Suzana Petričević za Telegraf.rs: "Isuviše smo verovali da će sve biti u redu"

Svaka muka, svaki bol, kada ga izravnate, okrenete na komediju i smeh, samim tim se i leči

Krajem osamdesetih, u rafu jedne od prodavnica tadašnjeg RTB-a, ugledao sam album meni do tada nepoznate grupe Bel Tempo. Pažnju mi je privukao omot, koji je delovao urbano i na kome je još pisalo - Suzana Petričević. Bacio sam pogled na tekstove ispisane na unutrašnjem omotu i... kupio ploču.

Nisam pogrešio.

Mnogo godina kasnije, u predvečerje jednog utorka, sa Suzanom pričam o svemu: O "klasi visokog rizika", profesoru Minji Dediću, prvom džointu, saradnji sa Bajagom, grupi Bel Tempo, Sonji Savić i još ponečem...

• Rođeni ste u Šibeniku. Kada ste došli u Beograd?

- U Beograd sam došla kada sam bila treći razred osnovne škole. Moj otac je profesor muzike, sa jednom zanimljivom životnom pričom. Naime, on je ratno siroče, koje je sticajem okolnosti "bačeno" u dom za siročiće u Beograd, za muzički obdarenu decu. I kako su već ti domci završavali sve po redu, on je kasnije završio srednju muzičku školu, odsek truba, pa je potom upisao fakultet. Hoću reći, on je proveo radni vek kao prva truba Beogradske opere, Narodnog pozorišta. Ali pre toga, kao mlad trubač, uostalom kao i mnogi umetnici u to vreme, a to je bilo vreme stare Jugoslavije koje se zvalo "trbuhom za kruhom", njega su poslali, odnosno, dobio je posao u Šibeniku, na njihovoj radio stanici.

- Majka mi je rođena Sarajka, koja se u to vreme zadesila u Šibeniku, pa su se tu i upoznali. Tamo sam se rodila i tu smo proveli nekoliko godina. Posle toga smo se preselili u Sombor, opet zbog posla, zatim u Titograd gde smo ostali tri godine, da bismo 1968. godine, za vreme onih nemira, stigli u Beograd. I ceo život sam zavidela onima koji su mogli da kažu odakle su. To je meni bilo nešto što mi je izazivalo tugu i zavist. Ili kad kažu: "Ja imam ranč. Imam ranč, tu pored Beograda". Jer mi smo pripadali onim porodicama koje su morale sve iz početka u tom Beogradu. Majka kao Sarajka, a otac... otac je u stvari najveći Beograđanin koga sam upoznala, jer je odrastao po ulicama glavnog grada. Taj čuveni dom, za muzički nadarenu decu, se nalazio u Srškićevoj vili, na Neimaru i odatle su potekli mnogi: Vartkes Baronijan, Tripo Simonuti, Stanko Terzić, jedna sjajna ekipa slikara, umetnika je iznedrena od Beograđana-sirotana.

- To je bilo vreme onog čuvenog "Lazarca", svirala se dobra muzika, slušala se Radio Evropa, note su se skidale noću, zapisivale. Zato smatram da je moj otac jedan od najvećih Beograđana jer je morao da upozna Beograd sa jedne druge strane. Iz toga se sastoji priča kako sam stigla u Beograd zajedno sa svojom porodicom.

• Nakon srednje škole upisujete FDU u klasi profesora Minje Dedića. Vaša klasa je meni po mnogo čemu neobična. Zašto su je nazvali "klasa visokog rizika"?

- Ja ne znam da je tako nazvana. Možda zato što smo bili favorizovani. Možda bi to bila ta reč. Odjednom, kako smo počeli, tako su se isplele bajke i mitovi o našoj klasi. Bili smo različiti svi. A taj "visoki rizik" se možda kasnije pokazao sa nekim pričama koje su bile čudne životne priče, sa dosta nesretnih okolnosti. Od retko koje klase se tako mnogo očekivalo, a da je ona zapravo nestala. Mi smo kao klasa, nakon svog tog favorizovanja, nestali. To su sad razne priče životne, bilo je puno tragičnih okolnosti, kasnije u nekim sudbinama. Od Sonje pa nadalje.

• Evo, Vi ste delimično već odgovorili i na moje sledeće pitanje: Ako se prisetite svih tih ljudi, Sonje Savić koju ste već pomenuli, potom s Vama u klasi je bio i Branimir Brstina, Bule Goncić, Zoran Cvijanović... Hteo sam da Vas pitam šta se zaista ostvarilo od nekih snova iz tog perioda?

- Sjajna, zaista sjajna klasa ljudi koji su daroviti na različite načine. Svako je nosio neku svoju boju, a Minja Dedić je bio profesor koji... mi smo valjda pretposlednja njegova klasa, a on je bio čovek velikog autoriteta, ali mi smo ga neki način negde "polomili". Bio je strah i trepet i kada smo i došli na tu klasu, kolale su priče da sa Minjom nema šale, da on kad zacrta nešto... Strepeli su ljudi od njega. Međutim, na neki način, recimo Žarko Laušević, Cvija, a i svi ostali, umeli smo na neki način da se pobunimo i da ga dovedemo u situaciju da nam se na kraju pridruži, da na taj način podrži taj mladalački polet i bunt.

- Bilo je tu dosta i muzike. To je bilo vreme kada smo mi kao deca u ondašnjoj SFRJ, prvi put čuli da uopšte postoji "trava", marihuana. Ja sam bila devojka osamdesetih, što je zaista jedan božanstven period. Ali mi smo Akademiju upisali još ranije, sedamdesetih, kada su otprilike sva dobra deca koja su došla iz škola čula da postoji marihuana. I tako je neko doneo džoint, ne sećam se više ko, pa smo odlučili, jer nismo sami hteli da to probamo, da ponudimo profesoru da i on proba sa nama zajedno. Sačekali smo ga na početku časa glume. Pitao nas je:

-Šta vam je to?

-Profesore, to je džoint.

-Jeste li vi to "drogeraši"?

Mi umiremo od smeha.

-Profesore, pa to nije droga. Dajte da probamo svi zajedno.

- To je bilo veličanstveno, kada je on uzeo i povukao dim od toga. Naravno i mi, to nas je zatim sasvim ugušilo. Ali taj trenutak... ne bih želela da to neko sada poveže sa narkomanijom, već hoću da kažem da se iz tog jednog slobodarskog duha rađa umetnost. Takođe, to dokazuje jedno ogromno poverenje koje je on imao u nas, sama ta činjenica, da mi baš sa njim želimo da probamo kako to izgleda.

• Mislite li da bi bilo nešto drugačije vezano za tu klasu da je ta generacija stasavala na nekoj drugoj tački ove planete, a ne u Beogradu?

- Pa, to je sjajno pitanje. Pa ne znam, pravo da Vam kažem. Ali ako bih uzela da analiziram, moguće je da ste u pravu. Ali tu bih morala da krenem od jednog do drugog. Jer zaista, tu je bilo...pre svega imali smo istančan muzički ukus, on se svakako nije uklapao sa "ćirilicom", sa druge strane, to je bila prilično široko obrazovana klasa, sa poznavanjem jezika i, na kraju, veoma žanrovski široka.

- Recimo, na trećoj godini smo radili "Prosjačku operu" Bertolda Brehta u SKC-u i mogu da kažem, sigurna sam, da bi ta predstava u svakoj drugoj zemlji potrajala makar deset godina. Tu ste potpuno u pravu. Jer mi smo pevali, igrali, stepovali. Na najmanje tri svetska jezika mogli smo da igramo. Sjajno pitanje, nikada me niko to nije pitao i nisam nikada o tome razmislila. Sad ću Vam reći- što se mene lično tiče, možda je trebalo da odem, ali ja nisam imala tu ambiciju. Previše je tada bilo slobode, ceo svet mi je bio otvoren. Putovala sam još od srednje škole, imali smo crveni pasoš, tako da smo suviše verovali da će sve biti u redu. Nismo mislili unapred.

• Već na trećoj godini igrali ste zajedno sa Sonjom Savić u Nušićevom "Sumnjivom licu", za te uloge ste dobili nagradu. O Sonji se svašta govorilo. Da li je istina da je ona ustvari ostala samo jedno veliko dete?

- Pa ja verujem u to. Ona je pre svega vrlo mlada upisala Akademiju. Svakako nije bila dozrela, kada je došla u našu klasu i po godinama je bila dete. (Sonja je upisala Akademiju nakon druge godine srednje škole, zbog čega je morala da polaže diferncijalne ispite, op. aut.). Ona je imala ogromna očekivanja od same sebe i malo se zna da je njen skriveni strah bila trema. Ljudi su svašta pričali, ali ona je usvojila jedan prepoznatljiv manir da bi nekako prikrila tremu. Publika je smatrala da je to deo njenog imidža, taj način govora. Ne... ona se borila i nikad se nije izborila sa tremom. Nikada. To je ta mladost, kada dođeš prerano na Akademiju.

• Istovremeno sa usavrševanjem na FDU, Vi ste školovali i glas u srednjoj muzičkoj školi "Kosta Manojlović". Vaša ekipa se družila sa Delčom, sa članovima EKV, znači muzika je igrala veoma važnu ulogu.

- To je moja ekipa, moje društvo, to je moj Beograd, koga nažalost više i nema. Bila sam devojka koja je odrasla na "čekajući BITEF", "čekajući BEMUS", imali smo taj Džez festival u Domu omladine. Slušalo se mnogo toga, Haustor, Sade... Nije bilo albuma Ele Ficdžerald ili Sare Von, ali ja sam čekala u redu da dođem do svog primerka. Tada nije bilo tako lako doći do ploča.

• Vaš pevački debi bio je u kompziciji "Papaline" na albumu "Pozitivna geografija" Bajage i instruktora. Kako je došlo do te saradnje?

- U to vreme u Narodnom pozorištu sam radila predstavu pod nazivom "Kabare" Bertolda Brehta sa Oliverom Marković. Eto, imala sam tu sreću u životu, tu smo peveli neke songove i Bajaga me je tada čuo. To je njegov prvi album i on mi je rekao:

- Suzi, snimam album, imam jedan duet, da li bi došla da to otpevamo zajedno?

S tim, što sam ja, kada sam čula tu pesmicu, umesto je da pevam, rekla Bajagi:

-Ja bih ovde nešto uradila, pa ti vidi da li ti se dopada.

Pomislila sam, pa čekaj, ovo treba da bude Beograđanka, pa sam to donela potpuno glumački, to sam uradila rečitativom umesto pevanjem. I to sam uradila iz prvog pokušaja, dok su svi oni iza onog stakla u studiju i Bajaga i Lokac vrištali - too, too! Nijednu reč nismo promenili, niti skinuli, ni vratili, sve je završeno u jednom dahu.

• Sa bratom Vladimirom osnivate grupu Bel Tempo. Objavili ste dva albuma za PGP RTB, prvi 1987. jednostavno nazvan"Bel Tempo" i drugi, "Modesty", 1992. godine. Na prvom albumu zastupljen je jedan prefinjeni pop, protkan džezom. Ta ploča je imala dosta odjeka i van Srbije, nastupali ste u Zagrebu u čuvenom "Kulušiću". Gde se nalazila ona tanka linija koja je delila Suzanu glumicu i Suzanu pevačicu?

- Imali smo dva koncerta ovde u SKC-u, a nakon toga, paralelno i u "Kulušiću". To je bilo vreme u kome smo uzimali najbolje jedni od drugih, ali nije ta "podvojenost" ovde baš lako prolazila. Mada, imate recimo jednu Miru Furlan koja je takođe snimala ploče. (LP Mira Furlan i orkestar Davora Slamniga, op. aut.). Mene su tada, kada sam snimila taj album, pitali: "Pa šta si ti sada?".

- Mi neke predrasude plaćamo i dan-danas, mi smo naprosto bili prodati! Živimo u zemlji u kojoj se umesto obrazovnog, emituje rijaliti program, plaćamo ceh zbog činjenice da je ovde politika uvek bila važnija od obrazovanja i od suštine. Da se vratimo sada na tu temu: Nije to bila tanka linija, to je bila debela linija i skupo me je koštala. Razmišljam o tome i dan-danas i s jedne strane nalazim opravdanje u činjenici, vrlo je moguće da ja jesam i sjajno pevala i sjajno glumila, pa da je to pitanje odatle poteklo. S druge strane, moj brat je bio mnogo mlađi od mene, sedam punih godina, tek je postao punoletan kada je taj album nastao i ja sam se jako borila da te pesme ugledaju svetlost dana.

- Ta ploča nije bila nimalo komercijalna, a pojavila se dvadeset godina unapred i tu sam se veoma dala. Išla sam, kumila, molila, klečala po tom PGP-u. Pored nas su u to vreme prolazili narodnjaci, ali tada su to još uvek bili pravi narodnjaci. Rambo i ja smo se sudarali na tim vratima gledajući kako stižu prasići, koje su donosili "nike patike", kako smo inače zvali te osobe. Ipak, moram reći da je gledajući ovu današnju, ta narodnjačka scena bila zaista sjajna, mada nas to konkretno uopšte nije doticalo i mi jednostavno nismo u to vreme mogli da donesemo o svemu tome neku dobru procenu.

- Tek kasnije, devedesetih, kada je krenulo svo ono ludilo, mi smo mogli da kažemo - čekaj, pa postoji sjajna narodna muzika, izvorna. Što bi rekli - "od Silvane do Nirvane" i postoji šund, koji je kasnije došao i to je ta katastrofa u kojoj sada živimo. Ali mi tu crtu nismo umeli da podvučemo jer mi nismo na tome odrastali, niti smo to znali. Mi smo, što se toga tiče, na neki način, jedna "osakaćena" gradska deca i to je taj "Ulični korak" i toj je taj "Bel Tempo", tako da smo mi to sve pomalo u snovima prošli.

- Vlada je, kao što sam rekla, bio vrlo mlad i sve što sam želela to je da njegova dela ugledaju svetlo dana. Puno problema je tu bilo. Mi nismo imali gde da vežbamo. Recimo, ja sam tada igrala predstavu u pozorištu "Boško Buha" kada je otvorena večernja scena i Cile Lazin režirao Dikensovu "Prodavnicu starih vrednosti" i onda sam pitala upravnika da li bi mogli noću kada se zavesa spusti, ili danju, kada se završe dečje predstave, da u salu dovedemo bend da vežbamo kako bi se pripremili za izdavanje albuma. I on mi je ne samo dozvolio, već smo dobili i ključeve od pozorišta. On je čuo koliko je to dobro, a i voleo me je i poštovao. Eto, izvukli ste mi jedno lepo sećanje.

- Bel Tempo je postao kasnije, da tako kažemo, jedan kultni bend, a ja sam zapravo bila potpuno pocepana na dva dela. Kao glumica sam tek počela da radim i u to vreme sam dobila tri uloge u Ateljeu 212. Jednu za drugom. Pa posle toga Zvezdara teatar - "Hamlet iz Mrduše Donje", to je bilo neposredno nakon otvaranja Zvezdara teatra, tačnije, druga sezona itd. Ali šta se desilo? Nakon te ploče, odjednom su svi mnogo više čuli za Suzanu Petričević iz Bel Tempa, nego za Suzanu glumicu. To jeste zaista bio jedan rascep, ali naprosto izgleda da sam bila zanimljiva sa obe strane.

• Nakon drugog albuma "Modesty" grupa prestaje sa radom. Da li je to bilo uzrokovano tadašnjom situacijom u zemlji?

- Naravno. To je bio trenutak katastrofe. Kome je bilo do pesme, kada regrutuju ljude i odvode na ratište. Uostalom, jedan deo moje porodice je bio u Sarajevu. Ali tada se desilo nešto što je mene veoma zaštitilo. Porodila sam se se u junu 1993. godine, pa mi se danas negde čini da mi je sudbina fino poslala to blagosloveno stanje da me u pravom trenutku zaštiti. Bilo je tada zaista teško. Kome tada da sviraš? Ko je mogao da se bavi kulturom 1993. godine? Volela bih da ga vidim.

• Nastupali ste potom u jazz klubu "Tabu", sa sjajnom ekipom muzičara: Miša Krstić, Miša Blam, Miša Komnenić, Saša Radojčić. Kakvo je to bilo iskustvo? Malo ljudi to uopšte i zna.

- Pa verovatno znaju oni koji treba da znaju. To je otvorio jedan Francuz, mislim da se zvao Žan, a prezimena se ne mogu setiti. Tu smo pevale Bebi Dol i ja, petkom i subotom i tu postoji jedna dobra anegdota. To je jako mali prostor, koji je pre nego što će on to otvoriti, mislim bio neki narodnjački klub ili tako nešto. I ja krenem "Summertime" od Geršvina, a tu zaluta neko od onih koji su ranije dolaziili i ja kako počnem da pevam, oni odmah ustaju od stolova i odlaze. Kao: "Šta je sad ovo?". Ljudi ljutito napuštaju prostor. I ja kažem Žanu: "Pa vidite da je nemoguće da to ovde zaživi". Bila sam tada mlada, odlučna, ali i strašno ljuta zbog svih tih okolnosti. Međutim, Žan se nije dao pokolebati: "Ništa Vi ne brinite, Suzana. Evo ostala su dva stola. Idući put, ta dva stola će vam dovesti druga dva stola. I sto po sto..."

- I zaista je bilo tako. Posle mesec dana, to je bilo toliko puno, da je on počeo da naplaćuje i ulaznice. Godinu dana sreće je to bilo. To se događalo 1994. na 1995.  Ja sam imala bebu tada, ali sam jako volela to što radim. U 22.30h smo pravili pauzu da bih otišla da podojim bebu. Nosila sam one haljinice, lepe... i od straha da ne krene mleko - E to je džez! To je džez! - otrčim za vreme pauze da podojim bebicu, pa posle nastavimo. Onda je taj Francuz pomislio da od toga može da se napravi biznis i to je bila najveća greška. Znate, za vreme svake krize se otvaraju džez klubovi. I onda je on, kada je bilo šest-sedam klubova u gradu, možda i više, zakupio restoran "Stupicu", Bojana Stupice. Ja mislim da nismo ni dva puta tu nastupali, desilo se neko ubistvo, "ucmekavanje" nekoga tamo u parku, odmah potom su došli da mu traže reket i naravno, on je pobegao. To je bilo strašno vreme, kad je život koštao sto marki. Tako da nikad više. Baj, baj, džez.

• Sa Zoranom Erićem komponovali ste muziku za predstavu "Faust I i II". Naravno, u toj predstavi ste i igrali. Jeste li nakon toga razmišljali da možda nastavite u tom smeru? Posebno ako znamo da ste na albumu "Modesty" imali značajan autorski doprinos.

- Da, to sam sa Erićem radila, bila sam mu asistent. Ja lepo sarađujem na taj način sa glumcima, uostalom, imam završenu srednju muzičku školu, solo pevanje, kod profesorke Ljiljane Pavlović. Ne znam... nisam nastavila, nemam pojma zašto. Prosto smatram da svako treba da radi svoj posao. Postoje ljudi koji su završili Muzičku akademiju i opredelili su se da rade primenjenu muziku. Ja ipak to nisam. Uvek sam se divila zaista i Simjanoviću (Zoran Simjanović, kompozitor, op. aut.), da sad ne nabrajam. Mi zaista imamo sjajne kompozitore koji su, osim što su daroviti, za to i školovani.

• Godine 2004. ste objavili multimedijalni singl sa kompozicijom "Summertime", malopre smo je pomenuli. Naravno, taj singl je obuhvatao i fotografije i spot. Po mom skromnom mišljenju u pitanju je jako originalna obrada, pa bih voleo da kažete nešto u vezi toga.

- Pa to mi je prosto palo na pamet, pa sam sa onim nakovnjem iz spota htela da predstavim svu tu težinu, celu tu priču, da pokažem tu nepravdu koja je na sve strane. Spot je režirao Dule Popović i to je urađeno sa vrlo malo novca. Ima tu jedan kuriozitet. Mi smo danima nanosili pesak na peti sprat male scene Narodnog pozorišta, u kofama i sve to ređali, pa su mi ruke bile pune žuljeva od tih kofa, a istovremeno se šminkam i pripremam za snimanje, ali kada želite da uradite nešto, ništa nije teško.

• Da li je još uvek aktuelna predstava "Plastika" koju radite sa glumicom Nelom Mihailović, inače vašom snajkom?

Da, 15. decembra, na sceni "Akademije 28" radimo tu predstavu. To je jedna porodična saradnja koja je blagorodna. Ja volim tu predstavu, Nela je zaista sjajna glumica.

• Koliko znam, na "Akademiji 28" imate u najavi još jednu predstavu.

- Jeste, to je monodrama "Poslednja šansa". Zaista sam je jako mnogo igrala, ali ne igram je više redovno već samo po nekim pozivima. Postoji tu neki kodeks, neke stvari jednostavno treba da se poklope, ali evo, dobila sam nagradu za najbolju predstavu na Festivalu malih scena, u pozorištu "Zoran Radmilović" u Zaječaru, pre nekih dvadesetak dana, pa na zahtev publike i u čast ne nagrade, igraću to 25. ovog meseca.

• Nedavno ste u medijima otvoreno govorili o Vašoj bolesti, koju ste, hvala Bogu, prevazišli na jedan zaista hrabar način, a govoriti u medijima o svemu tome je takođe jako odvažan čin, ali čin koji verujem, pomaže drugima. Možete li u tom smislu, za sam kraj razgovora ostaviti neku poruku?

- Razumem. Rak je oboljenje duše. Tako da možda mogu da poručim da nikada ne treba gurati probleme pod tepih. Tu ima dobra anegdota koju je ispričao jedan psiholog. On je u razgovoru sa nekom gospođom, koja je došla da od njega traži stručnu pomoć, jer se osećala potpuno slomljeno i izgubljeno, došao do dijagnoze šta nju muči zapravo... da joj treba veza u elektrodistribuciji, da bi platila na rate dug za struju. Potom je psiholog preko svog kuma pronašao neku vezu i omogućio joj da plati taj dug na dvanaest rata i žena je ostala zdrava. Mi se sada možemo smejati toj anegdoti, ali moramo znati da nema dobrog komičara koji nije pre svega dobar i dramski glumac.

- Svaka muka, svaki bol, kada ga izravnate, okrenete na komediju i smeh, samim tim se i leči. Sad, cela ova priča je možda zvučala pomalo konfuzno, ali ja tačno znam zašto sam se razbolela i imala sam veliku sreću da to na vreme otkrijem. I svakoj ženi, svakom čoveku, savetujem da svoje probleme na neki način podele. Da razmisle, ako im svako novo jutro ne donosi radost, gde su tu radost izgubili. Najveća, najdelotvornija terapija, to je jedno ispiranje duše i potraga za nekim malim, a možda i velikim životnim okretnicma i trenucima koji te mogu učiniti srećnim. Svaki trenutak u kome se osećaš dobro je najlekovitiji.

- Sa druge strane, zahvalna sam Bogu i sudbini, što sam uspela da budem jedan jako disclipinovan pacijent, prošla sam to što sam prošla. Ja nemam više straha! Odnosno, ne da ga nemam, već jednu dovoljnu dozu straha nosim uvek sa sobom, što je svakako važno. To je ta priča. Naravno, uvek treba redovno ići na kontrole i neverovati u "krštenicu". Kada neko kaže - boli me noga, ne osećam se danas dobro, a neko drugi odgovori - to ti je "krštenica". Ma idite, da ne kažem gde. Ne postoji nijedan razlog da se zdrav čovek oseća loše. Treba verovati sebi i svojoj intuiciji. Vi ste recimo okruženi pločama i muzikom. To je najbolji štit. To garantuje dug život.

(Goran Živanović)