Priča o nastanku čuvene "Provincijalke" lepa je koliko i sama pesma: Na vratima sobe i dalje piše...

Podsetimo se te priče

Đorđe Balašević ostavio je iza sebe brojne vanvremenske pesme, a jedna od tih je "Provincijalka". Podsetimo se kako je i ova numera nastala.

Preporučujemo

Na vrata sobe 212 Studentskog doma "Veljko Vlahović" u Novom Sadu pre nekoliko godina zakucala je Olivera Balašević, supruga Đorđa, i poklonom iznenadila devojku koja je u tada u toj sobi proživljavala svoje studentske dane, piše portal mojnovisad.com.

Tada je javnost saznala da je upravo ova soba opevana u pesmi Đorđa Balaševića "Provincijalka".

Olivera se tada sa setom setila svojih studentskih dana.

- Majka je veoma teško emotivno proživljavala što odlazim u Novi Sad i što ću biti sama, čak mi je predlagala da nađem nekog momčića. Imala sam cimerku Vesnu iz Čačka. Upoznala sam mnogo ljudi sa kojima sam i danas u kontaktu - rekla je Olja.

No, uskoro se u njenom životu pojavio i taj momčić, Đole Balašević, a njen studentski život slio je u pesmu "Provincijalka".

- On tvrdi da je ta pesma vezana za ovu sobu. Ja znam da sam za stolom čitala beleške sa predavanja, spremala ispit i gledala često kroz prozor čekajući kada će se pojaviti. Tada mobilnih telefona nije bilo, pa je Đole zviždao pod prozorom. Taj zvižduk i danas koristi kad negde zalutamo u nekom gradu ili tržnom centru. Kada bih čula njegov zvižduk, brzinom svetlosti bi strčala kroz hodnik da ga vidim, tako da je ta pesma to na vrlo lep način ispričala - ispričala je Olivera.

Đorđe Balašević, koji je sa malim zakašnjenem pristigao, kako je objasnio "znam prozor, ali ne znam vrata" .

- Živeli smo u jedno pristojnije vreme, To je prozor u koji sam virio i dolazio izdaleka, ali nikada nisam bio unutra. Ostala je uspomena i ne mogu da prođem, a da se toga ne setim. To je taj studenjak, to je taj hodnik i to je ta pesma da bude na vratima umesto imena - rekao je Balašević, koji je izvadio iz koverte pločicu sa upisanim stihovima pesme "Provincijalka“.

Na studentskoj sobi u kojoj je Olivera tada živela, danas se na ulaznim vratima nalazi pločica sa natpisom: "Dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka... Olja i Đole Balašević, 1. juni 1979", a upravo tu je počela najlepša ljubavna priča.

Dok je Olivera studirala i živela u domu Đole je, kako navodi, igrao na obližnjem đačkom igralištu fudbal sa stanarima iz doma i ubrzo se pročulo za njihovu ljubav.

- To je od početka bila vrlo javna ljubav i jedina na svetu. Međutim, bilo je i onih koji su me sretali na ulici pa mi govorili: "Šta ti zavlačiš onu devojku", a bilo je i raznih scena. Nadam se da smo i današnjim dolaskom ovde pokazali da je ovo nešto sad već sasvim ozbiljno između nas dvoje, tako da mi je veoma drago što mogu da učestvujem u tome i nadam se da će pomoći devojkama da pored ovog prozora dožive neke svoje uspomene - zaključio je Đorđe Balašević.

- Na putu da postanem pokvaren dečko, sreo sam nju, i sve je preraslo u priču o bitangi i princezi, ali u malo izmenjenim ulogama. Daleko od toga da je ona bila bitanga, ali bila je mala skitnica po studentskim sobama i domovima, s ogromnom ambicijom. Pre Olje imao sam neke tragične, formalne veze, ali kada sam nju prvi put video, pomislio sam da želim da se oženim i imam svoju porodicu - rekao je ranije Đorđe.

Kada je otišao na letovanje u Umag, shvatio je da mu nedostaje, pozvao ju je sa recepcije hotela i pitao da se uda za njega. Nije stigla ni da odgovori, a on je seo u "golf" i vozio do Zrenjanina.

- Otišao sam bez nje kao momak na more te godine, nisam znao da ću se vratiti s potpuno drukčijim pogledom na život. Patio sam za ovom lisicom jer je nisam mogao naći, a onda sam pronašao veslački klub. Ona se javila, pa sam je pitao: "Dobro, hoćeš li se ti udavati ili nećeš?" - ispričao je Đorđe.

Venčali su se 1981. godine.

Nakon filma "Kao rani mraz", koji su radili zajedničkim snagama, Đole je odgovorio na pitanje - da li ljubav tokom godina može da se potroši?

- Postoji pesma "Nedostaje mi naša ljubav", i teško da bih išta imao da dodam. Ne zato što nema ljubavi, nego zato što mi se čini da je nikad nema dosta - kazao je on jednom prilikom.

- Voleo bih da opet čekam Oliveru Savić da strči niz stepenice Studenjaka, ali ne znam šta bi nam sad Aleksa na to rekao? Puno toga se promenilo, ali ništa nije potrošeno. Samo je utkano u vreme od prvog juna sedamdeset devete do danas - dodao je Đole.

Olivera je takođe imala šta da kaže na ovu temu.

- Čula sam da može da se potroši ljubav, ali moja priča je drugačija. Mislim da se i strast i bliskost, ako je to šifra za "ljubav", samo menjaju, kao godišnja doba. Ipak je i čovek deo prirode, nije to tako komplikovano. Opadne poneki list, ojača poneki koren. I sve je tu. Ako je seme palo na pravo mesto - kazala je ona tada.

Đorđe Balašević - "Provincijalka":

(Telegraf.rs)