Kako je Boris Aranđelović stigao u Smak: Od nemilosrdne Australije do trona jugoslovenskog rokenrola

Boris Aranđelović napustio nas je 2015. godine

Mnogi ne znaju da je pevač grupe Smak Boris Aranđelović pored pevanja svirao i gitaru, a za to je bila presudna puka slučajnost.

Naime, kada je bio na odsluženju vojnog roka Borisu je jedan njegov drugar predložio da se prijavi za nekoliko dana odsustva kako bi od kuće doneo gitaru. Na opšte Borisovo čuđenje i pitanje kako može to da uradi kada niti ima, niti svira gitaru, prijatelj je lakonski odgvorio: "Samo ti idi i ništa ne brini, ja ću te naučiti".

Preporučujemo

Rečeno, učinjeno i Boris je došao u Kragujevac.

Nekako je uspeo da pozajmi, bolje rečeno "skrpi" novac pa se u kasaranu vratio sa dvanaestožičanom, akustičnom gitarom "Melodija" sa koje je skinuo šest žica i tako dobio običan šestožičani instrument. Prijatelj je održao obećanje i počeo da ga podučava, tako da je Boris već nakon pola godine mogao lepo da svira osnovne akorde.

Završi se vojska, i Boris u Kragujevcu počne da nastupa amaterski, prateći sam sebe na gitari. Pevao je svašta, čak i folk numere. Ostalo je zabeleženo iz tog perioda da se prijavio za učestvovanje na jednoj priredbi, gde je hteo da peva neku pesmu Bobe Stefanovića. Međutim, s obzirom mu je sve to bilo isuviše "mlako", on je tu kompoziciju u dobroj meri prearanžirao i prilagodio sebi.

Ali avaj!

Stručni žiri koji je vršio izbor učesnika, sa predsednikom Mirkom Šoucem na čelu, odbio ga je uz obrazloženje da to nema veze sa Bobom Stefanovićem i da  i njegovo pevanje možda moglo da prođe na zapadu, ali ovde ne!

Boris je nakon toga jos malo pevušio sa prijateljima, a onda odlučio: Pravac Australija!

Prvo uposlenje mu je bilo na nekom površinskom rudniku, u mestu pod nazivom Dampir, gde je radio najteže fizičke poslove. Tu je ostao skoro četiri godine. Ona gitara sa početka priče mu je bila nerazdvojni prijatelj. Sa njom je nekako sve bilo lakše. Koliko-toliko.

Pored gitare u dalekoj Australiji imao je još samo jednog pravog prijatelja. Ime mu je bilo Ljubiša, ali su ga zvali "Pandur". Radili su jedno vreme zajedno u Melburnu i onda odlučili da odu u zapadnu Australiju. U Pert! Sve skupa, imali su oko 150 dolara. Boris je kupio karte, ali je "Pandur", ostatak novca, nekih sedamdesetak dolara, prokockao pre polaska.

Izgubio je sve na kartama. I tako su na put krenuli bez prebijene pare u džepu. Nekako su stigli su u Pert, ali biće to grad koji će im zagorčati život. Posla niotkuda, velika ekonomska kriza je bila, hiljade radnika na ulici, štrajkovi... Nisu imali gde da spavaju, nisu imali šta da jedu. Boris je neverovatno oslabio, jer je sedam dana pio samo vodu. Pomislili su da je spas došao kada ih je neki "jugović" primio na stan.

Slaba je to nada bila! To je bio takav ćumez, da se rečima nije dao opisati. U sobama do njih, sve sami kriminalci. Boris je pre spavanja obavezno stavljao nož pod jastuk. Ali kako posao nisu našli, samim tim ni para za kiriju nije bilo, izbačeni su glavačke napolje. Potom su spavali u parku. Boris se od noćnih policijskih racija prilikom kojih su hapsili beskućnike spasavao penjanjem na drvo. Odozgo je gledao kako policija hapsi sve koji nisu imali gde da spavaju. "Pandur" je u međuvremenu već zbrisao negde na sever i Boris je shvatio da će i on što pre morati da ode iz tog grada.

Spas je došao u poruci prijatelja u kojoj ga obaveštava da mu je pronašao posao, ali 1500 milja od Perta. Prijatelj mu je čak kupio i avionsku kartu, ali kako je to bio posao alatničara, trebao mu je alat. I tako je Boris odlučio da proda svoj voljeni instrument, faktički jedinu imovinu, pored ono malo neophodnih stvari u rancu koje je posedovao. Krene on tako teška srca od zalagaonice do zalagaonice, ali bez uspeha. Neće je niko. U jednoj su mu ponudili celih deset dolara. Nije je dao.

Slučaj je hteo da u toj šetnji naleti na jednog Italijana, sa kojim je jednom nesto pevušio. Ovaj ga je nekako prepoznao i zgranuo se kada je čuo da prodaje gitaru. Odveo ga je prvo u jedan italijanski restoran i Boris se najeo kao nikada u životu. Potom mu je dao pedeset dolara. Tako je konačno stigao na željenu lokaciju gde će kao alatničar raditi nešto više od godinu dana.

Zatim se ponovo obreo u Melburnu, a potom... London, pa Jugoslavija! Kragujevac!

Još dok je bio "zemlji kengura" prijatelji su mu pisali da je u Kragujevcu oformljena strašna grupa. Boris je bio pomalo sumnjičav, ali jednom prilikom, kada je sa društvom pošao na igranku, čuo je jednu kompoziciju grupe Black Sabbath. Upitao je prijatelje: "Ko to pušta ploče"? Oni su se nasmejali i odgovorili: "Ma kakve ploče?! To ovi naši sviraju!"

Boris nije mogao da veruje sopstvenim ušima. Ipak, ubrzo se uverio ušavši unutra. Poznavao je Zorana basistu još iz vremena grupe Senke i ovaj mu se nešto kasnije požalio da im je pevač veliki problem. Pozvao ga je na audiciju.

Uslov je bio da otpeva "Child In Time", od Deep Purple.

Kada mu je to pošlo za rukom, bolje reći za grlom, svi su bili oduševljeni.

Ostalo je istorija.

(Telegraf.rs)