde mislima da se punimo, a ne kakva ti je haljina ili kakve si cipele kupio, grudima izbačenim u prvi plan ili šta imaš za ručak. Ne znam čemu to više služi? Sve se svelo na pakovanje. Nikog više ne interesuje sadržaj.

• Ljude ne interesuje suština.

Pa da, pakovanje je samo spoljašnost, sadržaj je poenta, a danas je obrnuto. Sadržaj otprilike niko više i ne otvara. Kako smo došli do toga da je važnija ljuska nego samo jaje iz koga se izleže pile ili koje jedemo? Pa ne jedemo ljusku, ona je samo pakovanje, sadržaj je bitan. E pa mi smo dotle došli i toliko smo sami sebe obezvredili, osiromašili smo svoju misao i svoju ideju toliko, da smo pakovanje učinili bitnijim od sadržaja.

• U potpunosti se slažem. Moja sećanja sežu još duže, jer sam stariji, pa pamtim i neka drugačija vrednovanja.

Kako da ne. Ti se mnogo bolje sećaš vremena u kome su reči bile važne, ili ko je šta odsvirao, koju je knjigu pročitao, ili filma koji je odgledao. Kada danas pogledaš neki film iz tog doba, shvatiš da su tu na prvom mestu ozbiljne priče ispričane, glumci su glumili iz sve snage. Kada danas pogledam neki naš skorašnji film ja sve vreme vidim glumce kako glume, ja ne gledam neku priču koju je neko hteo da ispriča i to se događa jako često.

• Godine 2018. si se sa porodicom preselio u Švedsku. Koji su razlozi za takvu odluku?

Ja imam dete sa posebnim potrebama, dakle moj sin Vuk je nakon rođenja u prvih godinu dana imao osam operacija na mozgu. Imali smo tu nesreću da nam je prvo dete umrlo pet dana posle rođenja i onda se rodio Vuk sa istim simptomima i njega smo uspeli da spasimo. Moja supruga i Vuk su proveli godinu dana u bolnici, on je sada dete sa posebnim potrebama i ima četiri dijagnoze: hidrocefalus, cerebralna paraliza, epilepsija i autizam. U to vreme sam u jednom momentu došao da knjiga Aleksandra Tešića gde on u formi epske fantastike piše dosta o našoj istoriji, pa sam se za našu prošlost zainteresovao više nego do tada, a imao sam sreću i da ga upoznam itd. Zatim sam počeo da čitam biografije naših velikih vladara i samo sam u jednom momentu shvatio da mi u zadnjih petnaest vekova živimo iste probleme i to one osnovne probleme koje nikako ne uspevamo da rešimo i koji nas koštaju svega.

Takođe sam shvatio da ovo nije ništa trenutno što se kod nas dešava, već da je to jedno vrzino kolo koje se non-stop okreće i ponavlja i da mi kao narod ne umemo da shvatimo neke stvari. U to vreme, dogodilo se da sam na ulici čekao jednog drugara da mu nešto predam. On je kasnio, pa sam ja tu stajao i čekao. Na jedno deset metara od mene je bio neki kiosk koji mi je u jednom trnutku ušao u vidokrug, nešto sam se zagledao i u jednom momentu provalim da ja gledam jedno dvadeset naslovnih strana naših najpoznatijih novina, a da nijednog čoveka sa tih naslovnih strana, na nekima je bilo i više ljudi, ne znam. I shvatim da sam se toliko odvojio od svega što se dešava oko mene, prestao sam da gledam bilo koje emisije koje imaju veze sa nekakvim dešavanjima, da čitam novine, živeo sam u svom svetu okružen dragim ljudima. Naravno, bio sam svestan svega što se dešava okolo, ali ništa od toga nisam pratio.

I shvatim tada da sam ja deo javnog života, da je dvadeset naslovnih strana ispred mene, da tu nikog ne znam i da imam zaista veliki razlog da odem, da probam da nađem najbolje moguće mesto za svog sina i uopšte za organizaciju našeg života. Pomislio sam da ako ne krenem sada da kasnije možda neću moći. Moja supruga je htela da idemo još ranije, ja nisam bio za to, ali tu sam odjednom shvatio da je vreme da odemo, jer posle će biti kasno. A u našoj zemlji zbog svih dešavanja i medicinska i socijalna i sva ostala nega je prilično diskutabilna. Ljudi koji rade u tim sektorima se jako trude ali ti sistemi koje pominjem su jako urušeni, to je na nivou katastrofe, a nama je to postalo jako bitno i mi smo u jednom momentu rešili, spakovali se i otišli. To je bilo tačno pre četiri godine.

• Čime se bavite u Švedskoj?

I moja supruga i ja predajemo muziku školi, radimo sa decom od trinaest do šesnaest godina. Otprilike isto ono što smo radili i u svojoj školi, samo što sada razmišljamo da li i ovde da otvaramo nešto svoje ili ne. Prvo smo tri godine živeli u Eskilstuni, jednom malom gradiću, potom smo se prebacili u Stokholm, gde smo i sada. U Esklistuni smo kupili stan koji smo prodali kada smo se selili, potom smo ovde kupili stan, tu živimo i radimo. Evo baš sam juče slao svoj CV, tražim što ozbiljnije mesto, dok ne odlučimo da li da otvorimo ovde svoju školu.

I Saška moja i ja obožavamo taj učiteljsko-profesorski posao, gde ti mentorišeš mladim muzičarima, usavršavaš ih, pomažeš da nađu svoje mesto. To je jedan divan posao davanja. Moj život više nije takav, u smislu da niti želim, niti imam mogućnosti da idem na neke velike turneje, ako bih ovde pokušao da napravim takvu priču. Ovo što radim mi sada savršeno prija, na kraju, to mi je prijalo ceo život i mislim da sam sa te jedne strane i rođen za to. Verujem da će se moja pažnja u životu prebaciti na tu stranu i da ću naći, a već ih imam i nalazim, ljude sa kojima ću sarađivati i raditi ono što volim na jednom drugačijem, stvaralačkom nivou, recimo primenjenu muziku itd.

• Kako usklađuješ obaveze u vezi YU grupe?

Vidi. ja se i dalje bavim poslom menadžerisanja za YU grupu, usklađivanjem svega, putujem i dolazim na svirke i to i dalje funkcioniše. I dalje ću to raditi, neću odlaziti, uostalom, ja sam jedan od onih "ludaka", po sistemu - nema veze što živim u Švedskoj, ja sam član grupe i izvršavam sve svoje obaveze kao i pre. Dok sam živeo u Novom Sadu ništa mi to nije smetalo, pa ni sada. Upravo sam danas ugovorio jednu svirku, juče takođe, tamo za leto itd.

• Bavio si se poslom mentora ovde, to isto radiš u Švedskoj, jesu li deca svuda ista?

Deca su svuda ista i ljudi su svuda isti. Ovde među kolegama ima svih mogućih nacionalnosti, a i sto je tako i kod učenika. Mi radimo u engleskim internacionalnim školama i tu je možda trideset-četrdeset posto Šveđana, ostalo je miks svega i svačega. Imam kolege iz Australije, Kanade, Amerike, Engleske, Francuske, Španije, Južnoafričke Republike, Estonije, Letonije, Finske, Norveške, Nemačke itd. Ista je situacija i sa učenicima. I mogu da ti kažem, ja prepoznajem iste likove ljudi, isti psihološki profil kod naših ljudi koje poznajem i kod nekih koje sam ovde sreo. To je da se upiškiš od smeha, svi smo mi isti.

Danas sam baš na času imao dve Ruskinje koje učim da sviraju bubnjeve i one broje: "raz, dva, tri, četiri" i ja razmišljam - ove Ruskinje su baš talentovane, a to sam pre neki dan mislio za neku avganistansku ili iračku decu. Tako da svuda ima talenata. Evo danas sam na horu i orkestru imao devojku koja je Kineskinja, zatim devojku iz Somalije, momke iz Eritreje, Švedske, Norveške... Ja mislim da se planeta kreće u tom smeru i da ćemo se svi mi u jednom momentu izmešati i verovatno tako i treba da bude. Ja jednostavno više ne obraćam pažnju ko je Kinez, ko je crnac, Indijac, to mi više uopšte nije u fokusu, eto koliko se navikneš.

• I to brzo.

Pa evo, nakon četiri godine. Mi smo odmah počeli da radimo u tim internacionalnim školama, a to je miks svega i svačega i uopšte, u celoj Švedskoj je tako.

• Kakvi su dalji planovi?

Ja imam sada jako puno nekih ideja koje želim da uradim. Ovde sam kod mene u stanu napravio muzički studio, imam tu lepe spravice, počinjem polako da "snimuckam" i sve ću da uradim sam. Imam ideju da jedan album snimim kompletno sam. Gitare, bas, bubnjeve, kahone, perkusije itd. Hoću da uživam u tome. Zatim, imam još jedan album koji želim da uradim, sve su to instrumentalne varijante. Takođe, treba da završim sjajan album sa Saškom koji sam odavno počeo, koji je pevački, odnosno ceo album je akustična gitara, akustični bas, perkusije neke i njen i moj vokal. To je jako interesantan album, to hoću da završim. Što se poslovnog angažmana tiče, ostaćemo sigurno na tom učiteljskom poslu, samo što hoćemo da odemo na jedan viši nivo, da radimo sa što talentovanijom decom i da što ozbiljnije budemo pozicionirani da bi imali što veći uticaj na ovo društvo itd. A iznad svega, naš najveći plan je da budemo srećni, da nađemo balans u svemu tome i da Vuku poklonimo svu sreću ovog života.

Mi smo u jednom momentu kad smo bili u bolnici i kad smo shvatili da se Vuk već u svojoj prvoj noći bori za život, a pre toga smo imali tragediju, bili na prekretnici gde ćemo i kako ćemo. Ili ćemo otvoriti prozor i skočiti, ili ćemo morati nešto da uradimo. Tu smo seli u potpunom očaju i obećali jedno drugom da ćemo napraviti od svog života bajku. Mi smo jedna divna, srećna porodica i sve vreme se strašno trudimo da taj balans ne narušimo. Čim vidimo da smo preterali sa poslom itd, mi povučemo ručnu i vratimo se u našu životnu oazu. Jer Vuk je dete koje, samo oni koji su u sličnoj situaciji znaju o čemu pričam, zahteva jedan potpuno drugi način komunikacije, potpuno drugi način davanja, razmene energije. Ali to su anđeli, to je jedan anđeo koji je toliko čist, bez ikakvih zadnjih misli koji reaguje kao bilo koji stanovnik bilo kog univerzuma. To nas je iskustvo strašno naučilo o poenti i svrsi života.

Osmeh je poenta svega. Ko izgubi osmeh, taj je izgubio život. Dokle god imaš osmeh, imaš sve, bez osmeha život postaje pakao. Postoji nešto što sam u svom životu osetio i imam pravo to da kažem: Svi mi možemo da budemo tužni, tuga je sastavni deo života. Ali sreća ili nesreća, samo je tvoja odluka. Sreća i čast su jedini pokloni koje čovek može da pokloni samom sebi. I zato je sreća samo tvoja odluka. Da u svemu nađeš osmeh, da u svemu nađeš lepo, koliko god bilo teško, da se ne predaš, da nastaviš i da ne poklekneš.

(Telegraf.rs)