Srđan Marjanović o devojci s kojom je bio "na Vi", novom albumu, počecima, kako je otkrio EKV i Kerber

To je bilo vreme kada su se svi ovi dugokosi smatrali jednim plemenom i stvarno su delili sve. To je bio hipi komunizam, mnogo lepo vreme...

Davne '75. u emisiji "Veče uz radio" čuo sam pesmu "Idi" Srđana Marjanovića. Bila je to ljubav na prvo slušanje. Mnogo godina kasnije upoznao sam se sa Srkijem, sarađivali smo na trenutke, ali i to je bilo sasvim dovoljno da jedan drugog prepoznamo i shvatimo da se neki putevi, pre ili kasnije, ipak moraju ukrstiti.

Srki je je jedna oaza emocija, ali istovremeno i čovek koji sa obe noge sasvim čvrsto stoji na zemlji i kome je potpuno jasno kako ovaj svet funkcioniše. Za potvrdu o emocijama sam se definitivno uverio na jednom njegovom nastupu kada je svojim pesmama naterao suze na oči mnogima u publici, a o ovom drugom, dovoljno govore njegovi poslovni i životni potezi. Zato je intervju sa njim bilo sasvim lako uraditi, imalo se i te kako o čemu govoriti, ali ipak je najvažnije da je to bio razgovor dvojice prijatelja, iskren i bez zadrške. A to je verujem i vama najvažnije, dragi čitaoci.

• Rođen si u Banja Luci, a sa porodicom dolaziš u Beograd kada si imao nekih deset godina.

Tako je. Kada sam završio četvrti razred preselili smo se u Beograd.

• U Banja Luci si pored redovne išao i u muzičku školu.

Kada sam imao šest godina upisali su me u redovnu školu i istovremeno u muzičku. Moja pokojna majka je bila učiteljica, pa sam ja kao sin jedinac morao da budem najbolji u svemu, tako je to ona tražila. Ali kako mi kući nismo imali klavir, ona mi je napravila na rolni belog pak papira imitaciju klavijature i ja sam kod kuće na toj rolni vežbao napamet, onako, bez zvuka. Jedino sam u školi mogao doći do klavira, pa sam tu utvrđivao ono što sam kod kuće vežbao napamet. Tako sam vežbao klavir. Završio sam te četiri godine Niže muzičke škole, ali klavir sam mrzeo "kao Nemca", no ipak sam ga svirao korektno za to vreme.

• Mnogo toga se promenilo po dolasku u Beograd, posebno kada si u ormaru pronašao očevu gitaru.

Da, to je počelo jako da me zanima i odmah sam ga pitao da mi nešto pokaže, no s obzirom da je on svirao Ruski štim, nije me previše mogao uputiti u tajne tog instrumenta, ali sam od njega naučio jedinu pesmu koju je on znao da svira, a to je "Mansarada, mali stan" i to smo zajedno pevali i svirali. Uglavnom, posle sam sve oko gitare učio sam, klavir sam zaboravio jer u Beogradu nisam išao u muzičku školu. To je bilo vreme u kome sam otkrio da postoje Bitlsi, Rolingstonsi, Bob Dilan, pa sam pokušavao da nešto od toga i sam odsviram.

• Već sa trinaest godina imao si svoj prvi bend Svici.

To je bilo kada sam bio sedmi ili osmi razred i super je što su nas nastavnici u školi razumeli, hteli su da nam pomognu. Subotom smo u mojoj školi svirali igranke, pa smo čak i ulaz naplaćivali, a znali smo da sviramo možda pet-šest kompozicija. Tu nije bilo pevanja, to je bilo vreme kada su Šedouzi bili glavni i mi smo svirali nekoliko tih instrumentala, pa po petnaest puta za veče vraćamo isti. Naravno, pojačala nismo imali, svako je od kuće doneo onaj radio "Kosmaj" pa smo gitare uključivali u ulaz za gramofon.

• Interesantna je priča kako si od očeve akustične gitare pokušao da napraviš električnu.

Hteo sam da imam poluakustičnu gitaru, kao što je Čak Beri imao Gibson 335, pa sam je pretesterisao po debljini, da bi bila tanka, pravio sam i onaj catway, pa sam sve to popunjavao kartonom, ali nisam ukapirao da će zbog toga njena konstrukcija oslabiti i da će vrat početi da se savija, što je onemogućavalo da se gitara naštima, jer kada je dovedeš u pravi štim, žice na poslednjim pragovima budu odmaknute po četiri santimetra. Katastrofa! U toku svirke kada ne štima, morao sam da "natežem" vrat da bi kako-tako štimala.

Stavio sam na nju onaj "Forte" žuti magnet i to je bila moja prva električna gitara. Posle sam od majčine bukove daske za sečenje mesa, koja je bila onako velika, napravio telo gitare, pa sam na to dodao vrat od ove ćaletove i tako sam drugi put napravio sebi gitaru, opet sa onim "Forte" magnetom. Ta je bila malo bolja, bio je bolje učvršćen vrat, ali opet je bilo problema sa štimovanjem. U to vreme, ja sam već upisao gimnaziju, a tada je na Novom Beogradu jedan bend bio prilično popularan, zvali su se Zlatna sidra, a zanimljivo je da je u tom bendu ritam gitarista bio Vanja Bulić (kasnije novinar, književnik i TV voditelj, op. aut.).

Oni su imali pravo pojačalo, doduše pravljeno i svi su se u njega uključivali - bas, ritam i solo gitara i mikrofon. To je funkcionisalo sasvim pristojno, čak se može reći da je u tadašnjem vremenu to bilo "boli glava". Svirali su u trideset četvrtom Paviljonu, tada najpoznatijem mestu za mlade i to je subotom bilo puno kao šibica, nisi mogao da uđeš. Oni su bili stariji od mene i mojih drugara, mi smo tu dolazili i gledali na njih kao na svoje idole.

• To je već bilo vreme tvog gimnazijskog benda Usamljeni.

Još uvek sam imao Svice, ali sam se već upisao u gimnaziju, no i pored toga mi smo nastavili da sviramo u prostoru moje bivše osnovne škole, ali smo već počeli da nastpamo i po tim omladinskim klubovima, kojih je na Novom Beogradu u to vreme bilo zaista mnogo. Tada smo već imali pojačala, to su bila ona vojna koja su se koristila u kasarnama za razglas, a zvučne kutije smo sami pravili. Posle sam se upoznao za Zlatnim sidrima, pa smo kasnije, kada su oni kupili sebi veće pojačalo, otkupili ono njihovo staro. Tako je to krenulo.

Stvar je u tome, što sam ja, od svih ostalih iz mog benda, bio najambiciozniji. Najviše sam znao o gitari, znao sam najviše akorda, pa sam prenosio to svoje znanje na ostale, koji nisu imali pojma. Recimo, jedan u bendu je bio najbogatiji od nas, jer su mu otac i majka radili u nekoj ambasadi pa je baš imao novca. Njemu su roditelji kupili pravu električnu gitaru, marke "Eko", to ko je imao u to vreme bio je "tata" i pride neko malo "Meaci" pojačalo. To je bila fatamorgana! Na sve to, on pojma nije imao, nije uopšte imao sluha, ali se on nama priključio zato što je to bilo moderno, zbog klinki, zbog devojaka. On je svirao ritam gitaru, pa smo se menjali, dam mu svoju, a ja uzmem njegovu, ali morao sam da ga utišavam, da ne smeta.

I za jedan rođendan otac i majka su mi kupili pravu električnu gitaru marke "Melodija", sa onim šljokicama, napred je imala onu plastičnu ploču svu u kristalima, to sve šljašti kao za Novu godinu. Bili su to najveći trenuci sreće u mom životu. To je već bio period benda Usamljeni, svirali smo subotom u mojoj Devetoj gimnaziji, već smo svirali ozbiljniji repertoar, a počeli smo i da pevamo. Tu sam počeo da pevam i to na mikrofon od nekog magnetofona.

• Ima ona fina alegorija po kojoj jedan član benda uvek bude lokomotiva koja vuče ostale vagone...

Ma da, problem je bio što sam ja u tim bendovima bio "devojčica za sve", sve sam ih učio jer pojma nisu imali, a ni ja sam nisam znao mnogo, ali sam ono što nisam znao pokušavao da pokupim gde god sam mogao, bilo od ljudi koji su znali više od mene ili tako što sam u Muzičkom magazinu kupio onu knjižicu sa akordima. I mic po mic, počeo sam sve bolje da sviram, za deset klasa bolje od ovih koji su svirali sa mnom. To su i drugi primećivali pa sam dobijao pozive u sve bolje i bolje bendove. Ali opet sam ja bio taj koji je organizovao probe, radio aranžmane, pisao plakate temperama, lepio ih. I jednom mi je do dopi..delo.

U to vreme sam uspeo da kupim "Hofner" gitaru, to je tada bila "glavna šminka", vrhunac. Malo kasnije sam uspeo da se dokopam VOX AC 30 pojačala i u mom kraju sam samim tim već bio kralj. Međutim, nesreća je bila u tome da sam tada imao nekih gotovo dvadeset godina, promenio sam gomilu bendova, ali nisam u svemu tome video neki svoj napredak, neku svoju budućnot. Dogodilo se da sam tada otkrio Dilana i Donovana koji su u to vreme bili vrlo aktuelni i ukapirao sam da sve to što oni sviraju ja mogu da sviram žmurećki. U to vreme sam već skidao sola od Kleptona, tako da mi ovo nije predstavljalo nikakav problem.

Poenta je da sam tada shvatio da mogu i sam da radim, da ne moram da "kuvam i spremam" za ostalu trojicu. Počeo sam da "bistrim" taj Dilanov i Donovanov repertoar, da bi me na nekoj svirci čuo jedan prijatelj koji je živeo u Helsingborgu, jednom malom mestu u Švedskoj, na smoj granici sa Danskom. I on mi je ponudio da mi sredi da sviram u tamošnjoj diskoteci tri puta po pola sata, u pauzama glavnog programa, kako bi se malo smirila situacija i kako bi konobari mogli da donesu i naplate piće. Kasnije sam stvarno i dobio taj angažman i svirao sam u toj diskoteci jedno četiri-pet meseci i to mi je bilo super. Posle sam kod istog gazde svirao u Stokholmu, zaradio sam prve ozbiljnije parice, pa sam se sa novom Fender akustičnom gitarom i Fender pojačalom vratio za Beograd.

• Tad praktično počinje tvoja akustičarska faza.

Tada su Siluete još uvek bile glavni bend, mada već pomalo na zalasku. To je bilo vreme kada sam saznao za Nikolu Karaklajića, muzičari su se skupljali u "Šumatovcu" pa sam i ja tu "blejao", upravo se pojavila Yu grupa i S vremena na vreme. Svirao sam akustičnu gitaru i Nikola me je pozvao da napravim svoj prvi snimak u "Studiju VI". To je bio najbolji studio u zemlji i bio je misaona imenica za sve muzičare. Mnogi su tu zahvaljujući Karaklajiću napravili svoje prve snimke, pa tako i ja snimim svoju pesmu "Dolaze mladi", koja je bila totalna avangarda i hit emisije "Veče uz radio" koju je vodio Nikola.

Potom se potpuno bacim na akustiku, tako da sam u to vreme, naravno uz grupu S vremena na vreme sa kojima sam bio prijatelj, bio glavni u tom fahu. Sa momcima iz Yu grupe sam postao jako dobar prijatelj, naročito sam se družio sa Rašom Đelmašom. Zatim sam upoznao grupu Smak i Točka, Zorana basistu, sa njima sam takođe bio dobar prijatelj, a to vreme je Atelje 212 raspisao veliku audiciju za mjzikl koji se zvao "Isus Hristos Superstar", jer je Atelje pre toga radio "Kosu" što je bilo najbolje što su oni ikada uradili, pa su, poučeni tim iskustvom, hteli da rade ponovo novi mjuzikl koji je na Brodveju bio najpopularniji, a to je upravo bio "Isus".

U tu svrhu su angažovali prave tipove. Glavnu ulogu, ulogu Isusa, igrao je Zlatko Pejaković iz Korni grupe, Judu je igrao Zlatko Golubović, koji je tada bio velika zvezda, Mariju Magdalenu je pevala Azra Halilović, čuvena džez pevačica tog vremena. Ta audicija je bila takva, da je ulica Lole Ribara, a to je današnja Svetogorska, bila zakrčena totalno, stao je saobraćaj, koliko se mladih ljudi javilo na audiciju. Glavni dasa koji je određivao ko će biti primljen, a ko ne, bio je Saša Radojčić koji je imao svoj džez kvartert. Ja sam se baš dopao i bio sam primljen zajedno sa tridesetak drugih ljudi, među kojima su bili i Bora Đorđević, Snežana Jandrlić...

Taj mjuzikl je iznedrio gomilu imena koji su kasnije bili veoma značajni za jugoslovensku pop i rock muziku. Tu je čak bio i Đordje Petrović koji je napravio onu grupu Papatra, a potom je, pored Saše Habića, postao najznačajniji producent u jugoslovenskoj pop i rock muziku. Kasnije je svirao sa mnom u bendu. Ja sam potom komercijalizovao čitavu stvar, da bih mogao da zarađujem neke pare shvatio sam da ipak moram imati bend. I da se ne bih mučio sa kojekavim "indijancima" ja sam tražio neki "gotov" bend koji bi mene mogao da prati i našao sam grupu SOS Miše Aleksića.

Oni su bili malo mlađi od mene, snimili su jedan ili dva singla, ali nisu bili neki preterano značajan bend. Objasnio sam da će biti moja prateća grupa, ali da nam treba klavijaturista, oni su inače bili trio. Kod njih je gitaru svirao Štuks (Dragan Štulović Štuks, op. aut.), pa sam mu objasnio da je on višak, ionako je loše svirao u to vreme, a u bend smo doveli Đorđa, koji je bio inženjer tona, ali je takođe završio klavir i svirao je odlično, ali nije imao banku prebijenu pa sam mu prvu klavijaturu kupio od mojih para. U toj postavi, pod nazivom Srđan Marjanović i grupa SOS, petkom, subotom i nedeljom smo svrali po Vojvodini, nije bilo mesta gde nismo gostovali. Paralelno sa nama išli su YU grupa, Crni biseri i Smak. Posle su me Točak i ekipa pozvali da sviram kao gost na njihovim koncertima, jer sam ja uporedo i dalje radio akustiku.

• Ipak ti je prava odskočna daska bio "Omladinski festival" u Subotici.

Još dok sam bio u Ateljeu 212 napisao sam pesmu "Tražim", koju sam poslao na "Subotički festival". Kada je Peca Popović čuo tu kompoziciju rekao je: "Srki, ti ako ne budeš pobedio na Subotici, ja ću da pojedem sopstvenu čizmu". Otišli smo tamo zajedno, on je bio sa mnom sve vreme i stvarno sam na tom festivalu dobio sve što se može dobiti, prvu nagradu stručnog žirija pa čak i nagradu za najbolju interpretaciju. A možeš misliti, aranžman za pesmu mi je pisao Miljenko Prohaska.

U to vreme su za taj festival aranžmane radili Luj Adamič, Bubuša Simić, Prohaska. To je bio jedan od najvažnijih festivala u zemlji. Svi koji su kasnije nešto vredeli u pop i rock muzici su prošli kroz Suboticu. Mesec-dva dana posle toga sam imao pesmu i na Beogradskom proleću, gde sam isto dobio neku nagradu, više se i ne sećam, pa sam potom za PGP koji me je u međuvremenu pozvao, objavio singl. Na jednoj strani je bila ova pobednička sa Subotice, a na drugoj strani je bila kompozicija s "Beogradskog proleća" pod nazivom "Ja kažem da, a ona ne".

• Poznanstvo sa YU grupom ti je mnogo značilo.

Tako je, to svakako, ali mnogo mi je značilo to što me je Nikola Karaklajić "otkrio". On mi je dao vetar u leđa, on mi je dao otvorena vrata. Da nije bilo njega, ja ne znam dal' bih nešto uradio. Zahvaljajući njemu sam napravio prve snimke i tako se na jedan ozbiljan način čulo za mene pa sam potom ušao u društvo tih najozbiljnijih, jer sam se družio sa njima. Par puta sam u Radio Beogradu rekao da oni ne smeju da propuste da naprave spomen ploču Nikoli Karaklajiću u Mermernoj sali, koja je glavna sala na tom radiju. I evo prošle godine, konačno su mu napravili mermernu ploču koja stoji u holu Radio Beograda. Taj čovek je Radio Beograd! Sve što je bilo vezano za muziku, on je uradio. Ja sam mu beskrajno zahvalan i ne samo ja - čitava jugoslovenska rock scena ne bi bila on što je bila da nije bilo Nikole.

On je čovek koji je to shvatao i to u ono vreme kada nisi mogao da uđeš u Radio Beograd ako imaš dugačku kosu i ako si roker, vraćali bi te sa portirnice kao nepoželjnu ličnost. Sve što je dolazilo sa zapada je bilo nepoželjno. On je jedini imao razumevanja i takođe Nikola Nešković koji je imao emisiju "Sastanak u devet i pet", samo on je puštao više stranu muziku, dok je Karaklajić bio fokusiran na domaću, pravio snimke u svojim terminima, što je bilo neverovatno. Cela generacija i svi koji su kasnije postali ozbiljni muzičari su to postigli zahvaljujući njemu.

I da ne zaboravim Pecu Popovića koji je bio njegova desna ruka, bio je mlad, ali njegov najvažniji saradnik, koji će kasnije izrasti u ono što je on danas, to ti je već poznato. Nakon tog singla sam postao ozbiljna zvezda. Imao sam postere u Ilustrovanoj politici i TV Reviji, naslovnu stranu u TV Novostima, u to vreme je moja majka svako jutro odlazila do sandučeta za poštu i donosila pedeset-šezdeset pisama. Kupila bi ih sa zemlje, jer poštar nije mogao sve da ubaci u sanduče.

• Kako je teklo to oko snimanja prvog albuma?

PGP me je terao da potpišem ekskluzivni ugovor, ali sam ja shvatio da bih tu mogao dobiti i neki novac jer su me u međuvremenu zvali i iz Jugotona. Kada sam im tražio pare oni su prvo pali u nesvest: "Pa ti si klinac, kako smeš da tražiš pare?" Ali bio sam uporan i rekao sam im da ću da nastavim da snimam za Jugoton. Već sutra su me ponovo zvali i dali su mi to što sam tražio. Potom sam dobio termin za snimanje svog prvog albuma u "Studiju V", to je veliki PGP-ov studio, gde su se samo snimale ploče...

• U Kneza Miloša?

Da, da. Dobili smo termin za snimanje albuma u trajanju od osam sati! Naravno, saznao sam za to nekih mesec dana unapred i pozvao sam prijatelje iz YU grupe da navežbaju te moje pesme kako bi ih snimili. Ceo album smo završili za osam sati onako na "tri-četiri", sve je snimljeno "u živo". Imali smo mogućnost za samo jedno nasnimavanje pratećih vokala. Inače, na toj ploči prateće vokale je pevala grupa Zajedno sa Borom Đorđevićem i tu je najzinimljivija priča...

• Ona sa lajanjem?

Da, za lajanje. Na albumu je bila pesma "Vau, vau" gde nam je trebao lavež psa. Tada nije bilo ovih digitalnih snimaka, pa očas pronađeš lavež i ja kažem da jbg. moramo da lajemo, treba neko da laje. A Bora, da bi ispalo kako je što više pevao na toj ploči kaže: "Ja lajem odlično, ja ću da lajem", pa je prvo lajao za probu a posle i na snimku. Kad god bi se posle sreli, kasnije kada je postao velika zvezda, ja mu kažem: "Ma daj bre ćuti tu, jesi li mi lajao na ploči, šta ti imaš da mi pričaš? Ti si meni lajao na ploči i zapamti to".

Bora je u to vreme bio dobar k'o beli lebac. Bio je mnogo dobar momak, toliko dobar, da mi je neko tada rekao da će od njega biti takva zvezda i da će pisati takve tekstove, ja bih odgovorio da nije normalan, mogao sam staviti glavu na panj da od njega nikada ništa neće biti. Prvo, pevao je vrlo prosečno, a drugo, nikakav talenat nije pokazivao za pisanje tekstova. Pazi, Bora, koji je napisao najbolji tekst svih vremena u jugoslovenskoj pop i rock muzici. Ne postoji bolji tekst od njegovog "Dva dinara druže". Ja i danas kada ga parafraziram mogu da se rasplačem i to je tekst van svake konkurencije.

Znači, on je gore, pa petnaest mesta prazno, potom dolazi neki Balaševićev ili čiji već tekst, ali ne može ni jedan da mu se približi ni na sto metara. To je vrh vrhova, posebno ako znaš konstelaciju događaja, a ja znam. To je istina sve. U podrumu "Šumatovca" je stvarno bio WC ispred koga je stajala "Baba Sera" i on je utrčao tu kada ga je ostavila devojka koju je mnogo voleo jer nije hteo da ga gore vide drugi kako plače.

Ona mu je povikala: "Čekaj,čekaj,čekaj, dva dinara! Mala nužda jedan, velika dva". On je rekao: "Dobro bre, neću ništa da radim od toga. Kol'ko košta da unutra plačem?" Nikad ni sanjati nisam mogao da će od njega postati to što je postalo, ali je bio strašno uporan i dobar, predobar i mnogo mi je drago što je postao to što je postao. Postao je istorija književnosti srpske, da ne govorimo o muzici. Inače da kažem još da su pre mene albume u Beogradu imali samo Korni grupa i YU grupa. Niko drugi. Mada, meni je YU grupa i pre tog LP-ija svirala na ploči, na kompoziciji "Idi", koja je postala ogromni hit. Bata Kostić je svirao solo koji je baš karakterističan u toj pesmi.

• Znači, nije Dragi svirao?

Ne. Bata Kostić. On je "tata", ali je mnogo dobar momak i ne voli da se eksponira, što je stvarno grehota. Ali on je naučnik kada je gitara u pitanju. To je jednostavno tako. Otprilike, nakon svega toga ja sam otišao u vojsku.

• Nismo pomenuli turneju po Sovjetskom Savezu.

Nakon izdavanja prvog albuma svirao sam svuda sa grupom SOS, da bi mi stigao poziv za turneju po Sovjetskom Savezu...

• Od grupe Nova dimenzija.

To je bend koji ovde nije bio poznat nešto posebno, ali su zato u Rusiji bili face. Imali su četiri pevača, u toj prvoj ekipi pored mene su bili još Nenad i Tamara Pavlović (brat i sestra, takođe deo beogradskog akustičarskog miljea, op. aut.) i četvrta je bila Mirjana Beširević. Gitarista je bio Aca Gušter iz Belih višanja, tu je bio i Boban Milivojević koji će kasnije biti moj kum i svirati sa mnom u bendu Puma...

Tada sam ostao na turneji tri i po meseca. Gledam sada, neka revolucija u Kazakstanu, smenjuju vladu, tu je glavni grad Alma Ata. Sećam se, svirao sam deset dana u tom gradu svaki dan po dva koncerta, a subotom i nedeljom tri. U Moskvi smo bili dvanaest dana, svirali smo u dvorani "Lužnjiki". To je najveća pokrivena dvorana, dvadeset pet hiljada ljudi prima i to je svaki put bilo puno. Znači, radnim danom dva koncerta, subotom i nedeljom tri. Radili smo kao bioskop.

Zaradio sam gomilu para i taman pri povratku iz Rusije otac mi je poslao telegram da mi je stigao poziv za vojsku. Imao sam dvdeset sedam godina i nisam više mogao da odlažem vojni rok. I pravo iz Rusije, gde sam se osećao kao Bog, otišao sam u Bitolj, gde su me ošišali, potom se nas dvadeset kupamo, onako goli ispod tuševa sa hladnom vodom, pa posipanje DDT-jem i na kraju dobiješ uniformu koja ti ne odgovara po veličini, ali dobiješ to što dobiješ pa se posle snalazi. Tako se dogodilo da sam sa vrha sveta došao u najgoru prašinu koja postoji. I kažem ti, prva dva-tri meseca sam razmišljao o koje drvo da se obesim, šta da uradim. Ipak, posle mnogo peripetija uspeo sam da se ubacim u Dom JNA, pa sam tu i spavao, nisam se više ni vraćao u kasarnu.

Na kraju, da bih se spasao, ukapirao sam da komadant puka ima ćerku koja htela pošto-poto da peva, a i pevala je povremeno u tom našem vojničkom orkestru. I ja shvatim da bi sebi mnogo olakšao život kada bih uspeo da napravim nešto za nju. Potom sam napisao jednu pesmu i poslao je na "Omladinski festival" u Suboticu sa idejom da ona peva. Naravno, rekao sam joj da sve to prenese ocu, da će biti u direknom prenosu na televiziji ako uspemo u našim namerama. Posle nekog vremena vidim u novinama da je pesma primljena i ja pravo kod pukovnika.

Izvadim one novine i kažem: "Evo, samo da Vam pokažem da je primljena pesma, učinio sam sve što sam mogao". I to mi je pomoglo da umesto dvanaest, u vojsci budem deset meseci i par dana. On mi je dao nagradno odsustvo, redovno nisam koristio i dobio sam još neke dane kao da sam dao krv jedno tri-četiri puta. U stvari, ja sam njemu objasnio da ja moram ići sa njom da lobiram, jer u protivnom neće ući u finale i ništa neće uraditi. Potom je pukovnik sredio da izađem ranije iz vojske kako bih išao sa njom u Suboticu. I na svu sreću ona je stvarno ušla u finale, nije pobedila, ali je bila dosta dobra i gledala ju je cela Makedonija. Ali ono što je takođe značajno za taj period, jeste da sam u vojsci napravio svoj najbolji album "Kod mene imaš veliki plus" koji je dostigao zlatni tiraž.

• Kako je došlo do saradnje sa izdavačkom kućom RTV Ljubljana?

Kada sam izašao iz vojske doneo sam odluku da neću više da izdajem ploče za RTB, onaj ekskluzivni ugovor mi je več istekao, nudili su mi novi, ali ga ja nisam prihvatio, jer nisam imao potpunu slobodu da radim onako kako sam želeo. Tada se u Splitu pojavio "Tetrapak", prvi privatni studio u ondašnjoj Jugoslaviji, a otvorili su ga momci iz grupe Metak, odnosno Ivica Čović. Otišao sam tamo, video to, sve mi se dopalo. Dovezao sam sledeće nedelje ceo bend u Split, platio hotel sedam dana i za to vreme smo snimili moj najuspešniji album "Kod mene imaš veliki plus" gde su sve sami hitovi: "Nije ti se htelo", "Nek' do vraga ide časovnik i vreme", "Idi" u novoj verziji, "Mi smo jedno drugom govorili vi", "Zaustavite muziku"...

Potom sam rešio da te gotove snimke ponudim nekoj diskografskoj kući za novac, hteo sam da prodam taj svoj rad. Prvo sam otišao u RTV Ljubljanu, jer sam ukapirao da su oni u ekspanziji i da hoće da se prošire na celo jugoslovensko tržište jer im je Slovenija bila jako mala. Seo sam na avion i otišao u Ljubljanu, tamo je direktor bio Jure Roberžnik, a glavni i odgovorni urednik Ivo Umek. "Ljudi, doneo sam snimke, ali ja nemam vremena da čekam da vi to za deset dana preslušate. Preslušajte sada, dok popijem kafu, pa potom recite da li to kupujete ili ne", rekao sam.

Oni su pristali, i nakon preslušavanja su rekli: "O.K. Nama se ovo dopada, mi to hoćemo da kupimo. Koliko je to para?" Uglavnom, rekao sam cifru deset puta veću nego što je mene sve koštalo i oni su pristali. Taj album su prodali u dvadeset pet hiljada primeraka, što je tada bila zlatna ploča i ne znam kol'ko još kaseta. Posle sam po tom principu snimao i realizovao još nekoliko sledećih albuma. Kod četvrtog albuma su me zvali i rekli da im se mnogo dopada kako ja to radim i ponudili su mi da budem njihov predstavnik u Beogradu, predstavništvo im je bilo u ulici Narodnog fronta. Pristao sam, potpisao ugovor i odmah kupio potrebnu tehniku za svoj studio.

Pokojni Luis mi je iz Nemačke dobavio sve to kompletno, on je tada živeo u Minhenu. Znači, magnetofon Fostex, šesnaest kanala i mikseta Soundcraft sa dvadeset četiri kanala, kao i sve ostalo. Sve sam to montirao u podrumu kuće danas već pokojne glumice Ljilje Šljapić, u centru grada u Šafarikovoj ulici i tako osnovao studio Cepelin koji sam vodio dvanaest godina. Mnoge face su prošle kroz taj studio. Sa RTV Ljubljanom sam radio sve do rata i sve što je najbolje izašlo za tu kuću, urađeno je zahvaljujući meni. Meni treba da bude zahvaln bend EKV, jer sam ih ja otkrio. Niko drugi nije hteo da im pruži šansu, svi su ih odbili. Odbio ih je PGP, odbio ih je Jugoton, ali sam ih ja prihvatio i objavio njihov prvi album, kasnije, drugi, treći...

Milana je kod mene doveo Grga, koji je bio menadžer SKC-a, a ja sam pre toga čuo pesmu Milana Mladenovića na "Diskomeru" kod Slobe Konjovića. Tu je pesma već bila na prvom ili drugom mestu Diskomera i to mi je bilo dovoljno da shvatim da će oni imati podršku. Slovenci mi nikada nisu vratili nijedan snimak. Sve što sam poslao oni su bezuslovno objavljivali. Grupu Kerber sam takođe otkrio. Svirao sam sa bendom u Nišu, u klubu Josip Kolumbo i došli su klinci koji su me pitali da li mogu da mi budu predgrupa. Tražio sam im da nešto odsviraju na tonskoj probi, pa su svirali "Mezimca"i to je bilo stvarno odlično. Kada sam potom čuo snimke koje su imali, odmah sam ih zvao u Beograd i objavili smo im prvi album.

Neša "Leptir" je kod mene radio svoj poslednji album. Na samom snimanju je govorio kako ga boli nešto u preponama. Kada smo završili otišao je kod doktora i posle mesec dana je umro od raka. Nažalost, sa početkom rata sve je propalo, ceo taj odnos sa RTV Ljubljanom je otišao dođavola.

• Godinama si svirao svakog leta na moru, sa tobom su na tim svirkama bila neka kasnije poznata imena.

Tako je. Išla je sa mnom recimo, jednu sezonu Biljana Krstić, zatim, vrlo često sam vodio Biljanu Petrović, pa čak i ovu bivšu ženu od Željka Mitrovića - Sonju Simić Hani...

• Slađanu Milošević...

Daaa, tada smo svirali u Budvi i Slađana i ja smo se u to vreme zabavljali, to je bila '73. godina, svirali smo u hotelu Avala. Puno njih je prošlo. Recimo, Čeda Petrović iz grupe Gordi, koji je jedno vreme bio najbolji bubnjar u Jugoslaviji, on sada živi u Južnoafričkoj Republici, za Baneta Zarina znaš, on svira sa mnom i dan-danas. Zatim Ćima basista, koga sam ja "montirao" da svira u EKV, kada je umro Bojan Pečar. Prvi moj trio je bio sa Duletom Ćućuzom i Mićom Džordžom, a kasnije sam isto imao trio sa Mišom Rankovićem i Lukom Boškovićem. Luka je legendarni džez bubnjar koji je svirao sa Stjepkom Gutom i mi smo petkom, subotom i nedeljom, svirali u Domu omladine u Beogradu, po hiljadu ljudi nam je dolazilo na svirke. Plašili su se da prodaju više karata da se ne bi srušio plafon u sali "Amerikana", a samo smo svirali nas trojica - Luka, Miša i ja. To je bio najlepši period Doma omladine.

• Malopre si pomenuo Boru i Šumatovac i celu tu priču oko pesme "Dva dinara druže". Voleo bih da ispričaš i one detalje oko prvog Centropromovog dragstora u Beogradu i inspiracije za tvoju najpoznatiju i najpopularniju pesmu.

Pazi, mi smo se u to vreme svi skupljali oko Doma omladine. To je bio centar sveta. Otvoren je taj tunel, to je stvarno bio događaj sezone i potom je otvoren tu pored, i taj prvi dragstor u Beogradu. To je bilo vreme kada su počele da se otvaraju prve samoposluge, mi do tada nismo ni znali šta je to. Pre toga su uglavnom postojale bakalnice. To je bilo neverovatno da uđeš u prodavnicu i uzmeš sam šta god hoćeš pa dođeš na kasu i platiš. Mi nismo mogli da shvatimo, kako oni nama da veruju da mi nismo još nešto ukrali?

I upravo u to vreme je otvorena ta samoposluga kod samog tunela, koja je radila celu noć i to je bio prvi objekat u Beogradu sa takvim radnim vremenom, a pošto je to nedaleko od Doma omladine, tu je uvek u kasnim satima počela da se skuplja raja. Svi u Beogradu, koji nisu znali šta će sa sobom, ili nisu mogli da spavaju bi tu dolazili, nije bilo važno da li imaš pare ili nemaš. Uvek si mogao od prisutnih da žickaš, taman da imaš za pivo i cigare. To je bilo vreme kada su se svi ovi dugokosi smatrali jednim plemenom i stvarno su delili sve. To je bio hipi komunizam, mnogo lepo vreme.

I ja sam često tu dolazio uveče, voleo sam tu da "blejim", jer tu je uvek bilo nekoga za priču, čak je tu uvek bilo i dobrih riba. U tom prolazu uvek je bilo barem pedesetak ljudi. Vrlo često sam tu kupovao cigare i pivo kao i svi ostali, a obično bi na kasi radile neke "keve", ali ponekad bi radila jedna jako slatka devojka, sa plavom, dugačkom kosom. Znao sam da ne postoji nikakva šansa da ja tu nešto uradim oko nje. Prvo, na kasi uvek stoji nekoliko ljudi u redu i samim tim, nemaš šansu da njoj bilo šta kažeš, jer će sve to čuti ovi drugi. Blam ti je da bilo šta pričaš. Ali bukvalno, sve što je navedeno u toj pesmi ("Mi smo jedno drugom govorili vi", op. aut.), zaista se tako i dogodilo. Uvek bih primećivao te njene oči, tu njenu kosu. Uvek bi mi se činilo da to što me ona pogledala kada bi mi vraćala kusur nije slučajno, da ona vidi to što i ja vidim. Pa kad nam se ruke slučajno dodirnu dok mi daje kusur, meni bi to bio nekakv znak. Ali ustvari, nikada nisam imao hrabrosti da joj kažem bilo šta, da joj kažem da je slatka, da bih voleo da izađem s njom. I tu se nikada ništa nije desilo i tako je nastala ta pesma. Mislim da je ta pesma ključna za promenu šeme tekstova u jugoslovenskoj pop i rock muzici. Od te pesme, pa na ovamo, tekstovi nisu više bili prozaični - ja te volim, ti me voliš - već su postali daleko literarniji, vratili su se običnom životu.

• Malo ljudi zna da si se ti bavio i novinarskim poslom.

Studirao sam žurnalistiku, zbog majke sam morao da završavam fakultet, jer je ona smatrala da je bavljenje muzikom neozbiljno i da ću kad-tad umreti od gladi. Kad je već tako, najlakše mi je bilo da završim žurnalistiku, to su društvene nauke, tu se priča, a ja sam pričljiv pa sam vrlo lako davao ispite. I to su mnogi iz medija znali, a kako sam muzičar i godinama u tom svetu, pomislili su da bi bilo super da ja pišem o muzici za te časopise. Tako da sam imao kolumnu u Večernjim novostima, u ITD-u sam imao nekoliko strana, bio sam tu čak i urednik te muzičke rubrike, isto to sam radio i u magazinu Ćao. Tu smo imali i malu diskografsku kuću pod nazivom "Ćao Saund" gde smo mladim bendovima snimali singlove i posle to objavljivali.

To je bio tiraž od 500 ploča, a imali smo ugovor sa Jugotonom koji nam je uslužno odrađivao te tiraže. To je mnogo dobro bilo, mnogo bendova se javljalo. Neko vreme mi je to bilo interesantno i godilo mojoj sujeti, a onda sam ukapirao da ja treba da pišem o mojim drugovima sa kojima svaki dan sedim u "Šumatovcu" i da ipak ne mogu o njihovom radu da pišem kritiku i recenziju, jer to neko može da shvati pogrešno pa sam odlučio da to više ne radim.

• Od 2013. godine na ovamo, objavio si tri knjige, počev od romansirane autobiografije "Žice". Da li ta autobiografija bila podstrek da počneš da razmišljaš o još nekim knjigama?

Oduvek sam znao da ću nekada napisati neku knjigu, ali sam dugo smatrao da za to još nije vreme, da za to treba određena zrelost, određene godine. A treba imati i vremena za to, a ja sam živeo dvesta na sat. I na kraju, na pisanje me sam život naterao, jer mi se supruga razbolela od raka pa sam imao potrebu da to nekako izbacim iz sebe i zato sam napisao tu prvu knjigu. To je bilo kao da sam se ispovedao svešteniku. Samo pisanje nije trajalo više od pet-šest meseci, a nakon toga sam osećao jedno veliko olakšanje. Knjiga je doživela četiri izdanja. To mi je dalo vetar u leđa da i kasnije nastavim sa tim.

Malo sam sačekao, pa sam napisao knjigu "O.K. presvući ću se", ali nisam više hteo da pišem o muzici iako sam ja živi sudionik i deo te istorije, hteo sam da pišem romane, hteo sam da pišem knjige koje bih ja rado čitao. Ipak se moramo okrenuti budućnosti, da vidimo šta ćemo dalje. Za knjigu "O.K. Presvući ću se" sam se za pet sekundi dogovorio sa izdavačem i unapred sam dobio pare, što retko kome polazi za rukom. Žao mi je što se niko nije setio da po njoj snimi film ili seriju, jer je to slika i prilika beogradskog asfalta, onako od A do Š. Treća knjiga, "Nisam ti baš sve rekao" mi je pričinjavala radost u vremenu kada je korona harala, kada nismo mogli da izlazimo napolje i pišući je, ulazeći u svet tih likova, bažao sam od stvarnosti. Te stranice govore o ljubavi, jer je sve u mom životu vezano za ljubav i muziku. U međuvremenu, ja sam izgubio i svoju najveću ljubav, izgubio sam suprugu koja je nažalost umrla, što me je daleko pomerilo.

• Trenutno snimaš novi album.

Da, tu će biti deset novih pesama, dosta mi je više kompilacija, dosta mi je vraćanja u prošlost, hoću da vidim budućnost. Prošlost je završena priča, tu ništa ne možemo da promenimo, a budućnost možemo da promenimo. Taj album radim sa Dudom Bezuhom, mojim velikim prijateljem. Trenutno radimo post produkciju, za deset-petnaest dana to sve treba da bude gotovo. Mogu ti reći da je album mnogo dobar, na njemu se vraćamo pravoj muzici i muzičarima. Tu je muzika - muzika, melodija je stvarno melodija i tu tekst ima nešto da kaže. Album će imati naziv "Sve moje pesme su o tebi" i naravno posvećen je, znaš već i sam, kome.

Svih deset pesama je posvećeno upravo njoj (supruzi koja je nedavno preminula, op.aut.) i svim drugim koji osećaju to isto što osećam i ja. Da ne bude sad po onoj "svaki cigo svoga konja hvali", ali hajde, ti si muzičar, ti si moj drug, ti ćeš album dobiti među prvima i jedva čekam da čujem šta ćeš ti o svemu tome da kažeš.

(Telegraf.rs)