Ismet Kurtović o Novim akordima, Drugom načinu, raspadu benda i zašto je odabrao Zagreb

"Ta super atmosfera je otvorila prostor, pjesme su same od sebe izletile. Mi nismo kada smo ih stvarali ni znali da ćemo to snimiti, nismo imali pojma, nije to bio nekakav ambicozni plan. To je bilo više neko srljanje u životu, naš vlastiti gušt, jer to je bio period kada smo mi sve bliskiji jedan s drugim, uključujući sve u bendu. Drugi način je stvarno živio jedan bendovski život. Nikad se lova nije djelila različito... ne znam... sve stvari u životu su nam bile u drugom planu, bend je bio prvi, no nažalost, to se vrlo brzo izgubilo i nestalo!"

Pojava grupe Drugi način jedan je od najlepših trenutaka jugoslovenske rok scene. Simbioza stihova, muzike i fotografija na omotu njihovog prvog albuma, sa kojom je grupa tretirala fenomen samoće, u tim je godinama nekima došla kao melem na ranu. Bila je to ploča svojstvena po mnogo čemu, a jedna od njenih neizbežnih karakteristika bile su i Kurtovićeve vanvremenske kompozicije i njegov čudesni vokal koji je poput nekakve magije "prianjao" za muziku koju je grupa svirala. Ako postoji "hemija" u muzici, ona je vidljiva upravo na toj ploči. I još nešto: Dok slušate te pesme, emocije pršte na sve strane. O svemu tome, ali i o mnogim sjajnim stvarima koje je radio posle, razgovarao sam sa Ismetom jedne prohladne večeri i tako smo konačno realizovali naš ne baš skorašnji dogovor u vezi intervjua.

Preporučujemo

• Rođen si u Srnetici. kada se tvoja porodica preselila u Sanski Most?

To je bilo kada sam imao negdje oko pet godina. Nisam još trebao ići u školu.

• Kakva sećanja iz detinjstva vezuješ za Sanski Most? Znam da je tamo u to vreme radila grupa Boemi.

I prije toga je bilo u Sani zanimljivih i sjajnih muzičara, znači prije generacije Boema. Oni su u prosjeku dvije godine stariji od mene. Družio sam se sa njima, pogotovo sa Ivicom Čavlovićem i Duškom Došanovićem. Ivica, nažalost pokojni, bio je dekan Muzičke akademije u Sarajevu, skoro je otišao u penziju ali bolest ga je zahvatila i umro je. Ostavio je iza sebe sjajnih stvari, tu mislim na muzičku literaturu. Odrasli smo zajedno i moj prvi bend i to neko druženje s muzikom ima veze s njim. Kada se ta generacija razišla, sastajali smo se kod njega, on je još tada imao onaj pravi, koncertni klavir u kući. Znao je svirati klavir, kao klinac je svirao trubu, orgulje u crkvi i prije nego smo se otisnuli u svijet, on je završio Pedagoško muzičku školu u Puli. Imao je vrlo jasan plan šta želi u životu.

• Interesantna je priča kako si ti uopšte upisao Muzičku školu u Zagrebu.

Pratio sam svog prijatelja Rada do aerodroma u Beogradu, jer je putovao kod strica u Australiju. Ovde nisu znali šta će s njim, pa su onda rekli - bolje mu je tamo i otišao je trbuhom za kruhom. To je bila tuga pregolema. Rastajemo se, a bili smo nerazdvojni, najbolji prijatelji. Ivica i ja smo ga ispratili, a potom smo nas dvojica otišli u Zagreb na taj upis. Ivica ode na akademiju da pokuša "žicati", kako bi mu priznali neke ispite iz Pule pa da nastavi tu studirati, a ja odem trideset metara dalje u Muzičku školu "Vatroslav Lisinski" položiti prijemni. I dogvorimo se gdje ćemo se naći.

Ja Zagreb nisam uopće poznavao, prije toga nisam uopće bio u Zagrebu. Završim ja, položim taj prijemni, ovi iz škole mi htjeli uvalit' violončelo, govore mi: "Vi ste baš dobri, vama bi sjajno išlo violončelo". Ne, ne, ne, ja se držim k'o pijan plota, došao sam zbog flaute i to je to. Očigledno su imali višak flautista, a manjak onih zainteresovanih za violončelo. I krenem ja potom tražiti Ivicu na dogovoreno mjesto, ali njega nigde. Čekam ga tu sat, dva, tri... propustim sve prevoze kojima sam se mogao vratiti.

Kad sam konačno stigao kući, moji već u šoku, gde sam, tri dana me nema. Prođe puno godina, Ivica ode svojim putem i mi nikad više ne spominjemo to. Nakon silnih godina i ovog us*anog rata, kažem Ivici:

- Umesto da si ti završio u Zagrebu to što si želeo, a ja u Sarajevu, ispalo je obratno. Što me ostavi tamo?

- Ma oni su me tamo totalno iznervirali i odmah sa seo na onaj "Bosna express" na liniji Zagreb - Prijedor i vratio se - rekao je on.

Stvar je bila u tome da su ga tamo tjerali da krene ispočetka, nisu mu ništa htjeli priznati.

• Znam da si još u Sanskom Mostu svirao gitaru, ali odakle ljubav prema flauti?

Što sam stariji sve više mislim da je to neki produkt tog druženja sa Ivicom, bili smo nerazdvojni. Mislio sam da će mi to nekako odmah "leći". Nisam ja tu imao nikakvo muzičko predznanje, osim što sam znao svirati gitaru, još uvek početnički, a nisam ni imao neke planove osim želje da idem u Muzičku školu.

• Nakon osnovne škole upisuješ gimnaziju, ali to si namerno sabotirao, da bi ponavljao i potom upisao Muzičku školu.

Bio sam dobar đak u osnovnoj školi, potom krenem u Gimnaziju i tu su mi nekako ružna sećanja ostala. Bili su se svi okomili na mene, a ja se nisam znao branit: "Čudan neki dečko, sa dugom kosom, obučen ovako-onako..." Ma ona čaršijska posla. A i u glavi mi je sve vreme bila želja za otić' u svijet. U Gimnaziji ništa nisam vidio pozitivno za mene. Inače, škola je bila odmah kod mosta, usred čaršije, ja s gitarom hodam po obali, a oni me gledaju kroz prozor. Doneo sam odluku, kad se završi školska godina, odlazim.

I danas mi se ljudi javljaju, posebno na fejsu i kažu da nikada tu sliku ne mogu zaboraviti: Mi sedimo u učionici i gnjavi nas neki profesor, ti sa gitarom, a nama "sline cure". Ali mogu ti reći, sada kada sam stariji, te moje odluke, sve su bile tako ishitrene, bile su glupe. Uopće nisam vodio računa... ni o roditeljima, ni o njihovim mogućnostima. Moj stari je bio željezničar, majka domaćica, nemamo zemlje, živimo usred čaršije u zgradi, bez ikakvih prihoda sa strane. Jako je to teško bilo iskombinirati, ali ipak se sve dobro završilo.

• Trebalo je tu i hrabrosti, ipak donositi takve odluke...

Vidiš da ih nisam ni bio svjestan. Posle sam to skužio, da je to trebalo izaračunati u dinar, sve te troškove.

• U nekom od naših prethodnih razgovora napomenuo si da si u početku u Zagrebu stanovao sa radnicima, sezoncima, tako nešto.

Stanovao sam u privatnoj kući, Vrbik 10, to sad ne postoji. Tada su tamo bile male privatne kuće, pa je jedna porodica iznajmljivala tri ili četiri sobe u prizemlju, ne mogu se sjetit, a moja je bila prva. Ja sam učio flautu, sa mnom je bio jedan student koga nikada posle nisam vidio, a u onim drugim sobama su bili tipični šljakeri. Možeš misliti kakav je to živi cirkus bio kad ja uzmem flautu, a oni jadnici već "riknuli" rintajući cjeli dan i na kraju im ja dođem tuliti na flauti. Da nije bilo ovog mog studenta, ja mislim da bi pobro batine sto puta (smeh).

• Mogu misliti koliko je takvim ljudima bila interesantna flauta.

Ma kakvi! To su bili "šljakaneri prve lige", koji se nikada u životu nisu ni potrudili da shvate o čemu se tu radi.

• Ipak, tvoj odlazak u Zagreb doneo je i mnogo pozitivnog. U Sanskom Mostu si bio čudak zbog stila oblačenja, duge kose, a u Zagrebu je već sve bilo drugačije.

Mene su strašno voleli u školi, posebno jedna profesorica koju nikada neću zaboraviti, to je bila Ivančevićka koja je predavala povjest umetnosti. Ona je znala reći, jer bilo je još dugokosih, mada sam ja bio malo napredniji od njih, jer mi je kosa već bila prešla pola leđa: "Ej vi učkuraši - ili kako ih je već zvala - pogledajte Kurtovića. Ja njemu nikada neću reći da se ošiša, jer ga nikada nisam vidjela neurednog". To je bio njezin kompliment.

Naravno, ja jesam teško živio, ali sam pazio na te stvari, pazio sam na kosu i ona je na meni dobro izgledala. Sa te strane to je bilo O.K. A Muzička škola, u tom nekom duhovnom smislu, bila je naprednija od ostalih. Išao sam u redovnu muzičku, a ne ovi vanrednu, gde važi ono - hoćeš doći, nećeš doći. Kasnije sam sreo svog prijatelja iz Sanskog Mosta Mladena Orlovca, koji je već dobio sobu u studentskom domu "Sava". To je bio pojam u to vreme, sobe su bile dvokrevetne, pa i sad bi se moglo reći - gospodske.

Pošto ja više nisam mogao izdržati u toj buhari sa šljakerima, on me je pozvao i primio kao svog ilegalca. To je bio jako zanimljiv period, a s obzirom, da sam već u Gimnaziji potrošio jednu godinu, potom krenuo u muzičku, više niko nije kužio jesam li student ili nisam student. Strašno puno sam svirao tada, nema sobe u koju nisam ušao sa gitarom. To sam nekada znao sjajno radit, uzeti gitaru i bez kompleksa svirati i što znam i što ne znam. Mogao sam svirati dvanaest sati, znao sam sve one hitove na kojima smo odrasli, od San Rema do ovih rokerskih varijanti što sam uspio skinuti. I onda bi obilazili sobe, ovde tulum, onde tulum... To je trajalo godinama i to je bio jako, jako lijepi period.

• Lepa sećanja. Gitara pa onda studentkinje, devojke...

Pa to govorim. Sve to je išlo uz cure. Uostalom i ti znaš onu poznatu, staru... Sviraš gitaru i dok ti sviraš, pogotovo ako sviraš ozbiljno, ti se otkačiš, zaneseš i na kraju se okreneš - nijedna nije ostala.

• Haha, poznato mi to nešto.

Pa da. Napraviš štimung drugima, ali to su sjajne uspomene.

• Zagreb je tada bio izuzetno interesantan grad.

Kako nije. Studenata mali milion, inače u dvorištu tog doma u kome sam živio, kasnije je nikla ta dvorana u kojoj ću posle godinama svirati. Potom su napravili veliku dvoranu "Pauk" u koju je moglo stati par hiljada ljudi i mislim da smo čak na tom otvaranju svirali. Ima na YouTube snimak koncerta gdje pjevam "Na mom dlanu", to se događa u dvorištu tog studentskog doma, odnosno u staroj dvorani.

Ja taj snimak nisam imao, neko je to pronašao i postavio. To je jedini put kada se HTV potrudio, imali smo tu sreću, i poslao Hrvoja Hegedušića. On je bio tonac i odgovarao je za taj projekt i uspio je to napraviti. Mi smo bili klinci, a radili smo sjajne eksperimente. Na tom koncertu je sa nama svirao jedan Englez, potom Vedran Božić i Miroslav Sedak Benčič, dakle ozbiljna imena i taj koncert je jako uspio.

• Kad si u Muzičkoj školi upoznao Branka Požgajca, da li je postojala grupa Novi akordi?

Ne. Vrlo je jednostavno: Ovo što Požgajec piše po novinama nije istina, jer on to smišlja da mene izolira iz te priče, vezane za Nove akorde i Drugi način i sve to radi na nekakav ružan i tendenciozni način. Adonis (Adonis Dokuzović, bubnjar, o. aut.), Sos (Halil Mekić Sos, gitarista, o. aut.) i Branko su došli kod mene u trenutku kada sam imao sat flaute. U istu školu je išao i Požgajec, samo je on bio vanredni, a ja redovni učenik.

- Bi li ti s nama svirao? - pitali su me.

Gledam ja njih i smijem se, lupetaju, "melju", ali je sve to delovalo simpatično. Svideli su mi se, bili su onako zgodni, čupavi kao ja, i pozvali su me na audiciju. Kasnije se ispostavilo da je "šef" te zamisli bio Slavko Podrugač i završili smo potom u kući gdje je on živio. I počnu oni svirati - kao, možeš li ti ovo? A ja sve prima vista, što god počnu, ja otpjevam odmah. Ipak, najviše im se svidjelo kad smo krenuli sa Wishbone Ash i njihovom kompozicijom "Erros Of My Ways", koju smo posle imali u repertoaru. Branko je pevao prvi, ja drugi glas, jer je pjesma u dvoglasu svo vrijeme, sjećaš li se te pjesme?

• Naravno, nezaboravno...

Znaš šta? Mi smo tu pjesmu bolje pjevali od Wishbone Ash.

• Pa oni su svakako bili jedan sjajan bend, ali mislim da im vokali ipak nisu bili preterano jača strana, tako da ne sumnjam u to.

Mi smo to malo prekrojili na svoj način, ja sam to inače volio raditi i mi se tu dogovorimo za suradnju. Sjećam se, tada nam je "Child In Time" (kompozicija grupe Deep Purple, op. aut.), već svima sjela u uho, pa bi to bi mogla biti '71. godina, znači prije onog zvaničnog početka rada grupe koji je naveden u biografiji. Ja tada nigde nisam žurio, jer sam radio u poznatom teatru "ITD", pa sam dobio ponudu da u sklopu jedne predstave idem sa njima na "Dubrovačke ljetnje igre" i to cijeli mjesec dana, jer je predstava "Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi" sa kojom smo išli, bila top za to ljeto.

A možeš misliti u toj predstavi je igr'o Rade Šerbedžija, Izet Hajderhodžić, Ivica Vidović, Ratko Buljan, Enes Kišević, Darko Ćurdo... sve zvijezda do zvijezde, ali tad ne znaš, tek posle ćeš vidjeti da su to veliki igrači. Te godine sam išao u Dubrovnik, predstava je igrala cijeli mjesec. Tad sam dobro počastio svog prijatelja koga sam ti pominjao. Bio sam tako dobro plaćen da sam Poveo i Ivicu Čavlovića i svog buraza Fifija (Fikret Kurtović, op. aut.), iznajmio sobu i cijelo ljeto smo uživali.

Već sledeće '72. mi ozbiljno radimo, sviramo prvi put u Trpnju kao Novi akordi. A kada sam se već počeo zaje*avat s njima, sve živo sam dao za njih. Dakle osnivamo bend, a tu su bili i klasični šminkeri koji su voleli bit šefovi koji kažu (misli na Slavka Poldrugača, op. aut.): "Svirao sam u Zlatnim akordima, a mi ćemo bit Novi akordi". Nikada nisam volio to ime, bio sam tako alergičan zato što sam bio generacija koja ne pripada tim šlagerskim tipovima i imenima kao što su Biseri, Crveni koralji... meni to ništa nije značilo u životu. To su reproduktivci koji su jako naginjali komercijali, nisu znali da li će ići na festivale ili biti rokeri.

• Trpanj i odmaralište "Grič", gde će posle i Drugi način svirati.

Da. Ja nisam vezan za Trpanj samo u tom smislu, već i preko moje žene, koja je nažalost pokojna. Ona je Trpanjka.

• Znam da ti je supruga preminula.

Rođena je Zagrepčanka, ali njeni stari su od tamo i tu je imala kuću.

• Kada sam jednom prilikom razgovarao sa Sosom i pomenuo mu Trpanj i odmaralište "Grič", učinilo mi se da su mu emocije baš proradile.

To su bili nezaboravni dani. Moje druženje sa Sosom, pa to je... Ja svaki dan razmišljam da napišem na Fejsu kada sam došao u Zagreb, gde mi je bilo lijepo, a gde mi je bilo ružno. Jedna od lijepih stvari je bila kada me je Sos primio u svoju kuću, u svoju sobu, a njegovi roditelji su gledali na mene kao da sam njihov, hranili su me. Nisam ja bio stalno tamo, ali sam "visio" tu više nego igde. Dozvolili su mi da se prijavim na njihovu adresu. Čini mi se da sam bio prijavljen na Sosovu adresu sve do ženidbe, do osamdesete. Imao sam posle milion adresa gdje sam to mogao uraditi, jer sam već godinama živio u Zagrebu, ali mi je to uvjek ostajalo u dokumentima i to je ta veza sa Sosom i njegovom familijom. Takođe treba znati da je on imao, odnosno ima i dvije sestre, hoću reći nije bio sam, nije bio jedinac.

• Odakle su njegovi poreklom?

Crnogorci. Oni su poreklom iz Rožaja ili Bijelog Polja, mislim ipak Bijelog Polja.Njegov stari je bio vojno lice i na kraju su završili u Zagrebu gdje je Sos i rođen. Mekića ima još uvek dole.

• Novi akordi su snimili dva singla, odnosno tri ako računamo i onaj kada je u grupu došao Zele Lipovača, ali to već nema veze sa vama.

Kakve veze ima Zele sa Novim akordima? A je, je! To je "Šljavo" (Slavko Poldrugač, op. aut.), tako smo ga zvali, napravio tu postavu, jer smo mi njemu '73. rekli nema više, nas trojica smo otišli iz benda. Skoro sam se posvađao s njim jer mi je poslao nekakvu ljigatorsku poruku na Fejs, a ja sam mu odgovorio - kad ćeš mi vratiti gitaru i lovu? Ja mislim da njega pol Balkana traži.

Kada smo tog ljeta završili saradnju, a on je bio šef Novih akorda, ja nisam dobio ni dinara i odjednom je nestala moja gitara. To je bilo vreme kada su Novi akordi bili jako popularni, nastala je prava halabuka oko nas. Proglašeni smo mladim bendom godine, trebali smo svirati ispred grupe Slade na konceru u Ljubljani. Za tu prigodu napravljen je ogromni plakat u koloru, što je u ono vreme bilo neobično, nije se to moglo priuštiti. Metar i dvadeset sa metar, odličan plakat koji je napravljen u verovatno većem tiražu jer nisi mogao živiti od toga koliko ih je bilo izlepljeno. Zagrebački list "Studio" je svake godine po glasovima čitalaca birao najbolji mladi bend i Novi akordi su se baš "progurali" među prve na toj listi, a tada smo već imali dva singla. Posle niko od ovih mojih nema veze sa tim Novim akordima koje ti spominješ, to za Zeletom.

• Da, znam naravno. Na jednom od ta dva singla je i kompozicija "Opet" koja će se posle naći i na prvom albumu Drugog načina.

Na drugom. Na prvom ima jedno sr**nje - "Jedan pogled samo daj". Trebao sam još onda pročitati Požgajca jer je volio koketirati sa "koruzom", mada mi je posle jedan frend rekao da je i tu pjesmu ukrao, možeš misliti, od svoga bratića.

• Gde ste svirali tog leta 73. godine, kada se dešavale stvari koje će faktički biti uvod u grupu Drugi način?

Svirali smo u htelu "Admiral" u Slanom. Faktički smo to leto sazreli i "prosvirali". Tek smo tamo shvatili ko smo, jer smo prvo - radili k'o crnci, svirali smo na terasi, pa bi se potom preselili u bar koji je imao mađioničara i striptizete, tako da smo ih svake noći gledali kako se "valjaju", a pol Dubrovnika je tu dolazilo na večernje izlete. Svirke na toj terasi su bile fantastične. Nažalost, nismo sačuvali te snimke.

Te godine su tu bili neki Englezi, došli su sa nekim ludim uređajem, tad sam prvi put vidio onaj upareni mikrofon, a oni su došli sa dva takva, snimali su nas i posle puštali i to je bilo sjajno. Tad sam prvi put u životu otpevao "Child In Time", jer sam se prije toga ku**io da mogu, ali to nisam nikad otpjevo. Tada su ti Englezi, ili ko već, tražili tu pjesmu i ja kažem - "Čuj, može, ali ja ne znam riječi. Požgaj, hajde jer znaš ti riječi?" On kaže - "Znam". Tako da je on pjevao onaj prvi dio, a ja drugi.

• Tu pravite planove za novu grupu.

Da, već dole mi to kujemo, a kada smo se vratili mijenja se postava, tražimo nove ljude, ostali smo na okupu Sos, Branko i ja. Znači, fali nam ritam sekcija i tako nam dolazi Turko (Boris Turina, bubnjar, op.aut.) i Mika (Željko Mikulčić, basista, op.aut.). Od tad smo nerazdvojini i tad se ustvari tek počinje autorski raditi, ali ne odmah, jer je i ovako bilo posla. Ali bilo je i tad nekih stvari. '74. je već "Stari grad" bio gotov.

• Znači to je bila jedna od prvih autorskih kompozicija Drugog načina.

Da, da. Jedna od prvih. Najviše sam su tu namučio da objasnim bendu šta sam zamislio. Nikako nisu mogli skontati šta pričam. U fazi rada bilo je i "Carstvo samoće", a na moj nagovor i kompoziciju "Opet" smo vratili na album jer ona prva snimka nam se nikada nije sviđala. Kada smo je snimali imali smo neki smiješan termin, samo što si ušao, već moraš razmišljati izići van iz studija. Znaš kakva je bila ona stara generacija tih ljudi prema rokerima: "Ko su ovi, ko je ove doveo"? Ja ne volim kada se romantično priča o tom periodu, ništa od toga nije bilo tako. Sve je bilo užasno teško i naporno. Posle je to sjelo sve, nakon jedne ili par godina, ali taj prvi period, to su bile porođajne muke.

• Tekst za "Stari grad" je napisao Gojko Bjelac i ne samo taj. On je takođe živeo u Zagrebu.

Da, on je moj Sanjanin, ali je pre mene došao u Zagreb. Nakon smrti njegove tetke on je nasledio njen stan. On je bio "svašta". Studirao je i u Beogradu i u Zagrebu i po nacionalnoj liniji nema šta nije. Čitvav jedan bućkuriš, vuče poreklo i od Sovenaca i Austrijanaca i tako mu je ova njegova tetka Franciska ostavila taj stan na Voltinom. Ja sada stanujem stopedeset metara od tog stana gdje smo se mi k'o klinci družili, ja bih tu bio kad njega nema i tako. Stalno smo razmišljali šta bi to mogli radit.

Gojko je bio jako kretivan i puno je pisao, jedino je bilo teško da ga nagovorim da nešto ozbiljno napiše za mene. On je uvek bio ono - samo pozorište, pozorište, tako da je pisanje tekstova nekako uvek bilo u drugom planu. Više smo stvari napravili zajedno kroz teatar, nego u muzici, ali nema veze. Dvije najbolje pjesme je on napisao, a to je "Lille su kiše" i "Stari grad". Ali treba znati da smo mi "Stari grad" radili za svoj ćef, ja ne znam da li je on tada išta i znao o Drugom načinu. Bio je totalno "otkačen" na neku svoju stvar, a ja ga nisam nešto posebno forsirao. Mi smo bili kućni prijatelji i ovako i onako. Njega nikada nije posebno interesovalo područje R'n'R.

• Turko je posle napisao uvod, tj. rečitativ za "Stari grad".

Da. Napisao je uvod i sve one stihovane "šavove" da bi spojio priču u koncept. (Stihovi koji su zasebne pesme na albumu povezivali u jednu celinu. op.aut.).

• Turko mi je pričao da se Bjelac ljutio zbog toga što je dodat onaj rečitativ u pesmi "Stari grad". Je li to tačno?

Kako nije. Gojko to nije mogao podnijeti. Bio je alergičan na taj uvod. Gledaj, Gojko u jednu ruku ima pravo. Jer taj dio ima smisla samo ako je upotrebljen u svrhu koncepta, ali je to ustvari suvišan dio i to posebno uz "Stari grad", jer tu sam tekst sve govori, čak ne moraš ni pjevati, toliko je dobar.

• Turko se pored bubnjeva i pisanja koga pominjemo, bavio i tim konceptom. Kako ste došli na ideju da prvi album svojim fotografijama, stihovima i muzikom tretira samoću?

Pa jednostavno radeći, nije tu bilo nekog presinga. Kada je Turko vidio šta sve imamo, napisao je tekst "Na mom dlanu" i kad smo sve to složili, to se nekako samo nametnulo. Ta super atmosfera je otvorila prostor, pjesme su same od sebe izletile. Mi nismo kada smo ih stvarali ni znali da ćemo to snimiti, nismo imali pojma, niti je to bio nekakav ambiciozni plan. To je bilo više neko srljanje u životu, naš vlastiti gušt, jer to je bio period kada smo mi sve bliskiji jedan s drugim, uključujući sve u bendu. Drugi način je stvarno živio jedan bendovski život. Nikad se lova nije djelila različito... ne znam... sve stavri u životu su nam bile u drugom planu, bend je bio prvi, no nažalost, to se vrlo brzo izgubilo i nestalo.

• Sećam se da sam nekada davno negde pročitao da ste prodavali opremu kako bi snimili taj album.

Mi tada nismo imali nikakav ugovor, ušli smo privatno u studio. Strašno dobro su nam išli koncerti, ti živi nastupi i bili smo redovni gosti u Ljubljani, gde smo punili prostore. Od toga je krenulo. Odjednom se pojavila nekakva lova koja je omogućila da razgovaramo sa Miroslavom Bevcom o snimanju u studiju "Akademik". No međutim, ispalo je da je to skuplje nego što smo mi mislili i da bi to završili morali smo prodati jednog "Maršala" i još nešto, ne mogu se sjetiti. Ti troškovi su nas sasvim ostavili bez para, čemu se ja čudim. Posle sam ja malo peturao po glavi pa sam shvatio da nas je ta ekipa sa kojom smo radili te koncerte jako varala. Kada bi mi svirali "Forumu", a to je bila ogromna dvorana koja je primala dvije hiljade posetilaca, u sklopu naselja u kojem je živilo najmanje pet hiljada ljudi, unuta se nije moglo ući. Tada me nije ni bilo briga, ali nešto mi tu ne štima sa tom lovom, ali o tom potom i to je isto uspomena.

• Album ste vrlo kratko snimali, sve je urađeno za nekih 22 sata.

Sve je bilo kao što i piše na ploči. Ušli smo u studio... pa dečki nisu ni znali šta će biti sa pesmom "Lile su kiše". Znali su samo prvi dio. U stvari, ja sam tu sve živo snimio. Onu uvodnu akustičnu gitaru, flautu, vokal... Branko je jedino znao onu temu za flautu, ali im nije bio jasno kako sam rešio refren, niti solo na flauti, a njega sam odsvirao "prima vista". Ušao sam u studio, odsvirao i tako je i ostalo.

• Znači, ti si svirao uvod na "Lile su kiše".

Da. Jedino sam ja na taj način svirao, Sos nije imao dara za to. On je bio izraziti solista.

• Posle ste imali problema sa objavljivanjem ploče. Ponuđeno je izdavačkim kućama Jugoton i Suzy, ali nije prošlo.

Tada se prvi put dogodila svađa. Tad smo, ono, već bend i po, ali Jugoton to uopšte nije kont'o. Posle sam skužio, vrlo često im se to događalo, to su još uvek bili neki prelomni periodi. Kad malo bolje pogledaš, mi smo ustvari jedan od prvih bendova koji su izdali LP, ovi ispred nas su bili generacija singlica, imaš tu Draga Mlinarca...

• Time, Josipa Lisac...

Da, ali Grupa 220 i album "Naši dani" je još '68. godina. Ja sam volio taj album strašno, one pjesme "Jesen" i "Grad". Meni je Dragec ostao cijeli život roker broj jedan. I onda nije ni čudno što se sve tako događalo. I dođemo na kraju u taj Suzy, sa njima smo bili u dobrim odnosima i ljudi hoće sa nama potpisati ekskluzivni ugovor. I sad, ulaze jedan po jedan da potpišu, a mene ostave da uđem na kraju.

Kada sam ušao kaže meni direktor Josipović:

- Kurtović, kad si već potpisao da ti kažem da je tvoj ugovor drugačiji od ostalih.

Kako? U čemu je stvar?

- Mi smo tebe vezali kao pjevača za Suzy i kao vlasnika imena Drugi način, ali bolje ti je da to ne pominješ ostalima.

Ja iziđem sa ugovorom i kažem dečkima, k'o budala zadnja - evo ovi su mi ponudlili ugovor, unutra piše ovo i ono. Kad je tu nastala frka, samo što tarapane nije bilo. Požgajac šuti k'o hijena, a najgori je bio Sos, ljuti se, buni: "Bosanac, nemoj nas zaj**avat". Zatim ja pokupim one njihove ugovore, vratimo se u kancelariju i jedan po jedan ugovor poderemo pred dišom, bacimo mu na sto i iziđemo. Doviđenja, bilo nam je drago! To je bila moja životna greška. Posle par godina, to je napravio Požgajec i zato je ime Drugi način još uvek u njegovom vlasništvu.

• Tada je video šta može da se uradi, kako to funkcioniše.

Ne samo on! U prvoj varijanti na njegovoj strani su bili i Turko i Mika. Turko mi se nakon dvadeset godina izvinio zbog toga. Mi se godinama nismo viđali ili bilo šta drugo. On je živio u Nemačkoj i jednom mi se pojavi na vratima sa pričom da se želi izviniti i kako sam ja čovjek o koga se najviše ogrešio. A ja mu kažem "Pa gde si ti do sad?" (smeh).

Od tad smo ponovo nerazdvojni. Tada je sa njim došao i Miko. Ja sam, nakon toga što se desilo, još deceniju sarađivao sa Brankom, a on je tvrdio da sa tim nema nikakve veze. Međutim, Miko mi je doneo Brankovo pismo u kome se jasno vidi da se dogovarao sa njima oko krađe imena.

• Kada je Branko otišao u vojsku, ti si sa Sosom pokrenuo grupu Nepočin.

Ma nije mi to bila namera. Ja sam svirao u Drugom načinu i hteo sam da tako i ostane. Ali je ispao problem, što se Požgajec povukao kao ku*va i odlučio da u tome ne učestvuje jer nije imao pjesama, a nije htio ni radit. Krenuo je dolaziti na probe i zatim je prekinuo. Njemu je to sve bilo apstraktno. Jedino je Sos rint'o. Tako su se povukli i Turko i Mika, jer su se odjednom osjećali ugroženi. Ja imam album za koje je sve tekstove napisao Gojko Bjelac osim "Novog dana" Davora Laćevića koji je napisao i "Carstvo samoće".

Ta njihova odluka je bezveze, jer nije bilo razgovora između nas. Ja sami iznajmio planinski dom na Sljemenu da možemo svaki dan raditi kol'ko hoćeš. Igor Kordej radi dizajn i namera je bila da to izađe kao Drugi način. Jer ja još uvek ne otpisujem te ljude, mislim srediće se stvari. Ja i Branko smo istovremeno trebali ići u vojsku jer smo to odgađali na jednak način, kako je to već bilo u tadašnjoj Jugi, do dvadesetosme godine. Pošto je on stariji od mene par mjeseci, on to više nije mogao odgađat, ali je ćutio o tome, nije to spominjao. Isto to čeka i mene za par mjeseci i ja završim album, snimim to u "Akademiku" i RTB je to trebao izdati, tu nije bilo problema.

Oni su takođe sve vreme mislili da to treba izaći pod imenom Drugi način. Kada sam završio, uzimam materijal, putujem za Beograd da predam master, jer imam samo toliko vremena, potom produžavam za Zaječar gde se moram javiti u vojsku. U Zaječaru upoznam Petra Zeca, koji je radio u pozorištu "Dvorište" i mi se počnemo baviti ljepim stvarima, ja pišem muziku za predstave, on režira. I taman smo radili predstavu "Pa ti ne umeš da se voliš", na poeziju Vaska Pope, stvarno smo se primili toga. To je bilo više nego sjajno.

Neke stvari od Drugog načina ne mogu opisati, ali ovo je bilo nešto tako revolucionarno, tako progresivno, moderno. I mi se sad igramo tu, jer smo dobili Dom omladine u Zaječaru da možemo raditi, kad zvoni telefon, zove RTB. Ne mogu se sjetiti ko ja tada bio urednik i on kaže: "Kurtoviću, došla je zabrana za Drugi način". A ja već znajući svu tu priču, mada nisam pretpostavljao da će doći do zabrane jer nisam ni kužio šta znači to patentiranje imena, pitam ga - pa šta ćemo sad? - i dajem sam odgovor: Evo je upravo radim jedan song iz ove zbirke "Nepočin polje",šta mislite o imenu Nepočin?" I on se oduševi: "Jao, koja ludnica! Ja volim Popu". Nevjerovatno. I kažem mu u tom telefonkom razgovoru da brišu Drugi način i stave Nepočin.

• Da li je tačna ta priča oko davanja autograma nekoj devojci koji je posle iskorišćen za patentiranje imena Drugi način?

U početku nismo kužili o čemu se radi. Posle smo "ulovili" tu curu, pa nam je priznala. Trebalo nam je šest mjeseci za to. U stvari, Sos je to skužio i kada smo je pronašli ona nam je "slinila" da nije znala šta će oni uradit sa tim i da su je oni nagovorili. Ma neka glupača. Bilo je tada normalno da me neko zaustavi na trgu i traži autogram. Tada je u "Big Benu" bila večer plesnjaka i samo što smo Sos i ja ušli, jedna cura tu drži komad papira A4, presavijen na četiri dela. Na desnom kutu su već potpisi od Turka i Mike i po čistom automatizmu, bez nekog posebnog razmišljanja, mi se tu potpišemo.

A ja evo i dan-danas to radim, uvjek sam autogram djelio pod punim imenom i prezimenom, nikad nisam imao za to neku "hijeroglifu". Kanije su me pitali je li to moj potpis? Kažem da jeste, ali ne znam otkud, nisam to svjesno potpisao. Posle se ispostavilo da su oni "otvorili" taj papir koji je bio prazan i na mašini dopisali: "Mi dole potpisani odrečimo se imena Drugi način u korist Branka Požgajca". I to je bio službeni dokument u patentnom zavodu.

Mnogo godina kasnije Turko i Mika su otišli u patentni zavod i tamo priznali da su oni to falsificirali i tražili reviziju imena Drugi način, ali nismo uspjeli. Još uvek teku godine u kojima je Branko platio da bi zaštitio ime. Napravljen je tu neki kompromis, imam to rješenje, gde piše da i ja imam pravo na ime Drugi način, sve po onim kategorijama, logo, slova, svašta nešto, sve to dobijem, osim onu najbitiniju kategoriju - live nastupi. Na to nemam pravo. Ja mogu koristiti ime Drugi način tako što ću otvoriti firmu pa prodavati bureke, to otprilike tako ispadne. Ali kada bi nastupao pod tim imenom, napravio bih veliki prekršaj od koga se ne bih mogao odbraniti.

• Ti si sve do Turkovog i Mikinog priznanja mislio da Branko nema nikakve veze sa tim.

Da. Čim je on izašao iz vojske mi smo se odmah pomirili i nastavili svirati više nego ikad. Ja sam se u to vreme oženio i on mi je bio vjenčani kum, to je bila osamdeseta. Godine 1982. smo već izdali drugi album ("Ponovo na putu", Suzy, 1982. op. aut.). Malo smo se mučili oko gitariste, jer Sosu se nije sviralo, ganjao je neki biznis. On je inače najnepouzdaniji kod ove priče. Kod njega je sve nešto čudno, ali on si je to sam sebi izrežiro. Napravio je nekakvu fabriku i išlo mu je strašno dobro. Tad ga nisi mogao ulovit, ja ga nisam vidio...

Skoro smo se oko toga svađali. Pitao sam ga: "Gdje si bio tih godina, nije te bilo da te pozdravim i pozovem na kafu? Nikad se nisi javio". Sreli smo se u jednom slučajno u Trogiru, kao dva stranca, on nije znao stati da popričamo. Posle nam je objašnjavao šta je radio i izvlači se na to. Čudni su to odnosi bili, nama je Sos uvek falio i onda smo išli tražiti gitariste, pa smo se zaustavili na ovom Veličanu (Danijel Veličan, op. aut.), koji je odlično to odradio, u svakom slučaju bih ga pohvalio s obzirom da smo se naglavačke promjenili na tom albumu, doduše dosta svjesno. Ali i tada je postojala netrpeljivost između mene i Branka jer on je stalno dosađivao: "Mojih pola, tvojih pola". (misli na pesme koje će ući na album, op. aut.). A pritom nema novih pjesama, pa je stalno guro one koje su ranije već svi popljuvali i koje su otpale. Dugo ja nisam kužio taj odnos, on je bio strašno ljubomoran, imam osjećaj da bi bio najsretniji da ja ne pjevam ništa.

• Pre Veličana gitare su svirali Branko Bogunović Pif i Nikola Gečević Koce.

Oni su bili kratko, samo dok sam ja bio u vojsci. Nisu oni mogli ostati zajedno. Pif je bio genijalac na svoj način, Koce malo "udaren", oni se nisu mogli složiti i nisu to bili pravi "načinovci" iako su to što su snimili dobro napravili. Pif i danas o tome vrlo ljepo priča. Posle je čak i Sos došao na trenutak, ali je opet vrlo brzo nešto smislio, a zatim je došao ovaj mali što svira u "Prljavcima", Damir Lipošek. On je bio sjajan dečko.

Nije nikad o tome govorio, ali on je zanat naučio u mojoj kuhinji. Znao je tu visiti po sedam-osam sati i svirati gitaru. Bio je klinac, onako tehnički napredan, ali ništa mu nije bilo jasno o čemu je tu riječ. Praktički je odrasto ovdje gde ja sad sjedim, na kuhinjskoj klupi. Nakon toga snimali smo sporadično, bilo je tu pokušaja kao za pjesmu "Ovako kao noćas".

Kod Branka su se događale čudne stvari. On nam je godinama tvrdio da je ta pjesma njegova i da ju je on poklonio svojoj ženi. A pjesma uopće nije njegova, ni kompozicija, ni tekst već od Krušlina od "Kruške" (Željko Krušlin "Kruška", najpoznatiji po svojim ljubavnim latino baladama, op. aut.), dok čovjeku nije dojadilo pa mu je zabranio izvođenje pa zato nije to uspio ni snimiti. Ja zbog ostalih muzičara nikad nisam pokrenuo tužbu protiv Branka, a mogao sam, kao što to mogu i dan-danas jer svira moje pjesme bez pitanja.

Posle je došao jedan sjajan momak, nažalost umro je, ime mu je Davor Senčar koji je možda bio bolji gitarista od svih njih. On je gitarista sa najdužim vijekom u Drugom načinu. Svirao je samnom sve do '92. Te godine smo se razišli, počeo je rat, sa dogovorom da se vidimo kad se bude moglo raditi, da bi ja nakon nekih godinu dana došao Davor i rekao mi: "Bosanac, nemoj se ljutiti na mene, ja sviram s Požgajcem, on neće da ti to znaš".

I tako je Branko nastavio dalje svirati, ja se u to nisam petljao ni podizao nikakve tužbe. On i danas svira, ovaj Mario je s njim (Mario Domazet, gitarista, op. aut.), znam ga još kao momka, sa svima sam dobar, osim sa Požgajcem koji sa mnom ne razgovara.

• U Drugom načinu gitaru je svirao i Robert Krkač.

Pa ja više pominjem ove koji su tu nešto napravili. Kada je Pif otišao tu je odmah uletio Krkač, ali uvjek je falio Sos. Jedino ga je Senčar mogao mjenjati, kako ga je skinuo, to je stvarno sjajno. Fenomenalno je svirao, tehnički jak, vrijedan, dobar i pouzdan čovjek. Gitarista koji je imao i tehniku i dušu i vrlo brzo bi shvatio kompoziciju, nisi mora na njega galamit kao - šta radiš! Znaš kakvi su gitaristi? Nije dovoljno 100 W, treba 300. Ma samo ga mogu hvaliti. Nažalost, umro je mlad.

• Sa grupom Oko '97. godine snimaš album "Sakrij se u mene", gdje su pored novih i dve pesme od ranije - "Novi dan" i "Beskrajna tama očiju".

Samo se te dvije pjesme, ostalih jedanaest-dvanaest su nove, s tim da su tekstovi od moga brata Fifija, zatim Enesa Kiševića... To je odličan album mada ja nisam uspio napraviti s njim ono što je trebalo. Tu "Senči" svira gitaru sjajno, samo treba poslušati njegov solo u pjesmi "Kad si blizu". Taj album nije mogao otvoriti vrata, jer sam ja već bio na nekakvoj crnoj listi u Zagrebu. Imam osjećaj da je svima smetalo što sam vodio hor "Arabeske".

• Kakva je priča oko hora "Arabeske"?

To su bile takve zvijezde, da nema benda sa kojim bi ih poredio. U Sarajevu na centralnim proslavama, poput one za Bajram, nisu hteli raditi bez "Arabeski". Sa njima sam napravio par albuma i proveo petnaest godina. Paralelno radim i sa horom "Bulbuli", a međuvremenu sam se posvađao sa onim se**torima u džamiji, tako da sam "Arabeske" ostavio, a sa "Bulbulima" i dan-danas radim. Tu su inače starije gospođe, ima i starijih od mene, ja ti to ne mogu opisati kako je to kad radiš sa zrelim ljudima kojima je sve jasno. Samo druženje je već nešto posebno. To je multietnički zbor. Mi pripadamo Bošnjačkom društvu "Preporod", ali je tu imam Srba, Makedonaca, Židova, Slovenaca i Čehinja, svašta.

• Ceo si život vezan za Zagreb. Kaži mi da li misliš da bi nešto bilo drugačije da si bio negde drugde?

Pa ljudi to čest komentiraju. Ide ona priča koja kaže - da je Ismet bio negde drugdje, napravio bi pet puta više. Tako da to više drugi misle nego što ja mislim o tome. Moj odabir Zagreba se dogodio u najlepšem periodu Juge, gdje ti nije ni na kraj pameti padalo zašto biraš ovo ili ono, jer ti je bilo svejedno. A drugo, meni je Zagreb bio strašno blizu od Sanskog Mosta. Koliko god tada bilo teško u onom egzistencijalnom smislu, ja sam se u stvari tu naš'o. Tu ima tolko dobrih ljudi, nažalost ne vide se, samo slušaš pizdarije i onda dobijaš totalno iskvarenu sliku.

Moj je veći peh što sam radio godinama sa Požgajcem koji je mutio, lagao i sebi i meni, a svaku noć se panjao na binu sa mnom. I još mi je vjenčani kum. S druge strane i pored tolikih problema, kako smo nas dvojica samo pjevali i slagali se u tome, čitali jedan drugog, to je jednostavno neponovljivo. Ja to više nikad nisam sreo. Nema s kim nisam radio, sa zborovima, malim, velikim, kvartetima, ovim-onim. Uvježbavao ih, učio pjevati, ali to kako smo se nas dva slagali ako teba nešto otpjevati, to je bilo fantastično, kako domaći, tako i strani repertoar.

• Znači, jedna medalja sa dve potpuno različite strane.

Medalja, koju nismo iskoristili. Godinama se šutilo iz raznih razloga, pa napraviš nešto malo, pa opet šutiš. Ja sam u međuvremenu sa Turkom napravio dva albuma. Kada je on poslednji put pričao s tobom, bio je još O.K. Posle se razbolio i evo, došao je neki dan kući iz Nemačke u Prelog pored Varaždina, prvi put nakon dvije godine. Nema šta nije prošao, nije mi jasno kako je živ uopće. Šesnaest operacija je imao. Uskoro ga MIka, Sos i ja idemo vidjeti.

Pričam ti to jer sam sa njim napravio dva albuma. Po Turkovoj ideji jedan se treba zvati "U nadi", jer su tekstovi pisani sa tom namerom, i jedan song se baš tako zove. Htjeli smo nešto reći o tom jednom osjećaju od koga nijedan čovjek ne može pobjeći. Uvjek ti samo nada ostaje. Takođe nameravam nastaviti raditi sa Zefirima. (Muzičko-poetski projkat iz Zagreba koji peva o bolnim temama današnjice, op. aut).

• Pomenuo si par puta i svog brata Fikreta. On je pisao više tekstova, na koje si ti komponovao, između ostalog i "Piši mi". Ima jedna lepa priča o toj pesmi, ako bi želeo da je ispričaš za kraj ovog razgovora.

Što se mog brata tiče, on je zaista još dosta tekstova napisao. Recimo, pola albuma "Ponovo na putu", potom"Mojoj dragoj BiH", pisao je tekstove i za neke Požgajčeve pjesme i većinu mojih. Zatim, cijeli album Divljih jagoda, "Labude, kad rata ne bude"... Završio je Filozofski fakultet i radio je kao prosvjetni radnik u Zagrebu dok nije dobio nogu za vreme rata. On je devet godina mlađi od mene i u Zagreb je došao osamdesete. Posle toga se vratio u Sanski Most i na kraju je tu i ostao.

Tamo je "kulturnjak" bez koga ne možeš ništa napraviti. Bio je direktor radija, Kulturnog centra, sad je direktor biblioteke. A što se tiče pjesme "Piši mi", ona je još u Trpnju bila hit, pre nego što je i snimljena. Ljudi su je odmah "prepoznali", shvatili su o čemu ona govori i to je rijetko da takve pjesme možeš napraviti. Ima boljih pjesama, ali ova zna da nađe put, ona stiže do svakog, pa čak i onog ko ne voli Drugi način. Tu pjesmu voli i onaj ko nije ni čuo za nas. Mi smo to svirali u "Griču" i tu se jedan vikend pojavio Dževdet Tuzlić sa nagrom (vrsta magnetofona, op. aut.).

Zbilja smo dobro svirali, imali dobru opremu, to je vrlo čisto zvučalo i on je tu pjesmu snimio i ne samo nju. Bio je klinac, nismo ni obraćali pažnju na njega previše, ali on je napravio neku emisiju o svemu tome u Sarajevu. Nakon nekog vremena mi tamo doćemo svirati i samo što sam "lupio" onaj prvi ton uvoda, cijela dvorana pjeva, znaju tekst od početka do kraja. Ne znam kako bih ti to opis'o. To se događalo sa "Starim gradom", što me je isto čudilo jer ta pjesma traje osam minuta, ali ljudi osam minuta pjevuše s nama, sve od riječi do riječi. Ima tu i riječi gdje se možeš zapetljati šta govoriš. Ne! Sve znaju. Imam osjećaj da danas i da ubodeš takvu pjesmu, ne dopireš do ljudi. Danas su tu neizbežni posrednici, agencije, marketing, spot. Toga tada nije bilo. Čovjek je došao sa Nagrom, snimio i pustio u svojoj emisiji na radiju i to je naučilo celo Sarajevo.

(Telegraf.rs)