Teško je izabrati omiljenu pesmu Đorđa Balaševića: A njemu je ova bila najdraža
- Ne znam kad je snimljena, samo znam da je volim - rekao je svojevremeno Đole. Koja je vama omiljena njegova pesma?
Đorđe Balašević, koji je preminuo u 68. godini života, ima je blistavu muzičku karijeru. Skoro svaka njegova pesma bila je veliki hit, od "Slovenske", "Ne lomite mi bagrenje", "Provincijalka", "Ringišpil" i mnogih drugih.
Preporučujemo
Balašević i Olja sreli su se slučajno, a voleli beskrajno 4 decenije: Ovo je njihova ljubavna priča
Čuveni govor Balaševića za Duleta uz "džaba vam novci": Dajte mi 10.000 Vujoševića i spasiću Srbiju
Mnogi su se pitali koja je Đoletu njegova omiljena pesma, Balašević je jednom prilikom to i otkrio.
- Često me pitaju koja mi je omiljena pesma… Obično odgovorim: – Nije od Balaševića. Al’ uglavnom, ima nekoliko pesama koje su mi najdraže, nema jedna. Jedna kojom bih uvek voleo da se predstavim je pesma sa albuma koji ne znam više kako se zove… Ja sad znam da je pesma s nekog albuma, znam da se zove “Portret života mog” al’ ne znam kad je snimljena, samo znam da je volim - rekao je jednom prilikom Balašević, a prenosi balasevic.in.rs.
Đorđe Balašević - "Portret mog života":
"Portret mog života"
Mesec prosipa bokal fosfora…
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći, ko ova, znaće Bog…
Doslikaću portret života svog.
Silueta se davno nazire…
Neko uzdahne, neko zazire…
Isto vide a razno tumače…
Đavo prste u farbu umače…
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog…
I lila, tamno čeznjivu…
I boju breskve, nežnu i sramežljivu…
I setno sivu, nepogrešivu.
Roze nađoh međ starim pismima…
Modru vrpcu nad teškim mislima…
Ukrah riđu iz pera drozdova…
A laki purpur iz prvih grozdova…
I uzeh oker sa sveće svečarske.
Drap sa svilene mašne bećarske.
Mrku s tambure tužnih tonova…
A cinober sa nosa klovnova.
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela, ali bez nje bi bela još izbledela…
Bez crne bela ne bi vredela.
Srce je moje napuklo ko kora starog bagrema…
Al’ u tvom oku kao lane zadrema…
I jedva, kao šapati, niču po uglovima zlatne paprati…
I pramen sna u sliku navrati.
Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, ko ova, znaće Bog…
Doslikaću portret života svog.
(Telegraf.rs)