R. M. Točak doneo je jedan od najlepših instrumentala domaće rock muzike - večni "Ukor"

Posveta velikanima ili Sveti gral čovekove duše

Kao što svaki čovek ima svoj put, tako i pesme imaju svoje puteve. Neke lutaju, ali nikada ne pronađu one koji ih vole, pa tako i nestanu i budu zaboravljene od ovog sveta, kao da nikada nisu ni postojale. Druge bljesnu tek na trenutak, poput putujuće zvezde u noćnoj tmini, ali brzo izgore uprkos svojoj neutaživoj zelji da žive i da traju. A neke se vinu u nebesa i posmatraju nas u isti mah i gordo i samilosno, kao sluga i kao gospodar, kao voda i kao vatra, kao život i smrt. Jer i pesme i ljudi, iste sudbine dele.

Zato njihove staze i jesu toliko isprepletene.

Preporučujemo

A beše nekada davno i vreme u kojem su pesnici bili slavni.

Beše nekada vreme u kojem je reč u stihu bivala ravna životu.

Baš u takvom vremenu je živeo Branko Radičević.

Požive ovozemaljski život kratko, ni trideset leta, a potom se vinu u nebesa i osta da živi večno kroz svoje pesme, kroz reči svoje.

Možda jedna od najlepših ljubavnih pesama koja je napisana na srpskom jeziku jeste - "Gde si dušo, gde si rano" ili "Ukor", kako je još naslovljena.

Ukor!

Kakva lepota od reči.

Ona istovremeno i opominje i oprašta, odbacuje i grli, govori i oćutkuje.

Ona voli!

Ona zbori ljubav, više od bilo čega drugog.

Ima Branko nekoliko pevanih pesama, da ih ne nabrajam ovde.

Ali "Ukor" odiše nestvarnom lepotom.

I mada ćete gotovo svugde naći kako je muziku na te stihove napisao nepoznati autor, odnosno, da je ona tradicional ili narodna, kako bi mi to rekli, njen tvorac se ipak zna.

To je Davorin Jenko, Slovenac, koji je gotovo čitav svoj radni vek proveo u Srbiji.

U zemlji i među narodom koji je voleo.

Onaj isti Jenko koji je komponovao i "Bože pravde".

Ali vratimo se kompoziciji "Ukor".

Više izvođača uvrstilo je ovu pesmu u svoj repertoar. Jedan od prvih znanih, bio je Edo Ljubić. Oni malo stariji verovatno pre pamte verziju Danice Obrenić. Verujte, to je simfonija u malom. Ako ste sumnjičavi, poslušajte.

Jer ovde je reč o pevačima, kojima stihovi velikog Branka Radičevića predstavljaju "sveti gral" sa čudotvornim moćima. Ali odsvirati instrumentalno ovu kompoziciju i nakon toliko godina od njenog postanka dati joj jedan sasvim novi, još uzvišeniji nivo, mogao je samo on: Radomir Mihailović Točak!

Kakv je to nerv, ljudi moji.

Nerv, potpomognut "patosom" jednog drugog velikana - Laze. Našeg, Laze Ristovskog.

Ovo su najlepše "izgovoreni" stihovi Brankove pesme ikad.

Mogli ste note ove kompozicije dati bilo kom drugom gitaristi. Kleptonu, Santani, Beku... kome hoćete. Ništa to ne bi vredelo.

Ovako može da svira samo onaj ko duboko u sebi nosi i oseća dušu i biće svog naroda. Za muziku u filmu "Vizantijsko plavo" gde se nalazi i ova kompozicija, Točak je prvi put dobio nagradu. Trebalo je to da se dogodi mnogo ranije. Jer dok gledate ovaj film i kada začujete tu gitaru, kao da vidite sve prošlosti i sva nadanja, sve tuge i sve oproštaje koji bdiju nad ovim našim balkanskim gudurama... Nije to bilo prvi put. Samo je tada neko ko odlučuje to prepoznao. Mnogo je onog zbog čega bismo ovom čoveku trebalo da se divimo, ali ja ću ovde navesti samo dve stvari: Zato što se tako tiho i skromno "spustio" u narod kada je osetio da je za to došlo vreme i što je dušu svog naroda prosuo iz svoje "bisernice" po imenu Fender Stratocaster. A to mogu samo oni koji će večno živeti. Oni koji se penju u nebesa. Sa svojim pesmama. I svojim nesebičnim darivanjima. Branko Radičević. Davorin Jenko. R.M. Točak. Oni kojima je dato da stvore. Oni kojima je dato da donesu i podare "sveti gral" čovekove duše.

(Telegraf.rs)